Čitamo, čitamo... iz daleke Gruzije . Samo napred!

Samo telegrafski, jbt osećam se obaveznim da se javimo na forum : Stigli u Kutaisi, veliki grad (preko 100k stanovnika) nekih 150km od Batumija. Upoznali neke naše ljude, dok smo u centru stajali da nas nađe smeštaj i odosmo na pivo sa njima. Današnji dan fenomenalan: Mcheta, Gori, Uplishice, Kutaisi. Izveštaj kasno večeras na blogu.

Obećani tracklog Jermenije i Nagorno Karabaha. Baš smo debelo isprašili. Ovako na karti deluje manje i lakše nego kad čovek non-stop vozi gore-dole oko 2000mnv : Isto ćemo priložiti i za Gruziju, sa Abhazijom (ako uđemo u istu ).

Bila, bila... al' ne do vrha motorima. Tu nas poneo trenutak Istraživanje radili uglavnom ja i Mimi pomogao...

Uh... SInoć stigli kasno uveče nazad u Tbilisi. Peli se do crkve sv. Trojstva iznad Stepasminde motorima. Na momente dosta težak uspon, svakako neopravdano rizičan za 5000km od kuće, ali jedan pogled je bio dovoljan da se setimo onog Pandinog gesla (JBISP )... I put do tamo prašnjav (fali nekih 12 km puta, tj. put su prašnjave serpentine), pa povratak noću do Tbilisija nije bio piknik. Sreli neke RUse i nije moglo da ne završi u kafani, a vreme iscurelo... Svršen moto dan, baš smo na kraju bili ispunjeni. Mrtvi umorni i gladni, ali puni dobrih osećanja. Evo malo slika (ostalo, kao i cela vest - na BLOGU): Evo gde smo se peli, crkva na vrhu: Na vrhu, Kazbeg u pozadini, osetili smo se malo kao moto-planinari, pa otuda ova fotka : Braća Rusi, sa kojima smo zaglavili: NA povratku u nekom ski centru u planini krali wifi. Crkoh od smeha... razmišljajući šta je sebi objasnio "čuvar planine u letnjem periodu" (nije nas smarao doduše...

Neću stići kući do 30.9. pa moje mesto može na doboš...

Danas smo se pozdravili sa Jermenijom. Posle 8 dana! Zemlja koja je na svu trojicu ostavila potpuno različit utisak. Ja lično sam impresioniram i sada, sedeći u Tbilisiju posle ponoći, velegradu koji vri, malo i sa setom se sećam drevne i mistične Jermenije. Zemlje predivnih, neverovatnih manastira, ali i siromaštva i frapantnih socijalnih konstrasta. Zemlje toliko drevne i bitne istorijski i teološki, da joj je malo koja druga merljivi pandan. Zemlje gde nema grada ispod 1000mnv, gde se poljoprivreda sreće sasvim normalno na 2300 metara iznad mora, a monumentalno jezero koju obuhvata 5% teritorije na skoro 2000mnv!!! Gde se planinski platoi iznad 2100mnv prostiru desetinama kilometara. Zemlje grešno dobrog hleba (Lavaš) i još boljeg sira! Zemlja je to i narod koji su ostaci ostataka svoje istorijske snage i značaja, ubijani i uništavani, poraženi toliko puta, a još uvek ponosnog pogleda i radosti u oku (koja se rečima ne da opisati!) kada čuju da ste 4500km vozili da bi ste došli da vidite baš njih! Zemlja koja zaslužuje da se ovako pozdravim sa njom! Primetili ste - ja sam onaj jedan od trojice potpuno impresioniran Jermenijom ! Drago mi je što sam bio i što sam šetao i vozio tim tlom... A da smo je prešpartali jesmo. Uzduž i popreko! Napraviću tracklog mapu, da vidite o čemu pričam... Prepopuručujem posetu Jermeniji, ako nekada iskrsne prilika. Onima sa dušom...

Unas - to su Poljaci, bračni par na motoru. Dugo pričali sa njima i delili klopu . Danas se razvlačimo na Sevan jezeru. Lagan dan, meni prija - Mimiju dosadno... Ovo je ujedno i poslednji dan u Jeremeniji. Posle punih 7 dana u ovoj fantastičnoj, ali siromašnoj zemlji - vreme je da se vratimo u Gruziju. Čeka nas Tbilisi - velegrad. Dok sutra ne krenemo na put, srkućemo kafu na jezeru, odmaramo, pomalo snimamo. I sušimo se od vožnje raspale stare ruske pedaline ...

Kao što reče Violeta - pristigli na jezero Sevan. Od juče se najzad svi osećamo dobro. Maglu i kišu opet je zamenilo Sunce. Život je lep ! Predeli kroz koje smo juče vozili fantastični. Zeleniji deo Jermenije. Ljudi neverovatni. Stali smo npr. da odmorimo i ispalo je da je ispred neke kuće u nekom selu. Nije čak ni selo. Odjednom istrčavaju baka, mama, 4-5 dece, svi mašu, pričaju nerazumljivim jezikom. Mi se smejemo i zezamo sa decom. I kada počesmo da se spremamo da krenemo, baka počne da maše u fazonu "čekaj, čekaj". Mi zbunjeni. Kad istrčava mama i donosi punu kesu lavaša, fenomenalnog lokalnog hleba. Podelili smo to posle sa nekim poljacima koje smo sreli na prevoju na 2400mnv, dok smo malo kulirali i pozirali za fotke. Super je ovaj narod! PS: Nemanja će da okači fotke. Fenomenalan dan... PPS: Ovo plavo na vizirima je jermensko putno osiguranje za motor. Najdraži suvenir do sada!!!

I jedan lična opaska: ne pamtim da sam se ikada na motoru toliko borio sa samim sobom gotovo svakog kilometra na putu. Ne pamtim da sam se ikada osećao ovoliko loše (u zdravstvenom smislu) u kontinuitetu. I broj pehova je iznad proseka . Sinoć jedva pretekoh ... ozbiljno sam mislio da jutros neću moći da držim motor uspravno. Negde oko 5h ujutro bio sam očajan i mislio da nema šanse da vozim do Karabaha. Trebalo mi je puno mentalne snage da jutros sednem na motor. Do Stepanekerta borio sam se sa svakim kilometrom. Sada na kraju dana osećam se baš dobro. I zdravstveno i inače . Iza svakog iskušenja sledi nagrada...

Nagorno Karabah je najdalja tačka našeg puta. Dogurali smo do polovine! Od ovog trenutka, može se reći da počinjemo povratak kući! Mada će i put nazad biti pun avantura i zanimljivih mesta koja čekaju da ih posetimo. Nagorno Karabah je baš kao što su nam i pričali zelena i planinska teritorija. Potpuno drugačiji od Jermenije, koja je uglavnom zlatna i žuta, povremeno čak i polupustinja. Karabah je zelen, šumovit. Ljudi nemaju često priliku da vide strance, a još manje motocikle (nismo videli ni jedan jedini motor u celom Karabahu). Stanovništvo je veoma srdačno i neskriveno pokazuju interesovanje i dobrodošlicu posetiocima. Od srdačnog odmahivanja pored puta, ablendovanja iz vozila, do desetina odraslih ljudi i dece koji pokušavaju da ostvare komunikaciju i sporazumeju se na mešavini ruskog i engleskog jezika sa nama. Dok smo bili parkirani na glavnoj ulici Stepanekerta (glavni grad Karabaha) desetine dece iz obližnje škole zasipali su nas pitanjima i osmesima. Gde ima toliko dečijih osmeha ne možete a da se ne osetite dobro. Ipak, na ulicama Stepanekerta primetno je prisustvo uniformisanih ljudi. Vidi se praktično na svakom koraku da je nerešeno pitanje statusa ove teritorije, kao i da su ratne rane još sveže i nezalečene. Bitna informacija - policija je izuzetno srdačno raspoložena prema strancima. Sve administrativne zavrzlame (iako smo na granicu pristigli bez viza) završili smo brzo i lako, bez bilo kakve posebne kontrole. I na kraju - na naše iznenađenje, pogranični jermenski grad Goris i Stepenekert spaja put sasvim solidnog kvaliteta. Izgrađen je nakon poslednjih ratova sa Azerbejdžanom, novcem svih Jermena sveta (što ponosno stoji ispisano na desetinama tabli pored puta). Čak možemo reći, zbog planinskog terena, čestih krivina i umerenog saobraćaja - ovaj pravac je jedan od najboljih za vožnju motora koji smo do sada imali na našem putovanju. Nagorno Karabah zaslužuje da bude posećen od svakoga ko dođe u ovaj kraj sveta. Kao i obično - strah je potpuno neopravdan i posledica neznanja i predrasuda.

Žariću, vidovit si - zdravlje nam je dosta loše. I vreme je katastrofa. Doduše, Mimi je zdrav i prav, jede i eksere i nije mu ništa.. ALI, evo nas u Nagorno Karabahu!!! Prošli smo... Ima čak i wi-fi u Stepaneku, u glavnoj ulici , pa se evo javljam... Fotke kada se vratimo u Goris (Jermenija).

Moram da priznam da se ne ssećam kada sam 15 dana u kontinuitetu bio ovoliko kilav . Te alergija, te prehlada, te ovo, te ono, od jutros ponovo alergija ali je tučemo antihistaminicima... To je od verovatno od malo spavanja i stresa... Ipak, nema stajanja i najbolje mi je na motoru Hvala na brizi! PS: današnji dan odmora u Jerevanu nam je svima strašno prijao. Naspavali smo se, razvlačili po kafićima, Sunce, 25C... Evo, ovo kucamo dok klopamo sladoled. Uradili smo i redovan servis jednog Stroma, tako da sutra nastavljamo ka najvećem izazovu - Karabahu! Nemamo vize, ali imamo foru za ulaz. Drž'te nam palčeve

Jerevan: Odlazak iz Manastira Gegard: HtR u JErevanu, na Trgu Republike: Ostajemo jos jedan dan u Jerevanu. A onda hitamo ka Karabahu!

Usli u Jermeniju! Jako, jako naporan dan. Planirano je bilo da stignemo do Jerevana, ali nocimo u gradu Gymri, nekih 40km iza granice. Gruzija nas je kupila na prvu loptu. Sinoc kada smo stigli u Ahalidze mislili smo samo da prespavamo. Jutros su u nasu cast pevali u crkvi na velikoj tvrdjavi iznad grada (!!!), potpuno neverovatno koliko su gostoprimljivi. To je trebalo cuti, jezili smo se koliko je velicanstveno bilo. Kazu: gosti su dar od Boga. Puno sitnih problema danas. Pao mi je motor na pumpi danas, bio sam totalno iznerviran jer su me zalili benzinom. Pukao levi retrovizor, posle polomio kofer na nekom krateru na izlazu iz Gruzije. NA kraju pukao nosac za gopro i odvalio se (srecom u stajanju). Odlucili da ne izazivamo sudbinu do Jerevana i pronasli neki smestaj u Gymriju. A predeli ceo dan neverovatni, smejemo se svi i kao da vozimo u filmu. Odosmo sada da doruckujemo

E Milane, ovaj hotel se zove BAraka i ime mu je sasvim odgovarajuce @Mile 3xKN naravno.

Ovo sto <Mımı gore prıca o vısecem mostu nıje bas tolıko opasno za nas. naıme...Nemanju saljemo prvog

Momentalno smo u mestu Yosefulı (teska provıncıja) u nekom lokalnom raspalom kafeu. <jedıno tu smo pronaslı nekakav ınternet alı patımo se sa turskom tastaturom pa ne zamerıte na greskama. Ovo je poslednje vece u Turskoj. Sutra prelazımo u Gruzıju ukolıko uspemo da savladamo vısecı most kojı moramo da predjemo motorıma. Drzıte nam palceve. Slıke veceras malo teze zbog ınterneta. Sutra kampujemo u Gruzıjı pa verovatno jos teze...Javıcemo se ız Jerevana. Mımı ı Severıan

Danas je bio nestvarano dobar dan. Posle svih poteškoća, nagrađeni smo malom Azijom u najboljem izdanju! Evo samo par fotki: Pozdrav od ekipe: I na kraju, zastava Srbije vijori u Anadoliji:

Mišo, drago mi je zbog ove poruke. Hvala!

Evo i mene. Stigao večeras iz Samsuna, najzad i na dalje smo svi na okupu! Danas završio u hitnoj pomoći u bolnici u Samsunu , primio tri injekcije antihistaminika i kortikosteroida. Nikada u životu se nisam više radovao vesti da imam težak oblik alergije. Šta je sve od virusa bilo u igri, ne smem ni da mislim više... U hitnoj mi radili tri testa krvi, drugi kao ponavljali (a nisu, već mi loše preveli), odsekoh se - teških 1.5h dok u hitnoj čekaš rezultat ponovljenog testa . Najvažnije - motor vozim. Nije virus i nema rizika od encefalitisa (što su u jednom trenutku sumnjali kao komplikaciju). Dobio sam jaku terpaiju, ne zabranjuju da vozim (nisu baš oduševljeni, ali razumeju pundravca ). MOrao sam ipak večeras do Trabzona, jer čak i dan produženja nam baš ruši planove kroz Tursku. Skočio na motor i povukao do Ttabzona u komadu 320km . Na redukovanom smo budžetu, ali to je potpuno svejedno. Burger king (to je kao bio širok budžet;) ili konzerve, svima nam je isto... Samo da se vozi . Ekipa je složnija i jača nego ikad. PS: ima i jedan zanimljiv detalj. Kada smo radili hemogram (opšte stanje organizma iz testa krvi) kod Dr Ristića pre polaska imao sam blagu anemiju. Sada, ponovljeni test posle 7 dana vožnje motora i uz sve ostale probleme - savršeni rezultati, sve parametri na sredini raspona . Eto naučnog dokaza da vožnja motora blagotvorno deluje na organizam . Aj' živeli, sutra odosmo u planine ka Erzurumu...

Zaric je manje/vise svepravilno shvatio. Svaka cast. Ja cekam preglede sutra, svasta neprijatno su mi napricali... Potrebno je zaista sada malo srece i pomoci odozgo. U svakom slucaju, ne postoji opcija odustajanja, teramo dok stojimo

Ušli u Aziju . Evo nas u Ankari ... Sutra dalje.

Stigli u Istanbul. Mrtvi umorni, ali dan ispunjen...