U petak dobijam informaciju da u subotu idemo na vožnju ništa specijalno, Golubac i to je to. Obavim šta sam imao posle posla, stignem gajbi negde oko devetke, i to samo malo se pretvorilo u Golubac, Donji Milano, Tekija i spavanje u Negotinu. Pošto sam labilna i povodljiva ličnost, naravno, pristanem na sve.
Skoro će ponoć, moram da operem motor, podmažem lanac.....
Pošto je sve završeno u kasne sate, pakovanje smo ostavili za ujutru. Otvaram kofer, s namerom da ubacim stvari, ali neplaniran prtljag sam ulete
Sa slikama sam slab, jer sam više bio koncentrisan na uživanje u vožnji; nego na turizam.... a i kao svaki porodičan put, ne može da prodje bez nekog popizditisa
Plan je bio da se nadjemo na naplatnoj kod Malog Požarevca u 9 i da taj deo do Požarevca predjemo autoputem. Zbog gore pomenutog popizditisa, kasnimo 25 minuta. Javljamo se klimoglavom i cepamo dalje po planu.
Prva pauza, Golubac, kafica, pljuga i smirela...
Bahatoparkiram.co.ja
I odatle kreće uživanje u vožnji, kvalitetu puta, predelima.... Staje se samo na puš pauzu.
Stižemo u Donji Milano, dosipamo gorivo, i dogovaramo se gde ćemo nešto da bacimo u kljunić. Odluka pada, po preporuci kolege i drugara ( koji će odsada nositi nadimak sa imenom tog lokala), da produžimo dalje ka Miroču i da odemo u restoran kod Miročanca.
Lomimo desno i krećemo da se penjemo ka Miroču, put nije loš osim malo šljunka i blata ponegde. Sve vreme osećamo miris svakog, ručka, pečenja, svega.... dolazimo konačno, i imamo šta i da vidimo, od Miročanca su ostala samo par slova koja vise i ruina od objekta gde je nekada bio restoran.... U tom trenutku, kolega koji od sada sramno nosi nadimak Miročanac, štuca negde kao i sve živo što smo mu pominjali.
Vraćamo se nazada istim putem kako bi uživali što više Dunavskom magistralom, pa ćemo negde već naći nešto. Samo što smo krenuli, supruga mi govori da stanem jer joj je buba uletela u kacigu, stajem u mestu taman da spustim ćopavu kad čujem stršljen i vidim kacigu u travi sa desne strane ( udario je u obraz i uleteo u mrežicu ispod brade) . Silazimo sa motora, pitam je da li ju je ujeo/nije, Sergej T. izlazi iz kacige i tu završava svoju karijeru. Sve je ok, krećemo, zaustavlja nas žena iz obližnje kuće sa pitanjem da li je suprugu ujeo stršljen da odmah donese alkohol, zahvaljujemo se najljubaznije i nastavljamo dalje ( jedno 20m), gde se srećemo sa drugarom koji se okrenuo i vratio jer nas odjednom nije bilo iza.
Provlazimo putem pored prelepe šume i vraćamo se ka magistrali.
Kad si gladan najbitnije je da pališ cigaretu za cigaretom
Kratka pauza za pljugicu i neke tekućine.
bahatoparkiram.co.ja drugi deo
bahatije parkiram
Veoma brzo stižemo u Tekiju. Mozak na rezervi, jer se mora odmah nešto pojesti, stajem u prvi restoran koji sam video.
Restoran Panorama 2, klopa i usluga sasvim solidni. Joca krofna bi bio pravi izbor, ali u tom trenutku sam bio u fazonu ugledam i okomim se, masno ćebe bih pojeo.
Punih stomaka nastavljamo dalje ka Kladovu, put savršen, vreme isto tako. Srećemo kolonu kolega sa nemačkim tablama, javljamo se i pičimo da stignemo pre njih, jer Negotin ne sme pasti
Posle pljugice stižemo u smeštaj
Osvežavamo se i dogovaramo da idemo ka Rajačkim pimnicama, u tom trenutku su neki dani vina, koncert Darka Rundeka ( i ako nisam neki preterani ljubitelj lika i dela dotičnog, bolja je opcija nego Balega na gitarijadi) i neki dj ovaj a ne dj onaj.
Posle dosta vaganja ipak padne odluka da se ne ide motorima ( možda i najbolja koju smo doneli taj dan ) već da se zove taksi. Negotin-Pimnice 2000 dinara, povratak je bio 2500 jer je druga tarifa, ali za vožnju od čuku vremena minimum po katastrofalnom putu od Negotina do Rogljeva i posle skoro pa do bine i nije strašno.
Ujutru posle kafice rešimo da se ne vraćamo istim putem, zbog nekih obaveza, već da presečemo do Milana pa odatle istim putem nazad. Put u jednom delu super a u sledecem ko da su se deca igrala sa zakrpaama.
Najbahatije parkiram edicija.
Svratimo u Lepenac na kaficu i hektolitre ledene vode, valja ubiti onu sušu od sinoćnjeg vina.
Okrepljeni odlučimo da se lepo izvozamo do Golupca pa ćemo tamo na klopu u Zlatnu ribicu. Ubrzo nam se priljuci kolega sa suzanom na Borske tablice i tu se onako momački izvozamo. Na ulazu u Golubac mala gužva, dolazimo u restoran, mesta nema ni za lek. Prelazimo 30m dalje preko puta ( prvi i poslednji put ) u restoran Santa Maria ili kako god. Restoran sav fensi, a konobari i usluga na nivou ibarska '53. ali drugi red kafana. Pojeli šta smo pojeli, put pod noge za BG da se vidimo sa nekim ljudima i onda nazad za LA.
Sve u svemu 655km ukupno, uživanje i žal što nije trajalo duže ( deonicu Golubac-Tekija bih vozio napred nazad dok ne zaspim ).
Au pm...
