Te 1989 plan je bio da nasa druzina (4 motora sa 4 vozaca) uputi za Grcku na Peloponez. Put od 2500-3000km. Ali pri samom razmatranju, prvi clan Vlada otpada (ne secam se vise razloga ali nije mogao da krene na put). Pravimo malo uskladjivanje i Pedja sa Jawom 350 prvo ide na nase more a Ivan se prikljucuje u Ohridu gde se cekamo. Vremena imamo, jedino su sredstva ogranicavajuci faktor. Racunamo izdrzace 2-3 nedelje. Idemo da se vozimo i obidjemo interesantna mesta pa dokle stignemo. Sve se odvija po planu sve do dan pred polazak, Ivan odustaje. Prica se svela na dva slova. Valjda dva, jer je Pedja na putu i nema nacina da mi javi da li ima neke promene sa njegove strane. Cekam dan D. Eto mog druga Pedje, stize, a sa njim i njegova devojka Ana. Super iznenadjenje. S moje strane nosio sam dodatnu kacigu za suvozaca/icu ali nista i pored mnogih zainteresovanih. Ipak je to motor. I za pocetak situacija sa parkinga u Predejanima. Ovo je deo puta koji sam sam prvo vozio do Ohrida i bio sam prenatrpan. Tank torba, dva kofera i torba sa dodatnim stvarima na zadnjem sedistu i zadnjem nosacu. Stajem na parking pod senkom trske u Predejanima pored jednog motora iz Holandije. Pokusavam da sidjem i onako ukocen i zaglavljen izmedju stvari, padam sve sa motorom na levu stranu. Publika, momak i devojka motociklisti iz Holandije, gledaju u neverici i zabrinuto priskacu. Uspesno ustajem i dizem motor sa komentarom "Ovako ja inace uobicajeno silazim s motora". Koja blamaza, bar da se izvucem na iznudjeni stos. Za sada nastavljamo put zajedno. Oni inace voze Yamahu XS 650. Praksa mi je bila da vozim 90km/h bez mnogo kocenja i bela linija. Samo kada su se dva kamiona u istom momentu mimoilazila, nisam preticao. Ali mi Holandjani nesto posustaju u klisuri. Malo prikocujem da vozimo naporedo. Pokazujem rukom sa dva prsta prema mojim ocima (u prevodu, gledaj sta ja radim, prati) i pesnica (100km/sat). Momak klima glavom i dalje je pesma. Temperatura je bila takva da jedino preko 90 je moglo da se vozi u punoj ratnoj opremi. Na 70 otvoren vizir a bilo kakvo zaustavljanje je bila sauna. Uz dugu sirenu se pozdravljamo u hodu kada se odvajam za Skoplje a oni nastavljaju za Grcku. Ovaj par smo kasnije vidjali po Grckoj i u jednom kampu se i blize upoznali.

U to vreme su vozila bila jako skupa i pored boljeg standarda nego danas. Na vrednost vozila se doplacivalo jos 120% a retki su imali pravo uvoza pa je izbor bio ogranicen. Motori MZ, Jawa, IZ, su bili dostupni sa cenom od oko 2000DM, sve ostalo je bilo nedostizno (preko 10000DM). Yugo je np. bio oko 4000DM pa je stvarno bio luksuz imati motor. Da ne pricam o moto opremi (nije je bilo ili u tragovima). Ipak i pored raznih teskoca, standard je bio mnogo veci nego danas (x10). Tako da je to vreme imalo i lose i dobre strane. Tesko je uporedjivati detalje sa danasnjim jer su faktori/odnosi promenjeni. Kolega stampar je tu dao dosta primera pa da se ne ponavljam. Sto se tice posla i standarda, recepcionar/portir sa srednjom skolom je mogao da za dve mesecne plate kupi novog MZ/Jawa/IZ (ziveci kod roditelja gde nije imao dodatne troskove). Krediti su bili mnogo povoljniji a drzava sigurnija pa nije problem bio da se odplacuje narednih 30 godina. Preko studentske ste mogli da za dve nedelje fizikalisanja imate nedelju dana mora (u skromnoj varijanti). Nego da se vratim na motore. MZ mi je bio prvi veliki motor koji sam vozio 3-4 godine pred ratove 90-tih i moglo se putovati sa 250cc bez problema. Ovaj motor je bio startan, kao i svi dvotaktni motori i za grad, tj. do 60-70km/sat je bio bara-bar sa vecim motorima. Putna brzina 90-110 bez problema dok je do svojih max. 130 tesko dohvatao. Sa suvozacem i prtljagom to je sve bilo teze ali mogli ste ceo dan da vozite a da masina to ne oseti.

Bilo je to leto godine 1989. U to vreme u Beogradu je bilo mozda 50-tak motora od kojih se 30-tak skupljalo na Uscu (mesto za okupljanje). Od toga su bile dve moto ekipe. Prva jaca (motori od 1000cc), je cinila Slavka na Z1000, Tvigija na K100RS, laverda 1000 ili 1200 (zaboravio sam ime/nadimak kolege). Druga smo bili nas cetiri drugara sa tri MZ ETZ 250 i jednom Jawa 350. Ostali su bili pozeri kao sto koriste izraz u filmu "Wild Hogs". Ne bas ali tako mi se bar cinilo, jer se vozilo svaki dan i mogao se steci neki utisak o moto zajednici. Zapravo, bila je retkost da neko ima polozenu A kategoriju i to je nekako definisalo ko ce motociklizmom da se "bavi" ili je to samo prolazna faza. Takodje je bilo indikativno ponasanje milicije. Naime, kada vide motor obavezno su zaustavljali da nesto "provere". Ima tu par anegdota: - Jednom prilikom je pandur iz suprotnog pravca napravio polukruzno u sred najgusceg saobracaja na nedozvoljenom mestu, da bi me stigao i zaustavio. - Drugom prilikom jure i preprecuju mi put (neko je mnogo gledao krimi filmove holivudske produkcije). Iskace milicajac i hvata za kljuc motora da ga ugasi. Ostali susreti su bili uobicajeni pa ih se i ne secam ali zajednicka mantra je bila "pa ti imas polozeno" i tu su prestajala pitanja. Tako da se moze zakljuciti da je posedovanje A kategorije bila redja pojava. Da ne pricam o ljudima koje sam licno poznavao.

Nisam nesto planirao da pisem jos jedno podsecanje iz proslog veka (da ne bude previse) ali kakva je situacija jedino nam to ostaje do daljnjeg. Takodje me je inspirisala prica kolege stampar-a iz tog vremena i eto pricice uz vatru koja pucketa a napolju pada sneg. Posto je juce bilo podsecanje na godisnjicu pocetka agresije od strane NATO-a sacekao sam sa "novom" pricom. Slava svim stradalima za krst casni i slobodu zlatnu.

Bravo! Stalno neke teme o MZ-ima, da li je to znak da napisem jos jedno podsecanje iz proslosti?

Klasicne fotografije (doduse u boji) koje su u putopisu "Slike iz proslosti - Turska" su slikane elektronskom kamerom 3.1 mega pixela, pa proceni sam da li su zadovoljavajuceg kvaliteta. Inace sam slikao onako odokativno, bez primene bilo kakve fotografske tehnike. Samo sam gledao da nema odsijaja.

Branko ... svaka cast. U to vreme retko ko je imao takve motore. Ili preskupi ili se nisu mogli uvoziti. MZ i Jawa-e su bile mnogo pristupacnije. Da ne zapocinjemo u ovoj temi prepisku, evo jos jedne slike iz Grcke. Mene krasi bela kaciga a ovu sliku mi je drugar uradio i u crno-belom izdanju koju nisam prebacio u elektronski format.

Branko .... da li si na prvoj slici gde vas je vise?

Grcka leto 1989 (Meteori)

Nego kao da nista nema na Kosovu i Metohiji, da ne pominjemo druge lokacije u Srbskim zemljama.

Pozdrav. Nadam se da ces ga uspesno obnoviti jer je vrlo zahvalan motor. Vozio sam ga 3-4 godine krajem osamdesetih i obisao razne destinacije. Najdalje sam dobacio do Peloponeza u Grckoj (nista ostrva). Dvotaktni 250 je kao cetvorotaktni 500, tako da bez problem mozes na duza putovanja ako te zanima. Neznam kako je sa delovima danas. Srecno.

Vise sam sklon da mislim da je slucajno. Da li si primetio da su ljudi generalno pogubljeni. Nemaju pojma sta rade, kao da su sami na svetu. Dosta ljudi se krecu ko muve bez glave. Cudna vremena.

A meni izduvna grana 4 u 1 komplet a da pase na gsx750 f 1990 model (katana druga gen.) ako neko ima.

Ako znas gde sigurno prihvataju, pa da se i ja upustim u promenu.

Da li prihvataju na tehnickom promenu sa heblova na korman/guvernalu?

Prva liga! Svaka cast vozacima, a tek vozacici. Putopis je sjajan. Odmah dajem zeni da cita u nadi da ce promeniti misljenje u vezi zajednicke voznje motorom (o individualnoj kao vas dvoje i ne uzimam u obzir). Cudno, jer kada smo se uzeli, vozili smo se motorom bez problema a sada ... ne znam sta bi. Mozda vasi dozivljaji pomognu.

Vrlo moguce da je to taj vrh sto se vidi u daljini. Lici i po obliku i po lokaciji (udaljenosti). Bravo! Ne secam se balona, mislim da je to ipak kasnije krenulo. Nisam siguran.

Jevto, lep ti je plan za Rumuniji i Bugarsku. Meni se nesto javlja da ove sezone, ako Bog da, obidjem Bugarsku po vrlo slicnoj putanji koju si gore izneo, ali otom potom. Za sada samo orjentaciono a kada dodje momenat, nesto i konkretno. Dexterr ... tako nesto od 5-6 dana max.

Hvala svima na lepim komentarima. Mikulanac ... pa koji se to vrhovi bele na slici iz Gorema (znam da je Ararat podaleko ali je i poveliki) Vladane ... da nisi bio u Iranu za vreme Shaha Zivko i Dragane ... podsecanja, podsecanja ... i ja sam se sve vise podsecao kako sam pisao. Gledao sam da se ne ponavljam sa svezijim putopisima nego da se dopunim. Zanimljivo da u to vreme pre interneta i mobilnih, sve je nekako bila vec avantura, veci dozivljaj. Ili sto rece jedan moj moto kompanjon iz tih vremena, bili smo mladji pa nam je sve bilo uzbudljivije.

Jos pravilnije, Carigrad. To sam ostavio za kraj. Tada je grad bio 18 mil. stanovnika, ko zna koliko je danas, 25 godina kasnije. Uspeo sam samo da obidjem uobicajne turisticke atrakcije (i to ne sve). Zanimljiv detalj je da iako Turci vole da se cenkaju, cene su standardizovane. Recimo kilo voca je svuda isto kostao, gde god sam bio u zemlji. A ako i ima cenkanja, ne preteruje se. Plava dzamija a nasuprot nje, Aja Sofija. Momci su pokretan bar, caj, kafa, sok. Ovde sam kupio jedini suvenir a to su nargile, med ne racunam. Tek da ste videli zabezeknute carinike. Gde su kozne jakne, gde donji ves, srebro, sta je bre ovo!?. Bas sam im bio sumljiv ali sve se lepo zavrsilo uz klimanjem glavom u neverici. Inace sam je jedvah doneo a da se ne slomi. I na kraju, sta izabrati? Nadam se da je ova prica popunila zimske dane u iscekivanju moto sezone i prvenstveno prenela neke utiske i iskustva sa ovog davnog putovanja koja ce buducim putnicima biti od koristi. Vidimo se na putu.

Voznja po zagusenim gradovima nije problem kada se naviknete na stil voznje. Na prvi mah izgleda haoticno i opasno ali ubrzo se uhvati sablon i ispadne da je bolje nego kod nas. Naime, nema mnogo zmigavaca ali ima dosta "govora tela". Automobili postepeno ulaze u druge trake i na taj nacin vam signaliziraju gde nameravaju da idu. Niko se ne inati i vozila i ljudi se propustaju u skladnoj harmoniji. Secam se pesaka koji ide svojim ujednacenim tempom i prelazi prometnu ulicu sa po 3-4 trake u svakom pravcu. Nit automobili koce nit se pesak zaustavlja. Ta neverovatna slika mi je ostala kao vrhunsko delo uskladjivanja i procenjivanja saobracaja. Dovoljno je da ste koncentrisani i da oduzmete gas, taman toliko da sve tece bez trzavica. Kada sam i to prozreo, brze i opustenije sam vozio (kao da sam se tu rodio). Milina. Cini mi se da su svuda trotoari bili jako visoki tako da vam treba trail-bike da se popnete, znaci nema parkiranja na trotoaru (ili je to bilo u nekoj drugoj zemlji?). Jos neka slika antike. Pergamon. Ovde je zanimljivo da je gledaliste okrenuto ka provaliji (ne vidi se sve na fotografiji).

Kas para Efendi? Ovaj super lik me je pozvao u svoj cilim ducan nakon sto me je gledao kako ne mogu da upalim motor na jednom parkingu. Jamaha je znala da nakon duze voznje i "stajanja" na suncem izlozenom parkingu, ima problem sa paljenjem. Nije htela odmah i malo ubedjivanja joj je trebalo. Vrucina nesnosna i covek se sazalio a i mislio je da cu nesto da pazarim kod njega. Odmah sam mu rekao da od tog posla nema nista, jedino ako ima carobni tepih pa da na njega i motor stavim. Nema veze samo ti udji u radnju. A tu tepiha, ne zna se. Na stotiine, neki u rolnama, neki na podu,neki vise sa plafona, svuda. Sedosmo na tepih, a gde drugde i popih 2 litre hladne koka-kole. Zivot mi je spasio. Nisam bio ni svestan koliko sam dehidrirao. Hteo sam da mu se oduzim ali gde da stavim tepih na motor. Nesto kasnije na nekom putu, rekoh, ajde bar nesto da kupim, da me ne bije baksuz. Uzeo sam najmanju teglu sumskog meda koja je mogla da mi stane u torbicu.

Sta sam jos obisao ... Didim, Assos, Bergami, i nemogu sada svega da se setim ali poenta je da Turska nudi obilje interesantnih lokacija, tada nije bila skupa (pola od letovanja u Grckoj ili kod nas, dok se moglo). Evo jos slika koje sam nasao i preneo u .jpeg, da moze da se vidi na ovaj elektronski nacin. Np. ovo roze jezero koje nemam zabelezeno gde je a i abakus je zakazao. Zapravo dosta stvari sam poceo i da se prisecam pisuci ovaj putopis ali ne sve, samo ono najvaznije sto ostaje. Opsti osecaj, nova saznanja i iskustvo. Kako Kapadokiju da zaboravim ... U pozadini, bele se snezni vrhovi Ararata. Kolega Sveta je to i obisao u svom putovanju "istok istoka 2019". Hteo sam da dobacim do tamo ali nije se moglo. Jedino sto se videlo kako sam zalazio dalje ka Iran/Sirija, su bili nesvakidasnji kamioni. Po njima sam osecao daleki zov Orjenta. Bili su pretovareni a roba je bila cvrsto utegnuta sa duplo vise gabarita nego sto su se vidjali natovareni kamioni u Evropi. Prosto covek da ne veruje da se tako nesto uopste krece. Ovde cu da dodam jos jedno zapazanje, da dokle ste u Evropskom delu, Carigrad itd., sve vam izgleda poznato. Fizionomije su nase (bukvalno kao da ste kod nas). Drvece, vetar, ptice, ritam ljudi, ama sve. Cim predjete Bosfor, vidi se Azija. LJudi drugacije izgledaju. Crnji su i ne lice vise na evropljane. Mislim da vecina ima brkove. Cak su i kamioni drugaciji. Nose neku Orjentalnu notu: izgled, miris, prasina koja ih pokriva. U mnogim "kucama" u kamenu su i hriscanske freske. Gde su bile crkve, freske su ostecene sa poznatim grebanjem ociju. Posto sam tu bio u grupi sa vodicem, bas sam ga pitao da vidim sta ce da kaze. Normalno, pravio se blesav i dao neki prozaican odgovor, kao otpao malter od starine. Nije nego, ali nisam nista komentarisao, samo sam nekim Holandjanima u grupi kasnije na pauzi objasnio da je u pitanje skrnavljenje. Zapravo, bio sam iznenadjen da nisu sve netursko unistili. Ili ga je bilo previse ili im je neko spolja zabranio ili su preracunali da ce im se ipak vise isplatiti (kroz turizam), a mozda od svega pomalo, ko zna.

Bodrum, Miramaris i sl. mesta duz obale sve do Antalije su mi ostavile prelepa secanja. Tu je put bio krivudaviji, kroz borove uz more. Ovde nije bilo ni vetra i verovatno je i to dosta uticalo na lepu voznju. Jedino sto je enduro guma znala da blago "bezi" na ostrijim krivinama a vozilo se turisticki. Vec se dosta druzim sa XT-om i ocigledno je da nije za drumsku voznju. To je ipak terenac. Bodrum je mondensko mesto i bas mi se svideo. Kao da ste u Monaku. Jahte, skupoceni automobili, generalno se oseca drugi tip turizma. Samo par slika sam prebacio, neke pogubio a i nije ih bio neki astronomski broj (rolne od 36 kadrova pa se vise obracala paznja na slikanje nego danas, to mi je ostalo i danas, tj. besomucno slikanje bez pravih kadrova). Jedino mi je krivo sto nisam obisao Kas, tu je Sv. Nikola rodjen (to sam tek mnogo kasnije saznao), Inace tu ima i neko naselje u drvecu, e da sam tu nocevao, bas bi bio dozivljaj.

Pammakule. Celo brdo se beli iz daljine. Neverovatni predeli i mnoge istoriske znamenitosti su me prijatno iznenadile. Mnogo vise anticke zaostavstine nego u Grckoj. Tako vozeci po zemlji, primetne su bile patrole naoruzanih policajaca/vojske sa masinkama na nekim raskrsnicama ali vas ne diraju. Sada predpostavljam da je jos gore. Jednom prilikom stajem nakon naplatne rampe da pripalim cigariljos. Inace sam pusio lulu ali u nameri da sto manje stvari nosim, najblize su mi bili cigariljosi (cigarete mi se nikada nisu svidjale). Danas, Hvala Bogu, nista ne koristim od tih stvari. Elem, dok sam pusio naslonjen na ogradu autoputa, staje policijski auto i sluzbenik mi se obraca na Turskom. Vec sam dugo u zemlji i mogu da par kratkih recenica kazem kao pravi. U prvi mah misle da sam Turcin ali ne za dugo. Bili su napeti dok nisu shvatili da sam stranac i tada su mi samo skrenuli paznju da zavrsim cigaru i da u buduce ne stajem na takvim mestima. Ocigledno da jos tada nije bilo bezbedno u Turskoj. Posto sam se kretao uobicajenim turistickim pravcima, nisam stekao takav utisak. U glavnom su na prvu mislili da sam Nemac (a nisam plav). Kada bi shvatili odakle sam, ispadalo je da svaki drugi Turcin ili je ziveo kod nas, ili ima/imao rodjake ili zna nekog u vezi Srbije. Jedan stariji Turcin mi je pricao kako su se doselili u Tursku iz nasih prostora oko 1965. Tada je neki zakon donet kod nas koji ih je poplasio pa su brze bolje otislji na Bliski Istok (doduse ne svi).