3. dan
Prethodne noći sam zaspao negde oko 23h. Nisam ni skidao opremu sa sebe, legao sam sa sve pantalonama i jaknom sa protektorima i pokrio sam se sa dva ćebeta, koje sam uzeo gde i sunđer, i naravno ništa bez vunenih čarapa, koje nosim i kad je leto na put. . Pošto sam spavao na platou ispred Gornjeg Ostroga, hladan vetar je zujao sa svih strana i šamarao isturene delove tela. U neko doba noći budim se i uzimam potkapu iz torbe, jer je bilo jako hladno. Konačno sam mogao da zaspim.
Dok sam spavao, osetio sam da me nešto budi iz sna. U tom trenutku nisam bio siguran šta je bilo u pitanju. Polako otvaram oči i primećujem da kiša sipi, ništa strašno. Nije mi se ustajalo iz "kreveta", jer je bilo fino i toplo. Napolju je sigurno bilo oko nule. Dah je prosto ledio u vazduhu.
Bilo je pola četiri kad sam otvorio oči. Nakon nekog vremena izležavanja u krevetu, rešio sam da se dignem iz kreveta. Okrećem se oko sebe i vidim na stotine ljudi oko mene, poređani kao sardine, samo im oči vire iza nekoliko slojeva ćebadi. Njihovi skriveni pogledi govore da im se još ne ustaje iz kreveta. Bilo je življa raznog doba, od dece predškolskog uzrasta, do starih baka i deka.
Obuvam čizme i silazim do sanitarnog čvora, pre nego što su na stotine ljudi krenuli. Ispostavilo se to kao odlična ideja, jer kad sam se vraćao nazad do platoa, ljudi su u kolonama krenuli ka sanitarnom čvoru. Dok sam se vraćao, čuo sam da treba da se okupimo u pola šest ispred grobnice, jer se već u šest ulazi. Slažem ćebad i zajedno sa sunđerom ih vraćam na njihovo mesto, odakle sam ih i uzeo. Nakon toga sam spakovao stvari i otišao do motora da ih nakačim, i da odmah posle služenja, krenem na put.
Koristim priliku da odmah u pola šest stanem među prvima u red. Dok sam čekao u redu, primećujem da još ljudi leži u improvizovanim krevetima. Ne bi se ni meni žurilo da sam udaljen 100 kilometara, a ne ne 500 i nešto kilometara.
U šest sati dolazi monah i otvara kapiju, koja vodi do grobnice. Iako sam bio ubeđen da će ljudi poštovati red, grdno sam se prevario. Bilo je kao u megamarketu. Zar moraju da budu nekulturni toliko. Pa ni meni se toliko ne žuri. Ali dobro, nije strašno. Nakon što sam posetio grobnicu sv Vasilija, reših da odmah krenem, dug je put predamnom.
Silazim stepenicama do platoa, koji vodi do kapije Gornjeg Ostroga. Ispred kapije se nalazio motor spreman za polazak...
Stavljam ključ u bravu, palim motor i povratak kući može da počne. Serpentinama silazim do Donjeg Ostroga, stajem, prekrstim se i nastavljam put prema magistralnom put za Nikšič.
Put koji vodi do magistralnog puta za Nikšić je nov, popravljen pre nekih 3,4 godine u isto vreme kad i put kojim sa došao do manastira.
Inače ovim putem sam trebao da dođem, ali sam pogrešio na raskrsnici na kojoj se nalazim. Sa magistralnog puta sam trebao da idem samo pravo, ali sam tu napravio grešku i skrenuo levo starim putem, koji vodi do Danilovgrada. Na toj raskrsnci se nalazi restoran "Glava Zete". To mi je reper za sledeći put, kada budem došao. Znači samo pravo.
Nedugo zatim, stižem i do raskrsnice na magistralnom putu za Nikšić. Tu skrećem desno i nastavljam put ka Nikšiću. Posle par minuta ulazim u Nikšić i tu obilaznicom dalje idem ka Šavniku. Ubrzo sam izašao iz Nikšića i krenuo ka Šavniku. Put je malo uži i lošiji, nego što sam očekivao. Nailazim na putokaz, na kome piše Šavnik. Dobro je,na pravom sam putu.
Kad sam pričao sa bratom, koji je prolazio kroz Nikšić i išao ka Šavniku, reče mi da je put nov novcat, što potpuno drugačije u mom slučaju. Naposletku smo uzeli kartu i ustanovili da sam ja išao starim putem za Šavnik. Nema, veze, sigurno je stari put lepši...
Nastavljam dalje starim putem za Šavnik. Put u principu, iako se ne koristi, izgleda sasvim pristojno. Pošto na tom putu nema nikoga (nedelja je i pola sedam je ujutru), koristim priliku da malo opuštenije vozim. Kako se put polako uspinje, postaje malo svežije, pa sam digao vizir, da me jutarnja rosa rasani i osveži. Sve je to propraćeno Suncem, koje se rađa iza okolnih brda. Trenutak, koji sam poželeo da malo duže potraje.
Priroda polako počinje da se smenjuje. Kamenita podloga prelazi u polukamenitu podlogu i postaje sve malo pitomije. Put je i dalje za uživanje voziti.
Vozeći se dalje, primećujem da ima par pravaca. Na trenutak sam pomislio da će na kraju svakog pravca biti lakat krivina, baš kao i kod mene u ravnome Banatu. Ali nije na svu sreću.
Narednih 50-tak kilometara skoro sve je, pa isto. Stajem u par navrata da slikam po nešto zanimljivo. Nailazim na Bubu parkiranu usled ničega. Okolo je sve ravno, nema nikoga. Imam i ja Bubu kući, pa mi je bilo zanimljivo je videti.
Vrhovi okolnih planina su magli i po koji se uspe videti. Iako sam na malo većoj nadmorskoj visini, prijatno je voziti. Nisam imao potrebu da uzmem zimsku postavu ili pak zimske rukavice.
Opet nailazim na jedan pravac i tu stajem da napravim "mini fotosešn"...
Nakon što sam završio sa slikanjem, nailazi jedan auto i staje pored mene. Mladići neki stali, pitali se, kažu da mi baš zavide što vozim. Rekoše oni konzervirali motore do sledeće godine. Tako sam i ja hteo, pa vozio do decembra. Odoše oni svojim putem, ja još malo zverao okolo, pa sam i ja polako.
Dok sam slikao, ne videh da mi se upalio efekat "crno-belo", jer mi je sunce išlo direkt u ekran, tako da je par slika pogođeno ovim efektom.
Na sledećoj slici je baš lepo čučnuo efekat "crno-bele" boje...
Polako izbijam na taj put pred Šavnik. Put je mnogo bolji, asfalt se crni. Par kilometara posle počinju serpentine. Malo sam se uživeo u vožnju. Posmatram okruženje, koje je primilo jesenje bolje. Lišće počinje da pada na put, stvarajući gomile, koje vetar raznosi na sve strane. Kao da sam u bajci.
Nekoliko minuta kasnije desilo mi se nešto, što sam mogao da sprečim. Još kada sam krenuo od kuće, primetio sam da mi je poluga zadnje kočnice bila visoko podignuta i bila je previše osetljiva na dodir. Pošto sam već krenuo, rekoh, kad dođem u kamp na Adi Bojani, tamo ću je spustiti. Kao što znate, kasno sam došao u kamp i bilo mi je u glavi samo da razapnem šator i legnem. E tu je bila greška.
Pre Šavnika su krenule malo oštrije krivine. Iako je put bio previše idealan, ja sam se uživeo i kao takvog sam ga i posmatrao. Ispred mene krivina u krivini. Prebacujem u niži stepen, zadnji točak odskače od neku grbu na putu, mene malo podigne i odvojim se nogama na trenutak od fuzastera. Priliko ponovnog vraćanja (sve se to desilo u 100-tinkama sekunde), stajem svom težinom, ne na fuzaster, već na polugu zadnje kočnice i točak blokira. Gubim kontrolu nad motorom i padam sa motora. Brzina je bila negde oko 40 na sat. Drljam 3.4 metra po asfaltu i zaustavljam se. Istog trenutka ustajem i idem do motora da ga podignem. Jedva dižem motor, koliko su mi se ruke tresle i stavljam ga na ćopavu.
Gledam po sebi da li imam neku ozledu, nemam, čak nema ni tragova na pantalonama kako sam drljao. Oprema je odradila svoje. Gledam motor. Nije loše prošao, samo je pukao vizir (veliki vizir i dodatak), za ostalo je zaslužan kreš bar. Gledam da li ima nekih oštećenja još, nema. Pravim pauzu od pola sata da se smirim. Da pušim cigare, sigurno bih kutiju popušio.
Nakon pola sata rešim da polako krenem. Sedam na motor i idem 50 na sat par minuta, čisto da vidim da li je sve u redu. Sve je u redu. Dosta vremena sam razmišljao o tome kako sam na glup način pao, jer sa svo teđinom stao na tu polugu. Ali dobro je sad, važno da je glava na ramenima.
Stižem i polako i do Šavnika. Iako više nisam slikao, jer mi je i baterija bila pred izdisajem, a i nije mi se više stajalo, jer sam već odavno omašio tajming. Stajem na trenutak u Šavnik da popijem vode i odmah polazim.
Dolazim i do Žabljaka. Ovde sam trebao da noćim negde. Nailazim i tablu za taj kamp, gde sam trebao levo da skrenem i nekih kilometar ima do kampa.
E sad nešto razmišljam. Prvobitni plan je bio da od Ade Bojane idem sve isto, samo što bih produžio put od Ostroga do Durmitora u istom danu. Sva sreća da to nisam uradio, jer bi me sigurno mrak uhvatio u ovim nedođijama. Ko zna zašto je sve to dobro.
Prolazim i most na Đurđevića Tare. Nisam stao, samo sam usporio da malo zveram.
Sledeća pauza mi je tek bila u Pljevlji. Imam nešto sitnine, ali mi se ne da potrošiti. Sipao u Danilovgradu i odatle nisam puno potrošio. Više su koštale čokoladice koje sam kupio, nego gorivo koje sam sipao. Šta ti je mali potrošač. Pauza od 10 minuta i ubrzo sam bio na granici.
Na crnogorskoj granici ispred samo dvoje kola, nema gužve. Dolazim i ja na red, brzo me legitimišu i u roku od dva minuta sam već bio na srpskoj granici. Predajem dokumenta i čekam. Vidim carinik me nešto mrko gleda. Pitam ga da li je sve u redu, kaže pa nije. Šta je sad?! Kaže, moraš da skineš kacigu i naočare, da vidim da si to ti. Dobro nije problem, i skinem ja kacigu. Vraća mi dokumenta i odmah sam krenuo. Opet sam u Srbiji.
Htedoh da se javim mojima odmah posle granice, ali ajde, javiću se kod Nove Varoši. I tako i bi. Prolazim Prijepolje i stajem malo pre Nove Varoši. Kažem sve je u redi, uputio sam se kući. Nisam hteo da kažem da sam imao pad, gde da ih sekiram. Posle razgovora sa mojima, zovem buraza da se i njemu javim. Njemu kažem da sam pao, i kad sam mu rekao gde sam pao, on ne veruje. Kaže pa tu te najbolji put, gde tu da padneš?! Rekog, jbg sad, pta da radim. Upozorio me je da uvek ima patrole u Novoj Varoši. Ok kađem i završavam razgovor.
Odmah sam krenuo i pre nego što sam ušao u Novu Varoš, patrolna kola. Idem 50 na sat svakako, tako da ne brinem. Ulazim istom brzinom, i negde u centru blicaju mi kola u susretu. Reko, znam video sam. Ne, patrolna kola su bila i na izlazu. A zato su mi blicali...
Idem ka Užicu. Put od Nove Varoši prema Užicu je odličan. Ovaj put i put Kraljevo-Raška su najbilji putevi u Srbiji. Ne vozim sporo, a u istom trenutku uživam. Ne mogu baš brzo voziti kao što sam vozio, jer ubi vetar bez vizira.
Prolazim Užice i idem dalje prema Valjevu. Put od Užica prema Valjevu je nešto lošiji, dosta kolotraga ima, ali može lepo da se vozi. Od Kosjerića do kuće se prebacujem na autopilot, jer sam ovim putem išao dosta puta.
Posle Valjeva stajem u Koceljevo da sipam gorivo. Dok sam sipao gorivo, čujem ja neku V mašuinu kako prolazi. Ko bi drugi nego kapetan Kepo. Ode čovek prema Kosjeriću.
Sipah gorivo i krenuh dalje, nema više pauze do kuće, u tom trnutku sam pomislio.
Kod Iriga mi pukne sajla kvačila. E reko jbg sad. Stajem menjam sajlu i nastavljam dalje. Prolazim kroz Novi Sad, natempirao sam se na zeleni talas i kroz deset minuta sam bio na Zrenjaninskom putu. Tu vozim daleko od ograničenja, i ubrzo sam ušao u Zrenjainin. 10 minuta posle stajem ispred garaže svoje kuće i ulazim u nju. Parkiram motor, skidam opremu sa motora i odlazim da nešto jedem. Pozdravljam se sa mojima, keva po obećanju pile ispekla , jedoh i odoh da malo odmorim.
Kako sam skinuo opremu sa sebe, bacio sam se na krevet. Okrenuo sam se tako da gledam ka plafonu. Misao ovog putovanja, kroz slike, mi se oslikavala na plafonu. Sabiram utiske, u većini slučajeva dobre i memorišem ih u moždanim vijugama. Jednog dana ćemo se opet prisetiti svega ovoga...
KRAJ
Slika, zbog koje sam i otišao na more... Ja sam ovaj u sredini.
