Pozdrav. Sjajni motori. A V35 sam svojevremeno isprobavao u nadi da kupim ali ni jedan nije bio kao tvoj primerak (pre 30 godina).

Hvala na lepim recima. Prisecanje se odvijalo sa pisanjem, inace je negde u prasnavoj arhivi secanja. Glavne stvari nekako opstanu, mnogo sto sta se ne secam sa ovog puta koji je trajao 2 nedelje. Zapravo, mnogo toga se zbilo u tih 30 godina pa se i potisnulo.

Triton, evo jedne fotke 1987, ali sa Kopaonika. Ako se prepozna decko sa motora, neka se javi. Inace to je ispred klub za koji sam skijao ... do krize.

Tako je, samo napred, sad bar ima vremena za podsecanja.

Zero Corf Adv .... lepo, istrosio pluseve za danas. Evo i Nemanja9 nosi hirursku masku.

Vrlo lepo. Bas sredjuju manastir. Svake godine neka novost. Da li ste bili do isposnice Sv. Zosima?

To, samo napred, sada je pravi trenutak. Crno-bele fotografije/filmovi su dugovecniji. Cini mi se da smo tu negde sa godistem.

Sjajno Triton. Kakva su tvoja iskustva sa tog puta?

Vojislave ... Tako je, nesto tu ne stima ali to cemo na PP, da ne sirimo temu. PaPaja ... hvala. Ti si znaci isao kontra od mene. Inace ovaj MZ je bio kupljen 1986-87 a prodat ili te 1989 ili 1990. Znam da je ekipa presla na 500cc pa sam ja zurio da im se prikljucim ali tada ... puce. brankor ... hvala. Savan ... hvala. Kao sto smo ranije komentarisali, vise se vodilo racuna o kadrovima ali moje slike su amaterske, nista posebno. Ana je u Beogradu.

Vojislave ... hvala ali mislim da ima jos kolega koji ce podeliti svoja iskustva iz davnih dana. ... a i da ostane nesto za price uz logorsku vatru. Inace ovaj pseudonim pod kojim sam na sajtu se spontano javio prilikom upisa, van foruma ne postoji. Meni se oduvek svidjala katana, ali ona prva, originalna iz 1982, a i vozim sada jednu ali druga generacija, pa eto kovanice sa nekim smislom. croarcher ... hvala. Nekada je to bilo uobicajeno ali slazem se da su se vremena promenila. I tada je vazilo ako imas puno para, prolazis elegantnije. Danas je razlika sto se nema para i situacija se promenila kako u svetu tako i kod nas.

Aca-pn .... hvala. Stikis ... hvala jos jednom. Nisu neophodni gps i mobilni ni danas. I dalje koristim papirnu mapu a mobilni vise da mi se nadje u slucaju nuzde (klasican bez internet mogucnosti). Zivko ... hvala. Slazem se. Za B kategoriju sam polago 5 godina kasnije, vise da eto imam, nego potreba za kolima. U to vreme sve sam zavrsavao motorom. Faks, nabavke, druzenja, i putovanja kao vrhunac upotrebne vrednosti motora. Cini mi se da sam nesto mladji od tebe tako da nisam iskusio tvoje iskustvo odlaska na more (Grcku) na dve noci. Pravi posao posle fakulteta je trebao da se dogodi 90-tih ali zbog situacije, nikada se vise nisu stvorili uslovi koje su zaposleni 80-tih imali. Tako da su se moja putovanja 80-tih finansirala od dzeparca koji se nije trosio godinu dana i poslovi preko studentske zadruge + "ad hok" privatna delatnost. Pa ipak je postojala sigurnost da se planovi prave i sprovode koliko toliko, danas je plan od danas do sutra, ako ga u opste ima. Opet ljubav prema motorima ne jenjava i koga jos to drzi namakne jos po koji kilometar da ga zelja mine, uz mnogo veca odricanja nego pre 30 godina.

Jovane ... hvala. Pamti se i dobro i lose inace ne bi bilo potpuno i pravo. Eol ... hvala. U pravu si da je danas dostupnije (ima u radnjama) ali je i nepristupacnije zbog krize, pa mu na slicno dodje. Mozes da gledas ali ne smes da pipas.

Nema ih u Atini i razumem da su krenuli nazad motorom. Krecem ka Larisi i eto Pedje i Ane. Sta ti je to kada sa nekim dugo vozis, prosto se srodite i tok misli u vezi voznje su vam skoro identicni. Stali su da odmore u istom hotelu u Larisi gde smo odseli kada smo dolazili. Tu je bio jedan simpatican recepcionar koji je vozio GPZ 305. Mislim da je imao kajis umesto prenosnog lanca. Znam da mi je dao krug da probam kada smo predhodno bili kod njega. Secam se i slike ali je verovarno nisam prebacio u jpeg ili ko zna gde je. Super sto se ovako sve razvilo. Nasli smo se na instinkt. Riskantno ali kada vec ispade da se motorom vraca, bolje to zajedno da uradimo, pogotovo sa povredom kicme. Trebalo je da se vrate vozom a tu im i ne bih trebao pa se nismo za dalji ni dogovarali. Eto kako Bog sve uredi. Povratak je uvek bio planiran da bude sto laksi i brzi. Nekako se covek zasiti i voznje i turizma. Vec slepljeni sa sedistem vozimo 120-130 po grckim autoputevima. Negde kod Leptokarije pocinjemo da nailazimo na nase registracije. Sviramo svakome jer nase nigde nismo videli u Grckoj. Verovatno im je bilo cudno, pa smo prestali nakon pocetne euforije. Vec smo na putu 2 nedelje i potpuno smo se iskljucili iz svakodnevnice kod kuce. Drugi svet. Cim smo presli nasu granicu, stari dobri losi putevi, tu-dum-tudum. Posle jednog tu-dum, meni levi nosac kofera popusti. Na slici se vidi i Pedjina nova kaciga, ista moja ali crna. Ma kazem vam, lozili smo se na enduro. Jos jedan odmor pored autoputa. Specijalno pored znaka, asocijacija na MZ-a. Stigosmo u Beograd svi na broj, malo izlupani i umorni. Pedja je dobio gips kadu od kukova do glave kad se javio kod nas u bolnici na kontrolu. To je nakon 7 dana od povrede, ali ajde. Kaze ne moze da dise, pa nazad u bolnicu da mu otvore gips, krug u predelu stomaka. Pretegli. Tako je Pedja vozio Jawu sve sa gipsom nekoliko meseci. Izgledao je ko djeneral onako neprirodno ispravljen. Tada nam je sve to bilo normalno, sada kada pisem vidim da smo imali vise srece nego pameti. Bog nas je pogledao.

Prolazimo istom deonicom i uspesno stizemo do Atine gde nalazimo smestaj najblize zeleznickoj stanici. Idemo da obezbedimo prevoz do Beograda ali ko za inat auto-voz pun. Da li moze u postanski vagon? Ne. Nista, da sacekamo koji dan, taman malo odmora i uhvatimo drugi voz. Pedja, kako si? Moze turizam? Moze. Tako mi provedemo neko vreme u Atini a Pedji bolje. Voz jos ne mozemo da nadjemo. Dobro, odoh ja jos malo da prosvrljam po Peloponezu posto su se stvari stabilizovale i pozdravismo se u nadi da ce se naci auto voz za Bg. Nastavljam put sam i obilazim Korint i mislim Naflio da je najdalje dokle sam dobacio. Nalazim kamp i tu upoznajem dvoje moto kolega iz Nemacke a pridruzuje nam se i Nemica koja putuje stopom vec neko vreme. U kampu je i dosta francuske dece, rekao bih osnovaca, koji organizovano putuju sa starijim vodicem. Koja razlika u konceptu putovanja u poredjenju sa nama. Tu provodim zanimljivu noc i nesto svetne izmedju Nemice i mene. Tu bi kolega stampar imao materijala za pisanje. Nudio sam joj da nastavimo dalje na motoru ali je otisla rano ujutru a da nisam osetio. Kolege Nemci su je videli da me je poljubila pred polazak dok sam spavao. Onako u blazenom stanju nastavljam za Naflio pored mora krivudavim putem medju borovima. Kacigu ne nosim i nisam u ratnoj opremi. Kruzig na 50km/sat. ... Stop kompjut ... kompjut ... Pa ja necu imati para za povratak a treba da vidim sta je Pedja na kraju uradio. Racunam da je vec u Beogradu ili bar u vozu za Bg. Vracam se u kamp, pakujem stvari, pa nazad za Atinu do smestaja gde sam ih ostavio. Verovatno su mi ostavili neku poruku.

Lepo raspolozeni i vec uhodani u putni tempo krecemo iz kampa u Itea za Atinu. Putevi siroki, asfalt perfektan, nema saobracaja, motori bolje rade od kako smo na boljem gorivu i ulju. Penjemo se vec duze vreme blagim usponom. Kako visina raste sve manje rastinja a sve vise kamena. U jednoj desnoj krivini, iz neobjasnjivog razloga Pedja nastavlja da obara i sada vozi po sirokoj bankini od krupnog ostrog belog tucanika. Posto vozim iza njega ali na asfaltu, gledam sta se dogadja. Na asfaltu i uzbrdici smo se kretali 60-70km/sat. Po tucaniku se ta brzina drasticno smanjuje i vidim da se Pedja bori da ne padne. Vozim nekako iza skosno na 5-10 metara. Prednji tocak mu se smiruje i polako uzima pravac da se izvuce na asfalt. Brzina pala na 20km/sat. Dobro je, sve pod kontrolom. Kad iznenada Pedja, Ana i motor nestaju. Zaustavljam se i tek tada vidim dubok jarak koji ide ispod kolovoza za odvod vode s planine u provaliju s desne strane. Uopste se nije video od zaslepljujuceg sunca i beline kamenja. Pedja preko motora udario glavom direktno u stenu. Ana odskocila sa motora kao macka i nista joj nije. Kaciga pukla, drug svestan ali krv iz usta. Rekoh unutrasnje krvarenje. Tada sam prvi put osetio jezu da ce drug da mi premine na rukama. Polako ga smestam pored motora na stranici jarka. Deluje stabilno pa ga ostavljam sa Anom i jurim nazad u gradic po hitnu pomoc. Pri povratku uvidjam da se niko ne vidi sa puta, jarak je dovoljno dubok da se vidi samo ako neko prolazi pored peske. Posto nas je Ana cula na vreme izlazi iz jarka i signalizira inace bi promasili. Hitna kola ga preuzimaju i sad sa Anom gledamo sta da radimo sa motorima. Izvlacimo Jawu iz jarka i nakon kratke provere ne izgleda lose. Mozda malo kriva guvernala. Za svaki slucaj ja vozim udarenu jawu a Ana mog MZ-a. Posto je sve nizbrdica, ne palimo motore vec ih tako doterujemo do bolnice. Pedja je vec zbrinut i doktor mi pokazuje rentgenski snimak. Imao je jako puno srece, nagnjecena dva kicmena prsljena, sama kicma nepovredjena, glava u redu. Stavili bi mu oni cvrsci steznik, mozda cak i gips preventive radi ali onda mora da ostane u bolnici a nemamo nikakvo zdrastveno osiguranje. Mirovanje obavezno. Sta sad. Mi motorima na pola puta, kako sve to izvesti. Mislim da su ga zadrzali dan dva a onda smo nastavili. Dobio je kragnu (koja se vidi na predhodnoj grupnoj slici). Pred sam izlazak, doktor primecuje konce sto vire iz sava na mojoj butini. Verovatno sam nosio sorc taj dan. Pa sta je to, daj da ti to izvadimo. Tu nam se u isti mah javila nova rec. Krstasi! Sve smo u fronclama kao posle bitke. Doktor se smeje i odmahuje glavom. Samo Bog da vas cuva. Jos jedan dan u istom kampu pa da smislimo sta dalje. Nasli smo mreznu lezaljku za Pedju, to mu je vise prijalo od duseka. Vitez Pedja (nova titula), odlucuje da moze da potera motor do Atine a tamo da nadjemo auto voz za motor i tako da se on i Ana prebace za Bg.

NebojsaPeric ... knjiga je od Pirsiga, ako se dobro secam. Waterman ... hvala za ono momak. Savan ... hvala.

Vojislave, sto se tice kacige o laktu, to se stalno primenjivalo u gradskim uslovima kada je bilo toplo vreme. Imao sam i jednu jet kacigu koju sam povremeno koristio. A bilo je momenata kada ni jednu nisam nosio. Nisam imao negativne komentare od policije po tom pitanju, mozda me je posedovanje A kategorije "spasavalo". Sada vise nije tako. Kampovanje. Ali ne bilo koje a evo i zasto. Ovaj kamp je bio kod mesta Itea koja se nalazi u zalivu i gleda na Peloponez. Pedja i Ana imaju satorcic za planinarske ekspedicije a meni je dovoljno i dalje samo nebo. Vreme je bilo super i u kampu smo se nekako okupili sve motociklisti iz raznih zemalja Evrope na proputovanju kroz Grcku. Tu je bio i vec ranije pomenuti par iz Holandije (kako je mali svet). To su plavi momak Arnold i njegova devojka u prugastim duksevima. Desno od njih par iz Belgije (koje sam puno godina kasnije iznenadio obilskom kod njih kuci). Levo Pedja i Ana a do njih par iz Italije. Tu su bili i par iz Nemacke ali ih nema na slici. Mene valjda prepoznajete. I tako sedimo svi oko logorske vatre i padaju vicevi, ozbiljne politicke teme, teme o zivotu i normalno motorima. Malo se popilo a Holandjanin Arnold se nasao izmedju Pedje i mene. Krenemo da se zezamo i podpirujemo Arnolda kako mi motociklisti treba da smo maco i kako kod nas muska rec je zakon. Njemu se to svidja ali njegova devojka negoduje, pocinje nesto na temu ljudskih prava. Nemci se tu svesrdno prikljucuju dok Italijani i Belgijanci pucaju od smeha. Ana doliva ulje na vatru sa snishodljivim odnosom prema Pedjom, kao, kako ti kazes sefe. A on je revoltirano tera u sator. Komedija, ali ne kapiraju to svi. Arnoldova devojka se ozbiljno naljutila i odlazi u svoj sator. Zove Arnolda a mi ga ko za inat grlimo i dobacujemo nesto u fazonu, ma pusti zenu sedi da popijem jos koju. Nemci dobijaju fras, tacno smo znali kako se vi balkanci odnosite prema zenama. Ostatak ekipe vise nemoze da izdrzi od smeha, znaju da se zezamo i kapiraju ovu salu. Nemci demonstrativno odlaze. Sve se malo stisalo pa se i Arnold malo kasnije povukao. Kad iz njegovog satora "sljas". Ko je koga udario, nismo nikada saznali. Sledeceg jutra svi happy.

Hvala svima na lepim komentarima. Hvala Nenade. Slazem se sa tvojim iskustvom iz radionice. Na ovom putu Jawa je super radila, jedino su joj poispadale unutrasnjosti auspuha u jednoj krivini. Pokupili smo delove, vratili nazad i pritegli. Inace je ova Jawa bila novija od mog MZ-a koga sam kupio novog pre 2-3 godine u odnosu kada se ovaj put odigravao. Da, Jawa se cesce kvarila i drugar je najcesce imao problema da usteluje dva cilindra da rade kako treba ali to je bilo par puta na godisnjem nivou, ne secam se drugih problema. Kod MZ-a sam menjao iglicasti lezaj ma klipu/radilici, ostalo uobicajeno odrzavanje. Ipak su to bili novo kupljeni motori i odrzavani. Hvala Stikis. Mirisi Grcke se lepse dozivljavaju na motoru. Hvala Miksamgm. Stvarno neverovatno, baci sliku pa da uporedimo.

Grcka je bila duplo jeftinija destinacija od naseg mora 70-tih i 80-tih. Cesto sam tamo isao sa roditeljima (osnovna/srednja skola) i kampovao. Ostala mi je u lepom secanju. Zbog krize koja i dalje traje od 90-te, na more nisam isao od ovog putopisa. Doduse bio sam na crnogoskom primorju sa svojom porodicom kod prijatelja pre 4-5 godina. Dosta su se promenila vremena. Vratimo se na putopis, ima jos dogodovstina. Mikena Mlada Francuskinja u Delfiju. Na ovoj slici se vidi slomljeni desni retrovizor od pada i malo iskrivljena rucica prednje kocnice.

U bolnici mi nisu naplatili pomoc iako nismo imali putno osiguranje za slicne slucajeve. Zakrpili i pustili dalje. To vece nalazimo zabacen puteljak i na skrivenoj livadi lezemo pored motora. Toplo je, nisu nam potrebni satori. Posto nisam ni imao mali sator za na motor, spavao sam na duseku pored motora kao kauboj. Niko nije brinuo o vremenu. Leti kisa nije padala. Jutro me budi u vecim bolovima od juce. Verovatno sam se ohladio a i spavanje na zemlji nije doprinelo. Tesko disanje ce me pratiti jos koji dan ali kad si mlad, sta to moze da fali. Putovanje se nastavlja. Vidi se siroki flaster koji drzi cajgere. Posluzio je do Beograda. Kako ulazimo u Lamiu udaramo u vreo vazdusni zid. Verovatno smo usli u Sredozemnu klimu. Secam se da nam je giros legao samo tako pa smo narucili repete. U Karditsi Pedja menja gume. Zadnja mu je bila bas losa pa je kupio Pirelli (za nas je to bila premija posto su kod nas bile dostupene samo Barum moto gume). Pa ako je zadnja Pirelli onda mora i prednja (kad je bal nek' je maskenbal). Kako mu ga je Pedja tada davao sa novim super gumama. Vulkanizer nas covek. Kaze obradovao se da cuje Srbski. Grci im ne daju da govore Srbski. Tada nismo bili svestni i upuceni ali sada se zna za progon 800 000 - 1 000 000 Srba iz danasnje Grcke u periodu izmedju Prvog i Drugog Svetskog Rata. Sve toponime i hidronime menjaju sistematski na Grcki na celom podruciju sadasnje Grcke. Sto se tice nosenja kacige. Zivko se dobro seca, zakon je bio neodredjen, tj. nije specificirano gde treba kaciga da se nalazi na telu pa smo svi to koristili. Mnogo je lepse bez kacige (pogledajte film "Wild Hogs" ili procitajte poznatu knjigu "Zen i Umetnost Odrzavanja Motocikla"). Dobre suncane naocare su sluzile do 70km/sat, kasnije su vam suzile oci ali moglo je da se izdrzi. Samo da vas ne opali neki veci insekt.

Moguce, cizme su duboke i jake tako da osim manjih ogrebotina nisu stradale niti sam ja imao povrede. To sad malo zavisi i od pada. Kaciga mi je definitivno glavu spasila. Da sam nosio nosu koju sam prvo koristio par godina (ona crvena na prvoj slici), ne bih isto prosao. Kozne pantalone su kozne pantalone. Rukavica mi je spala sa desne ruke i imao sam guljenje koze na par mesta. Nista strasno ali sam naknadno sasio siri lastis koji mi je bolje drzao tu vrstu rukavice da mi ne spadne (kratke kros rukavice ne drze tako lepo ko duboke kozne). Mislim da adekvatna oprema i ne mora da bude skupa ali da bude prikladna. To sto sam nosio je puna ratna oprema i nosim je kad putujem. U kracim/gradskim varijantama to moze da bude kontraproduktivno. Kaciga, pojas i rukavice su minimum leti. U to vreme nisu mnogo zezali ako nemas kacigu u gradu i tako se vozilo. Za ostalo sve je individualno.

Hvala! Kros sidi cizme, enduro Nolan kaciga i kros Hein Gericke rukacice su kupovane postepeno u spremanju za enduro motor i Pariz-Dakar trku (tada sam se lozio na istu). Crvenu enduro jaknu, koju i danas nosim, kupio sam kasnije, verovatno 1990. Svu ovu opremu i danas nosim ali su se cizme rascvetale. Zapravo plasticni delovi su od starosti propali, postali kruti i raspali. Jos se mislim da li vredi popravljati cizme. Tako da sam na ovim slikama mesano obucen (drumsko-kros). Sto bi rekli, bio sam u tranziciji. I pored jaceg standarda tada nego danas, nije se moglo tako cesto ici u inostranstvo i kupovati komplet opremu u cugu. Cene su bile slicne kao danas. Sto se tice skupa u Lazarevcu, to je neko drugi bio sa slicnim motorom posto suzukija gsx 750 f vozim vec cetvrtu sezonu a nisam bio na skupu koji pominjes.

Vise se pazilo na kadrove posto je rolna bila 24-36 fotke. Ovde sam prebacio samo neke od fotografija ali ipak ih nije bilo mnogo kao sto se danas besomucno slika zbog tehnickih mogucnosti. Ipak i danasnje elektronske fotografije gledam da prebacim na papir u jednom momentu, opet u probranoj meri. Krecemo u kasno popodne iz Kalabake ka Trikali, Karditsi. Visoki drvoredi pored puta i bocni vetar ali nista strasno. Pedja sa Anom ispred mene na nekih 20-tak metara, vozimo ustaljenim ritmom oko 90km/sat. Odjednom ogromna plasticna kesa, u koje Grci ostavljaju djubre pored puta, se oslobadja i krece da se kovitla preko kolovoza. Pedja eskivira kesu a ja procenjujem da li ce da se usled vrtloga kesa krece levo ili desno od njega. Milisekunde prolaze i nema dovoljno vremena kuda, samo pravo pa sta bude. Iz nekih moto casopisa sam citao da ako vec treba udariti u prepreku onda to raditi direktno i u ispravljenom polozaju. More, plavetnilo, gledam da izronim jer nemam vise vazduha. Budim se, vidim plavo nebo i pocinjem da se osvescujem. Pridizem se i vidim Pedju kako okrece motor i dolazi. Vec se pridizem dok parkira motor. Uskoro dolazi hitna pomoc. Na svu srecu prolazim samo sa savovima na desnoj butini, srca od ogledala. Tesko disem i boli me desni kos ali nakon rentgena, nista, samo dobro ugruvan. Glava nista a kaciga ocesana sa desne strane, vizir neostecen. Predpostavljam da se kesa zamotala oko prednjeg tocka i momentalno ga blokirala. Pao sam na desnu stranu udarajuci asfalt sa desnim plucnim krilom i glavom najace. Zato sam izgubio svest na momenat. Znaci udarca od cizama pa do kacige. Staklo od retrovizora i desnog cajgera preseklo kozne pantalone. Motor citav. Verovatno mi je prednja felna sa zicama bila nesto ostecena (osecalo se u voznji). Auspuh udaren i sada je pravio neki piskutaviji zvuk. Zadnji kofer delimicno oguljen ali posto je kozni, nista znacajno. Tank torba se u padu pomerila u desnu stranu tako da je motor delimicno klizao na njoj i desnom koferu. Desni cajger radi ali se slomio gusani nosac, sto smo zalepili sirokim flasterima iz bolnice.

Ovo je ta poznata ekipa u avanturi zvanoj Grcka. Sta na je samo Ana radila. Ma ne, Ana je super, ovo smo se samo zezali.

Nekoliko dana kasnije se sastajem sa Pedjom i Anom u Ohridu. Put moze da pocne. Prelazimo prelaz za Grcku kod Bitolja i nailazimo na mesta Florina, Kozani i pravac Meteori. Pedja na Jawi i moja malenkost (Dejan) na MZ-u. Prasnjavi kauboji pred ulazak u grad. Ispred manastira srecemo Francuske bicikliste koji u razgovoru pominju neke tenkove u nasoj zemlji. Sta ovi pricaju, to su nesto pobrkali. Koliko smo tada bili pod staklenim zvonom da su svi znali sta nam se sprema a mi kao guske u magli. Ipak mi se taj detalj urezao, kao da se nesvestno htelo javiti.