GRAN PREMI MONSTER ENERGY DE CATALUNYA MotoGP Free Practice Nr. 3 Classification 2017 Barcelona, Saturday, June 10, 2017 Pos. Num. Rider Nation Team Bike Km/h Time Gap 1st/Prev. 1 93 Marc MARQUEZ SPA Repsol Honda Team Honda 340.9 1'44.178 2 26 Dani PEDROSA SPA Repsol Honda Team Honda 340.2 1'44.279 0.101 / 0.101 3 19 Alvaro BAUTISTA SPA Pull&Bear Aspar Team Ducati 346.9 1'44.395 0.217 / 0.116 4 41 Aleix ESPARGARO SPA Aprilia Racing Team Gresini Aprilia 337.6 1'44.409 0.231 / 0.014 5 4 Andrea DOVIZIOSO ITA Ducati Team Ducati 342.0 1'44.615 0.437 / 0.206 6 99 Jorge LORENZO SPA Ducati Team Ducati 342.8 1'44.623 0.445 / 0.008 7 29 Andrea IANNONE ITA Team SUZUKI ECSTAR Suzuki 340.8 1'44.656 0.478 / 0.033 8 45 Scott REDDING GBR OCTO Pramac Racing Ducati 343.2 1'44.676 0.498 / 0.020 9 9 Danilo PETRUCCI ITA OCTO Pramac Racing Ducati 344.2 1'44.681 0.503 / 0.005 10 8 Hector BARBERA SPA Reale Avintia Racing Ducati 337.9 1'44.740 0.562 / 0.059 11 94 Jonas FOLGER GER Monster Yamaha Tech 3 Yamaha 338.3 1'44.763 0.585 / 0.023 12 35 Cal CRUTCHLOW GBR LCR Honda Honda 338.8 1'44.803 0.625 / 0.040 13 25 Maverick VIÑALES SPA Movistar Yamaha MotoGP Yamaha 341.1 1'44.889 0.711 / 0.086 14 76 Loris BAZ FRA Reale Avintia Racing Ducati 339.6 1'44.985 0.807 / 0.096 15 46 Valentino ROSSI ITA Movistar Yamaha MotoGP Yamaha 337.3 1'45.053 0.875 / 0.068 16 5 Johann ZARCO FRA Monster Yamaha Tech 3 Yamaha 338.4 1'45.240 1.062 / 0.187 17 53 Tito RABAT SPA EG 0,0 Marc VDS Honda 341.1 1'45.252 1.074 / 0.012 18 43 Jack MILLER AUS EG 0,0 Marc VDS Honda 338.7 1'45.289 1.111 / 0.037 19 50 Sylvain GUINTOLI FRA Team SUZUKI ECSTAR Suzuki 338.1 1'45.912 1.734 / 0.623 20 44 Pol ESPARGARO SPA Red Bull KTM Factory Racing KTM 338.6 1'46.243 2.065 / 0.331 21 17 Karel ABRAHAM CZE Pull&Bear Aspar Team Ducati 339.1 1'46.259 2.081 / 0.016 22 22 Sam LOWES GBR Aprilia Racing Team Gresini Aprilia 333.7 1'46.267 2.089 / 0.008 23 38 Bradley SMITH GBR Red Bull KTM Factory Racing KTM 333.9 1'46.853 2.675 / 0.586 Weather Conditions: | Track Condition: Dry| Air: 28º| Humidity: 43%| Ground: 38º

Šest Dukatija u q2 Posebno bravo za Bautistu, Aleša i Pedra!

Samo se vi smejte, ali JACKASS je bio u pravu! Posle intervencije Saveta vozača kod Kapirosija, vratili lejaut staze na varijantu od prošle godine, tj. upravo onako kako je Miler vozio . I tako, umesto magarac, ispade dalekovid i jedini koji je trenirao pravu putanju . http://www.motogp.com/en/news/2017/06/09/catalan-gp-layout-to-revert-to-chicane-used-in-2016/231152

@Savan Savane, skroz razumem tvoj stav i poštujem tvoje pravo na isti. Ipak, smatram ga (kratkovidim i) jako društveno opasnim, jer kada god društvo (a još gore država!) krene da štiti moja prava od mene, smatrajući me u proseku nedoraslim da razumem šta je za mene dobro, naša civilizacija je ozbiljno pogrešno skrenula kod Albukerkija... Kao i svaka generalizacija i ova o kojoj ti pričaš je pogrešna. Samo što je i opasnija od većine drugih, jer je država najjači baja u kraju i kada krene da uvodi represije i zabrane, sve načelno brinući o nekom prosečnom meni i za moje dobro, ja se po difoltu bunim i drečim, dok stvari ne odu predaleko i đavo zaista ne odnese šalu... A što se TT-a tiče (ili Dakara itd), ja da umem i imam (para, OO itd) ne bih sekund čekao... To što tebi to izgleda kao ludi rizik, njima (a i meni) je živeti život u svom najlepšem obliku, na način takav da i na drugim poljima onda daješ najbolje od sebe. To ne bi smeli da nam uzmete, samo zato što vas je više! Složićemo se, dakle, da se ne slažemo...

Na zalost, rok za otkazivanje uz pravo na refundaciju novca odavno je prosao (utorak, 16h). Uslovi su navedeni na sajtu, prilikom prijave i u instrukcijama za uplatu.

Mangart sam gadjao 4x do sada... uvek je put bio zatvoren .

Ako misliš baš na mene lično, razmislio sam odavno. Još negde kao tinejdžer. I dalje mislim isto: svaka punoletna osoba, pravno odgovorna, potpuni je i neupityni vlasnik sopstvenog života. Društvo (a da ne spominjem tek državu!) nema tu šta da traži... iako je prirodni impuls svake birokratije otrgnute od izborne kontrole da prereguliše naša lična prava. U suprotnom, doći će dan kada će te kažnjavati kada ne obučeš pulover, a po mišljenju birokrate voluntariste napolju je suviše hladno. Pa ćeš da ozebeš... a društvo, jebi ga, košta tvoje lečenje, je l'? Razmisli ti o tome...

A evo ga i čuveni toalet papir, koji je standardan u svim ex-sovjetskim prostorima, a tako je impresionirao Violetu (vidi post gore ): Deluje spartanski, ali moram da vam kažem - apsolutno je putnički fenomenalan! Zipovan i učinkovit, uvek je tu kada je frka, jednom sam na ekspediciji od 100 dana potrošio tek nekoliko! Pa nek kažu posle da SSSR nije imao superioran proizvod! Mislim uz, razume se, Moskvič(a)...

Kišinjev – deo drugi piše: Violeta Pijaca odozgo, sa stepeništa “naše” zgrade. Pored je i mali šoping mol (REW 2016) “Naš stan” je blizu centralne gradske pijace, pa sutradan ujutru za doručak odlučujemo da se počastimo svežim lokalnim proizvodima. Gradska pijaca je živopisno mesto, spojena zelena pijaca sa buvljakom (poznato? ), čista i velika. Ogromna je gužva, ali je vrlo čisto, kupovali smo povrće, hleb i sir, svi su bili ljubazni, isprobavali smo razne sireve i baš su se trudili da nam ugode. Zanimljivo je da prilikom kupovine nema biranja voća i povrća, nisam znala da je to tako, pa sam uzela kesu i, po naški, počela sama da stavljam paradaiz, probirajući. To je u Moldaviji nekulturno (!), shvatila sam kasnije, ali prodavac nije hteo da odbije turistu stranca. Samo me je zamolio da pređem iza tezge, da izaberem šta želim, ali da lokalci ne vide. Da ne počnu i oni da koriste načinjeni "presedan"! Moldavska valuta je lej, MDL (moldavski lej). Kurs je 1eur = 21.8 MDL. Menjačnice su na svakom koraku. Cene na pijaci su niže nego kod nas: paradaiz 6.50 MDL/kg, lepinja 5.50MDL, đevrek 2.5MDL, sir beli stari 60MDL/kg, banane ~20MDL/kg, toalet papir 5 MDL za rolnu. Sve što može da se kupi kod nas, može da se kupi i u Moldaviji i kasnije u Ukrajini. Većina proizvoda su lokalni brendovi, ali ne zaostaju po kvalitetu. Kupili smo u Beljciju, u marketu u prizemlju našeg hotela, penu za brijanje i neki dezodorans, moldavska proizvodnja, bili su jeftini i savršeni. Jedino što nigde nismo uspeli da pronađemo je, nećete verovati, toalet papir kakav se kod nas pravi. Toalet papir je skroz čudan, ruski tip. Od nekog recikliranog papira je, siv i grub, nije beo, tako je čvrsto urolan da ga u jednoj rolni ima čini vam se beskonačno (mi smo tu jednu rolnu vukli do Odese!); ako ga slučajno odrolate, nema šanse da ga opet urolate. Sve do povratka u Rumuniju ni u najboljim marketima nismo pronašli toalet papir na kakav smo navikli ovde kod nas. Pripreme za kupovinu, treba se upoznati sa valutom (REW 2016) Gužva ispred pijace i improvizovane tezge (REW 2016) Povrće je kvalitetno, pijaca je organizovana i čista (REW 2016) Doručak na putu ka stolu, sveže i lokalno! (REW, 2016) *** Kadgod imamo vremena i mogućnosti, kad ostajemo duže od jednog popodneva/večeri u nekom gradu, želimo da upoznamo i malo “pravog života”, onaj deo gde žive obični stanovnici, da izađemo van turističke zone i vidimo kako se zaista živi. Ta želja je pristuna uvek, ali avaj ( ), nekad nema vremena ili iskrsne nešto, pa se ne stigne. Zato smo danas odlučni, krećemo u obilazak Kišinjeva od kraja bulevara Stefan Veliki ka periferiji! Odrednica nam je bulevar Dačija, veliki bulevar sa stambenim blokovima, što bi rekli, spavaonica Kišinjeva. Plus, tražimo neki gradski šoping mol, treba nam supermarket da se opskrbimo za nastavak putovanja. Peške, umesto trolom! Trolejbusi i autobusi, uz mini-buseve, čine mrežu javnog gradskog prevoza u Kišinjevu (REW 2016) *** Na putu ka današnjoj odrednici, a idemo peške koliko god možemo, nailazimo na Manastir sv. Teodora. Kako da kažem, želela sam da posetimo baš taj manastir, juče smo ga tražili i nikako nismo uspeli da ga nađemo, nije bilo jasno gde je u gradu i kao i svi moderni ljudi našli smo ga, tražeći šta? Šoping mol i supermarket, naravno. Manastir posvećen sv. Teodoru sagrađen je na obodu grada u XIX veku. U međuvremenu grad se proširio i okružio ga, tako da je sad tu na dohvat ruke ili noge, trola mu prolazi ispred dvorišta. Izgradila su ga dva brata Makedonca, Teodor i Anastasije Ciufli, trgovci koji su se doselili ovde početkom devetnaestog veka, pa se i manastir i ulica ispred zovu po njima. Manastir je izgrađen u rusko-vizantijskom stilu, pa otud, za mene interesantna, plava boja spolja. Ima stroga pravila (zabranjeno fotografisanje unutra, obavezna marama i skupljena kosa, poželjna duga suknja i sl), koja treba poštovati ako se nađete unutra. Ciuflea ulica i manastir (REW 2016) Ciuflea manastir, posvećen svetom velikomučeniku Teodoru (Kišinjev 2016) *** Posle posete “plavom manastiru” stižemo do bulevara Dačija i velikog i novog šoping mola MallDOVA. Bulevar Dačija je savremeni lendmark Kišinjeva. Planski građen, široki bulevar, sa tri trake u svakom smeru, vodi od praktično centra, ka izlazu iz grada, aerodromu i dalje ka Tiraspolju. Oko bulevara sa obe strane su ogromni stambeni blokovi, socijalističke arhitekture. Tu su i mnogobrojni savremeni šoping molovi i sve ostalo što stambeni blokovi imaju. Ustvari, ovaj deo grada veoma podseća na Novi Beograd, sem što umesto košarkaške hale hostuje fudbalski stadion. Početak bulevara Dačia (REW 2016) Ogromni stambeni blokovi, bulevar Dačia (REW 2016) Stadion Zimbru, dom F.C. Zimbru i moldavske fudbalske reprezentacije (REW 2016) Blokovi nalik na novobeogradske (REW 2016) Grad se širi i po brdima (REW 2016) Stambeni blokovi, velikih, uglavnom novih zgrada, raspoređeni su po obodu grada. Grad se širi i po okolnim brdima. Ubrzano se širi i raste! Na početku bulevara je veliki šoping centar MallDOVA, priznajem domišljatog imena. MallDOVA, šoping centar inventivnog imena (REW 2016) Nov i moderan šoping centar MallDOVA (REW 2016) Pauziramo u Tucano Caffee-u, jednom od odličnih brojnih lokalnih kopija svetskih kafeterija, i pijemo odličan milk shake. MallDOVA je nov, moderan, evropski šoping mol, sa odličnim supermarketom! To smo tražili! *** Predveče šetamo diplomatskim kvartom i kroz dva gradska parka. Većina ljudi priča ruski, to je uglavnom urbano stanovništvo. Svi fensi hoteli su u vlasništvu lokalnog kapitala, očigledno je Moldavija još previše rizična, previše siromašna i previše izolovana za velike svetske lance. Od svetskih lanaca smo videli jedino Radisson Blu, u blizini hrama. Hoteli su moderni (REW 2016) Poznati svetski lanac hotela Radisson Blu (REW 2016) Hoteli lokalnog kapitala preovlađuju u Kišinjevu (REW 2016) O ovom zelenilu pričam sve vreme! (REW 2016) Šoping i biznis centar Sun City u samom centru, pored parka sa hramom (REW 2016) *** Uveče, kod Opere, sa lokalcima gledamo Euro 2016. Večeras je polufinale, igraju Portugalija-Vels. Prisutno je preko 2000 ljudi, atmosfera je sjajna. Svi navijaju za Vels! Sve nervira Ronaldo! Dok ja gledam fudbal, Sev razmišlja: “Ironično je što na stepenicama Opere ljudi sede i posmatraju kako, tamo negde, živi Evropa. Gledaju to baš kao predstavu, kao da u tome nikada neće učestvovati kao akteri, zaboravljeni su od te Evrope još više nego Srbija. Francuska ambasada sponzoriše ovaj simulakrum fudbala. Kakva ironija. I niko to ne primećuje, zadovoljni su zbog besplatne zabave!” UEFA Euro 2016 na velikom panou (REW 2016) Ko stigne na vreme, nađe mesto u parteru (REW 2016) Ko ne stigne, ide na tribinu. Stepenište Nacionalne opere (REW 2016) Dok gledam fudbal… (REW 2016) … Sev uživa jer večeras ne vozi (REW 2016) Evo šta smo gledali. Svi mrze Ronalda (REW 2016) Pozdrav iz Kišinjeva! (REW 2016) *** Ujutru napuštamo grad bulevarom Dačia. Širok i dugačak bulevar vodi ka periferiji i dalje ka Tiraspolju (Pridnjestrovlje) i Odesi. Veoma podseća na autoput kroz novobeogradske blokove, čak je i aerodrom tu… Ustvari izgleda kao ono što naš autoput treba da bude – široki gradski bulevar sa više traka i denivelisanim ukrštanjima, koji vodi ka izlazu iz grada. Bogami je, na momente, čak i Kišinjev po infrastrukturi ispred nas. Pored MallDova tržnog centra, ulazimo u bulevar Dačia (REW 2016) Bulevar Dačia okružuju stambeni blokovi sa obe strane (REW 2016) Aerodrom na obodu Kišinjeva (REW 2016) *** Kišinjev ostaje iza nas, a mi hitamo ka Pridnjestrovlju! Za oboje će to biti prvo iskustvo sa ovom malenom otcepljenom priznatom/nepriznatom državom/teritorijom. Kruže razne priče Internetom: opasno je, komplikovano je ući, još je teže izaći, nema šta da se vidi, razvaljeno je sve, pljačkaju turiste, nije bezbedno, policija hapsi… Ostanite uz nas, da zajedno vidimo kakvo je to Pridnjestrovlje, kakav je Tiraspolj i još ponešto pride.

Kišinjev – deo prvi piše: Violeta Kišinjev (Chișinău) je glavni grad Moldavije. Potpuno je evropski grad, prava mala metropola, nije preveliki (u njemu živi nešto preko pola miliona stanovnika), urbanistički je potpuno sređen, sa doteranim javnim zgradama, širokim bulevirima, parkovima u centru, modernim tržnim centrima, raznim atrakcijama svuda po gradu, lepim i urbanim ljudima na ulici, studentima na travi ispred Univerziteta, kafićima i restoranima na svakom koraku… Uz sve to, grad je jeftin, pa čovek u njemu može provesti nekoliko ugodnih dana odmora. Kišinjev je ujedno i potpuno drugačiji od ostatka Moldavije. Spomenik Stefanu Velikom, simbolu Moldavije (REW 2016) *** Pre nekoliko godina, na HtR1 ekspediciji, S. je posetio Kišinjev prvi put. O tome možete čitati ovde. Meni je ovo prva poseta, pa da krenemo u obilazak: Centralni bulevar je dugačak, prav, zelen, duž njega su mnoge javne zgrade i naravno na centralnom mestu spomenik Stefanu Velikom po kome bulevar nosi ime. Ima dosta radova, na ulici, fasadama, S. kaže da već sada grad izgleda umiveniji nego 2012. godine, a i dalje se sređuje. Glavni hram Moldavske pravoslavne crkve sa visokim zvonikom (REW 2016) Bulevar Stefana Velikog i Trijumfalna kapija u čast pobede Rusije nad Otomanskom imperijom (REW 2016) Zgrada Vlade, sa radovima i večitim protestima ispred (REW 2016) Ovde je policija skromnija, škoda oktavia kao patrolni auto (REW 2016) Parlament Moldavije (REW 2016) Protest, još jedan, ispred Parlamenta (REW 2016) Nacionalni istorijski muzej sa poznatim simbolom rumunskog naroda ispred (REW 2016) *** Paralelno sa bulevarom sa obe strane, kao i upravno na njega, protežu se uže ulice, obrasle drvoredima, koje vode kroz stambene blokove, pored univerzitetskih zgrada, muzeja, kulturnih institucija, ambasada… Sve ulice su pod pravim uglom, što je pomalo neobično za sam centar velikog grada, ali se zato stranac vrlo lako orijentiše. Ovi kvartovi su “srce i duša” grada, puni su života, sve vibrira u odnosu na monumentalni, ali pomalo sterilni glavni bulevar. S. kaže: “ne mogu da shvatim kako sam prošli put sve ovo promašio. Potpuno menja doživljaj grada!”. Ispred zgrade univerziteta (REW 2016) Vojni muzej sa eksponatima u dvorištu (REW 2016) Ovakve oaze zelenila sa kafićima su na svakom koraku (REW 2016) Trgić iskorišćen da se napravi mesto za odmor i igru (REW 2016) Kafeterije, hit u Kišinjevu (REW 2016) Red za besplatan koncert (REW 2016) Centralne gradske ulice sa drvoredima (REW 2016) Pomešani stilovi i zgrade iz raznih vremena (REW 2016) *** Kišinjev je prilično zelen grad, u samom centru ima više velikih parkova, ulice su obrasle drvoredima. Na svakom koraku, tamo gde je bilo prostora, napravljena je zelena oaza. Ispred javnih zgrada su uređene zelene površine ili parkovi, kafići imaju zelene bašte, ceo grad je veoma zelen. Ljudi su urbani i lepi. Govori se uglavnom ruski. Park Stefan Veliki, jedan od dva centralna parka (REW 2016) Na ulasku u istoimeni park je spomenik Stefanu Velikom, dijagonalno od njega je drugi veliki gradski park u kome su crkva i Trijumfalna kapija (REW 2016) Šah je popularan, kao i svuda na ex-sovjetskom prostoru (Kišinjev 2016) Razne zanimacije za decu i tinejdžere su na raspolaganju u parku (REW 2016) Montažni bistroi u parkovima, ima ih svuda (Kišinjev 2016) Zalivanje cveća, stari hardver upotrebljen u pravu svrhu! Volim cveće! (Kišinjev 2016) *** Ima puno dobrih i jeftinih restorana. Ručamo u restoranu pored Nacionalne opere, a večeramo u restoranu pored Nacionalne biblioteke. Restorani su lepi, ima dosta ljudi, na dve potpuno ekskluzivne lokacije, a cene su značajno niže nego kod nas. Prava bi šteta bilo ne uživati onda u dobroj hrani! Pun obrok u boljim restoranima je do 1000,00 dinara (10USD). Ipak grad je skuplji nego 2012, kaže Severian, ili smo mi dodatno propali? Ima dosta urbanih kafeterija (REW 2016) McDonald’s čizburger je 15 leja, što iznosi oko 90,oo dinara (REW 2016) Restoran pored opere, veoma prijatno mesto (REW 2016) Uveče su restorani i kafići puni (REW 2016) *** Fudbal se i ovde zajednički gleda napolju, to je izgleda popularan provod u Moldaviji. Plato ispred Nacionalne opere u letnjem periodu dobro dođe kao pozornica za razne događaje. Večeras doduše nema fudbala, pa grad organizuje koncert, čisto da ne bude prazno. Već sutra je na programu utakmica Portugalija – Vels, koju ćemo sa lokalcima naravno i mi gledati! UEFA Euro 2016, organizovano zajedničko gledanje fudbala (REW 2016) Priprema za koncert. Iza je Predsednička palata, neki fenseraj, kao raketa, samo što ne odleti na Mars, možda se njihov predsednik sprema za kolonizaciju (REW 2016) *** Voćne limunade su potpuni hit u ovim krajevima, počelo je još u Rumuniji, a evo i ovde u Moldaviji se piju dosta. Ima ih u svim mogućim bojama, zavisno od sirupa koji im dodaju, prave ih sa kiselom vodom češće nego sa običnom, sa puno leda. Ribizla-limunada, na kraju toplog dana osvežava (REW 2016) *** Kišinjev je moderan grad, veliki, ali ne i preveliki. Potpuno je drugačiji od ostatka Moldavije, kao da se sve moderno slilo baš ovde. Po dolasku u grad dočekala nas je prašina, ceo grad je u radovima, renoviraju se ulice, provlači nova rasveta, pa prvi utisak nije bio povoljan. Ali (!), već današnja šetnja centrom grada promenila je taj početni utisak. Nasleđe grada jeste ex-sovjetsko, javne administrativne zgrade su soc-realističke arhitekture, ali su se današnje arhitekte potrudile da ih koloritom ili zelenilom oko njih ulepšaju koliko je to moguće. Parlament je dobar primer toga, za razliku od predsedničke palate koja je bar za mene, potpuni kič. Stare predkomunističke zgrade su uglavnom muzeji, biblioteke, kulturne institucije, univerzitetske zgrade, slično kao kod nas. Mada stvarno ima čudnih pojava, npr. prizemlje muzeja je iznajmljeno za restoran, dvorište biblioteke ima tri kafića/restorana… Posledice nedovršene tranzicije i burazerske ekonomije su vidljive i u Kišinjevu, kao i u Beljciju. Zelenilo je na sve strane, to me oduševljava. Ulice su pošumljene, parkovi su uređeni, na svakom koraku naletimo na neki zeleni skver ili plato, nema praznog popločanog ili betoniranog prostora. Ako ga slučajno ima, tu je postavljena bina za koncert, pano za fudbal ili neka atrakcija za tinejdžere i decu. To mi se veoma svidelo.

Naš drug Kivijanac Peđa je zamalo krenuo na ovaj put sa nama, tokom svojih zasluženih letnjih ferija u starom kraju... Već smo se svi pakovali, kada se isprečila amrdžensi nesesiti - poseta dentistu. Nu, čto delat... Nego da pređemo na Kišinjev...

Od Beljcija do Kišinjeva Bălți, Cricova, Chișinău Etapa: ~160 km piše: Violeta Iz Beljcija krećemo oko 10h. Motor je bio na stajanci, uzimamo ga, pozdravljamo se sa svim ljubaznim ljudima: parking-čuvarem, hotelskim osobljem, obezbeđenjem centra, osećaj kako smo bili u poseti nekim udaljenim rođacima u malom gradu i dalje je prisutan, pakujemo se ispred hotela i polazimo. Jutarnje pripreme: navigacija, komunikacija i ostale džidža-bidže (REW 2016) Spremni za polazak (REW 2016) Napuštamo Beljci, ostaće nam u srcu (REW 2016) *** Kupujemo na LUKOIL pumpi EURO5 benzin, za 5,92 mol/l, što iznosi oko 89rsd/l! Predeo je valovit i zelen, ima puno vode (rečice i mala jezera), vrlo lep. Vraćamo se u polja suncokreta i kukuruza (REW 2016) Ono kad mora da se stane pored puta (REW 2016) Pravo u sunce. Put nas vodi na jugoistok (REW 2016) Mala jezera su vrlo česta, a predeo oko njih jako lep (REW 2016) *** Idemo rutom M14 ka Kišinjevu. To je glavna moldavska magistrala, koja se prostire podužno, od severa ka jugu i spaja dva najveća moldavska grada: Beljci i Kišinjev. M14, glavna moldavska magistrala (REW 2016) Evo i mene, suvozača (REW 2016) Put je širok i dobar, betonski je pa pomalo trese. Vozi se 120km/h bez problema. Nigde nema policije! Legende kruže o toj moldavskoj policiji, ali sve vreme mi nismo imali bilo kakvih problema (niti ih je Severian imao, tako kaže, i ranije u Moldaviji). Automobili su većinom moderni. Put je potpuno neopterećen. Veoma je ugodno voziti se ovim valovitim predelom… Skoro prav put, blago valovit (REW 2016) Žuto smenjuje zeleno (REW 2016) Pojavljuje se i parčence auto-puta. Tek da se ne kaže kako ga nema u Moldaviji. S. kaže da traje 200 metara: Auto-put, kratka deonica (REW 2016) *** Ispred Kišinjeva, umesto u grad skrećemo na M2 ka Krikovi, najvećoj vinariji u Moldaviji. S. je ranije, na HtR1 ekspediciji, posetio Milešti Mići (rum. Mileștii Mici), drugu najveću vinariju u Moldaviji, pa je ovom prilikom želeo da poseti Krikovu. O poseti vinariji Milešti Mići možete čitati ovde. A pošto i ja volim vino, nisam se bunila . Krikova (rum. Cricova) udaljena je svega 15-tak kilometara od Kišinjeva. Kad se prođe ispod luka koji označava područje vinograda, vozite se sve vreme kroz vinograde dok ne stignete do same vinarije. Ulazak u područje vinograda Krikova (REW 2016) Vozimo se kroz vinograd, vinova loza je sa obe strane puta (REW 2016) Vinogradi i mesto Krikova u njima (REW 2016) Na putu do vinarije prolazimo kroz malo mesto istog imena. Vidi se napredak, verovatno pod uticajem vinarije, popravljaju se ulice, mesto se uređuje. Ulazak u poslovni deo vinarije (REW 2016) Stefan Veliki u centru Krikove (REW 2016) *** Ture za obilazak vinograda su ranije bukirane, pa ih preskačemo, a i ne zanima nas previše (cena je 15USD i traje 1h20min). Severianov utisak je da je Krikova znatno bolje sređena od Milešti Mići vinarije. Zemljište u tom području je puno krečnjaka. Tu je i reka, koja dubi taj krečnjački kamen, pa je njihova kombinacija tako pogodna za gajenje vinove loze. *** Dok razgledamo okolo, upijamo atmosferu i kupujemo suvenire, pristižu Poljaci biciklisti. Već smo ih sreli juče, malo iza Faleštija, baš na jednom dužem usponu, pozdravili se u prolazu, mada verujem da njima u tom trenutku nije bilo baš lako. Juče, između Faleštija i izlaska na M14 (REW 2016) Takođe su došli iz Jašija, ali su preskočili Beljci i odmah skrenuli desno za Kišinjev (sećate se one raskrsnice kad smo izbili na M14 magistralu juče), spavali uz put i stigli do Krikove, pa eto, malo posle nas. I oni idu za Kišinjev, pa dalje za Pridnjestrovlje, malo smo popričali i razmenili utiske, malo se družili i objašnjavali im šta da očekuju na istoku i u Ukrajini, pa smo nastavili dalje. *** Kad je Severian ranije posetio konkurentsku vinariju Milešti Mići, doneo je “nekoliko” boca vina kući. Sva ta moldavska vina, bilo da je u pitanju bio šardone ili cabernet , bila su dobra, ako ne i odlična. Kako smo u Krikovi bili na motoru i kako nam je tek valjalo putovati, na žalost, nismo mogli da ponesemo sve što smo hteli. Mislim da ćemo jednom doći ovde na posvećenu vinsku turu… Moldavija itekako ima šta da ponudi! Ponekad čovek, dakle, koliko god da se potrudi i napravi plan, ne može da uklopi baš sve što želi. Ovaj put napuštamo Krikovu sa grožđem na suveniru i bez (dovoljno) grožđa u flaši. Suvenir iz Krikove (REW 2016) *** Do Kišinjeva se vozimo M2 magistralom. Za par dana ćemo se vratiti na M14, magistralu kojom smo došli iz Beljcija, i koja pored Kišinjeva nastavlja dalje na istok, za Pridnjestrovlje i Tiraspolj. A sada pravo! Danas idemo pravo, za par dana ćemo desno za Tiraspolj (REW 2016) Ulazak u Kišinjev (REW 2016) *** U Kišinjev (rum. Chișinău) stižemo u ranim popodnevnim časovima. Grad je veliki, moldavska metropola. Ulazimo u grad širokim bulevarom, koji traje kilometrima. Dočekuje nas saobraćajna gužva, a mi smo rentirali stan u samom centru, na glavnom bulevaru koji se zove, pogađate, Stefan Veliki! Ceo grad je prašnjav, ima dosta radova, vazduh štipa za oči i grlo, renovira se i glavni bulevar. Jako je toplo i u tom trenutku nije ni malo prijatno za vožnju. Saobraćajna gužva u centru (REW 2016) Prolazimo kroz centar, spomenik Stefanu Velikom (REW 2016) Rano popodne, jako je toplo, mi se vozimo kroz gužvu (REW 2016) *** Zovemo telefonom gazdu stana da se nađemo za ključeve, stojimo na bulevaru na trotoaru, postajemo polako atrakcija, onako natovarenog motora, u full opremi dok se topimo na suncu. Prilazi mi čuvar obližnjeg parkinga, nabadamo ruski i on i ja, hoće da pomogne, kažem nema potrebe, čekam Sergeja (tako se zove gazda stana), a on kad je čuo koga čekam sav se istopio: A Serjoža, Serjoža je gospodin, Serjoža je dobar, mnogo dobar, hajde da stanem kod njega u hlad i sve tako. I stiže Serjoža, visoki, korpuletan, postariji Rus, sav pompezan, pozdravlja se sa svima, a ljudi koji tu rade gledaju u njega kao u Boga. Eto šta je uradila decenijska okupacija od strane SSSR-a, a Serjoža je dobro stojeći tranzicioni pobednik koji zna kako da tu činjenicu i svoj materijalni status upotrebi u svoju korist. Tačno zna kakav stav da zauzme sa domaćima, ali takođe zna i sa gostima (sa ovim drugima je stav sasvim suprotan i opet radi u njegovu korist! ). Stan je totalno moderan, odmorili smo se baš u njemu, oprali sve stvari (ima veš mašinu, dasku za peglanje – S. me zeza što sam na prvu loptu primetila baš to od svega, ima sve što nam je bilo potrebno da se posle nekoliko dana na putu osvežimo). Izabrali smo ovu vrstu smeštaja za Kišinjev, jer smo odlučili da ovde ostanemo nekoliko dana. Dobro dođe za odmor i obnavljanje snage, posebno za ženskog suvozača. Zgrada je nova, do bulevara su starije zgrade, a ova nova je izgrađena nedavno u njihovom unutrašnjem dvorištu praktično, stvari tu ne mogu biti čiste, dok je ostatak tog dvoršta pretvoren u parking. A naš gazda u ovoj zgradi ima nekoliko stanova, koje izdaje turistima i pravi je gazda. Sišao je sa Severianom na parking, parkirali su motor pored čuvareve kućice i naredio mu je da ga paze i da ništa ne sme da mu fali. Pogled na parking i stare zgrade prema bulevaru sa našeg prozora (REW 2016) Motor ušuškan i pod budnom pažnjom (REW 2016) Dnevna soba – trpezarija. Severian blago komiran (REW 2016) Spavaća – radna soba. Dok još nismo razbacili stvari (REW 2016) Stan je na sjajnoj lokaciji, s jedne strane je glavni bulevar, a sa druge centralna gradska pijaca, parking je čuvan (cena 1USD/dan). Do centra, mada je i ovo već centar, ali do centralnog centra se stiže peške bulevarom. Motor nismo pomerili do polaska, znali smo da je bezbedan sve vreme, a mi smo se odmorili u kućnoj atmosferi. Za ovu varijantu sa rentiranjem stana u Kišinjevu saznali smo od lokalaca, u Beljciju. Neverovatno koliko je atmosfera i ceo doživljaj bolji nego u nekom upeglanom hotelu, volim ja i takve, ali ovo je autentično iskustvo života u moldavskoj metropoli, među njenim stanovnicima – ljubaznim i obzirnim prema gostima. Išli smo na pijacu, družili se sa ljudima, uživali u čarima jeftinog, a šarmantnog Kišinjeva, upoznali gradski saobraćaj i još više dobro prepešačili grad, prilično ga “osetili”. Bili smo deo gradskog tkiva, makar na tih nekoliko dana. Kaže S. da mu je prošli put ovde preselo. Ume to veliki grad, ali sada smo uživali!

Ne brini, izlaze iz eu (a isle of man nije cak ni uk jurisdikcija). Personalne slobode, pred naletom sveznajuce birokratije, ipak su za mrvicu sigurnije . Eto, u svakom zlu ima i zrno dobrog...

Nema razloga da se bilo ko brine u ime ucesnika. I da pati u ime njihove familije.

Bravo!

Mi smo prošle godine bili oko 7.30 i birali smo mesto na tribini C. PS: Ako dolaziš, pijemo pivo ... (kasnije u toku dana )

Kako nikakvo? Na prethodnoj strani Pablo je okačio link sa 345 fotografija sa TD2, uključujući i fotografije Intro grupe...

Pasini je vozio maestralno. Po svakom kriterijumu. I svaka mu čast za tu trku, zaslužio je pravo... Imajući u vidu povredu koju nosi, mislim da nema nikoga ovde kome nije baš drago i ko ne oseća veliko, veliko poštovanje... nevezano što je šalabajzer na kvadrat :)...

Cekaj, tek ces da vidis...

Beljci (Moldavija), povratak u prošlost piše: Violeta Beljci (rum. Bălți, Бэлць) je drugi po veličini i značaju grad u Moldaviji, odmah posle glavnog grada Kišinjeva. Pozicioniran je u severnom delu zemlje pa je ujedno i centar severne Moldavije. I pored toga, Beljci je siromašan grad, očajne infrastrukture. Ulice kojima ulazimo u grad su razlokane i pune rupa. Na ulasku u grad dočekuju nas očajne ulice (REW 2016) *** Osnovni utisci o Beljciju su dualnost i ljubaznost. Utisak dualnosti je posledica pomešanog izgleda i duha klasičnog komunističkog grada iz prošlih vremena sa tranzicionim napadima sa oboda, ali i iznutra, iz samog centra. Uočljive su velike socijalne razlike i primetne su posledice korupcije. Ljubaznost ljudi je sveprisutna, od službenika na granici koji poželi srećan put, preko recepcionarke u hotelu koja proveri svaki detalj u sobi samo da vama bude udobno, čuvara u garaži koji izabere najsigurnije parking mesto za motor, do gosta za susednim stolom koji poziva psa lutalicu kod sebe da nama ne smeta dok večeramo! Sve vreme u Beljciju, pa i u celom tom severnom delu Moldavije, imate utisak kao da ste nekako, vremenskom mašinom možda, vraćeni 50-tak godina unazad, da se krećete po jednom izložbenom prostoru punom podsetnika na komunističku prošlost i tadašnju uređenost, a onda odjednom naletite na kakvu modernu biznis zgradu u sred glavnog gradskog parka. Sa druge strane, valjda zbog tih ljudi, siromašnih, a opet ljubaznih, sve vreme se prijatno osećate, nikako kao stranac. Znate onaj osećaj kad dođete u neki mali grad gde ne dolaze često turisti, pa su svi ljubazni i drago im je što ste svratili baš kod njih. E, taj osećaj imate u Beljciju i onda ga zavolite, baš takvog kakav je. Za mane vas, zbog takvih njegovih stanovnika, više nije briga. *** Centar grada čini ogroman, širok, prostran trg, pomalo čudnog imena Ulica nezavisnosti (rum. Strada Independenței), okružen javnim zgradama, spomenicima i zelenim parkovima, a paralelno sa njim proteže se glavni gradski bulevar po imenu Stefan Veliki (rum. Strada Ștefan cel Mare). Grad je većinski slovenski (Ruski), ali naravno ima Rumuna. Priča se uglavnom ruski, apsolutno svuda, u svakoj prodavnici, kafiću, na ulici, možete da se sporazumete na ruskom; na engleskom samo u hotelu i boljim restoranima. Beljci je pod ogromnim uticajem SSSR nasleđa. Centralni trg, pešačka zona, je monumentalan trg od onih kakve su samo komunisti gradili, prostran i prazan (nema spomenika, fontana, ni zelenila na samom trgu, sve je to po obodu), popločan, siv, preko dana pust, sa malo prolaznika. Centralni gradski trg u Beljciju (REW 2016) Oko trga su javne zgrade, spomenici i zeleni parkovi: Vasile Alecsandri National Theatre (REW 2016) Zgrada policije sa svetim trojstvom komunizma iznad vrata - Lenjin, Marks i Engels (REW 2016) Ovako izgleda kad se nasilno menja urbanistički plan i privatni investitor dobije dozvolu da gradi na centralnom trgu. Zamislite sad ovu zgradu pored onih na slikama iznad: Novi monstrum niče pored stare robne kuće na trgu (REW 2016) Ima i dosta zelenila oko trga, kao i spomenika: Spomenik žrtvama Drugog svetskog rata (REW 2016) Počasni građani Beljcija (REW 2016) Spomenik žrtvama Černobilja. Bili smo iznenađeni (Beljci, 2016) Restoran Besarabia, veoma važna reč za Moldavce (REW 2016) *** Sva renoviranja rade se nekvalitetno i etapno: počev od behatona u pešačkoj zoni i neravne podloge, preko nadziđivanja zgrada, do pravljenja lokala na trotoaru ispred zgrada. Kupuje se Škoda Superb za saobraćajnu policiju kao patrolni auto!? Po svemu tome, primetan je dah korupcije u društvu. Zamislite ovakvu zgradu u Pionirskom parku u centru Beograda, tako to otprilike izgleda: Moderna biznis zgrada u sred parka (REW 2016) Pravi mali šoping mol u parku (REW 2016) *** U nastavku trga je Gradska kuća sa spomenikom Stefanu Velikom. Spomenik ovom pan rumunskom junaku iz predanja sreli smo, prvi put, još u Jašiju u Rumuniji i sretaćemo ih u svakom gradu nekadašnje istorijske Moldavije. Tu je i centralna pravoslavna crkva i ogroman park, gde ćemo u hladovini napraviti pauzu za ručak: Spomenik Stefanu Velikom ispred Gradske kuće (REW 2016) Glavna pravoslavna crkva u Beljciju (REW 2016) Čudna katolička katedrala, finansirana od poljske katoličke zajednice, meni lično izgleda kao prikriveni svemirski brod, znate ono u SF filmovima kad se uključe motori i počne tlo da se otvara i shvatimo da to u šta smo gledali je svemirski brod koji se sprema da poleti (REW 2016) Parkovi su puni raznih spomenika... (REW 2016) ... kao i zabavnih i sportskih sadržaja (REW 2016) Mesto za odmor i ručak, restoran Olive, odličan i za nas još uvek jeftin (REW 2016) Za ručak biramo tradicionalna moldavska jela, rustično servirana (REW 2016) *** Preko dana najživlje je u centralnom bulevaru, imena (o iznenađenja!) Stefan Veliki. Bulevar je obrastao drvoredom, starim i gustim. Duž bulevara se protežu stambene zgrade iz doba socijalizma. Ispred njih su u tranziciono vreme podignuti nizovi lokala malih kvadratura u kojima se prodaje sve (od hrane, preko odeće do tehnike). Preko dana ceo grad živi na bulevaru, dok se uveče preseli na trg. Bulevar Stefan Veliki, u mnogo boljem stanju od većine ulica u gradu (REW 2016) Ovako je u glavnom bulevaru (REW 2016) Nazidani lokali na zgrade (REW 2016) Menjačnice su na svakom koraku. Poznato? Svuda je praktično isti kurs! Trolejbusi su glavno prevozno sredstvo gradskog saobraćaja (Beljci, REW 2016) Zgrada pošte (REW 2016) Ima i autobusa (REW 2016) Ni veliki ni mali, prolaze samo (o)srednji (REW 2016) *** Fudbalski stadion je u dosta lošem stanju, što bi rekli, razvaljen. Liči na stadion OFK Beograda. Dok stojimo ispred stadiona, Severian kaže: "Stanje jednog društva najbolje vidiš po stanju njegovih stadiona." I tako je još od antičke Grčke. Fudbalski klub Zaria iz Beljcija (REW 2016) Stadion FC Zaria, Beljci (2016) *** U samom gradu ima više jezera i vodenih tokova, ali glavno je Gradsko jezero, lepo i plavo, okruženo zelenim talasastim brdašcima. Na putu ka jezeru prolazimo kroz kvart sa starim kućama, u kojem žive uglavnom Rumuni. Kako se približavamo jezeru, kuće postaju sve veće i bogatije, dok su na jezeru bogate vile ograđene zidovima. Na putu od centra ka jezeru (REW 2016) Rumunski kvart sa trošnim kućama (REW 2016) Pravoslavna crkva u tradicionalnom rumunskom stilu (REW 2016) Gradsko jezero, Beljci (REW 2016) Vodeni centar sa bazenima, odmah pored jezera (Beljci, REW 2016) *** Preko dana gradski trg je potpuno prazan. Zato uveče oživi i postane korzo. Hej, korzo! Ljudi se šetaju, deca se igraju, ima puno golubova. Organizovano je zajedničko gledanje fudbala (u toku je UEFA Euro 2016). Mi večeramo šaurmu u malom restorančiću na samom trgu, dosta je živo, jedini smo stranci i u restoranu i, čini nam se, u celom gradu. Restorani su odlični, cene manje od srpskih, ali ne mnogo! Ima dosta fast-food restorana, kafića kombinovanih sa palačinkama/dezertima/sendvičima... Trg predveče postaje korzo (REW 2016) Organizovano gledanje evropskog prvenstva u fudbalu na centralnom trgu (REW 2016) Jedno od brojnih fast-food rešenja za večeru (REW 2016) *** Hotel u kome smo odseli je najbolji u gradu, pravi biznis hotel. Soba sa doručkom je 36 evra. Za dvoje. Gornji spratovi pripadaju hotelu, dok su donji spratovi šoping centar. Marketi su dobri, svega ima, zapadna roba, cene manje ili jednake srpskim. Soba je sjajna, oduševila me na prvi pogled, ima dosta prostora za kofere, veoma je čisto, ali ono zbog čega sam je odmah zavolela jeste kuvalo, kafa i čaj, flaša vode, tako da sam odmah prionula na pripremu kafice, dok Severian ne stigne... A Severian se bavi parkiranjem motora. U neposrednoj blizini hotela je parking (rus. stajanka), nadkriven i čuvan, cena 0,5 USD/dan. Čovek iz obezbeđenja tržnog centra je otišao sa njim da mu pomogne da uparkira motor, a tamo je i čuvar parkinga. To je ljubaznost o kojoj pričam. Hotel u Beljciju, u samom centru (REW 2016) Počinjem sa pripremom kafe... (REW 2016) ... dok se Severian vraća u društvu čoveka iz obezbeđenja (REW 2016) Pogled na grad sa terase našeg hotela (REW 2016) *** Na kraju, da ispričam jednu anegdotu. Kasno uveče vraćamo se u hotel, veoma ljubazna devojka sa recepcije koja nas je smestila i govori odličan engleski je završila smenu i umesto nje noćnu smenu radi jedna starija gospođa Ruskinja. Pokušavam da joj objasnim da mi je potreban fen za kosu, hair dryer, ne razume engleski. U jednom trenutku, Severian se umeša, podigne ruku prema glavi i kaže: zzzzzzzz, a gospođa se oduševi što je shvatila šta tražimo i donese ga. Znate li kako se na ruskom kaže fen za kosu? Pa, FEN! "Pažalsta, fen", reče nam starija žena... i nije shvatila zašto se ovi stranci još dugo smeju.

Od Jašija do Beljcija Iași, Sculeni (granični prelaz Rumunija-Moldavija), Fălești, Bălți Etapa: 100 km piše: Violeta Iz Jašija krećemo kasno. Ne napuštamo ga lako, zaljubili smo se u njega. Čeka nas kratka deonica danas, ali i nepoznanica koliko ćemo vremena provesti na granici Rumunije i Moldavije. Pred nama je povremena kiša i sve vreme siv dan. Kasno jutro. Polazak iz Jašija (REW 2016) Najpre se vozimo kroz grad, pored reke i univerziteta. Širokim bulevarima napuštamo grad, a zatim se vozimo kroz polja kukuruza i suncokreta, sve do granice. Granični prelaz Skuleni (rum. Sculeni) je veoma blizu Jašija, oko dvadeset kilometara. Do granice je OK put, ima puno pansiona. Put od Jašija do granice, dvadesetak kilometara, je solidan (REW 2016) Ovo je valovito područje, pogodno za poljoprivredu (REW 2016) *** Granice prelazimo bez problema. Na obe granice ukupno odlazi nam svega oko 45 minuta. Rumunska strana je normalna EU granica, doduše na sporiju stranu organizovana. Moldavska strana granice je ruskog tipa*, ali nekako reformisana, tj. vrlo, vrlo meka. Prolazimo carinu, otvaraju kofere. Policija brzo overava pasoše. Potrebno je putno osiguranje, pa ga kupujemo. Za motore nije potrebna vinjeta (za automobile cena je 4 evra za 17 dana). Za komunikaciju pomaže znanje ruskog, svi ga govore. * Napomena aut. : Naši granični prelazi su klasični evropski prelazi, u smislu procedure isti kao EU prelazi, doduše "siromašniji na oko". Evropski prelazi su uređeni i jasni, putnik pri nailasku na granični prelaz vidi natpise iznad koji ga usmeravaju na policijski šalter, putnik staje u red ili ako ima sreće odmah staje ispred šaltera, predaje dokumenta, policija ih overava, zatim prolazi na carinski šalter u sledećem redu, carinik ga nešto pita ili ne pita, pogleda prtljažnik, na motoru obično ništa, i putnik je završio proceduru. Sve vreme putnik je usmeren, jasno mu je da ide kroz svoj red i naročito bitno, jasno mu je kad je gotov i slobodan da nastavi put. Ruski tip graničnog prelaza je drugačiji. Putnik dolazi pred kapiju, obično je tu neka kolona pa se čeka da se otvori kapija. U nekom trenutku vojnik, pre nego policajac - mada može biti i policajac, otvori kapiju i pusti grupu unutra. U toj graničnoj zoni, putnik se šeta od jednog do drugog šaltera ili čoveka, kako gde, prikuplja pečate na talon koji je dobio na ulazu i kad je sve prikupio, može da krene prema izlasku gde taj papir sa pečatima predaje vojniku/policajcu i ovaj mu otvara kapiju. Problem sa ovakvim prelazom je što putnik nema pojma šta treba da radi, gde da ide, kojim redom, koje sve pečate treba da sakupi - nema nikakvog uputstva, nema neka tabla da pročitate korake koje treba da ispunite, imate jedan papir na kome ne treba da ispunite sve rubrike, pojma nemate šta se odnosi na vašu situaciju, sve je napisano na lokalnom jeziku i ruskom (engleskog nema), ako nekog službenika pitate nešto, on pogleda da li imate njegov pečat, lupi ga ako ga nema, ako ga ima mahne rukom neodređeno... Uz sve to, svi ti drugi ljudi tuda trčkaraju i jure svoje pečate. E tako to izgleda. Naša ogromna sreća je što čitamo ćirilicu i većinom, makar i da ne govorimo ruski, možemo da shvatimo šta se traži u formularu. Poznavanje ruskog, makar i na elementarnom nivou, pomaže puno, menja odnos prema vama u pozitivnom smislu. Koliko god puta se našla na tim graničnim prelazima bivših zemalja Istočnog bloka, uvek sam se pitala šta rade putnici iz Evrope ili Amerike, ograničeni na poznavanje samo latiničnog pisma i jezika latinskog ili germanskog porekla. Mogu samo de sede i čekaju da im se neko smiluje. Ulazak u Moldaviju (2016) Na graničnom prelazu iz suprotnog smera je ogromna gužva. Dupla kolona, a ima i onih koji obilaze kolonu, ljudi čuče na ulici, hodaju pored. Vrlo je teško za probijanje, srećom mi smo na motoru: *** Pogranično mesto sa moldavske strane se zove Sculeni, identično kao sa rumunske. Tako da jedan čas kasnije prolazimo kroz Sculeni No.2, samo još jedan dokaz da je ovo nekad bila zajednička teritorija. Skuleni u Moldaviji (REW 2016) Iza granice, vrlo brzo, nailazimo na tri do četiri moderne pumpe (LUKOIL, ROM Petrol...). Cene su niske: 1l = 70 evro centi!! OMV Petrom, rumunska kompanija, dete OMV-a, najveći distributer goriva u jugoistočnoj Evropi (REW 2016) Putevi su prilično loši, ali ipak lako prohodni, pa vozimo bez napora. Truckamo se sve vreme. Put posle granice je veoma loš (REW 2016) Predeo kroz koji vozimo je prelep, blago valovit, zelen, sa jezerima, poljima suncokreta i kukuruza. Kilometri drvoreda se protežu uz put. Polja suncokreta i kukuruza se smenjuju uz put (REW 2016) Iza rumunske granice, lep deo Moldavije (REW 2016) *** Prolazimo kroz nekoliko sela na putu do Beljcija. Siromaštvo u selima je primetno. Prolazimo i kroz Falešti (rum. Fălești, mol. ćirilica** Фэлешть), omanji grad na zapadu Moldavije. Nemamo lokalni novac, pa se na zadržavamo. Sipali smo gorivo u Rumuniji, nosimo vodu, nismo planirali zaustavljanje pre Beljcija. Ionako od granice do Beljcija ima samo sedamdeset d oosamdeset kilometara. ** Moldavska ćirilica je jedno neobično pismo. Moldavski jezik je rumunski jezik, pismo rumunskog jezika je latinica. Moldavija, kao sovjetska socijalistička republika (ko se seća toga) pod uticajem Moskve razvija ćirilično pismo, koje se koristi kao zvanično pismo u Moldaviji do 1989. godine (sećate se pada Berlinskog zida). Posle oslobađanja od SSSR-a, Republika Moldavija vraća u upotrebu latinično pismo i napušta potpuno ćirilicu. Moldavska ćirilica se danas koristi samo u Pridnjestrovlju kao jedino zvanično pismo. Svi natpisi u Moldaviji su danas latinični (REW 2016) Ulazak u Falešti (REW 2016) Spomenik Lenjinu, pratiće nas dalje na putu (REW 2016) *** Put postaje sve bolji, a drvored je impresivan. Uključujemo se na glavnu moldavsku magistralu, koja povezuje dva najvažnija i najveća centra u Moldaviji: Beljci i Kišinjev. Danas levo za Beljci, već sutra ćemo desno za Kišinjev (REW 2016) Poslednje selo pred Beljci, ne izgleda tako siromašno (REW 2016) Polja suncokreta su sve vreme pored puta (REW 2016) Uz magistralu, tu je i pruga (REW 2016) *** Valoviti predeli kroz koje se vozimo, protežu se od Jašija u Rumuniji do Beljcija u Moldaviji. Isti je to teren. Smenjuju se zeleno i žuto. Stižemo u Beljci. Ispred Beljcija (REW 2016) Ulazak u Beljci (REW 2016) *** Iako je Beljci (rum. Bălți, Бэлць) drugi grad po veličini i važnosti u Moldaviji, neuporedivo je siromašniji od Kišinjeva. Sela kroz koja smo se danas vozili još su siromašnija od Beljcija. Moldavija je verovatno najsiromašnija evropska zemlja, nerešenog odnosa sa Pridnjestrovljem, okovana tim zamrznutim konfliktom i oštrom podelom u društvu na proevropske i proruske delove, što je sve samo dalje gura u siromaštvo i krade joj perspektivu. Kišinjev, glavni grad, je totalno moderan, urban, pravi evropski grad, videćete to na stranama koje slede, dok je Beljci kao iz neke prethodne epohe, potpuno grad iz bivšeg SSSR-a, neka vrsta sovjetskog muzeja in vivo. Ogromne su razlike u Moldaviji! Ako avionom, ili glavnom magistralom iz Rumunije, aterirate u Kišinjev i isto tako ga napustite, nećete upoznati Moldaviju na pravi način. Upravo zato smo i želeli da upoznamo celu zemlju, ne samo njen glavni i razvijeni grad. Zato smo danas u Beljciju, ovde gde kao da je vreme stalo...

Auuu.. kakva trka!! Bravo Pasini, bravo.. ali bravo i Lutiii!! Idemo Luti! Ovo je TA godina:)

Kakva sjajna trka moto3!! Po obicaju Vr46

Janone, legenda: “I have much pain in my stomach and I s**t every time,” he said. “But every time water. No s**t, only water. For four days. I lose three kilos.” http://www.crash.net/motogp/news/251069/1/iannone-battling-sickness-i-lose-three-kilos-in-four-days.html

Mesto koje nismo posetili i čovek kojeg nismo upoznali piše: Severian *** Gledam sebe, eno kao da je sada, kako sedim u Jašiju i blaženo sa V. ispijam ko zna koju po redu kafu, ko zna koje po redu alotropske modifikacije, uživam u prelepoj varoši, savršeno nesvestan greške koju sam počinio. Ne nerviram se zato, nije mi krivo, šta ću kada ne znam, spokoj je pratilac glupog, pa ćemo za trenutak ostaviti mene tako spokojnog (i glupog) u Jašiju, da vam časkom ispričam kako sam tek naknadnom pameću shvatio da smo uopšte nešto i propustili! Elem, onomad iza Bicaza, kada sam gonjen putničkim prokletsvom (da se ima voziti krivudavo, šumovito i "drugačije", umesto kao sav normalan svet, uobičajeno i magistralom) odlučio namah i neplanirano da skrenem u brda, bila je to ujedno odluka da promašimo Pjatru Njamc. Ne kažem da sam se u tom trenutku oko toga lomio, štaviše nisam pridavao ovoj posledici bilo kakav značaj. "Nemački kamen", mislio sam tada, ako sam uopšte na tu temu i mislio, tjah… nećemo propustiti bilo šta do nešto dosadne vožnje magistralom ka glavnom grad(ić)u okruga Njamc. Hajmo u planine, eto kako rečeno prokletstvo svaki put deluje, da dohvatimo još malo istočnih Karpata, pre nego se spustimo u dosadna polja rumunske Moldavije ispred Jašija. Sav onaj pljusak, mislim se sada, koji nas je obilno i posledično zalio u brdima, sećate se toga, bio je pravedna, karmička kazna sa nebesa! Jer, dole, u Pjatri Njamc je sijalo Sunce. I dole, eno ga sedi u bioskopu "Dačija Panoramik" i čeka da ga promašimo, je i Viktor Puriće. *** Viktor Puriće u bioskopu "Dačija Panoramik" Viktor je ceo život proveo u Pjatri Njamc (Piatra Neamț, u prevodu: "Nemački kamen"). Kao klinac, nekim spletom okolnosti kojeg se više ni on ne seća, zabasao je u bioskop "Dačija Panoramik". U vreme diktature izbor nije bio prevelik, na programu je bila, toga se već seća, filmska verzija uvertire Labudovog jezera. Zaljubio se u te slike, magiju prepune sale koja u mraku diše kao jedan, i, jebi ga, ispalo je da nikada odatle nije zaista ni izašao. Viktor nije (samo) sanjar. Nije od onih socijalno disfunkcionalnih, koji nisu kadri da razumeju promene u društvu, pa ostanu nekako zakovani u starom vremenu. Dakle, nije naivan, nije ni nostalgičan čudak. A opet jeste već četrdeset godina u bioskopu "Dačija Panoramik". Poslednjih decenija je upravnik… i kamera operater, komercijalista, PR, hauz-majstor, šef sindikata svoje male ekipe, moler, "političar", čak i pirat kada je potrebno! Viktor, umesto svih ovih titula, najčešće za sebe kaže: "Ja sam ludi idiot". Romania film, državno preduzeće, imalo je u svom vlasništvu pre vremena tranzicije preko 400 bioskopa. Danas ih je manje od 30. Dačija Panoramik u Pjatri Njamc je jedan od njih. Nije postao tržni centar, supermarket, niti bilo šta treće, ostao je bioskop. Nerenoviran, bez grejanja, bez programa, bez brige vlasnika, ofucan, ali sa Viktorom i njegovom ekipom u sedlu. Oni odbijaju da propadnu! Kada je hladno i nema grejanja, obezbediće ćebad i kuvaće gledaocima čaj. Kada nema stolica, tražiće rashodovane u Austriji. Ako nema programa, tu je Internet i piratske kopije! Šarmiraće klince da uđu u salu, da vidi magiju slike u mraku, kupiće video bim kada filmske trake više ne stižu, organizovaće predstave u pola cene, sami će krpiti fasadu, krečiti, raditi plakate i praviti reklamne akcije, kada već tamo u Bukureštu i ne znaju da poseduju neku "Dačiju Panoramik". Grebaće Viktorovi komandosi, gristi, kukati, pevati, igrati, spavati i jesti u svom bioskopu. Samo da napune Panoramik. Samo da još jednom, i još jednom, i još jednom vide popunjenih 907 mesta u preglomaznoj sali, premalog provincijskog grada na obroncima istočnih Karpata. "Komandosi" bioskopa Dačija Panoramik, Pjatra Njamc A odakle ja ovo znam? O Viktoru je, sasvim pravedno(!), snimljen film: "Cinema, mon amour". Viktor Puriće je tako dobio spomenik za života, na način pravi i primeren. Vidljiv onima koji dele njegov senzibilitet i ljubav, poglede na svet u kome živimo. Koji razumeju zašto je živeo na način na koji je živeo i kako će, odnekud sam sasvim siguran, tek i od sada živeti. Pun "Dačija Panoramik" na premijeri filma "Cinema, mon amour" *** Osetljiv sam na sudbinu starih bioskopa. Viktor je čovek koga u Beogradu nismo imali. Kod nas nije preživala ni jedna sala, mi smo završili tranziciju! A, umesto Viktora imamo naknadno tek nekoliko klinaca, više levičara hipstera nego učinkovitih vizionara i boraca viktorovskog tipa. Ne shvatite me pogrešno, hvala bogu (ili Marksu? ) što i oni postoje i što se džilitaju, bolji su po tom pitanju od mene (!), ali voleo bih da je Viktor Puriće naš. Da imamo jednog takvog da ujeda za Kozaru i Balkan, 20. oktobar, Malu Kozaru i Voždovac, pa na kraju i za tu polu-odbranjenu Zvezdu. Možda bi borba još trajala, dok se igra ima nade… Možda ne bih svaki put kada prođem kroz Bezistan uhvatio sebe da uzdahnem setno, ne izgovarajući, da me ne bi proglasilo anahronim čudakom: "Ovde je nekad bio bioskop". A današnja deca, ako u svom gradu i imaju nešto što se tako zove, ne bi bioskop izjednačavala sa mirisom preprženog putera, kokica i akcionih crtaća u 11, koji krase baš svaku multipleks salu ovoga sveta. *** Što se Viktora tiče, on danas ima šezdeset godina i uglavnom je rezigniran čovek. Baš zato što je realista. Nosi gorčinu u svom optimizmu. O izboru svoje sudbine, posle neke čaše vina i kroz teške, muške suze, reći će: "Nikoga nije briga… nije vredno truda". I brzo će dodati: "To je ceo jedan život… i tako sam ja proveo svoj". Ali tako je uvek kada čovek motivaciju pronalazi u sebi, a ne u drugima. Nastavlja da korača svojim putem bez obzira na trenutnu slabost (ili baš njoj uprkos?), to se ne bira, to dolazi iz stomaka. Okolina ga posmatra kao zamlatu koja traći dato mu vreme, koja zanemaruje porodicu. Povremeno mu i sopstvena žena prebaci nešto u tom smeru. A Viktor Puriće je i dalje u "Dačiji Panoramik", u centru grada Pjatra Njamc. Čeka da ga promašimo, jureći motociklom za brdima i krivudavim putevima, umesto da svratimo i popunimo bioskopsku stolicu, da mu stisnemo ruku i zaverenički se pogledamo. Da kažemo da razumemo i mi, da nas inspiriše, da zato ne može biti uzalud. Viktoru dugujem vožnju do Pjatre Njamc. I znate šta? Sada kada i vi sve ovo znate, možda u tome neću biti sam… *** Dačija Panoramik, ispunjena do poslednjeg mesta Kako smo promašili Pjatru Njamc (REW 2016)