Dan 20.11. 14h. U kući dosadno, uradilo se sve od obaveza, koje sam imao. Dan je još, šta raditi?! Nisam dugo razmišljao, te sam odmah odleteo da obučem opremu i da odem malo do nasipa DTD-a, koji je na 2,3km od mog sela, da malo uvežbam par stvari. Oblačim opremu, silazim do garaže, isterujem motor i pravac nasip. Ubrzo sam kod nasipa i počelo je vežbanje. Ranije sam se mučio sa prelaskom nasipa, koji je na nekim mestima veoma strm, a i imao sam loše gume. Sada je situacija malo promenjena i gume su bolje. Nasipu se prlazilo na više načina: direktno, dijagonalno, tako isto i silazak. Tlo je bilo rastresito, te je silazak dijagonalno bio škakljiv, jer je prilikom kočenja zadnjom, točak bežao ispred. Sledeći pokušaj je bio bez kočenja.. I tako... Vežbao nekih sat i po vremena, te je bilo vreme polasku kući, pada mrak uskoro. Ajde reko da prođem još jedno "malo" strmije brdašce za kraj, pa da odem na miru kući. Uhvatim zalet, zadnji točak grebe li grebe, popenjem se na vrh malo brže nego što sam trebao, kad iza, strmina... Setih se da nisam vežbao podizanje motora odavno, pa reko ajde da se prisetim... Bilo je malo seksa, jer je trebalo podići motor, koji je se prizemljio tako kako se prizemljio. Okrećem se leđima i polako dižem motor, ali mi noga kliza, te mi je sve teže dići. Nađem nekako položaj i na keca ga dignem. Sunce polako zalazi i vreme je poći kući... Tamo negde, ka mom selu...

Uh, zahebana rabota šta želim. Jedan maxi enduro i jedan lakši enduro, mislim da mi ne treba više. Maxi enduro neka bude neki V2 do 200kg i nekih 80-tak konja (taman), a lakši enduro oko 130-140kg, pa šta bilo.

Gledaću i ja da navratim...

Al´ ga potopi...

...nakon što je mesto raskrčeno, prepustio sam se čarima ribolova. Mora se iskoristiti poslednji (iole) sunčani dani...

Krenuo da raskrčim trsku na mestu za pecanje (vidi se srp na top kejsu).

Ja,ja. Tu bandu su obecavali mnogi pre tebe .... i koliko se secam, ni do Drine nije stigla, a kamoli do Istre. Ja sam novajlija, tako da ne znam o čemu pričaš...

Samo ti postavljaj slike, nećemo se mi ljutiti... Al´ nemoj da se nađeš u čudu, ako ti dođe enduro banda iz Srbije u posetu...

Misliš li isto što i ja?

Lepa kilometraža, svaka čast! Baci neki putopis, da se i mi sa malom kilometražom sladimo...

Uhh, probao sam Radetov KLX, legao mi je ko budali šamar. Bem ti proklete pare i sve. Srećno sa prodajom. Ko kupi ovako nešto neće se prevariti...

O kakvom viziru vi pričate, ja ni nemam vizir...

200-220 km pri offroad vožnji, 250-270 km asfalt.

A joj luda čoveka...

Šta je bilo? AFRIKA!!! Nije Afrika... ahahahahhaah

Znači to je ta buba što piči na more svake godine. Lepa je nema šta.

Baš me zanima koliko sad Afrika ima u Pirotu...

Ostajete verni Hondama. To se ceni.

Ovo odlično za offroad...

Samo reci gde da se nađemo i u koliko sati...

Au, dobra fotka skroz.

Jbg, pečen sam skroz! Ja bih Jopet, a vi kako te? Ne stvarno mi je bilo odlično tih dva dana, nemam ni jednu zamerku, osim da je duže trajalo.

Hvala! Kako si fiksirao fotoaparat? Stavio sam ga na držač za GPS, koji sam uzeo sa DX-a, konkretno OVAJ. U principu, zadovoljan sam, nego ću malo da poradim na tome, da se vidi ceo kadar, ovo je bilo u hodu i mislim da je odlično ispalo.

Evo ga konačno vidoje... Uživajte!

Ajde da ne budem sisa, pa da ne kažem i ja koju reč iz mog ugla. Bio je lep i sunčan dan. Pošto bi se normalan čovek vozio, ja sam rešio da rasklopim motor za zimsko sređivanje. I tako i bi. Uglavnom, da skratim priču, nešto sam bio u garaži, čistio kotao, kad zvoni mi telefon, zove Rade Busman. Ide se u Valjevo da se voza malo, oš´ sa nama? Slušajući njega u isti trenutak gledam motor sav raskopusan, kažem mu kad se ide? Kaže za dva dana. Idem! Odmah sam krenuo u sastavljanje motora, vratio vile htedoh menjati glupe manžetne, kojih nema nigde po Srbiji , plastike, i motor je istog dana bio gotov. Dan ranije se čujem sa Popsijem da vidim odakle se polazi iz BG-a, pa da idem sa ostatkom ekipe. Kaže na OMV pumpi prema ibarskoj. Gledam ja Google maps, nađem ja pumpu, znam gde je i mogu da krenem. Došao je i dan D. Polazak iz LA (Lazareva ). Dogovor je bio da se nađemo u 11h na OMV-u, pa da u 11:30 peglamo do VA. Dođem ja u 10h, popijem kafu (ne znam što sam naručio, jer kafu ne pijem uopšte) i čekam. 10:30 nema nikoga. 11h nema nikoga. Pošaljem poruku Popsiju, neodgovara. Ja već, nisu valjda otišli, da li sam na pravoj pumpi, kad zove Popsy, kaže druže na pogrešnoj si pumpi, Kakav sam car rekoh sebi. Kaže piči samo napred i naićićeš na pravu pumpu. Sedam na motor, i gas do pravog OMV-a, kad tamo družina na okupu, već upalila motore i čekaju. Polazimo istog trenutka i pravimo prvu pauzu (negde pre UB-a mislim) i pozdravljam se sa svima, jer nisam stigao to da uradim na OMV-u. Ubrzo smo krenuli i oko 13h smo bili u Valjevu, gde su nas čekali Rade (Busman), Dejan (Libero), Zoki (kawazoki) i drugi. Pola sata odmora, kupovina napitaka, čokoladica i ostalih potrepština i pravac u off. Samo što smo krenuli, negde posle brane, osetim nešto mi čudno kvačilo odvaja. 10 min posle toga mi je bilo jasno zašto, jer mi je pukla sajla od kvačila. E hebiga. 10min mi je bilo potrebno da zamenim sajlu, a u međuvremenu smo malo razglabali, dok sam vraćao sajlu. Kada je sajla bila nameštena, krenusmo da stignemo ostatak ekipe, koja je već odmarala u debelom ladu... Taman kad sam stigao, ostatk ekipe, ajde nema odmora idemo dalje. Tako mi i treba kad idem zadnji. I tako ti mi peglamo polako kroz šumu... Divljaš, a?! Malo, hihihihi... Moj anđeo čuvar, koji me je vadio iz nezgodnih situacija i koji je imao strpljenje da se prvog dana vuče samnom... Rade Busman! Stigosmo i na Povlen, gde napravismo malo većću pauzu, da se nešto meznemo i da se osušimo... Rade i Zoki... Posle zasluženog odmora, krenusmo u dalji pohod. Vozili smo malo kroz šumu, barice (koje nisam hteo da izbegnem ), livade. U jednom tenutku (dobro bilo je tu više trenutaka, ali ovaj je bio upečtljiv). Vozeći se iza Radeta, nisam na vreme obratio pažnju da se ispred nas nalazi mali bedem, koji i nije toliko bio strašan, koliko ono što se nalazilo iza njega. Kako je Rade naglo zakočio, i da ga nebi udario odpozadi, nekako izbegnem sudar i kako nisam uspeo da zakočim na vreme, pređem bedem i koliko je Transalp sa svojih 50 konja i jednim velikim konjom na njemu težak, potonuo sam u mulj. Posle petnaest minuta čupanja iz blata, nastavismo mi put. Kad smo sustigli ostale, prvo pitanje je bilo šta sam sad uradio? Mulj, kažem. Gde si našao mulj, čoveče?! pitaju me ostali. Kažem ja umetnost. U tom, prilazi mi Popsy, stavlja ruku na rame i kaže: "Izgleda da si ti preuzeo moju titulu!" Bež´ bre Popsy, pu pu... Ništa, idemo dalje. Malo okoline, kroz koju smo prošli... I stigosmo u planinarski dom. Smeštaj u planinarskom domu je više nego odličan. Sobe su vojničkog tipa. po desetak spratnih kreveta po jednoj prostoriji. Imamo kuhinju, dnevni boravak sa bubnjarom, koja greje za sve pare. Pre no što je večera bila gotova družili smo se ispod lipe... Posebno me iznenadila vest kad sam čuo da će drug Boban svratiti do nas. Jako mi je bilo drago što sam video Bobana. Pošto ga je njegova mama čekala u autu, nije se dugo zadržao, te je bio sa nama nekih 15-tak min. Otpratili smo ga do auta gde je njegova mama kazala legendarnu izjavu: " Bogam´ Bobane, ovde ti je hebenno!" Crkao sam od smeha! Bobane, pozdravi mamu puno! ...dok pasulj nije zamirisao. Pasulj je bio... Šteta što nemam slike pasulja (imam praznog tanjira, koji sam slikao pre nego što sam sipao pasulj, ali što sam slikao prazan tanjir, to ostaje misterija...). Veče je već odavno palo. Punih stomaka, izlazimo napolje, predostrožnosti radi, gde dalje nastavljamo priču do duboko u noć. Slušao sam priče na druženjima da Zoki prave odlične palačinke. Tu noć sam se i uverio. Zoki, care! Punih stomaka i izmoreni od današnje vožnje, otišli smo spavati. Ja sam legao među poslednjima. Iako jako umoran (nisam spavao prethodnu noć + plus ceo dan vožnje), ne mogoh odmah zaspati. Kada me je san konačno počeo hvatati, neko je počeo tako jako hrkati, da me je bilo strah zaspati. A vrh mi je bio neko sa izjavom u sred noći: "Brateee..." (kasnije sam saznao da je to Žex rekao... Sledećeg jutra, na svu sreću, spavao sam odlično. Ustao sam odmoran i oran za pređašnju vožnju. Neko je već ustajao pre mene, ali kad sam ja ustao , nikog nije bilo. Izašao sam malo napolje da upijem svežeg jutarnjeg planinskog vazduha, koji mi je jako prijao. Dorati miruju pred polazak... Pije se jutarnja kafa, umiva se, brije se, peru se motori i možemo da krenemo. Prva stanica Pašna ravan da se sipa gorivo (ko mora) i da se popije neko piće... Ovde se opraštamo od Žeksa, ima poslovne obaveze, te je hitno morao za BG. Pošto je on držao brzi tempo, meni je odgovaralo... Miša je ostala u planinarskom domu, tako da smo nastavili dalje bez dva člana. Posle izvesnog vremena, stižemo na vr´ Jablanika, gde se sastajemo sa Milanom (Free) i njegovom ženom i Markom (ne znam da li ga ima na forumu). Mister Vlajko objahao Jablanik... Transalp ekipa sa djira... Malo okoline... Izležavanje pred polazak... Idemo dalje. Pravimo prvu pauzu nakon Jablanika, da fiksiramo kreš bar na Bojanovoj Africi. Tu stupa Popsy sa dakt tejpom i granom od nekog drveta (dalje znate sami). Msm, čovek se na njegovoj Teneri svašta naučio, ali dobro sad... Sledeća deonica je kamenite podloge, pa je malo bilo zezanja... ...ali polako i sigurno smo svi došli do Dražinog vidikovca... Dalje smo se uputili do Torničke Bobije. Uglavnom sam slušao o njoj, čitao i gledao slike iz putopisa, koje su pravili Busman i Libero. Sve to na slici deluje lepo, a uživo? Mnogo lepše, što sam se i sam uverio... Ja, kao i svi ostali, smo kao Busman i Fibra gledali okolo, očarani lepotom okolnih pejzaža. Mene lično, u tom trenutku nije ništa drugo zanimalo, osim samog pogleda na prirodne lepote, koje pruža Tornička Bobija... Libero, čovek koji se zajedno sa Busmanom, potrudio da nam svima bude lepo... Još malo okoline... I došlo je vreme da polako krenemo. Meni, verujem i ostalima, nije se išlo sa ovakvog pogleda, ali šta ćeš. Odlazimo polako do planinarskog doma, da se malo okrepimo. Valjevčani su prvi otišli, a zatim i svi mi ostali. Ostatak ekipe, zajedno samnom smo peglali do pred Valjevo u neki restoran, gde sam morao da se pozdravim sa ekipom, jer sam žurio za NS. I eto, nemoguće je opisati ova dva provedena dana, koje smo proveli u valjevskim planinama, detaljnije, ali malo sam se potrudio da dočaram. U principu, većinu ljudi sam znao sa foruma, gde sam imao osećaj da ih znam dosta dugo. Upoznavanje uživo je bila čista formalnost. Drugari, šta da vam kažem, drago mi je što sam vozio sa vama i daće Bog da sledeće godine bude više vožnji, pa da samim tim bude i više druženja. Do skorijeg viđenja...