Mislim da taj od 13.000e više nije u opticaju za 2026 godinu. Neka me neko ispravi ako grešim. Trebalo bi da je 1.100S prvi najniži paket on je malo preko 15.000e.

Mislim da ovo prave pored toga da popune rupu i da naprave pandam XR 900, Multistradi V2, možda čak i Traceru 900. Opet ne smeju da ugroze svoj premijum model. Zato mislim da će snaga biti sigurno u rasponu 105-115 konja. Sve ispod toga slabije od konkurencije, sve iznad toga ugrožava starijeg brata. Na kraju kao i uvek cena će odrediti sudbinu. Iskreno ako ga upakuju tako kao što se nagađa, ako malo smanje kilažu, ako bude do 12.000e osnovni model, mislim da će to biti sprava potaman mnogima u toj klasi. Da li su spremni da ponude nešto slično, a 3.000e jeftinije od starijeg brata nisam siguran, jer mogu da ga ugroze, ali sam siguran da ako to ne urade model 900 neće imati neko bitno tržišno učešće.

@vasa.93 čestitah u oglasu na prodaji, a sada još lepše na kupovini. U zdravlju da te služi i nasmejanog vraća i nemoj da ga cepaš ima ovde potencijalnih kupaca . Dobar stroj si odabrao. I što bi babe rekle stoji ti

@draki hvala ti na oba dela ovog pokloničnog putovanja. Uživao sam čitajući i moram priznati da za neke lokacije nisam ni znao. Pre svega hvala što si posetio te divne ljude. Vratio si me u neke moje ranije odlaske na KiM, srećom bilo ih je dosta, a ujedno probudio želju da obiđem ono što nisam. Nema tog malog parčeta zemlje gde postoji toliko naših svetinja i istorije. I tako jakih karaktera koji i dalje opstaju tamo kao ostrvo koje šiba bura. Uvek sam se vraćao odozdo emotivno bogatiji, ugošćen, ponosan što i dalje ima nade za nas, često i posramljen dobrotom i hrabrošću tih ljudi. Želim ti još puno lepih putovanja!

Hvala na lepim rečima. Baš je tako kao što si rekao. Put je složena stvar, naročito dalji. Nema idealne putanje, a nismo ni svi isti. Često ljudi pišu samo one lepše stvari, to je i u prirodi čoveka, to se i pamti. Trudim se da pokažem dobro pre svega, ali i loše i neki problem ako se desi jer sve je to put i neko sledeći će i lakše doneti sud da li je to za njega.

@piki jeste tako bilo. Vi ste bili tvrdo krilo i redovni na misiji. Šteta što smo dovedeni voljom političara tu gde jesmo i što se više ne ide dole. Fali mi to, prva vožnja koju isplaniram je bila ta, sve ostalo može i ne mora.

@misa-pei hvala puno stari bajkeru Trudim se da izdvojim po neku dalju vožnju i opišem isto kao i ti ispratio sam sve tvoje putopise. Nije lako treba dosta truda znaš i sam, ali ostane neka uspomena i što je najbitnije i neka korisna stvar za sledeće putnike. Mnogo lepih putopisa sam pročitao ovde, mnogo korisnih stvari sakupio, mnogo destinacija ukrao... Najmanje što mogu je da vratim nešto. Ako pride se nekome i svidi i što je još bitnije inspiriše na vožnju zadovoljstvo je potpuno.

@Deki Katana hvala druže. Bože zdravlja da se nekada ode i dalje po Turskoj, a i da nam ti budeš vodič kao iskusni drumski vuk koji je krstario po daljinama

@maxmladen pravo u centar i suštinu. Bravoooooooo!

@vidakn Turska je velika zemlja, takva je i ponuda. Ima svega od istorije, do mora, planina, trgovine, dva kontinenta... Bio par puta, sada prvi put motorom. Želim ti da uspeš da odvezeš. Hvala na lepim rečima

@maxmladen drago mi je ako može da prođe kod takvog putnika i pisca. Hvala .

@draki hvala puno

Kratak rezime · U Turskoj je obavezan zeleni karton i ovlašćenje ukoliko motor nije na vas. · Ograničenja u Turskoj se razlikuju za motore(manja su) u odnosu na druga vozila. · Ograničenja za motore 110 auto put, 90 brze saobraćajnice…Samo je u gradu 50 kao i za druge. · HGS nismo kupovali nismo ni imali potrebe srećom. Do 15 dana može da se plati na granici, preko toga obavezno je njegovo posedovanje. Kako se prolaze rampe bez HGS opet srećom nismo imali prilike da testiramo. · Cena benzina je bila Bugarska 1,45e, Turska 1,20e, Grčka 2e. · Putarine su nas izašle oko 15e GR i SR, ali šarali smo dosta magistralama. Bugarska je besplatna ne treba vinjeta za motore. Prelazak preko Čanakale mosta i to kratko parče auto puta je 6e. Trajekt u povratku je bio 5e. · Smeštaj smo plaćali Bugarska 85e, Turska 90e sa doručkom, Grčka 120e perfektan. To je ukupno po apartmanu za sve nas. Uslov je bio da imaju neki sigurniji parking ili garažu (Plovdiv – Hotel Intelcool, Čanakale – Rose pansiyon) · Mi smo potrošili po nekih 350e. Smeštaj, gorivo, hrana, piće… Od toga blizu 50e za suvenire, parfeme. slatkiše...Jeli uglavnom sa nogu osim 2 sedenja u uličnim restoranima i klasično Giros i Doner. · Radara u Turskoj ima dosta, većinom su obeleženi, ali to nije od velike pomoći. · Ne voze po PSu, ali ništa bahatije od nas, barem u ovom delu. Za preko 2.000km nismo imali nijednu rizičnu situaciju, osim tih skutera, ali kažem oni voze svoju vožnju. Mesec dana kasnije na turi po Bosni i Srbiji zamalo dva puta da ostavimo kosti tuđom bahatošću. · Vožnja kroz evropski deo Turske osim Dardanela i mora nema apsolutno šta da ponudi ni u očima ni u točkovima. Tako da od Jedrena do Istanbula ili Čanakala veliko ništa. Znali smo to i svesno žrtvovali jer nismo daleko išli, pa smo hteli da provozamo TR bar malo. Ko ide na tu stranu mnogo je bolje preko Rodopa i preko Aleksandropolija i Ipsale u oba smera i da brzo izbije na Dardenele koji su tu jedini lepi za vožnju. Ima X puteva tako da može da se šara u nedogled. Za kraj hvala mojim drugarima na još jednoj divnoj turi. Uvek krene sa nama i neko nov po preporuci, ali se uvek i uklopi i postane član ekipe. I ako je dozvoljena određena fleksibilnost od početka do kraja smo vozili svi jedan uz drugog. Hvala svima onima koji su nas kući čekali, menjali i brinuli za nas. Hvala vama što ste proputovali zajedno sa nama. Vidimo se na drumu

Četvrti dan: Kavala - Beograd Što od udobnosti kreveta, što do toga što smo hrkače izolovali, budim se pun energije. E za razliku od prethodnih dana jutros nema žurbe. Dogovor je da damo malo sebi lufta, a i kako se rastati od ovoga. Ovi odlaze na kafu i da gledaju u šolju, a ja želim da iskoristim ovo malo lufta za jutarnje isplivavanje. Sam u moru na celoj obali, na plaži još jedna žena sa psom. Još nije sezona, jutra su još prohladna, ali za ove razmažene turiste i meštane. Objektivno za kupanje možda ne idealno, ali skroz komforno. Pola sata čistog meraka i nalazim se sa ostatkom ekipe. Oni rknuli kofein, ja se malo osolio i osvežio vreme je da se pakujemo krećemo teška srca. Danas ćemo u prvom delu vožnje biti graničari cara Dušana. Rekoh Kavala je bila poslednje Istočno uporište, ali se ta linija protezala skoro pravolinijski sve do samih Rodopa. Red je da obiđemo najistočniju liniju. Vozićemo baš tuda. Ne znači to danas puno, ali opet gledajući kroz istoriju mnogi su bili na našoj teritoriji, lep je osećaj i znati da smo i mi nekada bili ogromna sila i shvatiti koliko daleko su granice dosezale. Već se bližimo Bugarskoj i dolazimo do Drame, koja je uz Seres bila takođe bitno uporište Carstva. Ovde put većinu vodi ka auto putu mi ga lomimo desno u planine i Rodope. Kako propustiti taj bingo nakon dosta vožnje po ravnici. Prolazimo nekadašnju granicu, sada je i BG u šengenu tako da samo gas. Već smo par desetina km u lepoj prirodi i krivinama i stižemo u Goce Delčev na tankanje i pauzu. Od tada kreće najlepša deonica za vožnju na ovoj turi direkt preko Banskog njihovog najpoznatijeg skijališta. Ono što nismo znali put je komplet presvučen, nešto malo sporih krivina uglavnom one srednje brze i brze. Ovde smo se opustili i ako smo u inostranstvu, prosto put tera. Prosto smo se uželeli zelenila i krivine na krivinu. Baš je lepo za vožnju, jedino što je taj put u formi magistrale i ima nešto kamiona i sporih kola. Stajemo u Bansko na dužu pauzu. Nakon toga nastavljamo dalje i posle Blagoevgrada se rastajemo sa Rodopima i izlazimo na auto put. Rekoh prognoza nije obećavala, srećom solidno su mašili, a i mi smo malo gledali da prođemo neke deonice pre ili posle kiše. Tamo gde nas je sačekala, bukvalno nas je i ispratila, ali još jača. Srećom i mi smo jaki dolazimo nakon 5-6 minuta jakog pljuska na granicu. Neki brat iz Niša snima situaciju i pušta nas taman u zaklon ispred kućice. Hvala mu. Dok smo prošli granicu i svi ušli u Srbiju pljusak popušta. Već smo prešli dosta, ali osećam se dobro. Aca svakako mora za Pančevo u cugu, ja sam na početku putovanja mislio da ne moram, ali stvari se menjaju u hodu kada je nategnuto i obično na gore. Ovo mi je idealan i omiljen termin za vožnje isto tako i ženi za poslovne obaveze. Moja majka je bila ta koja je ovih dana glumila oca umesto mene i čuvala decu kada je žena radila. Ono što nisam znao pred put je, a Marfi je znao, da će se ženine obaveze dodatno uvećati, tako da bi majka pored 4 dana cimanja, što u njenim godinama nije lako, morala i peti dan da rani od 6h ujutru i bila je spremna na to, ali ja nisam. Vozim u cugu da poštedim i nju i ženu, kada već osećam da mogu, što one naravno ne znaju. Em da ne brinu, em hoću da iznenadim. Sadan će isto on ima i nešto manje km od nas. Žak hteo ili ne, ne može u cugu do Priboja, Muki ne žuri, neće da forsiraju, tako da će njih dvojica prenoćiti i večeras. Biraju Pirot. Hajdučki rastanak Ovde je i hajdučki rastanak sada smo svoji na svome, kome kako je volja i mogućnosti. Pred Pirot još jedan jak udar kiše isto hvatamo nadvožnjak, ali prolazi kroz nekih 20 min. Pauza Nais, tu se pozdravljamo sa Sadanom da ne bi stajali posle i ako ćemo do Pojata ići zajedno. Prvi put rešim da stavim čepove za uši jer ćemo danas imati najviše auto puta 450km. Kakav spas. Kao da sam u video igrici. Ne čujem ništa ni svoje misli. Ne znam kako je sa ovim profi, ovi apotekarski hermetički zatvaraju. Uživanje čisto, ali izdržah nekih 100km, za dalje nije. Em ne čujem ni motor ni saobraćaj, em bih se ovako umoran uspavao. Ali top priča da se miksuje i jedno i drugo na auto putu. Par kratkih razgovora sa Acom preko komunikacija i poziva i pošto vozimo iste motore konstatujemo da nam je najveća potrošnja na celom putu izmerena baš u Srbiji, a svuda smo isto vozili. Toliko o tome šta nam sipaju i koliko plaćamo. Kod Smedereva se pozdravljam i sa Acom. Pada i mrak i uz sitne kapi kiše ateriram kući, na šok i radost najbližih. Danas 730km, ukupno 2.1000km u ova 4 dana. U svakom smislu jako kvalitetnih i bogatih. Pre svega u super druženju, upoznavanju novih krajeva i istorije bitno različitih od onih Zapadnih. Vratio sam se sa nekim čudnim zadovoljstvom. Na kraju iz samog vozačkog ugla nije bilo spektakularno, ali solidno kvalitetno. Bilo je i dolina i kotlina i mora i planina i praznih kilometara… Svega po malo, lep paket. Upoznali neke nove ljude barem na kratko. I u Bugarskoj i u Grčkoj i posebno u Turskoj nije bilo stajanja da neko nije prišao, ponudio čašicu razgovora i pozitivne energije. To je Balkan, to je Istok. I ako na 4 dana i ako smo samo zagrebali toliko toga ima da se vidi. Zato nadam se za 5-6 godina kada malci malo porastu da se Bože zdravlja ponovi i proširi tura minimum do Kapadokije, Efesa i Pamukala… Rekoh Istok nema kraja što dalje odete više ćete dobiti. Mi smo i za ovo malo bili prezadovoljni. Šteta što nismo svi kompletno prošli celu turu, ali biće dana za megdana Poslednja epizoda dinastije i vožnja kroz Rodope

Treći dan: Čanakale – Kavala Najteže je kada se iz bilo koje krajnje tačke okreneš nazad, jer znaš da nema dalje. Ali što kažu tačka mora da postoji i u rečenici i u principima, pa i na putovanju. Danas u smeštaju imamo i doručak pa nećemo baš iz kreveta na motore. Red je da ispoštujemo domaćicu. Ovi cirkaju kafu, Sadan i ja čaj crni turski jači nego par šamara . Lepo za probati da li bih mogao stalno sumnjam. Doručak skromna ponuda, ali količinski sam biraš i dovoljno za nas putnike namernike da ne brinemo o tome usput . Negde malo posle 9h krećemo dalje kroz uske ulice i par minuta kasnije smo u luci. Ako mora povratak, ne mora istim putem. To mi je osnov svih planiranja. Ne može baš uvek, ali u većini slučajeva mnogo obogaćuje ponudu. Tako je i ovo koncipirano. Došli smo preko mosta, sada ćemo preći tradicionalno brodom, kao i svi kroz ranije vekove. Mana ovih za razliku od onih na koje smo navikli je da nemaju klasičan red vožnje. Idu okvirno na pola sata do Galipolja u dva mesta, tako da nema puno čekanja, a ni biranja, koji prvi dođe. Srećom trajekt je već bio tu, spreman da krene. I kao prošle godine u Makarskoj i ovde smo bili poslednje ukrcani. Kenja nas taj trajekt moram priznati . Čuvar motora u letnjem periodu Em što nismo gubili vreme na čekanje em nam lutrija dodelila ovaj koji ide 10km dalje i malo duže. Top, jedno 40 min na suncu, talasima i bleja, ćaskanje i zajebavanje. Lepše da počne jutro ne može. Uz sve to mnogo lep osećaj znajući da prelazimo čuvene Dardanele i da sada iz Azije prelazimo u Evropu. Jedna umetnička Dok smo tu svi znamo geografski položaj i njegovu važnost. Posebno je bitan u Turskoj istoriji i za njih je to sveto mesto. Tu je spomenuh ranije bila prva oblast u Evropi koju su osvojili i koja im je dala mogućnost da krenu dalje, a ujedno i kontrolišu sve što ide dalje ka Crnom moru. Nisu samo Turci videli to već i mnoge sile sveta. Turci su to uglavnom uspešno i hrabro branili. Posebno je poznata bitka na Galipolju, gde su uspeli da se odbrane i gde se istakao Kemal Ataturk, tvorac moderne Turske i verovatno najznačajniji čovek u njenoj istoriji. Iskrcavamo se i ponovo smo u Evropi. Ovog puta vraćamo se preko čuvenog Galipolja. Ovde ima više muzeja, jedan smo i prošli. Užasno veliko stradanje koje je verovatno i održalo Tursku u granicama kakve su danas. Ponosni su na to sa pravom. E put ovde za razliku od juče uglavnom ide uz samo more u dužini od 50-60 km. Najlepši deo za vožnju tokom našeg kratkog boravka u Turskoj. Dolazmo i do mosta sa donje strane, taman da ga vidimo u punom sjaju. Stajemo za koju fotku. Nismo ni sišli svira nam vojni kombi iz suprotnog smera, 20 sekundi kasnije policijski džip pod rotacijom koji na prvom isključenju radi polukružno ka nama. Javlja se prirodna reakcija i dogovor, a sad bežimo . Naravno tek pošto smo na kvarno obeležili i ovu teritoriju. Po komandi svi u prvu i gas. Ne u smislu da ćemo im pobeći nego da dobijemo na vremenu da se pravimo ludi, ako zatreba . Vožnja ispred rotacije, naročito turske, a da nema nikoga drugog ne budi baš spokoj . Prolaze nas i sada trenutak istine da li će usporiti. To i čine kilometar kasnije, ali ne zbog nas nego zbog udesa na koji su išli. Srećom ne veliki svi su OK. Nastavljamo dalje. Sve što je lepo kratko traje pa i ova vožnja uz more. Vraćamo se na kratak deo puta kojim smo prošli juče i odvajamo se za Ipsalu i Grčku. Što se vožnje tiče u ovom delu Turske ništa drugačije pa nema šta ni pomenuti. Kao ekipa od velikog značaja imali smo i pratnju Ubismo i tu dužu veznu deonicu i nakon nešto malo ispod 500km vožnje kroz Tursku pozdravljamo se sa istom . Procedura na granici ista, jedan od retkih između Turske i Grčke, a znamo da nisu u ljubavi. I ako mnogo manji nego tamo gde smo ušli i ovde zna da bude gužve. Ujedno ovde na izlasku se prolazi i monitoring plaćanja putarina i kazni. Putarine smo rešili direktno samo jednu smo imali za to malo auto puta, a vozili smo naselja po ograničenju uglavnom, put do 10-20 max preko. Kamera ima dosta. Većinom su obeležene, ali tipa 20-30m ranije. Kada vidiš znak, već si u njihovoj galeriji u folderu favoriti. Srećom samo 2 automobila ispred nas. Ako smo ulazak u Tursku svi završili za nekih 45 min, izlazak smo svi obavili za nekih malo jače od pola sata. Prođosmo i bez dodatnih nameta, bili smo dobre čike. Milina. U među prostoru borna kola, vojska u ful opremi, bodljikava žica, stražarske kućice…Nama nažalost ništa strano. U ovo doba godine samo su oni i mi u punoj opremi. Razumemo se i pozdravljamo sa obe strane. Grčka granica klasika samo što sada mora i to slikanje, sve u svemu svi smo za 15 min bili u Grčkoj. I hvatamo auto put Ignatia Odos. Idemo ka Aleksandropoliju prvom većem gradu, u nadi da napravimo pauzu. Prolazimo ga, nigde za stati, a sunce uveliko prži. I ako smo granice brzo prošli opet dugo smo bez prave pauze, umor se javlja. U tim početnim fazama nervoze vozim prvi i shvatam ej pa mi smo u Grčkoj. A oni su posvađani sa parkinzima i pumpama na putu. Prosto ni danas kada prave nisu naučili da neko treba da stane nege, odmori malo, napuni se i isprazni se… Biram prvi sledeći izlaz ima i znak za pumpu, ali nje nigde. Ajde par km odosmo dalje ništa ni na vidiku. Vraćamo se u mesto gde smo se isključili nailazimo na ono što će nam biti uspešna zamena. Market koji ima ispred i barske stolove i stolice, hlad, wi fi, sve 5. Ovde smo opalili fin reset i vraćamo se na auto put i nakon Komotinija odvajamo na lokalni put koji će nas odvesti do nacionalnog parka i delte reke Nestos. Razlog skretanja je naravno odmor od auto puta, ulazak u prirodu, a pre svega poseta čuvenom manastiru Sv Nikole i Porto Lagosu. Od kada sam saznao za njega privučen svetcem i ambijentom manastira uvrstio sam ga u rutu sa naznakom favorita. Nalazi se u samoj delti na mestu spajanja reke Nestos i mora. Sastoji se iz dve celine, na malim ostrvima i sve je povezano pešačkim mostom. Sve okolo je voda. Prelepo zaista, mirno i nestvarno. Ogromno zadovoljstvo budi u nama što smo ga posetili. Naravno po neka amajlija za uspomenu. Porto Lagos i manastir Svetog Nikole moje krsne slave i zaštitnika putnika Relativno je udaljen od glavnih puteva, nema ni mnogo posetilaca. Na parkingu upoznajemo i par iz Francuske na novim RTovima. Išli su na Nordkap. Sada na Istok za Tursku i Jermeniju. Imaju i svoj kanal. Malo se isćaskali, razmenili iskustva i informacije. Nastavljamo dalje deltom u pravcu Ksantija. Ova delta pored manastira bila je i prirodna granice Vizantije, njen krajnji istočni deo pola veka pre njenog konačnog pada i nestanka. Pozdravljamo se i sa njom. Nakon Ksantija bližimo se i Kavali. Srpsko Carstvo I upravo tu ulazimo u najistočniju granicu srpskog carstva na vrhuncu moći. Bilo je i pojedinačno daljih teritorija, ali da je formirana čvrsta i neprobojna granica to je bilo tačno ovde i trajalo skoro pola veka. Za vreme Cara Dušana Srbija je u svom sastavu imala sve od sredine BiH na Severu celo priobalje od Dubrovnika do Peloponeza, Albaniju, Makedoniju, manji deo Bugarske, drugi je bio u vazalnom odnosu i veći deo Grčke. Sve do ovde iza Kavale, koja je bila najveći najistočniji grad i administrativni centar carstva. Prostiralo se na 3 mora (Jadransko, Jonsko i Egejsko). Uglavnom sila danas neshvatljiva i za mnoge jače nacije. Tako su nas i posmatrali tada. Čak tu ne bi bio kraj već je do detalja isplanirao i organizovao pohod na Carigrad do koga u tom momentu bi najverovatnije stigao da ga iznenadna smrt ili diverzija nije sprečila pre polaska. Pored Kavale bitni centri istočnog dela carstva bili su i Seres i Drama…Tako da je ova oblast važna u istoriji našeg naroda. Sve do ranije spomenute Maričke bitke i naknadnih dešavanja. Danas nismo ni bleda senka toga, ni geografski ni po važnosti, dosta mulja je isplivalo, ali za razliku od mnogih naroda kroz istoriju i dalje postojimo i poslednji smo prkosili i smeli da izađemo na crtu najvećoj sili u istoriji sveta. Stižemo u Kavalu i napadamo je sa visine. Grad se nalazi na brdovitom terenu, a središte grada je smešteno na kamenitom poluostrvu Panagija. Grad je luka, studentski i administrativni centar i jedan od najvećih na Severu Grčke. Nakon par km konstantnog i strmog spuštanja kroz gradska naselja izlazimo i na obalu i nalazimo svoje izgubljeno jagnje Žaka. Kao da se nismo videli 100 godina. Šteta što nije mogao sa nama, ali opet smo na okupu. Ubrzo parkiramo motore u garaži i odlazimo u smeštaj koji je bio najbolji u kome sam ikada bio u Grčkoj. 3 sobe, nov nameštaj, ogromna dnevna i trpezarija, pogled na more uz ogromna klizna vrata koja dele terasu i sobu. Moderno, luksuzno, komforno, čisto… Na periferiji je grada, ali samo ulica ga deli od plaže kojih ima samo dve u ovom gradu. Sve je predodređeno uživanju, nećemo se buniti. Nismo za bolje Danas 370km, najmanje u danu na ovoj turi, skoro da osetili nismo i ako je iscurelo solidno vremena. Ali ostalo taman nekih 3 sata pre mraka za kvalitetno kupanje. Drugo na ovom putovanju i na drugom moru. Nije za mlađe od 18 godina i one sa slabim želudcem Posle valja uporediti Doner i Giros. Klasika kod Girosa što mi jedan malo, dva puno…Daj dva. Srećom nisam u cugu nego jedan ostavio za pred spavanje da okupam pivo . Nakon mnogo trke danas je bilo malo opuštenije i prijalo je. Sedimo na terasi, pijemo pivo, beljimo u more i pričamo lovačke priče . Pošto je bilo mesta na pretek ove hrkače smo izolovali u zvučnu sobu . Prvo veče da sam spavao i odmorio kao čovek desi se i to Evo i treći nastavak dinastije

Svaka čast! Proćitah pred spavanje sa uživanjem. Dao si mi lep uvod pošto mi je SH20 jedina tačka u regionu koju nisam odvezao i oštrim se početkom septembra da se i ja zapljunem. Još jedan u nizu lepih putopisa i sviđa mi se ta fleksibilnost na putu i sposobnost da ideš i daleko, ali i da uživaš na 300km od kuće. Jedva čekam ove koji se krčkaju. Želim ti još puno lepih tura i avantura.

Drugi dan: Plovdiv – Čanakale I ako smo sinoć bili prilično umorni i kasno legli budimo se relativno rano po dogovoru. Kao i prošlog dana kiša preti, što ranije krenemo veće su šanse da nas ne stigne. Naravno za većinu kafa obavezan ritual. Doručak preskačemo zbog gore navedenog, obavićemo ga na nekoj pauzi. Lagano pakovanje i gas. Uz nešto gužve po ulicama Plovdiva, malo gimnastike i po neki prekršaj, relativno lako prolazimo i napuštam grad. Krećemo dalje put Istoka. Desno su Rodopi jako blizu i prate nas u početku ove deonice. Napred samo pravci i 3 trake, na mestu nekadašnjih puteva svile. Brzo dolazimo na jako bitno račvanje. Pravo put produžava za Crno more, desno na Tursku i Mramorno more. Biramo taj pravac. Polako se i krajolik menja sve je manje zelenila, sve više spržene zemlje. Ovde okvirno ulazimo i u staru Vizantiju, tačnije onaj deo koji je među najdužima bio u njenom sastavu. Sada ću malo šarati sa istorijom, ne volim to da radim, ali ovde prosto mora. Da ne bi išli u nedogled i u vreme kada su se granice menjale kao devizni kurs na dnevnom nivou, što bi rekli nije se znalo ko pije, a ko plaća, fokus će biti par vekova unazad, jer je to nešto ne tako daleko, specifičan period u istoriji i negde početak dešavanja koja su uticala i na nas danas. Vremeplov u prošlost Ogromno Rimsko carstvo jedno od najbitnijih, ne i najvećih u ljudskoj istoriji, na vrhuncu svoje moći imalo je 2/3 današnje Evrope, ceo Balkan, Malu Aziju i Bliski Istok i ceo Sever Afrike. Ogromna teritorija koju nije bilo lako kontrolisati i u 4 veku se deli na Zapadno Rimsko carstvo, koje nije dugo trajalo posle toga i Istočno Rimsko carstvo- Vizantiju koje je opstalo narednih preko 1.000 godina. Naravno i tu su se granice menjale, držaćemo se onih unutrašnjih granica i oblasti koje su retko probijane. Veći deo tog perioda Vizantija je bila ogromna i velika sila i baš ova oblast Trakije je bila jedna od njenih tvrdih uporišta i oblast koja je skoro ceo milenijum bila pod njenom upravom. I njom ćemo se baviti na ovom putovanju, naročito njenim samim krajem koji je istorijski i sa nama povezan. Sve od sada pa do kraja sledećeg dana vozimo kroz oblast drevne Vizantije i teritorije koje su do samog kraja opstajale. Sam kraj Vizantije uslovljen je pre svega prodorom krstaša koji su osvojili i opljačkali Carigrad, a i zadržali se pedesetak godina. U isto vreme sve je veća opasnost sa Istoka i raznih Kanova i naroda koji su želeli da uzmu parče kolača. Nakon povratka Carigrada od strane Vizantije, sledeći možda i najbitniji čin propasti je građanski rat za presto. Građanski rat 1341–1347. smatra se jednom od prekretnica u propadanju Vizantije. Iako nije bio jedini građanski rat u njenoj istoriji, njegove posledice bile su među najtežima jer su trajno oslabile državu u trenutku kada su spoljne pretnje bile sve veće. Kantakuzen je, u nastojanju da pobedi svoje protivnike, sklopio savez sa Orhan, vladarom Osmanlija. Namesništvo koje je podržavalo mladog Jovan V Paleolog takođe je povremeno angažovalo turske plaćenike iz drugih turskih emirata u Maloj Aziji. I tako su Turci ratujući kao plaćenici u okviru Vizantije shvatili koliko je slaba i iznutra paralelno počeli da osvajaju teritorije. Prvi su bili baš Dardaneli odakle se Turska vojska i moć polako širila, sve do samog pada Jedrena, kada su gotovo presekli Vizantiju na 2 dela. Nisu ni naši sedeli skrštenih ruku. Car Dušan koji je tada bio u naletu osvojio je i dobar deo Zapadne Vizantije, teritorije današnje Grčke. Nastaviće se… Vraćamo se na put. Rekoh da smo juče nesvesno uradili pravi posao sipanjem goriva. Da mi je neko pre puta postavio pitanje da li ima pumpi u poslednjem delu Bugarske ka Turskoj, na toliko prometnoj liniji, rekao bih mu da se javi hitno doktoru bez uputa. E pa verovali ili ne, ja i dalje ne verujem, nema nijedne pumpe od već spomenutog račvanja puteva, pa sve do pred Svilengrad. Blizu 100km za neverovati. Eto mi nismo ni znali vi sada znate pa ko krene nije baš prijatno da ostane bez goriva na zagrejanoj tepsiji. Rekoh krajolik ništa spec, po neko brdašce i pravci, 3 trake povremeno ofucane uglavnom što kažu vezna deonica. Rodope smo odavno ostavili iza sebe, samim tim i oblake, tako da smo prošli bez padavina. Nakon već dosta km bez pauze pale se sve žive lampice. I za gorivo i za glad i za umor…Što kažu ne izdrž. I polako prelazimo reku Maricu, jako bitnu nama, bližimo se Svilengradu i konačno pumpa. Ovde ćemo da napunimo sve što nam je falilo i napravimo dužu pazu. Sada smo na samoj tromeđi Bugarske, Turske i Grčke. Ujedno ovo je istorijski za nas jako bitno područje. Na samo desetak km dalje vazdušnom linijom na samom ulasku u današnju Grčku odigrala se jedna od poznatijih bitaka u našoj istoriji koja je možda i najviše uticala na dalji tok događaja, ne samo kod nas. Srbija do Trakije Znamo svi spomenuh i ovde da je Srbija bila najveća i teritorija i sila za vreme Cara Dušana. I da je srpska vojska dolazila do Didimotike kao ispomoć. Međutim najdublje gde je samostalno otišla na Istok je baš ovde gde smo mi na pauzi. Do reke Marice i današnjeg mesta Ormenio 1.371 godine, pod vođstvom braće Mrnjavčevića. U periodu nakon smrti cara Dušana Srbija je decentralizovana na više oblasti i vladara. Pošto su pale Jedrene i prodor Turaka je bio sve dublji braća su rešila da to osujete i proteraju ih iz Trakije do Azije. Tražena je pomoć i od Bugara i od Vizantije i od ostalih Srpskih porodica, a nije stigla ni sa jedne strane. Rešili su sami da krenu sa nekih 20.000 ozbiljno opremljenih vojnika. Turska je bila pritisnuta tada borbama na Istoku, pa je Zapadni front ostao oslabljen. I ako nisu hteli da pomognu, nisu smeli ni da stanu na crtu, tako da je Srpska vojska lagano protutnjala kroz Trakiju sve do 30 km pre Jedrena i tu podigla kamp, opuštena i ubeđena u pobedu, baš ovde pored gde i mi pravimo pauzu. To je poslednji put da smo imali ulogu favorita protiv Turaka. Međutim Turci brojčano manji i slabije opremljeni rešili sa da naprave iznenađenje po sistemu napad je najboja odbrana. I uspeli su pod okriljem noći na prepad. Borba je završena porazom, braća su ubijena, a u decenijama kasnije više nije imao ko da ozbiljnije spreči Turke ne samo u prodoru ka Zapadu, nego i do samog Carigrada što je bio i kraj moćne Vizantije. Vrlo brzo su stigli i do Gazimestana i čuvene bitke. Nastaviće se…. Zbog samog ishoda, a i činjenice da nepostoji nikakvo direktno spomen obeležje na ovu bitku ostajemo na svom pravcu. Prekrstiti se i poslati misli ka stradalima bilo je dovoljno. Ovde je stala naša vojska mi nakon duže pauze i doručka nastavljamo dalje. Usput se javlja prvi problem. Žak koji je ceo život u pograničnim oblastima i za njega je granica formalnost, skroz je smetnuo sa uma za zeleni karton koji treba u Turskoj. I ako smo više puta spominjali u pripremama desi se. Srećom lako je rešivo uz malo veći račun, ali nećemo se oko toga sekirati. Vrlo brzo stižemo i na granicu. Na izlasku iz Bugarske hvatamo van EU kolonu. Malo onako otužno kao neki vid diskriminacije. Nekih desetak kola ispred nije drama. Nećemo obilaziti zbog novih graničnih procedura, ali i ovako smo za manje od pola sata svi bili na broju sa druge strane rampe. E sada uzbuđenje raste. Ulazimo na Kapikule najveći granični prelaz u Evropi i drugi po veličini u svetu. Sama ta činjenica onako deluje moćno. Drugo ovo nije granica na koje smo navikli. Ima više kontrola, procedura, zna da bude gužva, adrenalin raste…Koja fotka i stižemo do brda traka i prvih kućica. Nema gužve odlično. Desetak automobila ispred, tek što smo zauzeli red policajac nam maše i podiže rampu samo za nas. Pa ekstra čoveče, hvala ti. U među zoni par automobila koji su već bili tu i bolji na treningu . Prva kontrola snima i ubacuje vozilo u sistem i provera pasoša i slikanje putnika. Druga kontrola provera vozila i dokumenta za isti. Treća kontrola klasičan carinska provera prtljaga. Otvaraju svima pa i nama kofere, ali više pro forma. Vizuelan pregled, kratko pipanje bez otvaranja torbi i to je to. I četvrta na samom izlazu provera da li je sve do sada dobro odrađeno. Nismo znali šta da očekujemo i koliko ćemo vremena izgubiti, ali brže od ovoga nismo mogli. Prvi sam ušao u Tursku nakon nekih pola sata. Poslednji je ušao desetak min kasnije. Za manje od 45 minuta sve prošli i parkiramo ispred čuvene Džamije prve po ulasku u Tursku, Fatih Sultan Mehmeta. Kada dođete do ovde znate da ste na Istoku. Sunce fino prži, hvatamo neko nisko drveće i prošaran hlad i čekamo Žaka. Prolazi vreme u ćaskanju, ali kapiramo da sve više curi, a njega nema. Prošlo je više od pola sata. Nema i dalje Žaka, ali stiže poziv. Ne može da uđe u Tursku zbog problema zbog kog ga niko na 99% granica ne bi dirao. Motor se ne vodi na njega, a nema ovlašćenje. I ako je na sina, isto prezime, porodica, ne vredi. Dugoročni pregovori nisu uspeli prosto je tako. Naredne minute provodimo u traženju rešenja. Na kraju pada dogovor on će uz granicu sa Turskom da se spusti do Kavale gde nam je treće noćenje i tu da nas sačeka. Sada već nakon solidno potrošenog vremena razočarani, prokuvani, krećemo prve kilometre stidljivo. Naime u Turskoj nije isto ograničenje za motore i ostala vozila. Manje je i to nigde ne piše na putu. Prosto podrazumevaju da znate. Srećom mi smo znali zahvaljujući kolegama koji su ranije išli, pa sada znate i vi. Put u početku 3 trake, ali dosta uključenja i isključenja i to presecanjem suprotne trake kao da je magistrala. Neki voze po ograničenju, pa i mi, neki lete pored nas izgleda da se i ovde kazne selektivno pišu. Brdo pumpi, šlepera, konačno prolazimo i to i sada nam i znak jasno ukazuje da smo na auto putu. Biće ga svega 50-60km kroz Tursku, tako da HGS nismo kupovali. Em imamo jedva nešto 3 trake, em kažu da do 15 dana može na granici da se plate putarine. Kako god vrlo brzo dolazimo do raskrsnice dva najbitnija Evro Azijska kraka. Levo je Istanbul i Bosfor, mi idemo desno ka Čanakalama i Dardanelima. Vrlo brzo prolazimo po periferiji Jedrena. Od Vojvode Stepe svi strepe Jedrene jako bitan grad što po lokaciji, što po istoriji. Ovo je stara prestonica Turske od kada je pao u njihove ruke. Želja je mnogih osvajača i simbol prodora Turaka u Evropu. Jedan i od simbola njihove moći. Car Dušan je imao želju da ga osvoji kao i sam Carigrad i obzirom koliku je silu i teritoriju imao verovatno bi i uspeo. Sprečila ga je iznenadna smrt obavijena velom tajne. Mrnjavčevići su ubrzo nakon toga krenuli da ga osvoje, da spreče prodor Turaka, videli smo šta je bilo. Ono što oni nisu uspeli vekovima ranije, uspeo je čuveni vojskovođa i vojvoda Stepa Stepanović, moj Voždovčanin. Naime 1913 godine kada je Turska gubila vekovne teritorije na Balkanu, Bugari su stigli do Jedrena, ali nisu mogli da ga osvoje. Poslata je pomoć oko 50-60 hiljada naših vojnika sa teškom artiljerijom pod komandom Stepanovića. Mnogi ne znaju da su ga na istoku zvali Gromovnik Jedrena. Konstantnim granatiranjem uspeli su da probiju bedeme i prvi uđu u Jedrene i zarobe sa svim vojnim počastima komandanta grada Šukri Pašu. Nakon toga grad ostaje pod Bugarskom vlašću, a Srbi ne da nisu dobili neke ustupke za osvajanje ovog bitnog grada, nego su ubrzo bez najave napadnuti od onih kojima su pomagali. Opet to im nije pomoglo da budu ekspresno pregaženi sa naše strane, a to su iskoristili i Turci i povratili Jedrene. Nastaviće se… Prolazimo Jedrene i gazimo magistralom ka jugu. To u Turskoj znači 2 trake po smeru za motore 90 ograničenje. Nema vožnje, ali ima jedrenja kao i što grad se zove. Duva bočni vetar ubija. Šta duva nosi. Ono baš opterećuje, nema opuštanja. Zna povremeno i da izbaci metar iz putanje. Sve u svemu narednih 150km kroz Tursku uglavnom kao po talasima. Malo ravnice, neki brežuljak, podosta manjih mesta uz put, ne kvare ritam. Ništa spec ni za voziti ni za videti. Konačno malo zelenila na većem brdu i nakon toga spust ka moru. Prijao je ovaj kratak fleš. Nema tog mirisa mora i borovine na koje smo navikli, ali more je more, uvek lepo za videti, još lepše za voziti. Odvajamo se za nov put izgrađen kao vezna deonica do čuvenog mosta. Srećemo se i sa prvom putarinom, ovde može da se plati na licu mesta. Sledeća će biti jako brzo i to je mostarina. A onda najveći štih ovog putovanja. Prelazimo u Aziju, najvećim visećim mostom na svetu. Da li može moćnije? Prvo ide pandurski levak. Logično jer je građevina najvećeg stepena važnosti. Nas na motorima puštaju bez provere. Most prolazimo što sporije kako bismo što duže uživali u pogledu i činjenici gde smo. I nakon skoro 5km preko mora, evo nas u Aziji. Nećemo puno videti tog dela, ali nije ni čovek na Mesecu pa se vodi da je bio. Svakako lep osećaj. Pola sata kasnije ulazimo u Čanakale. Do ovde prošli smo X manjih turskih mesta ovo je prvi veći grad u koji ulazimo. Gužve ima, ali smešno za BG, još smešnije za Istanbul. U početku klasični bulevari i ulice kako se bližimo centru postaju sve uže, na kraju bukvalno jednosmerne, kaldrmisane, jedva za kola. Znali smo da Turci voze po nekim svojim pravilima, tačnije bez istih, ali opet nije bila neka drama. Lako se uđe u ritam ne vozi se ni kod nas puno bolje. E jedino ovde u starom gradu, rekoh zbog uskih ulica svi voze skutere. Dostavljači naši za njihove su amateri. Sa kolima nismo imali problem, ali sa svakom budalom koja vozi kebab jesmo. Prosto samo naviru, izviru, uleću, ali na kraju dobro voze i ovo je njihova teritorija, pa ostaje samo da se prilagodimo. Konačno nalazimo i smeštaj, za koji smo znali da je blizu centra, ali nismo znali da je u centru, centra. Ima parking kao i uvek što nam je uslov, sobe jako skromne, ali sve čisto i blizu svega. Juče smo se istopili, ali danas smo imali više prinudnih stajanja, sporijih deonica, radara, naselja…Jedva smo čekali pod tuš. Nakon svega obavljenog pravimo presek i vidimo da smo malo proklizali u redu vožnje, ali dovoljno da do muzeja Troje nećemo stići, a da ima svrhu. Već je prošlo 18h, muzej radi do 20h. Dok izađemo iz grada i stignemo tamo to je blizu sat vremena. Da idemo na 45 minuta, ne vidimo skoro ništa i pljunemo 30e nema svrhe. U planu pred put predvideli smo i ovu situaciju, pa da se sutra pre polaska za Grčku ode u muzej. Ali nismo predvideli da nećemo svi stići do cilja i da bi nas neko u tom slučaju čekao još ceo jedan dan. U stilu mnogih osvajača koji su dolazili do Troje, a nisu upeli da uđu, tako i mi bacamo koplja. Ostaje žal, ali ne veliki. Za kusur imaćemo više vremena da obiđemo grad i sutra za kupanje u Grčkoj, a i ovde. Sam muzej osim značaja lokaliteta, nema neke veće ostatke, a da daju neku smislenu vizuelizaciju, kao recimo Efes, Akropolj, Rim, Petra... Dobili smo kvalitetnu zamenu, a to je pomorski muzej u samom gradu i jednu bitnu svetinju u Grčkoj. Same Čanakale su cele u znaku Troje. Pa se jedan od dva konja koja simbolizuju čuvenu bitku nalazi baš ovde i to onaj koji je ima filmsko iskustvo i slavu. Drugi je napravljen tri decenije ranije za potrebe muzeja i tamo se nalazi. Onaj pravi pitanje, da li je ikada i postojao, naravno da kroz vekove ne bi ni drvo opstalo, tako da ostaje da verujemo narodnim predanjima. O istoriji same Troje i čuvenog konja neću daviti, verujem da je većini poznata. Dolazimo do zaista grandiozne i lepe statue na obali mora koja dominira celom rivom. Kako ne slikati se tu i ako je pešačka zona. Na kvarno ulazimo na foto sešn. Moćan osećaj. Trudili smo se da ne ometamo druge turiste i da ne upadamo u oči. Ubrzo odlazimo i na plažu da se okupamo u Mramornom moru u jednom od 2 najčuvenija moreuza. Plaža je van centra, pa je dobra prilika i da upoznamo grad. Već pada mrak polako. Kupanje nije dugo trajalo, ali je prijalo. Opet u sobu, pa u šetnju, šoping…Ovde se ne može odoleti ničemu, tako da nemojte se ljutiti na vaše žene, ako ih povedete ovde i uzmite kredit pre toga. Srećom motorima smo, nema žena, nema mesta, pa kupujemo teška srca samo ono je moguće da ponesemo. Suvenire, slatkiše i gumene bombone za decu po neki parfem za nas i žene. Inače ako ste mislili da su parfemi i kozmetika nastali u poljima Provanse propustili ste da je Orijent mirisao puno ranije, kvalitenije i jeftinije. Zaista vrh parfemi, po smejurija ceni. Čanakale nije grad koji spada u lepše, ali što zbog lokaliteta, važnosti, starog grada, muzeja, Trojanskog konja, daje moćan paket i utisak. E tek kada su dućani počeli da se zatvaraju adrenalin opada. Shvatamo da nismo ništa jeli od prve pauze jutros. A pre toga valja nazdraviti pivom. Nema ga svuda, ali ima na mnogo više mesta nego što se očekuje. I onda za kraj biramo Doner kebab pored samog sata, drugog simbola grada. U ponudi je kao i konfekcija od S do XL. Uzimamo XL, a on je tačno 50cm. Bilo je i ovih žena što su uzeli L, ali da im ne kvarim rejting . Red je da polako nakon danas preveženih 430km do ovde i po gradu i svega što smo videli i doživeli danas polako spustimo frotire preko očiju. Evo i video zapisa vožnje drugog dana

Prvi dan: Beograd – Plovdiv Nakon mnogo dana čekanja došao je i taj 3 jun. I ako idemo u toplije krajeve prognoza nas iznenađuje, biće podosta kiše. Ako nešto mrzim to je da po kiši krenem na put. Neka me pusti samo da izađem iz grada pa posle šta bude, ali sesti od ranog jutra na motor po kiši za mene je teška depra. Srećom veče pred put menja se malo na bolje. Biće je, ali ne ujutru dovoljno da se na put krene sa maksimalnim raspoloženjem. Pored tih lepih emocija koje mi budi polazak na svaki dalji put mi proizvodi i nervozu, da li sam sve pripremio, spakovao, rešio, na kraju i neki blagi strah da li će sve biti kako treba. Zato jedva čekam da krenem onda znam da nema nazad i ostaje samo ono lepo. Rekoh ekipa mala i odabrana, ali razbacana na više stana. 5 motora iz 4 različita mesta. Pošto imamo i drugare iz Mataruške banje i Priboja dogovor je da se nađemo na Naisu. Tu će biti hajdučki sastanak. Mi BG i Pančevo krećemo zajedno i hvatamo prve km starim putem Mladenovac – Velika Plana. Rekoh gledam što manje da vozim auto put, ovde će ga biti dosta, ali smo uspeli da ga podelimo na više rata i fino prošaramo magistralama. Od VP izlazimo na auto put jer dalje nema svrhe ići paralelno zbog gradova i naselja. Stižemo na Nais po redu vožnje. Tu nas čeka i ekipa Hells Angels iz Austrije, većinom na Harlejima. Naravno jedan od glavnih baja naše gore list. Idu na skup u Igumenicu. Razmenismo po koju poželeli srećan put. Žak kasni i to dobrano. Iz Priboja je, ima najviše da vozi, nije mu za zameriti, niti danas žurimo negde. Pri tome je i najstariji član ekipe, ali duhom mlađi i luđi od nas. Sat vremena kasnije svi smo na broju. Žurka može da počne. Čekamo da malo odmore i kasnije pridošli i palimo mašine i pravac stari put kroz Sićevačku klisuru. Asfalt dobar, priroda lepa, solidno tunela, nema žive duše, osim nešto radova na pruzi, pa povremeno bude malo blata i šljunka i po koji šleper. Sve u svemu milina. Posle Pirota se uključujemo na auto put i brzo smo na granici. Nema gužve, nema problema idemo dalje, ali ne dugo. Na desetak km od grane nas hvata pljusak, srećom nakon par km nailazimo na nadvožnjak, prirodno stanište u ovim situacijama. Tuklo je nekih 20 min, još 10 min pokazivala zube i to je to. Sačekali još 15 min da se razbacaju bare da nas šleperi ne bi kupali i krećemo dalje. Obilazimo Sofiju kao i X puta do sada. Jednom svratio u centar i nema potrebe više niti se ima vremena sada. E ovde se javlja isto dobra i mrvicu duža varijanta o kojoj smo razmišljali, da se pređe preko Boroveca i izađe na magistralu i tako do Plovdiva. Kiša koja dolazi sa Rodopa nesumnjivo ukazuje da nismo dobro došli, a i vreme nam je dosta iscurelo na više strana. I do sada smo fino prošarali, hvatamo auto put kao najbržu i najkomforniju opciju. Na 100km pre cilja tankamo svi ispostaviće se da nas je to većinu spasilo u sutrašnjem danu i pravimo dužu pauzu. Nakon ove pauze dolazimo po ono po šta smo došli. Ulazimo polako u čuvenu istorijsku oblast Trakiju. Sa prvim znacima mraka i natkriveni crnim oblacima koje paraju munje u velikom stilu ulazimo u Plovdiv. Prvi i poslednji dan volim da pređem što više da bih između imao malo komfora. Zbog ostalih, a pre svega Žaka koji je i do ovde imao previše km, Jedrene su otpale iz priče za prvo noćenje. Plovdiv je bio logičan izbor kao grad koji može najviše da ponudi. Iskren da budem najviše sam ga i spoznao kroz ranije putopise kolega i hvala im na tome jer je bio pun pogodak. Smeštamo se u hotel koji je bio najpovoljniji, a da je imao svoj parking. Klasičan komunistički spolja, a iznutra solidno renoviran. Istina ne idelan, ali motori sklonjeni sa ulice, sakriveni od običnih pogleda. Trebalo bi da je dovoljno, tako je i bilo. Noćenje je bilo oko 85e za nas petoricu, milina. Već fino umorni, taj trenutak skidanja opreme i tuširanja me vraća u nirvanu. Zašto Plovdiv? Zato što je po mnogim izvorima jedan od najstarijih gradova u Evropi, a najstariji stalno naseljen. Stariji i od Rima i od Atine i od Carigrada. Odneti pobedu u takvoj konkurenciji je baš vauuu. Zato što je bio jako bitan kroz istoriju, zato što ima zidine i tvrđavu i mnoštvo iskopina. Poznat i kao grad 7 brda. Proglašen i gradom kulture 2019. godine. Idemo sada da ga upoznamo i biramo pešaka, da razbijemo upalu i trombove . Žak i ja iskusno u papučama. Po jedno pivo usput za hidrataciju. Nekih malo jače od 2 km smo od početka pešačke zone, u normalnim uslovima taman, ovako čupavo. Prolazimo već poznato i kod nas, miks onog komunističkog i modernog. Malo uz navigaciju, malo uz pomoć jedne mlade i simpatične Bugarke koja je pristala da nam bude vodič do centra jer i ona ide, lako sabismo to. Pozdravismo devojče i sada ulazimo u jako lep i veliki park i na izlasku iz njega u pešačku zonu. I to ne običnu. Ovde me grad izuo iz cipela, tačnije ostaci onoga što je ranije bilo. Mnogi muzeji koji papreno naplaćuju ulaz ne mogu da se pohvale sa ovakvom postavkom. Dok smo tu da vam i predstavim prvu petorku za ovu utakmicu Prvi sa desna: Žak prešao iz juniora . Pozicija krilnog centra- Yamaha FZ8 Sadan na poziciji krila. Stari emotivni lopov i bandit na Banditu 650 Muki na poziciji teškog centra. U skladu sa time i GS1200 Aca na poziciji beka. Yamaha Tracer 700 (starija od moje ) I moja malenskost na poziciji pleja i organizatora. Yamaha Tracer 7 Zidine i ostaci iz Rimskog i Antičkog doba i to u ogromnoj meri. Sve je skockano, lepo očuvano i osvetljeno, zaista poseban osećaj prolaziti te iskopine, ostavljene na pogled i radost običnom čoveku ili turisti. Kroz zidine dolazimo i do ostatka stadiona. Nismo mogli da uđemo, ali tribine lepo očuvane vidi se kroz rešetke. Nastavljamo dalje pešačkom zonom. Zgradice, lokali, sačuvali su taj stari izgled, umiveni novim fasadama, sve u svemu lepo. Ovde padaju i prve žrtve. Žaka i Mukija stiže umor i glad. Oni će na klopu, nas trojica nastavljamo dalje. I nismo pogrešili. Na kraju pešačke zone ostaci mnogo većeg stadiona. Istraživanja ukazuju da je primao oko 30.000 ljudi. Iskopana je cela jedna tribina, ostatak stadiona je ispod građevina. Naravno kao i većina ovih iskopina slučajno je otkriven pre par decenija. Konstatujemo da ovi stadioni i tribine nisu ništa gori od JNA ili Marakane, a zidani pre 1.000+ godina. Fudbal nam je ostao u paleolitu . Desno od stadiona je i grandiozna džamija koja se po arhitekturi razlikuje od onih klasičnih. Tu je ulaz u stari grad i penjemo se sada na brdo starim gradom do prelepe crkve. Nastavljamo dalje i stižemo do glavnog cilja Amfiteatar. Ogroman i fantastično očuvan i restauriran. I danas se koristi kao letnja pozornica. Sada smo baš daleko od hotela, ali ponosni što smo videli sve što smo hteli. Kasnije kupimo ove što su klopali i odmorili i dolazimo na suludu ideju da se vratimo pešice i nazad. Ja sam jedini bio za Taxi, lako su me preglasali . Rekoh Žak i ja smo iskusno krenuli u papučama za plažu. Do hotela sam već video kosti svojih palčeva, jer kože više nije bilo . Nakon solidno prošaranih 570km od BGa i blizu 10km pešaka, ostalo je još da se malo spuste obrtaji, popije još po jedno pivo i utone u udobne krevete. Kao što obećah evo i prvog video zapisa današnje vožnje:

Uvod u ovaj putopis biće malo duži jer su takve bile i pripreme. Kao i većinu putopisa počeću dešavanjima u zimu. Uporedio bih naš bajkerski život sa životima medveda. Sebe bih mogao i po samom izgledu . Preko lepih dana idemo u lov, u prirodu, menjamo staništa, predele, a onda dođe zima i sve stane. On ide u zimski san, a mi duge zimske noći kratimo rezimiranjem ranijih vožnji i rađanjem ideja za nove. Rezime svega do sada odveženog nije spektakularan, ali jako dobar. Već 17 godina života na dva točka i par godina pre lokalnog i rekreativnog odvezlo se svega. Prvo na dva točka kao i svako dete upoznajem svet oko sebe. A onda se šire vidici i menjaju želje. Prvo Srbija, pa ajmo malo i Jadran, pa ajmo malo i Karpati, pa malo Mađarska i Austrija, pa onda i Makedonija i Albanija, pa Slovenija i Italija i Alpi… Do sada motorom upisano 12 država od toga mnoge X puta ponovljene. Red je da se dodaju neke nove. Uglavnom su nas putevi vodili po Balkanu i ka Zapadu. Postavlja se logično pitanje, a šta je sa Istokom? Ne mogu da kažem da je došlo do zasićenja, ali Istok odavno zove. U početku karijere nije bilo baš nešto love, posle nije bilo puno vremena, tako je i sada. Znam da moram da spakujem sve u 4-5 dana, što zbog sebe, što zbog ortaka koji su u sličnoj situaciji. To je malo za Istok i sada i ranije bilo, ali shvatio sam da život brzo prolazi i nema čekanja. Treba koristiti svaki trenutak jer komforniji možda dođe, a možda i ne. Ako pogledamo na Zapad brzo ćemo doći i do okeana i obala Portugala, gde stigoh nekim drugim prevoznim sredstvom. Na nešto preko 3.000km Zapad se što se tiče kopna za nas završava. Ako pogledamo na Istok to je beskrajno prostranstvo. Onako grandiozno, mitsko, drugačijeg reljefa, prirode, klime, građevina, religija, kultura…I nadasve bogate istorije. Jer kada su se pojavili neki novi kontinenti koji nam danas kroje sudbinu, ovde je civilizacija odavno postojala. Prvo grandiozno od nas što se na Istoku javlja je kapija Azije, na obali Bosfora, najbitnije raskršće svetova, kroz istoriju jedan od najbitnijih i najvećih gradova u svetu - Istanbul, odnosno Carigrad. Oči i misli idu logično prvo ka tamo. Međutim kada sam malo dublje razradio, na osnovu nekih mojih ranijih odlazaka, em sam bio par puta, em za jedan ceo dan što bi eventualno imali slobodno nećemo ništa videti. Takođe ranija iskustva mi govore da nemam ni gram želje da vozim motor satima u koloni i opremi po Istanbulskim gužvama. Jedino što mogu je da dođem do predgrađa, u ovom slučaju 30-40km od centra, da parkiram, koristim javni prevoz ili da ga obiđem u širokom luku. Sve u svemu za ovaj broj dana tanka priča ide na delete. Da vidimo šta dalje. Druga ništa manje bitna i još jedina tačka i istorijsko raskršće na putevima svile uz Istanbul, javlja se južnije na obalama Dardanela, a to su Čanakale. Da vidimo šta može da ponudi i da li će nas privući? Prvo kroz istoriju gledano to je lokalitet čuvene Troje i još čuvenijeg konja. Grad ni veliki, ni mali, taman za obići na kratko. Na moru je meni jako bitno. U Aziji je i do njega od skoro vodi najveći viseći most na svetu. Dugačak kao sva 3 ukupno u Istanbulu i to je jedini most ispod njega koji spaja Evropu i Aziju i to najveći. E ovo već nije loš paket koji možemo da spakujemo za baš kratko vreme. Dovoljno svega da bi cilj bio određen baš tu. Nekada je za put dovoljna jedna tačka da privuče da se pređe četvorocifren broj km. Ovde ih ima više, plus uz dva mora, što kažu trenutno i nismo za bolje. I to nije sve kako se put bližio otkrivamo i koliko je to podneblje bitno u istoriji sveta, a naročito u našoj. Prosto događaji i lokaliteti isplivavaju sami od sebe, što od sećanja iz škole, što kroz nova edukovanja i kao magnetom nas vuku. Čoveče pa ovo je mnogo bolje i nego što sam zamišljao. Ovde ne samo da ćemo putovati na Istok nego i kroz vreme, vekove, ratove, države kojih više nema… Pa ovo je jack pot. Osim mnogih blagodeti koje ovaj put nosi znam da nije posebno inspirativan za 2 točka. Gomila pravaca, auto puteva, sve ono što ne volimo. Ovde na Jugoistoku dobijamo još jedan extra bonus. Povratak može preko Grčke i Rodopa. E to je već nešto i dobijamo savršen krug. Vidim i da do tamo može lepo da se začini i delimično vozi kroz krivine i lepe predele i dobije na kraju specijalitet. Pravim rutu, planiram kako rasporediti noćenja, zaobići što više auto puteva i dolazim do najboje, ali ne i najkraće i najkomfornije varijante. Prezentujem društvu u početku slab odziv. Malo dana, mnogo km, mnogi drugi ne bi ni krenuli…Nama zbog obaveza i malo vremena nije stran takav način putovanja. Na osnovu nekih ranijih iskustava gde se pred sam polazak ljudi prijavljuju ili otkazuju nonšalantno ovde je bio uslov da se svako prijavi minimum 45 dana pred put i to samo ako je siguran da ide. Nakon toga apsolutno ne može niko da se naknadno ubaci. Ne trebaju mi oni hoće kaki, neće kaki. Javlja se moj brat Sadan, a to znači da spasa nema da se ne krene. A onda od grudve kreće lavina. Javlja se i Muki on zbog dece koja su tek prohodala ne može mnogo unapred da se zapljune, ali skoro je siguran. Javlja se i Aca koji je odustao od drugog puta. Javlja se i Žak, Mukijev drugar i njega po preporuci primismo. Oko Uskrsa ekipa je kompletirana, ruta napravljena, sve je spremno za put. Pošto sada imamo fore i još dosta do polaska po prvi put radimo i majice. Ovo je ujedno i ono gde ćemo proći uskoro. Plan je da vozimo u 4 dana, da peti bude u rezervi. E za neke je Marfi ostao u rezervi umesto petog dana samo to smo saznali u toku samog puta. Nema više dileme došlo vreme da se krene P.S. Ponovo radi bioskop. Karte za kolege gratis pozovite se na forum. Ovog puta imamo i dosta video materijala. Snimatelj @SADAN njemu to baš ide od ruke i hvala mu. Pakovanje, režija, aranžman, produkcija, šminka, kostimi, muzika, marketing, moja malenkost ... Pošto prvi put to radim samouk skroz praštajte ako nešto nije potaman i budite blagi . Cilj je da ostane koja i video uspomena, a i da vam bliže približimo ovo putovanje. Tišina sada gasimo svetla

Onda je bilo 25.000. Bilo pre 4-5 godina izvetreo sam. Znam da sam se šlogirao na cifru. A pisano plato megamarketa. Pri tome znam da nije pisano po prijavi. Jednom po prijavi hteli da mi dignu motor paukom. Ne tu nego kod firme. Srećom momci bili korektni, uvek neko puši ispred, rekli kolegama da pomerim motor jer za pola sata moraju da ga dižu. Ja ih posle i nađem mislio sam da me loži neko. Kaže stvarno, neko te prijavio. Zahvalim se momcima. Isto došli kod drugara radi na Trgu Nikole Pašića i tu uvek bude dvadesetak motora, parkirani svi uz zid. Trg ogroman. Srećom tu ih bilo više, svi sišli i naduvali ih. Posle nisu dolazili, možda neko i potegao vezu. Kako god u celom gradu ima možda 30 onih češljeva i to uglavnom za bajseve i mopede. A nas ko jebe. Ajde kada je neko bahat, ali većinom nikome ne smetaju. Istini za volju i tolerišu, ovo su meni 2 takve situacije za 17 godina. Ali dovoljno da imaš debila komšiju ili naleti neki drugi debil umišljeni komunalac. Zakon nas ne prepoznaje i to je tragično, a dobijaju lovu za 116.201 registracija, svake godine od dva točka. E tu nas itekako prepoznaju i to u rangu sa automobilima.

Odličan motor za sve što se kaže. Ali ne i najbolji, treba prirodno ići na bolje ko može. Ako praviš pauzu biće teško, ako ćeš uskoro da osedlaš novog ata onda ostaju lepe uspomene i neko novo uživanje. Poželeh sreću za prodaju, sada onaj lepši deo i za kupovinu. Da što pre neki novi ljubimac stigne

Beograd, Voždovac i kaznu pisao kurton iz komunalne. I to kazna 20.000 din, ako se plati odmah 50% manje, naravno da sam rešio drugačije. Jer je kao plato i tu je veća kazna i ako sam ga ostavljao uz trotoar bez da bilo kome smeta. Drugim rečima bolje da staneš i blokiraš bulevar, po sred trake, nego da staneš na neki plato od pola hektara. Toliko o zakonu.

Kao što vode računa o kaznama tako treba da vode računa i o uređenju slobodarskog prostora. Da se neko bavi uslovima u saobraćaju. Da ne može svako selo na magistrali da se vodi kao naseljeno od prve do poslednje kuće. Primer Rumunija većina nas je vozila. Manja mesta na magistrali 70 ograničenje. 50 samo u zoni glavne raskrsnice. Znači 200-300m max, a ne 3 km kao kod nas, pa opet za 3km. Kola ranije išla malo preko 100 na sat najmanje ograničenje da nije škola ili radovi bilo 60 na sat, u proseku pola od maksimalne brzine. Danas pola veka kasnije je 50, sa brdom kamera. Kako smo stigli dotle? Da li se nešto postiglo na polju bezbednosti? Da li treba da vozimo drugom četvrtinu neke deonice magistralnog puta od par stotina km? Imao sam udes sa 50-60 na sat leteo preko kola. Ali i kočio pre toga. Užasna je to sila udarac i pri toj brzini naročito na motoru. Ali ne može to da se uzme kao krajnja brzina jer u 99% udesa postoji trag kočenja. Danas kola, motori, za 15metara smanje brzinu za 40-50 na sat. Neko mora i to da uračuna. Isprekidane linije na recept. Daju negde na kratkom pravcu 20m, gde ne možeš ni da hoćeš da obiđeš u kratkom razmaku, a onda X pravaca po par stotina metara sve puna. Ograničenja van naselja na magistralnim putevima, 50% 60 na sat, 40% 70 na sat, 10% 80 na sat. Dobijem kaznu za parking motora na platou. Motor zauzima 0,1% površine. Tu i živim parkiram godinama. Ne postoji nijedno obeleženo parking mesto za motor na opštini od 150.000 stanovnika. U gradu 600.000 vozila, a nema 20.000 javnih parking mesta. Daj mi parking platiću, daj mi da vozim, naplati mi onda kaznu. Nemoj da me praviš majmunom jer nisam to po rođenju. Verujem da većina ovde vozi normalno do 20-30 na sat preko. I mislim da je to baš ono što fali zakonu da ne bude represivan, a ljudima da ne budu smatrani divljacima. Da su zakoni takvi, da je ograničenje za 20 na sat veće nego ranije što mora da bude, a ne manje kao sada, verujem da bi 90% ljudi vozilo u okviru ograničenja. Ništa ne bi bilo više udesa jer se i sada tako vozi, ali bi bilo manje kazni, a to nije poenta priče. Jednačina i poruka vrlo jasna i na štetu svima nama.

Rekoh pre manje od mesec dana i još u najgorem terminu za prodaju. Čestitam u zdravlju da služi novog vlasnika, a @vasa.93 da uzmeš još bolji prevoz P.S. Generalno gledano vrlo prosta stvar dobar motor kao ovaj se iz aviona vidi i svaki će da ode. Jedini razlog zašto nije do tada je cena ništa drugo i kada se i ona pogodi šanse nema da ne ode. Zato nemojte sumnjati u dobar i održavan motor kada prodajete, ali nemojte potcenjivati ni kupce. Kažem danas se sve zna koliko vredi u 2% gore, dole.

Dobro došao komšija. Puno lepih i bezbednih kilometara