Nakon Gornjeg Milanovca, uputio sam se prema Čačku, tačnije prema Preljinama, jer sam skretao dalje prema Kraljevu. Uglavnom sam sa mojima na more išao standardnom rutom preko Čačka, Užica, Nove Varoši, itd. Red je da odem nekim, malo dužim putem, na more. Put od Preljina prema Kraljevu je onako, prosto te mami da daš gas. Setih se da, otkako sam krenuo, nije bilo ni jedne patrole. Pa nije je ni bilo, jer je većinom puta bila magla... A i bilo je rano jutro. Samo nakon što mi se misao završila, eto ti njih (patrola), na moju sreću, zaustaviše ispred mene nekog crnog pasata. Nakon toga, smanjujem malo brzinu, u dozvoljenom opsegu. Polako se približavam Kraljevu, gde, obilaznicom obilazim grad, i upućujem se dalje prema Raškoj. i tu kreće UBEDLJIVO NAJBOLJI PUT ZA MOTORE U SRBIJI!!! Put je prosto fenomelan, asfalt drži kao lud, krivine ubile se za obaranje. Ja, koji vozi kao po jajima, sam se toliko uživeo, da sam Transalpa terao koliko god je mogao. To je trajalo nekih pola sata, jer je pre Ušća bio odron na putu i na putu su bageri, koji sklanjaju krš. Kolona kilometarska, ja gospodski obilazim i stajem na čelo kolone. Prijaće pauza od 15-min. Nakon što je signalizator (čovek-semafor) dao znak da možemo krenuti, pokušavam da startujem mašinu, neće. Verglaj, verglaj, šta je sad koji moj?! Sviraju mi ovi nazad, okrećem glavu unazad, govoreći sebi (tj njima, ali sam jedini sebe čuo) (ma psovao sam ) i pritom motor pali uz propratnu eksploziju iz auspuha. Prva, gas i polazak! Idemo dalje. Da li sam negde spomenuo da je ovaj put NAJBOLJI ZA MOTORE?! Dobar deo ovog predivnog puta me je pretila i reka Ibar... I polako ulazimo u Rašku! Polako prilazimo Novom Pazaru. Stomak počinje da krči, kaže daj mi ćevapa. Kako kažu, od prebirača, nema hebača. Tako sam i ja prebirao, prebirao i dok sam se osvestio, već sam izašao iz Novog Pazara, Ništa, valjda ću usput naići na neku drumsku kafanu, taman da odmorim, pre no što uđem u Crnu Goru. Nailazim na restoran "Kamnik", zadnji restoran, pre nego što uđem u Crnu Goru. Stajem, ulazim u restoran, prijatna atmosfera, pored mene, kobnobar i još jedna mušterija. Sedam za prvi sto do vrata, da imam pogleda ka motoru (tamo mi svi dokumenti, fotoaparat, stvari,...). Naručujem ćevape, i sok , a pre svega opet kafu? Ma nema veze... Taman dok sam čekao da se ćevapi ispeku, uzeo sam kartu sa motora, da vidim koliko sam prešao i koliko još imam. Gledajući kartu, ustanovio sam da sam tek na pola puta od planirane rute, koju sam trebao da ispoštujem! Pokušao sam da se preračunam koliko će mi okvirno još trebati do mora, ali ne znam u kakvom su stanju putevi, kojim treba da idem. Nema veze, znam rutu, pa gde stignem ,tu spavam. Gledam mobilni, nije me niko zvao. Čudo. Ajde da se javim kući. Zovem, javlja se keva, sve standardno kući. Pita me ona gde si, joj odgovaram da sam kod Novog Pazara. Pa to nije prema Staroj planini kako si mi reako, reče keva. Šta ću kevo, usput sam tako isplanirao. E da idem na more! Muk. Dobro, kad ćeš doći? A onda je bio muk od strane mene. Kažem kevo, idem na more! Kaže ona, ajde imam posla, kad ćeš doći, da znam da izvadim pile da se peče. Kažem, kad mi nestane para. Ajme mene, ludnica... Tu se zavšava razgovor, kaže mi da se javim kad stignem tamo, gde sam isplanirao. Dogovoreno. Ubrzo su bili gotovi i ćevapi. Ćevape sam smazao sa slašću, popih sok, ostavljam smešnu cifru za obilan obrok, nešto bakšiša i polazim dalje prema granici. Nedugo zatim sam bio na granici. Na granici, nema žive duše, osim naših carinika, koji se dosađuju. Predajem dokumenta, proveravaju, vraćaju mi ih nazad uz srećan put. Idem dalje do crnogorskih carinika, koji se takođe dosađuju. Zanimljivo je to da mi niko nije tražio da skinem kacigu sa potkapom i sunčanim naočarima. Nakon što mi je crnogorski carinik pregledao dokumente, nešto mi je rekao. Nakon tri puta izgovorene jedne te iste rečenice, uspeo sam da ga razumem šta je rekao. Reče mi da "mu ga malo dam po gasu, kada budem krenuo". Ajde da im učinim, ali samo prvom, drugom, posle sam nastavio svojim tempom. I konačno sam ušao u Crnu Goru!

1. dan Trebalo je da se probudim u pola pet izjutra. Nisam oka skopio! Verovatno predputna trema, hebem li ga. Do sada nisam nikad sam išao na dalji put, ali za sve postoji prvi put. Celu noć sam razmišljao šta, kako, gde, ma samo bespotrebno razmišljanje. Idem, pa ću razmišljati usput, ipak je sve ovo avantura. Ustajem iz kreveta u 4 izjutra. Gledam kroz prozor, mrak, magla. Dok sam gledao, kroz prozor, rekoh sebi pa u pet je već dan. Silazim da nešto doručkujem, tj da pokušam nešto da doručkujem. Stavljam zalogaj u usta, ali mi se ne da nešto jesti. Smejem se, rekoh sebi u bradu, al´ sam k˙o neka klinka pred prvi seks. Popih čaj i odoh do sobe da navučem opremu, jer se približava polazak. Oblačim pantalone, jaknu i isterujem motor iz garaže. Iako je pet sati, još uvek je mrkli mlak, magla se malo razišla, ali je ˙ladnu u PM. Termometar pokazuje nekih -3 stepena, a ja nemam adekvatne zimske rukavice. Tražim od keve gumene hirurške rukavice, da stavim ispod nazovi zimskih rukavica, koje imam. Navlačim ih, pozdravljam se sa kevom, koja me je ispratila sa velikom dozom straha (keva je to). I polako mogu da krenem. Polako izlazim iz svoje ulice, zatim iz svog sela. Neposredno i obilaznicom obilazim Zrenjanin, gde polako, ali sigurno, hrlim ka našem glavnom gradu, Beogradu. Kao što sam već rekao, bilo je -3 stepena u mestu, u pokretu je bilo mnogo hladnije. Pre nego što sam krenuo, uključio sam muziku, čisto da mi put do BG-a brže prođe. Slušajući muziku, razmišljam u sebi, tamo negde treba da stignem, a uz to sunce izlazi i svojim zracima razbija ostatke magle i meni popravlja raspoloženje. Divota! Pesme se smenjuju, i ja polako stižem u Beograd, naš glavni grad. Ulaskom u sami grad, osetio sam na sebi kako ljudi žure, jure. Da ušao sam u Beograd, ali mi ne odgovara jutarnja gužva, Stajem na semafor, na kom se tek upalilo crveno. Muzikom pokušavam da sebi odvratim misli od gužve, kad krajičkom oka vidim da mi lik, koji je stao pored mene, nešto maše. Okrećem se, skidam slušalice, pitam ga je l˙ mu treba nešto, on meni, ma ne, ne treba mi ništa, nego, je l˙ ti ladno? Pa reko, onako, nije... A gde si krenuo? Ja se našao onako poluizgubljen, ali ne toliko, kao on, kad sam mu rekao gde idem... Samo mi je poželeo srećan put i u tom momentu se pali zeleno svetlo. Nakon nekog vremena, izašao sam iz beogradske gužve i uputio sam se ka Ibarskoj magistrali. Nakon što sam izašao iz BG-a, opet je magla. Ide se ne bržže od 60 km/h. Pravim prvu pauzu kod Lipovačke šume. Odkako znam za sebe, kad god sam krenuo na put, bilo to sa dekom i bakom ili sa mojim roditeljima, pravili smo prvu pauzu kod Lipovačke šume. Ko sam ja da i ovog puta menjam mesto prve pauze. Napravio sam pola sata pauzu, čisto da nešto pojedem, jer nisam uspeo da to uradim. Sunce se polako promalja iz magle, i taman dok sam se ponovo navukao, razmaglilo se. Vreme je poći dalje. Brzinom svetlosti prolazim razna mesta i negde (mislim kod Ljiga), put se radi, te su se vozila propuštala semoforskim znakom. Put je bio dovoljno širok da se komotno mogu obići dva automobila, ali meni je odgovaralo da stojim u koloni, jer sam grejao ruke na cilindrima. A i gde mi se žuri?! Naravno nigde... Nakon zastoja kod Ljiga, krenuo sam dalje. Primećujem da mi svetlo nekako, tj nikako gori. Kad uđem u tunel, na istrument tabli mi pokazuje da radi. Ajde reko, akomodacija, ovo, ono, nije strašno. Pravim sledeću pauzu za tankovanje u Gornjem Milanovcu. Nude mi neki espresso za 65 din, reko može. Skidam opremu, sedam i razmišljam, a što sam naručio kafu, kad je ne pijem?! Nema veze, iovako će mi dobro doći, pošto nisam dobro spavao prethodnu noć. Sedeo sam nekih sat vremena, i vreme je bilo poći. Dolazim do motora, navlačim potkapu kacigu, rukavice, palim motor i u tom trenutku se setih da proverim pritisak u gumam, jer mi je malo žvakala zadnja. Nakon što sam proverio pritisak u gumama, krećem da navlačim opremu. U međuvremenu se setih da sam imao problem sa osvetljavanjem. Upalim svetla, odem ispred motora, svetla ne rade. Šta je sad?! Pipam kontakte sijaličnog grla, čas svetli, čas ne svetli. E rek´o hebo ga far! Skidam opremu, uzimam sendvič (od muke) i sedim pored motora. Pojedoh pola sendviča i krenuh u rasklapanje plastika, maske, da bi došao do sjalice. Dok sam rasklapao motor, kompresorskoj stanici prilazi jedna kola. Staje čovek, invalid. Izlazi iz kola šepajući, pokušava da napumpa gume. Iza njega red se stvorio, svi čekaju da napumpaju gume. Vidim da čovek ima poteškoća sa korišćenjem kompresora. Prilazim mu i pomažem mu da naduva gume. Nakon što sam mu pomogao, čovek mi se zahvaljuje do neba. Otpozdravljam ga i odlazim do motora da nastavim sa uzrokovanjem kvara. Kvar je konstatovan nakon 15-tak minuta. Crkla je sijalica. Odoh do pumpe, kupujem ,drugu i još jednu rezervnu. Stavljam je u far - radi! Brzinom svetlosti sklapam motor. jer je već prošlo više od dva sata, koje nisam planirao da provedem na pumpi. Navlaćim opremu i gas!

0. dan Jutro je osvanulo. Bio je lep dan, Čim sam doručkovao, sišao sam do garaže da isteram motor, koji se nije vozio jedno četiri meseca (leti, možete li zamisliti). Pali iz druge. Ajde da ga malo proteram, da se skine prašina. Nakon toga, sledi detaljan pregled, pranje, podmazivanje lanca,... Jednostavno uživam, dok sam oko motora. Za mene je to nešto posebno. Na pitanje oca, prilikom pranja motora, gde idem, pametno sam prećutao. U tom trenutku nisam znao šta da odgovorim, tako da sam ipak prećutao. Nakon što sam završio sa pranjem motora, odgovorio sam ocu da idem malo po Srbiji da se vozam, ali ne znam gde, usput ću odlučiti (gde da kažem da idem na more, još u Oktobru ). Krenuo sam da se pakujem. Za nedelju dana mi je dovoljna repna torba od 50 litara, kofer i torba na rezervoaru. Spakovao sam šator, nešto hrane, nešto alata, garderobe,... Sve je to stalo u gore navedene torbe, kofere. Motor je spreman i zategnut ko puška!

Bio je to Jun mesec. Otprilike 2 Jun, koliko me sećanje služi. Kepojebina! Nakon odličnog provoda kod našeg domaćina, kapetana Kepa, usledela je višemesečna pauza, zbog nedostatka finansija, samim tim i bez vožnje motora. Iako sam se trudio da na neki način skupim novce za neku turu, sve je otišlo na drugu stranu, tačnije školarinu. Rekli bi ljudi, škola je najvažnija, ne treba žaliti. I ne žalim! Verujem, da će mi jednog dana ta škola doneti mnogo više, nego što sada imam, a imam, hvala Bogu. Kako je mesec Jun prolazio, polako su se spremali ispiti. To se malo produžilo i do polovine Jula, zbog obimnosti predmeta. Nema veze, leto je dugo, biće vožnje. Ispitni rok se završio, ali, nažalost, nisam bio u mogućnosti da odem bilo gde motorom. Šta da se radi... Pored poljoprivrede, kojom se bavim inače, bavim se i uzgajanjem stoke. Nije neka para, ali je dovoljno kao alternativan izvor prihoda. Što bi moj otac rekao: "Nedaj Bože da nam je glavni izvor prihoda poljoprivreda i stočarstvo...", što je malo žalosno. Nekad smo od same poljoprivrede živeli kao carevi. No, sad to nije tema... Prošao je i taj sedmi mesec, iliti Jul, a za njim i osmi mesec Avgust. Ništa dramatično se nije izdešavalo. U mesecu Septembru, imao sam takođe ispitni rok. Nakon završenog ispitnog roka, trebalo je da se upiše naredna godina u oktobru, tako da se već uveliko zaboravilo na bilo kakvu vožnju motora. Ali... Negde nakon završenog ispitnog roka, otprilike oko 25-tog Semptebra, zvoni ćaletu telefon. Zove čovek iz susednog sela, na preporuku od našeg kućnog prijatelja, da mu uradimo jedan voćnjak, tačnije, da mu sa mašinom za bušenje rupa, izbušimo nekih 250 -300 rupa za sadnice i ujedno za ogradu, kojom će ograditi taj voćnjak. Kaže ćale da će ga nazvati predveče tog dana, samo da se dogovori sa mnom. Sedimo ćale i ja u hladu našega doma, dogovarajući se kako ćemo to izvesti. Nismo nikad radli nikom drugom, osim samim nama. Ubrzo sam pristao, jer skoro celog leta nisam imao "živih" para, pa se nisam razmišljao puno. I tako i bi. Prihvatio sam se veoma napornog posla, i kroz pet dana sam imao nešto para, zarađenih ne baš lakim radom. Valjda ću ih iskoristiti na najbolji mogući način. U samom tom ternutku nisam znao šta bi sa njima. Prošao je taj dan. Sutradan, pade mi na pamet da odem negde motorom. Gde otići? Prvi navrat mi je bio otići na Staru planinu. Nisam uspeo otići kad je bilo Enduro druženje, možda da odem tamo. Sve je bilo isplanirano. Idem na Staru planinu! Gledanje karte, planiranje rute, gde sipati benzin, spremanje potrebnih stvari, šta obići, i tako to. Uđosmo u mesec Oktobar. Upisah uspešno završnu godinu na fakultetu, te, maltene do Nove godine nema ništa posebno. Kako sam sortirao knjige, naiđoh na kutiju sa starim slikama. Gledajući tako slike, naiđem na sliku sa mora. Na slici smo bili brat, sestra i ja. Slika je nastala u nekom meni (kao detetu) lepom vremenu, pre nekih 20 godina. Gledajući sliku, na neki način, sam uspeo da se setim svega iz tog perioda. Mirisa, prirode, hrane, svega! U meni se nešto probudilo. To je to. Idem na more! I tako je sve krenulo...

Ja sam kupio šator od Nekerman-a, pre nekih 7-8 godina. Dobiješ 2 vreće, dve podloške i naravno šator sa opremom (klinci, i tako to). Služi me super, nigde nije popustio (pa čak ni po pljuščini), a tad je koštao 4500 din. Godišnje kampujem u proseku do 10 puta (nekad na jedan dan, nekad na 3-4 dana, nisam praktikovao više). U principu je lagan, lepo se spakuje u onu Lous repnu torbu od 50 litara, tako da mi veličina odgovara. Jedino što je to šator za tri odrasle osobe da se komotno smeste iliti dve osobe sa brdo stvari. U principu, šator mi je ok, ne propušta kišu, ali bi mi ipak trebao dosta manji. Verovatno ću gledati da uzmem šator za jednu osobu i obavezno da ima nastrašnicu ispred šatora, da mogu da ostavim čizme napolju, da se provetre, kao i čarape i tako to što užegne u toku vožnje. Nešto kao ovi šatori. Ako neko zna gde ima da se uzme kod nas, nek´ napiše, čisto da znam kada budem rešio da se ponovim.

@Marre Otišle su obe bobine. Tražio sam sad po netu, našao sam par bobina u Italiji povoljno, mada nisam siguran da li valjaju...

Drugari, treba mi pomoć. Zna li neko gde ima da se uzmu (ili pak da se repariraju, ako mogu) namotaji paljenja (oba) za TA 99-to? Za nove nemam pare (jedino ako je neka razumna cena, koja je daleko ispod cene na wemoto sajtu). Odavno sam imao problema sa paljenjem i od početka sam sumnjao na namotaje, ali se ispostavilo da je baš u njima problem. Premerio sam oba i na oba su iste vrednosti, i to: na primaru pokazuje oko 3.2 oma, dok na sekundaru ništa (a trebalo bi da pokazuje oko 10-tak kilooma). Merio sam isto, kao ovaj lik na videu... Taman sam se ponadao da se malo vozim posle servisa, kad ono prc. Bio bih zahvalan na odgovoru. P.S Nema varnice na svećicama (ni na starim, ni na novim)

Skidam kapu ljudino!

Ala se čuje... Mislim da bi se i sam usr´o kad bi ga upalio, a ne neko pored koga prođem. A tek u tunelu... Sve više razmišljam o promeni fabričkog auspuha, jer se čuje kao fen za kosu, a to me je moglo puno koštati par puta u saobraćaju...

Moja velika greška. BIo sam ubeđen da se pravio i sa "indžekšnom", pošto sam negde pročitao (čitanje svaki peti red). Izvinjavam se na neinformisanosti i na off-u...

Ovo je više, nego primamljiva ponuda! Moj buraz ima Tcat-a 96˙ i prezadovoljan je njime. Na moje pitanje šta bi sledeće uzeo, kaže opet Tcat-a, ali onog iz ´06, sa indžekšnom (da uveze iza USA, pošto se tamo proizvodio do 2006, mada ima i 2007 godište da se nađe). Kaže da mu je motor taman, ima sve što mu treba, a i veoma je mali potrošač). Ja sam ga nekih 5km vozio, za mene je aždaja, naspram mog slabašnog Transalpa, tako da itekako ima snage. Nek´ je srećna prodaja! Ko uzme ovaj motor, verujem da se neće pokajati.

Ako se radi o putu od Mitrovca ka Peruccu, ta vrata vode u horizontalne hodnike koji opet vode do ogromne cevi kojom se voda iz jezera iza hidrocentrale penje u Zaovinsko jezero. Ulazio sam svojevremeno unutra, dok se to jos radilo. Ja mislio ta vrata vode u zemlju "gospodara prstenova", kako jezivo izgledaju... @ Gliga I ja sam u fazi ugrađivanja ksenona, samo imam muke da napravim providan far od pleksija. I naravno muke sa nedostatkom para... Neću da te hvalim više, da se neuobraziš, pa nema ništa od putopisa...

Kako opisuješ stvari, k´o da sam se vozio sa tobom! Mogu da zamislim šta će biti, kada budeš opisivao Makedoniju i Albaniju...

Čestitam Šuki! Stvarno je očuvana Afrika...U zdravlju je vozio!

Ako Gligu ne uhvati mrak u vožnji, ko da nije ni vozio...

Ovo sam čekao!

Ekstra! Čak ima i fine ručice iz jednog dela..

Ajme prirodnih lepota u našim krajevima... Hvala ti što si podelio slike sa nama.! Nek´ je srećna nova godina tebi i tvojoj porodici, kao i predstojeći praznici, pa, ako Bog da, vidimo se s proleća.

Šta se dešava, ko se pokvario?!

Pogledaj i Pirelli MT21. Na sniženju su u Guevari, deluju zanimljivo, a cenovno su između T63 i E-09... Pirelli MT21 Znači na ovu cenu, uračunaj još 20% popusta, kako kažu na sajtu...

T63 R (Rear - zadnja), T63 F (Front - prednja). Inače, ja ću verovatno sebe počastiti jednim kompletom Mitas E-09, pa šta mi Bog da.