Tulča piše Violeta Tulča (rum. Tulcea) je grad nastao na mestu gde se Dunav, na svom putu ka Crnom moru, konačno razliva u deltu. Još iznad Tulče Dunav se podelio u dva velika kanala, Kiliju (koja ide kroz Izmail i ograničava deltu sa severne strane) i Tulču, kanal koji se nizvodno od grada Tulče deli još jednom, na kanale Sulinu i Sveti Đorđe. Ova tri kanala su najveća i plovna za velike brodove. U stvarnosti, delta Dunava, koja počinje praktično nizvodno od Izmaila i Tulče, je mreža kanala, kanalića, prolaza, proseka kroz rečno drveće i trsku. Zbog svog položaja, Tulča je značajna luka na Dunavu, ali i tačka sa koje se upravlja celom deltom. Zato ćemo i mi krenuti u obilazak Tulče upravo sa reke. *** Tulča se prostire duž Dunava, sa desne, tj. južne strane Dunava. Sa jedne strane grad zatvara luka i industrijska zona, a sa druge brdo na kome se nalazi Spomenik nezavisnosti, a ispod njega je stari grad Tulča. U središtu su pristaništa sa kojih polaze trajekti i turistički brodovi za deltu Dunava, kao i riva sa hotelima i stambenim zgradama. Tulča se prostire lučno obalom Dunava, niz reku (REW 2016) Brdo sa imenom grada i spomenikom zatvara obalu sa istočne strane (REW 2016) Luka zatvara obalu sa zapadne strane grada (REW 2016) *** Riva pored Dunava je betonirana ili delimično popločana. Nema drveća, žardinjera sa cvećem, fontana… Čeka je sređivanje da zablista u punom sjaju. Sada joj sjaj daje masa ljudi koji se uveče šetaju obalom. Ovde sunce kasno i dugo zalazi, pa se do kasno uveče ljudi šetaju pored reke. Ima dosta hotela, ima i luksuznih. Hotel Delta je na samoj rivi i veoma luksuzan. Ima i pristanište za privatne jahte. Rivu okružuju zgrade iz perioda komunizma. Pretpostavljam da su tada zbog svoje lokacije bile ekskluzivno mesto za stanovanje. Danas su fasade ofarbane raznim bojama, u pokušaju da se taj stil gradnje bez ukrasa nekako ulepša. Riva u Tulči (REW 2016) Deo rive ispred hotela Delta je sređeniji (REW 2016) Turističkih brodova ima dosta, i ovako malih za razgledanje Tulče, i velikih koji vode u gornje delove delte Dunava (REW 2016) Rivu okružuju zgrade iz perioda komunizma (REW 2016) Pogled sa reke (REW 2016) Kao i svuda: gde ima turista, tu su i suveniri… (REW 2016) … tu je i Info centar za turiste (REW 2016) Glavna zgrada pristaništa, u obliku komandnog mosta broda. Ovde se kupuju karte za trajekte (REW 2016) “Navrom Delta” je ime kompanije koja organizuju prevoz trajektima kroz deltu Dunava (REW 2016) Cenovnik prevoza po delti Dunava, korisno za putnike! (REW 2016) Sva tri trajekta imaju jedan polazak dnevno iz Tulče i sva tri polaska su u isto vreme. Zamislite gužvu na pristaništu tada! (REW 2016) Hotel Delta, na samoj obali, na kraju rive (REW 2016) Luksuzan hotel Delta, stari hotel je renoviran i dograđeno je novo krilo, slično hotelu Grand na Kopaoniku (REW 2016) Ostrvo u Dunavu, naspram rive, do njega se stiže isključivo čamcem (REW 2016) *** Kao što rekoh, sa istočne strane obale, iza hotela Delta prostire se stari grad i brdo na kome je Spomenik nezavisnosti. Spomenik je podignut u čast oslobađanja od Otomanske imperije. Spomenik nezavisnosti na vrhu brdu iznad imena grada, a ispod stari grad sa puno crkava (REW 2016) Tu je i stara džamija (REW 2016) Spomenik nezavisnosti (REW 2016) Ovako sve svetli uveče (REW 2016) *** Od rive, pored hotela Delta, se uređenom pešačkom zonom, prolazi pravo na centralni trg. Glavni trg je očigledno nekada bio veliki popločani trg, bez sadržaja, spreman za održavanje komunističkih parada i slično. Danas je modernizovan, u centru je presečen interesantnom fontanom, dok je u uglu izgrađen moderan šoping mol. Veliki centralni trg (REW 2016) Interesantna fontana modernog izgleda (REW 2016) Spomenik Stefanu Velikom na centralnom trgu. Sećate se, bio je u Jašiju i Beljciju i Kišinjevu (REW 2016) Moderan tržni centar na jednom kraju trgu (REW 2016) S. se igra sa klincima (Tulča 2016) …na drugom kraju trga administrativna zgrada (REW 2016) Nekada prazan grandiozan trg, danas sparcelisan i po meni sasvim dobro ulepšan (REW 2016) Oko trga se prostiru lučne stambene zgrade, tako popularne u vreme komunizma/socijalizma, pa i kod nas (REW 2016) *** Iza pristaništa je gradsko jezero. Veoma podseća na savsko jezero u Beogradu, samo je manje. Gradsko jezero, okolo je uređeno šetalište (REW 2016) Ima i plaža na jezeru (REW 2016) Razgledanje Tulče motorom (REW 2016) Na pijaci smo pronašli pekaru koja prodaje sveže i tople kovriđe na konopac. Naslažu po 10 kovriđa na konopac i tako prodaju paket (REW 2016) Kad krenemo u market (REW 2016) *** Široki bulevari presecaju grad. Ulice su sređene. I Tulča, kao uostalom cela Rumunija, vidno prikazuje napredak. Dosta raskrsnica je uređeno kao kružni tok. Na kružnom toku često imaju velike ćupove, kopiju antičkih iskopina, valjda da prikažu svoje rimsko poreklo Lučki grad, pa što da ne bude i sidro? (REW 2016) Jedna od centralnih gradskih ulica. Pozorište između dve velike crkve (REW 2016) Može i fontana. Ne peva (REW 2016) Široki bulevari presecaju grad (REW 2016) “Nulti kilometar” delte (Tulča 2016) *** U gradu ima dosta crkava, ima džamija (Turci danas čine 1-2% stanovništva grada), ima i sinagoga. Takođe ima dosta kulturnih institucija. Kao što sam već rekla, Rumuni obožavaju pozorište, ali i film i muziku, videćete malo kasnije i zašto Ispred jedne crkve nailazimo na parkić, ružičnjak i šadrvan. Meni se uvek sviđaju ovako uređeni prostori, pogotovo kad se stari objekat, kao ovaj šadrvan, koji danas očigledno ne vrši funkciju za koju je sagrađen, sačuva i uklopi u novi ambijent. Prelepa crkva, čiji krov koriste ptice za prenoćište (REW 2016) … i ispred nje predivno uređen parkić sa šadrvanom (REW 2016) Predivan zvonik kroz koji prolazi trotoar (REW 2016) Pozorište, što da ne? (REW 2016) Velika i moderna sinagoga (REW 2016) Parkić sa bistama, lepo upotpunjuje prostor (REW 2016) U bašti opere, održava se koncert na otvorenom. Lepo (REW 2016) *** Večeras je finale Evropskog prvenstva u fudbalu. Razmišljamo da li se i ovde fudbal organizovano gleda kao u Moldaviji i Ukrajini. Na glavnom trgu, između tržnog centra i spomenika Stefanu Velikom, vidimo da je postavljeno platno i stolice. Komentarišemo kako nije lepo kao u Kišinjevu, ali još je rano, vratićemo se kasnije, da vidimo kakva će atmosfera biti. Ipak je večeras finale. Vraćamo se na trg u 21:15. Ovde je sat pomeren za 1h, tako da fudbal počinje u 22h . Ljudi se okupljaju, mi se muvamo, čekamo da vidimo kakva je atmosfera, pa da odlučimo da li da se pridružimo. Kad ono, na platnu počinje film! FILM!? Izlazi reklama: u organizaciji grada. Neki stari film. Kao da nije mogao da bude neko drugo veče. A fudbal? Ništa i nigde. Ne mogu da verujem. Dakle, na centralnom gradskom trgu u Tulči u večeri finala evropskog prvenstva u fudbalu ide projekcija filma. Svašta! Šta biste vi pomislili da vidite ovu postavku? Fudbal, šta drugo. Večeras je finale Euro FIFA 2016 (REW 2016) Međutim, film. Kladim se da bi fudbal bio posećeniji (REW 2016)

Izmail-Tulča, 170 umesto 17km! – rumunska strana piše Violeta *** Nastavljamo da vozimo uz Dunav, do Galacija, gde idemo na skelu. Galaci (rum. Galați) je velika luka, a ujedno i prvo mesto gde se Dunav može preći i to skelom, mosta nigde nema, i udaljeno je nekih 140km vazdušnom linijom od ušća. Pravimo kraću pauzu u centru. Grad je veći nego što smo očekivali, 250-300K stanovnika. Vrlo je moderan. Uređene ulice i pešačke zone, sređene fasade ili se sređuju, velika luka i veliko brodogradilište, i naravno, veoma važan transportni centar na Dunavu i preko Dunava. Zapisujemo sebi mentalnu zabelešku da jednom prespavamo ovde i upoznamo ga bolje. I opet, Galaci je za nas bio iznenađenje. Jedno od onih mesta koje biste preskočili da vas put tuda ne vodi, a onda se ispostavi još jedan biser koji čeka da ga prolaznik upozna. Pa se desi da se zainteresuje, da bi ga ponekad i zavoleo i preporučio nekom novom putniku. Ulice u dobrom stanju, grad obećava (REW 2016) Centar grada (REW 2016) Pozorište. Rumuni vole pozorište, u svakom gradu nailazimo na veliku pozorišnu zgradu (REW 29016) Čuje se hor sirena, najavljuje dolazak svadbene povorke (REW 2016) Svaki hlad je dobar po ovako toplom danu (REW 2016) Popločana šetališta, sređene ulice, renovirane fasade (REW 2016) Moderni hoteli… (REW 2016) … i ovako simpatični objekti… … i ulična umetnost (REW 2016) Pored Dunava idemo ka pristaništu… (REW 2016) Ovo je veliki prelaz na Dunavu, pa je i gužva u saobraćaju (REW 2016) *** Stižemo u luku, iskrcavanje je u toku. Kupujem kartu za skelu: 11,50 leja (2 čoveka x 1,5 lej + 1 moto solo skuter – to je njihov termin, da znate koju kartu da tražite ). Sa skele se vidi odlično city scape, na brdu po vencu novi moderni soliteri, sa jedne strane brodogradilište, sa druge luka, ofarbani kranovi. Brodogradilište privatizovano, radi, dobro izgleda. U Rumuniji je tranzicija izvršena i završena. Ono što smo videli da je privatizovano od tih velikih industrijskih fabrika, danas dobro izgleda (fabrike cementa u Transilvaniji, ovde brodogradilište), mada smo videli i neke propale fabrike (npr. fabrike tekstila u više gradova). Kasnije ćemo videti ispred Tulče fabriku aluminijuma (radi dobro, vazduh se oseća na kiselinu ). Skela vozi brzo. Za čas smo preko Dunava. Neki se iskrcavaju, neki ukrcavaju. Gužva u svakom slučaju (REW 2016) Ukrcasmo se, al’ treba naći dobro mesto za ćopavu (REW 2016) Čekamo da se ukrca teretni kamion. On uđe pravo i tako stane. Zauzme ceo trajekt po širini (REW 2016) Luka, velika i moderna (REW 2016) Moderni soliteri uz reku i brodogradilište na periferiji. Galaci je moderan lučki grad (REW 2016) Dunav je ovde širok, ali skela vozi brzo (REW 2016) Sev uživa u pogledu i nadzire motor, podloga je neravna, a skela brza i ljulja… (REW 2016) Ovo sam ja, mrzi me da se raspremam (REW 2016) Boja Dunava u Galatiju. Ne mogu da verujem da je ovo onaj naš plavi Dunav (REW 2016) Mala skela, naša je mnogo veća… (REW 2016) …mi imamo ceo kamion (REW 2016) Stižemo na drugu stranu (REW 2016) Sev k’o zapeta puška, dugo nije vozio (REW 2016) … ali prvo idu pešaci… (REW 2016) … pa mi, pre kamiona, aleluja (REW 2016) Iz ugla vozača (REW 2016) *** Za razliku od Galacija koji je veliki i savremen grad, sa ove južne strane Dunava je malo selo I. C. Brătianu. Od njega, koji je u visini Renija u Ukrajini, krećemo na jug, oko 70 km do Tulče. Kratko se vozimo lokalnim putem kroz polja i lagune Dunava. Prirodu ne zanimaju granice koje je postavio čovek, pa predeli izgledaju kao i oni sa druge strane reke – u Ukrajini. Tradicionalne rumunske kuće, I. C. Brătianu (REW 2014) *** Uključujemo se na magistralu E78, koja ide od Tulče za Brailu (rum. Brăila), i doživljavamo ODUŠEVLJENJE! Put je fenomenalan. Posle onih ukrajinskih nazovi magistrala, svaki pristojan put je fenomenalan, ali ovaj je istinski fenomenalan! I nema druge reči da ga opiše, jednostavno je fenomenalan! Blago valovit, krivina na krivinu, sve su krivine obeležene, nema nijednog iznenađenja, nema rupa, nema kontranagiba. Uz to, nije opterećen ni najmanje, pa je vožnja pravo uživanje. Dočekasmo i da malo raspalimo po gasu! Put je odličan za vožnju sportskih motora. Može da se odvrne gas. Asfalt odličan, drži. Sev ga ocenjuje: “9/10 da nema sela, ali pošto ima sela, neka bude 8/10.” Put je odličan, blago valovit, sa blagim krivinama (REW 2016) Plodna polja između magistrale i Dunava (REW 2016) Polja prošarana lagunama (REW 2016) Ovo je već Dunav. Magistrala se približila reci (REW 2016) Spuštamo se kroz aluvijalne nanose na Dunav. Podeseća na silazak u Stari Slankamen (REW 2016) Vožnja niz Dunav sa zapadne strane (REW 2016) Savršena magistrala traje sve do Tulče (REW 2016) *** Svraćamo u mali grad, Isaccea. Mesto je na samom Dunavu, magistrala E78 prolazi kroz mesto, i upravo ovde je najbliža Dunavu. Simpatičan gradić. U centru je trg, fontana, administrativna zgrada, velika džamija… Uz Crno more je bio pojas turskih gradova koje su Turci držali u 16, 17. i 18. veku, dok carska Rusija nije odlučila da oslobađa/osvaja teritoriju krajem 18. veka. Tu je ostalo dosta turskog stanovništva i danas. U kafiću rade dve devojčice, srednjoškolke, na raspustu su, domunđavaju se koja će da nam priđe, vežbaju engleski sa nama, pa pitam: – “Da li imate espresso?” – “Imamo espresso, a imamo i Lavazzu.” – “Dobro, dajte nam dva espressa i kokakolu”, ostala sam ozbiljna. Upravo smo stigli iz Ukrajine, razumemo razliku u ceni domaćeg i uvoznog, a devojčice su stvarno bile simpatične. Kafić je inače između fontane na trgu i džamije, vrlo je popularan i svi osim nas su Turci. Džamija iz 17. veka (REW 2016) Gradska kuća, centar grada (REW 2016) Kao što rekoh, svaki hlad je dobar (REW 2016) *** I tako, okolo-naokolo, stižemo do Tulče. A Tulča – još jedno mesto za koje čovek nikad nije čuo, misli da je neka zabit, dok ne pođe na ovakav put. Onda ga upozna i zavoli. Tulča ima jezero, kao naše Savsko jezero, naš hotel je na ostrvu u njemu, a uz to je i najbliži pristaništu. Tulča ima svoj život, grad je što anglosaksonci rekli – vibrantan ( ), a turisti ga koriste kao tačku polaska za obilazak delte Dunava. Pa tako i mi. Smestićemo se na našem ostrvu i tu ćemo ostaviti motor, dok ćemo mi na izlet u deltu Dunava, drugim prevoznim sredstvom, jedino mogućim. Ali o tome, u nekoj sledećoj epizodi… Jezero u centru grada, pogled sa naše terase (REW 2016) Ostrvce je povezano sa kopnom ovim mostićem. Širok je taman da može da prođe automobil (REW 2016) … parking iza ograde, ima i obezbeđenje (na četiri noge ). Tu ćemo ostaviti na čuvanje našeg mezimca kad krenemo na krstarenje deltom Dunava (REW 2016)

Izmail-Tulča, 170 umesto 17km! – ukrajinska strana i granice Измаи́л, Рені (Ukrajina) – Moldavija – Galați, Tulcea (Rumunija) Etapa: 170 km piše Violeta Današnja ruta je neobična. Krećemo iz Izmaila u Ukrajini, a završićemo u Tulči u Rumuniji. Oba grada su velike luke na Dunavu i oba grada se nalaze tamo gde se kopno završava i počinje delta, jedan sa jedne (severne), a drugi sa druge (južne) strane. Udaljeni su nekih 17 km vazdušnom linijom, pozicionirani su jedan naspram drugog preko Dunava, ali puta između nema. Između je voda, močvara, šuma, trska… Iz Izmaila krećemo uz najseverniji kanal Dunava Kiliju, pa zatim uz sam Dunav ukrajinskom stranom. Granica između Ukrajine i Rumunije ide sredinom Dunava, ali nigde nema međunarodnog prelaza. Zato moramo kroz Moldaviju (ukupno svega 1,5km!). Dalje idemo kroz Rumuniju uz Dunav do prve skele, skelom preko, a onda niz Dunav sa rumunske strane do Tulče. Ko nam je kriv kad nismo ptice, kojima je delta dom, pa moramo okolo. Uzvodno pa nizvodno, ukupno 170km! I četiri granična prelaza, joooj! Bilbord delte Dunava, na šetalištu u Tulči (REW 2016) *** Put od Izmaila uz Dunav je mešovit: pomalo dobar, pomalo kao juče. Prolazimo kroz lagune Dunava, veoma je lepo. Dobrim delom su zatravljene, ispred granice su pretvorene u polja kukuruza i suncokreta. Povremeno je put izgrađen na samoj potpori (nasipu), tako da dok se vozite sa obe njegove strane nalaze se jezera. Vodene površine sa obe strane puta (REW 2016) Ovo nije reka, ovo su lagune Dunava (REW 2016) Predeo kroz koji vozimo je veoma lep (REW 2016) Često nailazimo na grupe parkiranih automobila pored puta. To su pecaroši. Voda je plitka i ima dosta ribe (REW 2016) *** Iako se sve vreme vozimo uz Dunav, reka se uopšte ne vidi, jer je izgrađen visok nasip između puta i reke. Nasip štiti plodna polja od plavljenja. Pauziramo kratko i penjemo se na taj nasip, moramo da bacimo pogled na veliku reku. Ovde je Dunav još uvek reka, još nije kročio u deltu. Dunav je levo od nas, iza trske (REW 2016) Ovde pecaroši parkiraju pa kroz trsku prolaze na Dunav (REW 2016) Zatravljena polja koja nasip štiti od izlivanja Dunava (REW 2016) Pogled sa nasipa na veliku reku (REW 2016) Put je malo loš, malo dobar (REW 2016) Detalj pored puta (REW 2016) *** Ispred granice prolazimo kroz Reni, još jednu luku na Dunavu. Luka je u lošem stanju, kranovi zarđali. Mesto je uspavano u odnosu na Izmail, razlikuju se kao “nebo i zemlja”. Kasnije ćemo videti da je rumunski Galaci u još (mnogo) boljem stanju od obe ukrajinske luke. Siromašno mesto Reni (REW 2016) *** Ispred granice se pruža pogled na Dunav i tipičan ukrajinski predeo sa poljima suncokreta. Pogled na Dunav ispred ukrajinske granice (REW 2016) Polja suncokreta… …i polje solarnih ćelija (REW 2016) *** Na ukrajinskoj strani granice policajac podiže rampu i kaže: “Samo napred kroz zonu, zajednička granica!” Mislimo u sebi: “U bogte, integrisana granica”, radujemo se, brzo ćemo proći – e, ali neće biti! Parkiramo se i prvo prilazi ukrajinski policajac, (to je onaj ulazni policajac, ako se sećate procedure na ulasku u Ukrajinu), pita odakle, kuda i slično, dobro se sporazumevamo, pa sa njim lako završavamo. Onda prilazi carinik, pita standardno za cigare i alkohol, nemamo, mislim se gde čoveče da ih stavimo, svaku šupljinu u koferima je popunila ona hrana što se snabdesmo u super supermarketu. Al’ carinik bi još malo da razgleda kofere, pita za tablete, valjda vidi da smo malo iznenađeni, hvata se rukama za glavu, nakreće glavu levo-desno, kaže “glava boli”. Situacija je smešna, a moraš da ostaneš ozbiljan, Sev kaže: “Imamo kafetin”. Uključi se carinik: “Koliko?”, a Sev: “pa za 5-6 dana”. Hoće da vidi tablete. Srećom lekovi su pri vrhu, pa mu pokazujemo kafetin, lepo zapakovan u žutu foliju, nije više sumnjiv. Pregleda sve lekove redom, Sev objašnjava šta je šta, kad ču “Ovo je fervex”, naljuti se čovek: “Znam fervex” i odustade od daljeg pregleda… Na redu je pasoška kontrola, ima jedna kućica zajednička za oba smera, završismo tu, ja mislim gotovo. Kaže S. “Ne, nije gotovo, to je bila samo Ukrajina, sad tek ide Moldavija. Sede zajedno, ali nisu integrisani.” A sve se dešava na 5-6m širine puta, sa šalterom pasoške kontrole na jednoj strani puta i malecnom upravnom zgradom sa druge strane, natkriveno je, svi putnici se guraju pod krov i svi tu stoje dok ne završe ovu proceduru iz tri koraka, a ukrajinska policija i carina izigravaju strogoću. Kadgod se setim ovog graničnog prelaza, uvek se nasmejem, toliko je bilo živopisno, sa sve mimikom kojom carinik objašnjava glavobolju, sa ljutnjom za fervex, sa voditeljskom spravkom (vozačka dozvola), sa integrisanim prelazom koji to nije, svim ljudima koji se guraju pod krov (toplo je bilo veoma tog dana), sa policajcima koji im nešto kao traže i raspoređuju ih, pa ih ovi kao mole, sa nama su bili korektni i relativno brzi, ali eto, ostali su mi u sećanju kao jedno duhovito mesto. *** Na moldavskoj granici nemamo problema. Pitaju gde smo izašli, S. kaže: “Ne znam kako se zove, išli smo Kišinjev, Tiraspolj, Odesa”, to im je dovoljno, vide da imamo ispravnu odjavu (sećate se policijskog punkta ispred PMR granice?) i brzo završavamo kod njih. Eto kako malo pažnje i razmišljanja unapred veoma ubrza stvari naknadno! Kroz Moldaviju ćemo se voziti čitavih 1,5km! Na tom potezu ima 6-7 benzinskih pumpi, jer je moldavski benzin najjeftiniji (Mol, Ukr, Rum), pa i mi kupujemo benzin za preostale moldavske pare, koje smo mudro za tu svrhu sačuvali. Na brdu smo, vidi se Dunav i kako se grana ispod nas, praveći lagune sa obe strane, dok ulazi polako u deltu. Najbolji pogled na Dunav je sa ukrajinsko-moldavske granice, ali je na granici, naravno, zabranjeno fotografisanje. Ponovo u Moldaviji (REW 2016) Pogled na Dunav sa Moldavske teritorije. Odlično se vidi i ušće Pruta u Dunav (REW 2016) Omiljena pumpa Lukoil (REW 2016) Idemo napred, ka Galaciju. Desno je put za Kišinjev koji obilazi Pridnjestrovlje (REW 2016) *** Na moldavskoj izlaznoj granici (ka Rumuniji) zatičemo spuštenu rampu. Čekamo na suncu, dosta je toplo. Putnici sa EU tablicama, a ima ih, prolaze pored rampe bez čekanja. Napokon se podiže rampa i ulazimo u zonu sa još 10-tak automobila. Svi čekamo zajedno, dolazi policajac, uzima sva dokumenta i odlazi u šalter kabinu. Carina pregleda automobile, nas preskače. Onda čekamo i smaramo se dok policija na šalteru proziva redom ljude i vraća dokumenta, a to traje. Nastavljamo, najzad i mi, kroz izlaznu rampu. Granični prelaz je moderan, veliki i sređen, potpuno različit od onog “integrisanog”, udaljenog svega 1,5km. Između moldavske i rumunske granice prelazimo most preko reke Prut, koja se tu ispod mosta uliva u Dunav. Reka Prut ide granicom Rumunije i Moldavije, prešli smo je već jednom, na putu od Jašija za Beljci. Rumunsku granicu prelazimo najbrže. Dolazi policajac, pokupi dokumenta, zapiše tablice, ode, vrati se. Carina za to vreme pregleda automobile, nas preskače, samo pita za cigare… Nema pitanja gde, kuda, odakle i tako to, trajalo je 10-tak minuta i gotovo. Ipak je ovo EU. Sve ukupno na granice i sipanje goriva odlazi nam sat i 45 minuta. Nije to tako puno, uvek bi želeli da je manje, ali bi moglo da bude i duže (ako se nešto iskomplikuje, uvek treba računati na to).

No, pošto je mnogo fotografija, ne pre nego pređemp na sledeću stranu...

Posle male, ali opravdane pauze, nastavljamo sa putopisom!

Tek danas sam gledao snimak trke, moram da kažem da je trka bila prilično dobra. Maestralan Markez, svaka čast! Folger, bez obzira što zna stazu, sjajno je vozio i odustao tek kada je poderao gumu (posle one greške par krugova pred kraj). Svaka čast! I Jamahe su prošle bolje nego što je posle Q delovalo. Čini mi se da svi po malo mogu da budu zadovoljni (osim Dukatija), a mi naročto - šampionat pre Brno je turbo interesantan!

Ja sam uživao. Ovaj trek je sjajan, na više načina. Smejanje i plakanje, 2 u 1...

*** Jedan od motiva ovog našeg putovanja je obilazak delte Dunava, velike evropske reke, koja nastaje u planinama srednje Evrope, protiče kroz grad u kome živimo, a evo ovde završava svoj tok. Sev je odrastao između obala Save i Dunava, pa kako je rastao upoznavao je Dunav sve duže, da bi evo stigli i do njegovog ušća. Zbog toga predveče stižemo u Izmail. Izmail se nalazi na poslednjem severo-istočnom kraku delte i jedinom koji prolazi kroz Ukrajinu, tačnije tok Dunava je granica Rumunije i Ukrajine. Južno od Izmaila je nacionalni park delte, dok daleko veći deo delte Dunava pripada Rumuniji. Sutra ćemo se voziti uz ovaj krak Dunava i nekoliko narednih dana ćemo se muvati ovuda. Većina ljudi deltu upozna na njenoj rumunskoj strani, ni mi nećemo biti izuzetak, ali eto – hteli smo da joj priđemo i sa severnog, ukrajinskog dela. Najseverniji kanal delte Dunava, granice Ukrajine i Rumunije (REW 2016) *** Izmail je najveća ukrajinska luka na Dunavu, odatle njegov ogroman značaj za dalji transport u Evropu robe koja stiže u crnomorske luke. Grad je dobio ime po Velikom veziru Izmailu (zar Izmail ne zvuči tako turski?), pošto se Otomanska carstvo prostiralo duž Crnog mora sve do Odese. I danas u svim rumunskim i ukrajinskim gradovima (bar do Odese, dalje nisam bila) u pojasu oko Crnog mora i delte Dunava možete videti džamije i svuda ima manjinskog turskog stanovništva. Zanimljivo je da danas najveći procenat stanovništva čine etnički Rusi, pa tek onda Ukrajinci, a dosta ima i Besarabljana i pomalo Moldavaca i Rumuna (videćemo kako će se ovo menjati sa sada “zategnutim” odnosima sa Rusijom). Rumunija je udaljena manje od 100m, sa druge strane kraka Dunava, međutim to je delta Dunava, oblast bez kopna, i da stignemo do Rumunije naspram Izmaila prevešćemo motorom preko 170km! Ulazak u Izmail, najjužniju tačku Ukrajine (REW 2016) Dalje nema, tj. ima, ali 170km okolo! (REW 2016) Dok se raspremamo, S. sumira utiske o današnjoj vožnji: – “Ovakve deonice puta najviše umore vozača motora, u smislu da je asfalt očajno loš, prepun rupa, ima kamiona, prašnjavo, prljavo, a nije predeo nešto inspirativan, tako da posle ovakve deonice najbolji lek je ovako dobar hotel. ” A hotel je jedini dobar na celom potezu od ušća Dunava do Moldavije. Ima zatvoreno dvorište sa čuvarem, perfektno je čisto i udobno, uveče je bila čak i svadba u restoranu, ali je pokazalo se i zvučna izolacija odlična – mi uopšte nismo čuli muziku. Green Hall hotel, Izmail (REW 2016) Da napravim fotku dok ne razbacamo stvari svuda (REW 2016) Glavna ulica vodi od ulaska u grad do luke. Kroz sredinu ulice je provučen park, celom dužinom i tako je razdvojen saobraćaj; svaki smer ide jednom stranom parka. U samom centru je spomenik Suvorovu, tu je centralna plava crkva, sa druge strane parka je manja od crvene cigle. Tu su i administrativne zgrade na trgu. Meni najlepša je Palac kulture. U centralnom parku ima nekoliko finih kafića, solidnog izgleda. Izmail centar grada (REW, 2016) …i zelenilo svuda (Izmail 2016) Zabranjeno za motocikle… “kao” (Izmail 2016) Park se završava spomenikom i tu počinje luka. Pored luke do Dunava vodi pešačka staza, tu je i Akva park, radi, ali nije u najboljem stanju. Na keju je kafić “Dunavski”, sasvim prigodnog imena, gde srećemo grupu motociklista. Kad su videli da stižemo, izašli su svi iz kafića da se pozdrave. Pričamo na ruskom, naravno. Iznenađeno gledaju naše tablice, delujemo im izdaleka (REW 2016) Pored Dunava je šetalište sa zelenom zonom. Ima nekoliko finih kafića, jedan stari razvaljen hotel, spomenici i ljudi koji se šetaju, poneko peca, deca se zabavljaju… Sev objašnjava, dok slikam: – “Ovo je jedan od tri kanala delte Dunava, a između je močvara. Sva ona voda koja izlazi iz Evrope, ona se izliva ovde, praktično kao kad prospeš kofu, i ne može tako lako da uđe u Crno more, jer mi smo ovde nekih 50-60km od Crnog mora a nadmorska visina je 5m, nema pada nikakvog i plima sa mora gura tu vodu nazad i ona se razliva po celom ovom prostranstvu. Preko kanala je Rumunija, a kanal nije širi od Save u Beogradu.” Sev gleda niz Dunav, otplivao bi da može do mora (REW 2016) Najseverniji od tri velika kanala Dunava (REW 2016) Sa druge strane Dunava je Rumunija. Tako blizu, vidi se golim okom (REW 2016) Do Rumunije ćemo morati skroz okolo. Verovali ili ne, čak kroz Moldaviju. Iako je granica Rumunije i Ukrajine duga oko 200 kilometara, nema međunarodnog kopnenog prelaza! *** U povratku sa šetališta nalazimo megamarket Tavrija V, sa najnižim cenama na svetu , a ako ne na svetu onda sigurno u bližoj i daljoj okolini. Red Bull konzerva je 110,00 dinara. Inače je, u ostatku Ukrajine, uvozna roba skuplja nego kod nas (nivea, nes, jacobs…), dok su cene domaće robe povoljnije. U marketu je gužva, izgleda nam kao da je ceo grad u marketu (bar ostatak koji nije na Dunavu), pri tome je prošlo 21h, market radi i unutra ima sve, a cene su rekoh veoma povoljne. Oduševljeni smo, i odlučujemo da se sutra ujutro ovde snabdemo za višednevno krasterenje deltom Dunava. Uzgred, market radi do 23h i subotom i nedeljom. Ima i odeću, alat, vezice plastične (S. se oduševio)… I menjačnicu sa najvišim kursom do sad u Ukrajini i apoteku u okviru objekta (ja se oduševila ). I sve radi i nedeljom. Ludilo! Kupujemo gorivo. Cena goriva je 24,99 hrivnje/litar. Mustang 95+, euro 5. Zelena pumpa WAG.

Izmail, jug Ukrajine! Одеса, Чорноморськ, Дністровський лиман, Затoка, Білгород-Дністровський, Татарбунари, Измаи́л Etapa: 280 km piše: Violeta Odesa je najistočnija tačka našeg puta. Iz nje krećemo na jugozapad, ka Dunavu (!) i Izmailu, gde ćemo prespavati. Od kada je “otišao” Krim, Izmail je najjužnija tačka Ukrajine (bar od onih u koje može da se stigne putem, južnije su samo lagune Dunava). Od Odese biramo da vozimo uz obalu Crnog mora, lepše je i želimo da prođemo preko ušća Dnjestra u more. Glavna magistrala koja spaja Odesu, crnomorsku luku, i Izmail, luku na Dunavu, ide malo severnije, 20-30km udaljena od morske obale. To je sasvim logično jer je područje uz obalu puno vode (delte reka, jezera, bare). Kasnije ćemo i mi izaći na tu “magistralu”, ali da krenemo redom. *** Dugo se izvlačimo iz Odese, kroz moderne stambene blokove. Odesa je milionski grad. Gužva je, vidljivo je odsustvo metroa: javni prevoz je veliki problem, trole i tramvaji ne mogu prosto da progutaju putnike, ljudi se voze automobilima. Slično kao u Bukureštu (pada mi on na pamet!), u samom centralnom delu grada nema gužve, jer je grad građen planski, bulevari su široki i časkom progutaju saobraćaj. Ali ovde, na periferiji, ulice ne mogu da prime ovaj broj automobila i totalni je haos. Milimo bukvalno. Mc Donalds je uvek dobar pokazatelj da ima lokalnog života i dece, svuda je tako, pa i na periferiji Odese (REW 2016) *** Vrlo brzo, nekih 20km nakon Odese, stižemo do Čornomorska. Kako mu ime kaže, nalazi se na obali Crnog mora i ogromna je luka, jedna od najvećih u Evropi. Do februara 2016. godine grad se zvao Iljičivsk, po V. I. Lenjinu. Kako je Ukrajina usvojila zakon o dekomunizaciji po kome se menjaju komunistička imena gradova i sela, izmeštaju komunistički spomenici i slično (u Odesi je statuu Lenjina pre neki dan zamenila statua Darta Vejdera!), tako je grad pred nama promenio svoje ime, svega nekoliko meseci pre nego što ćemo mi stići do njega. Čornomorsk pred nama (REW 2016) Period tranzicije, na saobraćajnim znacima je još staro ime (REW 2016) Oba imena na ruskom (REW 2016) Čornomorsk luka je namenski građena posle II svetskog rata od strane SSSR-a, tako da i danas skoro 30% stanovništva u gradu čine Rusi. Ceo grad je usmeren na luku, bilo da radi u transportnim kompanijama, ili se bavi ribarenjem, građenjem brodova… Trajekti idu na sve strane. Železnica takođe. Prolazimo pored kilometarske kolone kamiona, kakve se viđaju na granicama, ali ovde nema nikakve granice. Tu je carinski terminal, pa pristigla roba treba da se ocarini. Velika je gužva, još od Odese putujemo sporo, pa obilazimo grad i nastavljamo dalje uz obalu Crnog mora. Kolona kamiona pored puta, carinski terminal, Čornomorsk (REW 2016) Saobraćajni propisi se tumače slobodno (REW 2016) Iza Čornomorska počinje moj košmar, mada ja to u ovom trenutku još ne znam, pa uživam u pogledu na polja suncokreta. *** Dnjestar, onaj isti preko kojeg smo prešli u Benderu i šetali se pored njega u Tiraspolju, ovde završava svoj put. Uliva se u Crno more, kroz deltu, a na samom ušću se širi u ogromno plitko jezero, Dnjistarski liman. Uska, tanka prevlaka kopna deli jezero od Crnog mora, a mi smo se baš tuda zaputili. Dnjestarski liman (REW 2016) Tamo gde se Dnjestar kroz jezero/liman uliva u more prelazimo most (REW 2016) Iznad ušća: desno je Dnjestar, levo je Crno more (REW 2016) Zatoka, mesto na ušću Dnjestra u Crno more (REW 2016) Sev nema strpljenja, pa idemo makadamom (REW 2016) Mesto Zatoka (u prevodu na srpski Zaliv) se prostore na prevlaci, turističko je, dosta ljudi letuje ovde. Sa obe strane puta su apartmani, ljudi sede na stolicama pored puta i drže “izdajem sobe”. Ljudi u kupaćim gaćama idu pored magistrale. Veoma podseća na prvi prst Halkidikija, gužva, prašina i vašar… Ukrajinkska vojska nadzire morsku obalu (REW 2016) Zanimljiv BTL marketing, žene pored puta zastavama najavljuju mega-market u mestu (REW 2016) U centru mesta je saobraćajni haos (REW 2016) Zimmer frai, pored puta *** Prelaskom Dnjestra vraćamo se u istorijsku oblast Besarabiju, oblast koja se prostire između reke Prut na zapadu i reke Dnjestar na istoku. Najveći deo Besarabije danas je u Moldaviji (oko 65%) , drugi deo je u Ukrajini – Budjak oblast (upravo ovaj deo kroz koji danas prolazimo) i treći deo, najmanji, u Ukrajini severno od Moldavije. Sećate se Pridnjestrovlja koje se izdvojilo iz Republike Moldavije? E pa, Pridnjestrovlje je sa druge strane Dnjestra, mada je Bender u Besarabiji. Sećate se Jašija? E on je sa druge strane Pruta, mada je on centar istorijske Moldavije. A tu je i Bukovina, rasparčana danas između Rumunije, Ukrajine i Moldavije. Plus Rusi, koji su sve to zakuvali osvajajući deo po deo od Turaka i držeći ih sve zajedno posle II svetskog rata u SSSR-u. Mish-mash je potpun. Ako pogledate na mapi sveta, videćete kako se ovaj deo Ukrajine, oblast Budjak, podvukao pod Moldaviju i sve će vam biti jasno. Put je u podnošljivom stanju… Ovo je oblast poznata po vinogradima (REW 2016) Tu su i kozice (REW 2016) Polja suncokreta… (REW 2016) Bilgorod-Dnjistrovski, Beograd na Dnjestru, šalim se da smo stigli kući (REW 2016) Ovo je godina evropskog prvenstva u fudbalu (REW 2016) *** Izbijamo na magistralni put Odesa-Izmail. Nisam očekivala da je put u lošem stanju, vozimo se kroz ravnicu, ipak je ovo važna ruta, od crnomorskih luka vodi ka luci na Dunavu, da sam se pripremila možda bi mi lakše pao! Ovako, prvo smo mileli kroz Odesu, pa pored kamiona oko Čornomoska, pa turistička Zatoka i njena prašina i najzad (!) – radujemo se izlasku na magistralu da malo raspalimo, kad ono šipak. Put je razvaljen potpuno. Delovi puta su loši, skoro da se ne mogu nazvati putem. Rupa do rupe, grbe, kolotrazi, ponegde je asfalt širok 10-20cm, sve ostalo su rupe ili grbe. Ceo dan mučenje da se nađe iole povoljna trasa za prolazak. Izlazak na magistralu ne nagoveštava ono šta sledi! (REW 2016) Polako počinje, “glavni regionalni put” ka Izmailu (REW 2016) Pravi “ukrajinski” predeo (REW 2016) Moderna i klimatizovana pumpa => odmor! (REW 2016) Ono, kad put propadne, pa stave tablu da su radovi na putu (REW 2016) Novi asfalt, taman kad da se ponadaš da se završila mora, kad ono opet stare rupe (REW 2016) Kad je leva strana bolja (REW 2016) Ljudi voze po celoj širini puta. Nekad oba smera idu istom trasom, po sredini puta; ne istovremeno naravno. Ili suprotan smer ide desno, a mi krajnje levo, pa kad treba da se mimoiđemo svako se vrati na svoju stranu. Pružnih prelaza ima dosta, a šine su toliko široke da prednji točak može da upadne. Vožnja izgleda bukvalno kao u video igri; prepreke na putu iskaču – doduše ovde uglavnom upadaju; a vozač ih u trenutku obilazi. Užasan put. Vodimo raspravu, Sev i ja: – “Ovo nije put”, kažem ja. – “Jeste. Ovo je magistralni put od Odese do Izmaila.” – “Ovo nije put.” – “Jeste, ima trasu, nekad je bio asfalt.” – “Ne znam to, ali ovo sada ne može da se zove putem”, ne predajem se. Sev objašnjava da je u Mongoliji vozio poljima gde put nije bio ni trasiran, ili u Kazahstanu kroz pustinju … nema ni trase, ni makadama, pa traži pravac i smer, a o asfaltu nema ni govora. Ili pored reke Panč, gde kamioni šibaju svojim putem a tebi ostave pola metra da prođeš ili da se strmekneš u reku… Mene to ne zanima, nije ovo neki planinski put, pa se malo odronio ili odlokao preko zime, ovo je magistralni put i glavni pravac od luka na Crnom moru do luke na Dunavu!? Ipak se vozimo kroz evropsku zemlju, očekujem da postoji određen nivo, tj. smatram da mora da postoji neki nivo puta koji se zove magistralnim, ali eto, uverih se da ne mora da bude tako. Dobro je dok postoji traka asfalta, tada se ne truckam na zadnjem sedištu (REW 2016) Svako traži svoju putanju, pa se teško obilazi (REW 2016) Najveći je problem kad se sustigne kolona, dok ne preteknemo nagutam se prašine (REW 2016) Pružni prelazi neprilagođeni za motocikle (REW 2016) Ceo dan se vozimo prašnjavim putevima (REW 2016) Predeo je blago valovit. Okolo su polja suncokreta i kukuruza. Spaljene oranice.

Link do fotografija od danasnjeg TD: https://drive.google.com/open?id=0Bwx93oHKALxUY0NVclJwYUt6dTQ Uzivajte! PS: i pohvalite danasnju brzinu objave

Lorenco Baldasari

Živ je, kaže Dorna! Očajno težak pad... još ga je i motor udario.

Evo malo vesti i abrova :): CC potpisao direktno za HRC, kako se i očekivalo, na 2 godine: http://www.motogp.com/en/news/2017/06/20/crutchlow-signs-two-year-deal-with-hrc-to-remain-at-lcr/232194 Line-up za 2018. sa dopunom za CC: http://www.crash.net/motogp/feature/251019/1/2018-motogp-rider-lineup-so-far.html Spominje se Nakagami kao drugi vozač za LCR, Direktor HRC je rekao da bi oni rado snabdeli LCR još jednim motorom (možda su zato i preuzeli direktni ugovor sa CC, da bi LCR potpisao sa tim drugim vozačem; a možda da bi CC više testirao i manje pizdukao, plus da budu spremni ako Pedro otpeva ). Ima i za Jack-a Millera: Jack Miller says his priority for MotoGP 2018 is to remain with the Marc VDS Honda team, although the Australian is also understood to have been approached by Pramac/Ducati and Aprilia. http://www.crash.net/motogp/news/258548/1/miller-marc-vds-is-priority-other-offers-for-2018.html (Ranije je bila izjava Redinga da možda tim traži drugog vozača, pre 2-3 nedelje. A Aprilia iako ima ugovor sa samom lowes-om i za sledeću godinu, je izjavila da ako rezultati budu loši možda zamene vozača sledeće godine.) Evo nešto zanimljivo za gume: The Spaniard (misli se na MM), who cited use of asymmetric front tyre compounds as a factor in his five front-end falls in Catalunya, will be pleased to see only normal symmetric designs will be used this weekend. http://www.crash.net/motogp/news/258545/1/marquez-ready-for-all-scenarios-at-cathedral.html

Stojim i ja dobar da je baš tako!

Danas i sutra u toku dana fotografije će biti nedostupne ili teže dostupne. Provajder nam je najavio redovno održavanje servera na kome su fotke, pa da javim i ja...

Račva.

Odesa – deo drugi … letnje atrakcije! piše: Violeta Odesa ja za mnoge Ukrajince mesto gde provode godišnji odmor, letuju, odmaraju se i opuštaju. Pored svoje kulturno-istorijske tradicije, Odesa nudi atmosferu letnjih odmora, plaža, plažnih barova, luna parkova, zabavnih sadržaja i svega sličnog što prati svako letovalište bilo gde u svetu. Već smo upoznali Morski vokzal, luku sa dokovima, kranovima, magacinima i železničkom prugom. Luka je smeštena u blagoj uvali, a već iza prvog rta počinju da se prostiru plaže, što znači da možete hodom iz centra grada da stignete do plaže i to vrlo dobre. Malo velikih gradova može time da se pohvali. Plaže su duge, okrenute ka otvorenom moru. Obala Odese je duga preko 20km. Budući da je cela Odesa brdovita, iz grada se lagano spuštate do plaža, a kad ste na plažama brda zaklanjaju pogled na grad. Kad ste na plaži, posebno na Arkadiji, imate utisak letovanja, odmora, zabave, izležavanja, potpuno gubite utisak da ste tu stigli peške ili tramvajem iz centra. Uveče možete da uživate ili na plaži u barovima ili da se šetate centrom Odese. Nema greške! Ko ne voli da se izležava na moru, vreo letnji dan može da provede u Ševčenko parku, velikoj zelenoj oazi u centru Odese. Osim uživanja u hladovinu, tu si i luna park, opservatorija i veliki panoramski točak za razgledanje grada. Našu šetnju danas počećemo baš odatle! *** Ševčenko park nalazi se neposredno pored strogog centra Odese. Ceo park je na zasebnom brdu, tj. celo jedno brdo je park! Dok smo dolazili Žukovskom ulicom, prešli smo most, koji povezuje dva susedna brda: na jednom je centar grada, na drugom je park. Tih mostova ima puno i kratki su, ispod njih su ulice. Na ulazu u park je spomenik Tarasu Ševčenku, pesniku, piscu, slikaru, ilustratoru, umetniku, političaru iz nužnosti… Veoma značajnoj ličnosti za Ukrajinu. Zbog činjenice da je pisao na ukrajinskom jeziku i otvorene borbe za nezavisnost Ukrajine, proveo je mnogo godina u egzilu i po zatvorima carske Rusije. Njegova književna dela su osnova moderne ukrajinske literature i ukrajinskog jezika. Ispred parka, nailazimo na nekoliko ogromnih zgrada. Novi oligarsi, u večitom neizdržu da uvećaju svoje bogatstvo, podižu nakinđurene zgrade, potpuno drugačije od soc-realizma, jednako nezgrapne i jednako neadekvatno uklopljene u prostor. I sve to na najboljim lokacijama, na kojima očigledno ne može svako da gradi. Ispred ulaza u Ševčenko park, npr. Kasnije ćemo videti da je situacija sa druge strane parka identična. Opet ogromne zgrade na obodu parka. S. prepoznaje lokaciju gde su parkirali motore na HtR1 ekspediciji, kada su išli do panoramskog točka i luna parka. Kako ja nisam veliki ljubitelj vašarskih zanimacija, ovaj put preskačemo zabavni deo parka i nastavljamo ka stadionu Černomoreca. Taras Ševčenko, veoma značajna ličnost za ukrajinsku istoriju (REW 2016) Jedan od plažnih hotela, pogled iz parka (REW 2016) Mala gradska plaža Odese, ispod Ševčenko parka (2016) Moderne velike zgrade na obodu parka (REW 2016) Puno kratkih mostova koji povezuju brda po Odesi, pogled iz ulice odozdo (REW 2016) *** Stadion Černomoreca, opet ja o stadionima, a šta ću kada obožavam fudbal, je nov, veliki, ukrašen antičkim stubovima (?) i staklom, neobična kič kombinacija. U okviru stadiona je Muzej fudbala, a na blagajni se prodaju ulaznice za superkup koji se igra 16. jula baš ovde. Park je u zelenilu i celo brdo je zeleno. Kad se gleda iz luke vidi se stadion Černomoreca kako dominira u zelenilu na toj strani brda. Taj prizor je prilično upečatljiv. Stadion Černomoreca, Odesa (REW 2016) *** Iz Ševčenko parka spuštamo se niz istočnu stranu brda, koja gleda na otvoreno more, ka plaži Lanžeron. Ljudi hitaju na plažu (Odesa, REW 2016) Lepi, mladi ljudi na sve strane (Odesa 2016) *** Plaža Lanžeron je najstrarija gradska plaža i najbliža istorijskom centru grada (10-15min peške), pa je samim tim i veoma popularna. Atmosfera je morska, nema ni naznake da je malo iza ili iznad nas veliki grad. Delfinarijum, nekoliko luksuznih hotela, plaža je drvena, silazi se stepenicama u vodu, kafići su moderni i luksuzni, fontana zabavlja decu; sve je novo i moderno, čisto i lepo, prepuno ljudi, koriste fontanu kao tuš kada izađu iz vode… Gužva je, veselo je, svi su u kupaćim kostimima ili šorcevima. Duge nogavice imamo nas dvoje, jedna muslimanska porodica: muž, tri sina i supruga/majka full-odeždu, i security momak pored fontane. Povremeno nam poneko uputi sažaljiv pogled! Rt i brdo na kome je Ševčenko park zaklanjaju pogled na luku i dokove, deluje kao da ste van grada. Plaža Lanžeron (REW 2016) Lanžeron, popularna gradska plaža u Odesi (REW 2016) Manjina u ful putničkoj opremi… …a većina primereno trenutku! (Lanžeron 2016) Veoma moderni kafići i restorani, hrana odlična (REW 2016) Braća (po dugim nogavicama) muslimani u selfie pozadini! (Lanžeron 2016) *** Posebna atrakcija Lanžeron plaže je Nemo, “hotelski kompleks sa delfinarijumom, jedini u Evropi!” kako se sami opisuju. Delfinarijum je velika atrakcija, posebno za decu. U otvorenom bazenu unutar delfinarijuma, leti delfini izvode predstave. U okviru delfinarijuma je i klasičan akvarijum i terarijum sa gmizavcima. Kada uđete do blagajne ili u manji šoping mol u okviru delfinarijuma, vidite zidove u u staklu iza kojeg je bazen. Dok se šetate delfini, od dosade i muke valjda, povremenu kuckaju po staklu! Pošto nismo pobornici držanja životinja u skučenim akvarijumskim uslovima, a naročito delfina, koji su jedna od najinteligentnijih vrsta na našoj planeti, preskačemo ulazak. Delfinarijum Nemo (REW 2016) Fontana ispred kompleksa Nemo (REW 2016) Nemo hotel i spa (REW 2016) Riva se prostire dalje ispod brda daleko. Ima i manjih peščanih/šljunkovitih plaža, ali ne velikih. Obalu čini zeleno brdo, po vencu se vide novi visoki soliteri, ali je cela strana brda ka obali zelena šuma, bez gradnje, bar za sada. Stari deo Odese je prelep, sa evropskom arhitekturom, … potpuno izgleda kao neki srednjeevropski grad. A opet na obali je mora, i ovo jedno brdo su sačuvali kao park za zabavu i ispod na otvorenom moru napravili prelepu plažu, dok je luka sa potpuno druge strane, odavde nevidljiva. Prelepa plaža Lanžeron, impresionirala nas je ovako atraktivna plaža u samom centru grada (Odesa, REW 2016) *** Arkadija je verovatno najbolja plaža u gradu i centar klupske zabave, i kao takva, posebna atrakcija Odese. Smeštena je u Primorskom distriktu, novom delu grada, sa velikim modernim stambenim blokovima, šoping centrima, širokim bulevarima. Do Arkadije se iz centra grada stiže tramvajima ili mini-busevima, a po neko i motorom. Velika je gužva, svi dolaze gradskim prevozom (REW 2016) U primorskom distriktu se jako puno gradi. Ovo je poželjna zona Odese, za celu Ukrajinu (REW 2016) Parkiramo ispred šoping mola Gagarin (S. je rođen u Gagarinovoj ulici, pa se zbog toga i uopšte svoje fascinacije svemirom uvek istom obraduje)! Pomalo neobičan tržni centar, sa marketom na 3. spratu kad se uđe iz bulevara, ali je to nulti nivo kad se ulazi iz hotelsko-stambenog bloka sa kojim je povezan. Čuvar nam daje de-lux mesto na inače popunjenom parkingu. Stranci na motoru… dobitna kombinacija za Odesu! (REW 2016) Hotel Gagarin, pogled sa rive. Okolo se grade neboderi (REW 2016) *** Arkadija je građena planski. Ka plaži vodi široka promenada, sa fontanama i zelenilom, brojnim prodavnicama, kafićima i restoranima, sa vrlo dobrom muzikom. Pored je Luna park, a tu je i Akva park. Hoteli su moderni, veliki i luksuzni, stepeničasta arhitektura je popularna… Reke ljudi hrle ka plaži (REW 2016) Puno malih prodavnica i kafića… …i luksuznih hotela u zaleđu (Arkadija, Odesa 2016) Kafić “Čajka”, S. se oduševio i dugo igrao okolo, ja pojma nemam koji je to automobil… Perfektno zelenilo perfektno održavaju (Arkadija 2016) Plaža Arkadija je lučna, peščana, ima moderne i lepe barove duž cele plaže, sa ležaljkama i baldahinima. Iza njih su veliki, moderni, luksuzni hoteli i vile, penju su uz brdo. Delovi plaže su ostavljeni slobodni, za posetioce koji neće da plaćaju ležaljke i kafiće. Arkadija nije samo jedna od najpopularnijih plaža, već je i centar klupskog života. Zato su brojni kafići, restorani, barovi i noćni klubovi raspoređeni duž čitave plaže. Muzika je odlična! Itaka, moj favorit (REW 2016) Vodeni sportovi, sve je tu (REW 2016) Delovi plaže su slobodni (REW 2016) Neko ima vilu na brdu, a neko svoj dvorac na plaži (REW 2016) I Arkadija, kao i Lanžeron, je okrenuta ka otvorenom moru (Odesa, REW 2016) *** Cela ova četvrt veoma nas je iznenadila. Toliko modernih solitera i hotela, i sjajna infrastruktura, oduševili su nas. Šarena promenada, velika peščana plaža sa sjajnim barovima, kupili su nas potpuno! Tu si i Luna park, Akva park, restorani, kafići, vodeni sportovi, suveniri, ručne radinosti i sve što ide uz jednu dobru plažu… Arkadija ima apsolutno sve sadržaje koje posetilac može da poželi, potpuno je moderna i nova, odiše totalnim luksuzom, ali ne i kičom. Za nas je Arkadija bila pozitivno i veselo otkriće, kome se vredi vratiti! Arkadija plaža (REW 2016) *** Pored Lanžerona i Arkadije, Odesa ima još nekoliko plaža (više od deset ukupno!). Mi smo se odlučili za ove dve, jer su najpopularnije, a opet totalno različite. Lanžeron je nekako plav, zbog blizine grada, velikog parka i delfinarijuma, ima dosta posetilaca koji se ne kupaju, nego su u obilasku, mada naravno ima i kupača, toliko je blizu grada da možete da dođete da se okupate na putu od posla do kuće. Arkadija je potpuno šarena, vesela, svi su tu zbog zabave i provoda, što dnevnog što noćnog, totalno je moderna, luksuzna i fensi, bučna i živahna, razdragana i opuštena, pozitivna… Ulazak na plaže je besplatan, nema nikakvih ograda, kapija ili nešto slično. Sve ostalo se plaća, s tim da su na svim plažama ostavljena mesta za one koji ne žele da plaćaju ležajke ili kafiće. Postoje spasioci i medicinska služba. Voda je topla. Cene nisu visoke. Da li je potrebna još neka preporuka da putnik provede koji dan više u Odesi i relaksira se na obali Crnog mora? *** Nas put vodi dalje, pa napuštamo polako Odesu. Nastavićemo da se vozimo obalom Crnog mora, sve do delte Dunava, sa ukrajinske strane, i Izmaila. Šta smo sve otkrili na putu do tamo i kako je tamo… e, to ćete čitati u sledećem nastavku. Do viđenja! Čuvar parkinga nas pozdravlja na odlasku, motor lako sklapa prijateljstva (REW 2016)

Nastavljamo priču, vodimo vas u jednu dugačku i lepu šetnju kroz Odesu! Odesa – deo prvi … biser Crnog mora! piše: Violeta Odesa, grad na obali Crnog mora, ogromna luka ali i letovalište Ukrajinaca, istorijski, ali i potpuno moderan grad, značajan za Ukrajinu danas koliko za Rusiju u prošlosti. Uz sve to, totalno evropski grad. Severian je u Odesi drugi put, o prethodnoj poseti možete čitati ovde. Ja sam ovde nova! Našu šetnju počinjemo uveče, a uveče grad vrvi od ljudi. Parkovi su puni. Pešačka zona isto. Ima turista, stranaca, ima lokalnih ljudi raznih nacija (Одесситы), ima Ukrajinaca sa kopna, koji ovde letuju. Deribasivska(ja) ulica, glavna pešačka zona Odese (REW 2016) Corny turističke mamipare na sve strane (Odesa, REW 2016) …i odlično, odlično muziciranje. Stali smo na sekund, ostali pola sata! (REW 2016) Savršen beli šum, a iznad svega mesec nad Odesom (REW 2016) Na svakom koraku performans, od Metalike do balalajke. Sve je puno ljudi, veselo i živo. Kafići moderni, gleda se fudbal u svakom (veliki displeji). U blizini opere, na jednom od brojnih trgova, postavljene su tezge (nalik Božićnom vašaru u Beču), u sredini stolovi, ogromno platno, gledamo fudbal. Polufinale Nemačka-Nemačka-Francuska. Sutradan nema fudbala, biće zato koncert. Opera je, inače, sjajna! Arhitektura evropska, 19. vek/početak 20. Ima još prelepih, a nerekonstruisanih zgrada. Zgrada opere (Odesa, REW 2016) Opera, gledana sa istočne strane (REW 2016) Iza opere, šetajući, nailazimo na skriveni parkić, okružen zgradama, lep i miran. Mocart i Salijeri, uvek zajedno. Luksuzan hotel nazvan po Mocartu (REW 2016) Restoran Salijeri, naspram hotela Mocart i fenomalni parkić između zgrada (REW 2016) Nastavljamo pored muzeja arheologije ka drugim stepenicama koje se spuštaju ka Primorskoj ulici. Nešto su uže, sa strane su zidine, ali imaju istu arhitekturu kao Potemkinove. Uz te druge stepenice nailazimo na muzej literature i u njegovoj bašti park skulptura. Arheološki muzej, Odesa (REW 2016) Park skulptura (Odesa 2016) Na plaotou ispred gradske kuće protestuje Narodni front (ukrajinski ultra-desničari). Razapeli kamp i ne pomeraju se danima. Odesa je, usled mešovite nacionalne strukture i ruskog jezika kao potpuno dominantnog, u previranjima poslednjih godina. Dah situacije iz obližnje istočne Ukrajine gotovo da je materijalno opipljiv. Sa druge strane, grad živi svoj uobičajen život i kao da odbija da se previše zabrinjava. Nama, koji smo nešto slično već videli uživo, cela situacija izaziva neku specifičnu jezu… Narodni front… nešto poput SRS u Srbiji ili (neke od ) HSP u Hrvatskoj (Odesa 2016) Ispred Puškinovog spomenika mladi umetnik izvodi plesnu tačku, ne obaziraću se na protest iza (REW 2016) Od gradske kuće do spomenika, vodi Primorski bulevar, promenada-park sa raznobojnom rasvetom. Spomenik Rišeljeu, centralno mestu u Primorskom bulevaru, gleda na luku (REW 2016) Slušamo muziku kod spomenika Rišeljeu. Puno mladih bendova svira odlično, a publika (mladi i oni malo manje mladi) pleše! *** U Deribarsivskoj ulici, kod centralnog parka skupljaju se čoperi (“Steel Pirates Odessa”, ima i drugih prsluka), a kod spomenika Rišeljeu, sportski i touring motori… Onda naprave krug, pa stoje i pričaju. Ćaskamo malo i mi. Za kraj večeri pozdravljamo se sa živahnim i živopisnim gradom i silazimo niz Potemkinove stepenice, sa pogledom na morski vokzal (stanicu). Idemo na spavanje. *** Grad je projektovan planski, posetilac se od luke penje impresivnim stepenicama ka centru grada koji je na brdu, oko stepenica sa obe strane je zelenilo, park i stene, a kada pridošlica najzad stigne na vrh, ispred njega grad bljesne u svoj svojoj lepoti. Od spomenika generalu Rišeljeu, na vrhu Potemkinovih stepenica, otvara se promenada levo ka Gradskoj kući i desno ka Palati Voroncovski, dok idući pravo ulazite u samo srce Odese, direktno ka spomeniku Katarini Velikoj i dublje u pešačku zonu. Potemkinove stepenice, uspinjača i Stambolski park su u renoviranju. Na vrhu stepenica je spomenik Rišeljeu, prvom gradonačelniku Odese. Rišelje u bronzi, dočekuje posetioce na ulazu u grad koji je osnovao (Odesa, REW 2016) Odesa je i velika luka! Pogled sa vrha uspinjače (REW 2016) Potemkinove stepenice u renoviranju, tek deo po deo, da ima šta da se fotografiše! (REW 2016) Pogled sa sredine stepenica, na morski vokzal (REW 2016) Lokalni bajkeri okupljaju se u centru (REW 2016) *** Promenadom (Primorski bulevar) koja ide duž ivice brda, desno od spomenika Rišeljeu, stižemo do palate Voroncovski, koja sada pripada Ministarstvu nauke. U parku kod palate je Kolonada, odakle se pruža fantastičan pogled na luku, a tu je i Taštin most, poznat zbog svog neobičnog imena. Postoje dve legende kako je most dobio ime: Prva, da je dugačak kao “taštin jezik”. Druga da je zet toliko voleo taštine palačinke, a tašta je živela na drugom brdu, da je izgradio most. U stvarnosti most povezuje dva brda, tj premošćuje jarak između njih. Cela Odesa je brdovita, ima puno ovakvih kratkih mostova, ali ima i lokacija koje na mapi izgledaju blizu i lako dostižne, međutim nema puta koji ih spaja, između je jarak. Npr. kraj ispod stadiona Černomoreca i Ševčenko parka je blizu mora, gledano ka luci, ali put ne postoji, sasvim je neprohodno! Palata Voroncovski, Ministarstvo nauke (REW 2016) Kolonada, zatvara Primorski bulevar (Odesa 2016) Pogled na luku sa vrha brda (REW 2016) Taštin most (REW 2016) *** Kad se popnete Potemkinovim stepenicama, levo od spoemenika Rišeljeu zelenom promenadom se stiže do Gradske kuće, spomenika Puškinu ispred nje, dok su iza muzeji i zgrada Opere. Odatle počinje Deribasivska ulica, glavna večernja promenada u pešačkoj zoni. Odesa, gradska kuća (REW 2016) Odmor za umorne stare kosti. S. ispred spomenika Puškinu, u Odesi (2016) *** Katerinska ulica vodi od vrha Potemkinovih stepenica u sam centar. Na početku ulice je spomenik Rišeljeu, to smo već pokazali, a na kraju, kome drugom nego, Katarini Velikoj, carici i oslobodiocu Odese! Ponovo se divim Katarini Velikoj i njenoj ulozi u istoriji, kao onomad u Sankt Peterburgu. Nije bila rođena kao carica (poput Marije Terezije npr.), već je posle smrti muža, cara Rusije, mahinacijama i spletkama preuzela carsku titulu na koju nije ni imala pravo i… iskoristila je maestralno! Pored “Pitera” u kome je živela i koji je uređivala u najlepšem smislu i ogromnog carstva koje je proširivala i pri tome utvrđivala svoju vlast, odlučila je da napravi južnu luku svog carstva. Naredila je generalima da oslobode Odesu od Turaka i razviju grad. Otud ovde u Odesi, na počasnom mestu, spomenik jednoj od najmoćnijih žena u istoriji. Spomenik Katarini Velikoj uvek ima obožavaoce (REW 2016) Katerinska ulica (Odesa 2016) …je igralište bogatih i privilegovanih (Odesa 2016) *** Deribasivska je jedna od centralnih ulica u pešačkoj zoni. Mnogo je manje ljudi preko dana nego uveče. Toplo je. Verovatno su na plažama, zaključujem (videćete kasnije te predivne plaže!). Veliki i lep park sa raznim zanimacijama, u samom centru, je dosta popularan, sa puno kafića odličnog izgleda. Mi za odmor biramo jedan od pabova gde S. pije pšenično pivo, lokalno, domaće (nemaju radler), a ja espreso. Ima i dobre klope. Trud za respekt! S. fotografiše kolegu turistu (Odesa, 2016) *** Iz Deribasivske se kroz jedan prelepi pasaž, kao da ste ušli u pozorište ili operu, prolazi do ulice Preobraženske, u kojoj se nalazi velika crkva, a preko puta nje velika šoping zona, sa više šoping molova i raznih prodavnica. Fensi šoping u Odesi! Magla sjajno prolazi i u Ukrajini! Zepter u glavnoj šoping zoni… *** Velika i lepa Preobraženska crkca je sedište Odeske eparhije Ukrajinske pravoslavne crkve. Preobraženska crkva je monumentalna, još jedan uređen park ispred nje. Preobraženska crkva u Odesi (REW 2016) Ulična prodaja slika ispred crkve (REW 2016) Fasade se sređuju… (REW 2016) … a ima i onih perfektno sređenih (REW 2016) *** Posle piva, logično, mora nešto i da se pojede. S. insistira da pronađe šaurmu koju je jeo pre nekoliko godina (šaurma je veoma popularna hrana u ovim krajevima, prilično začinjena i stoga veoma ukusna), kaže videćeš! Bila je zaista the best ever. Tražimo šaurmu kroz šoping zonu… (REW 2016) Tržni centar “Atina” (REW 2016) Evo je! Zapamtite je, ako se nađete u Odesi, obavezno na šaurmu! Ima svega za klopu (REW 2016) Pojmovi su slični našim, može lako da se razume šta piše (REW 2016) Apoteka robna kuća, ne šalim se, apoteka na tri sprata i još jedan u podrumu (REW 2016) Iza se nalazi ulica Bulina, kraj pešačke zone, od nje dalje ide zelena površina sa jednosmernim ulicama sa obe strane. Tu je i stanica minibuseva. *** U prodavnici ne mogu da se snađem sa novcem: ujutro su bile moldavske leje (1$=19,x leja), popodne PMR rublje (1$=11,25 rublji), uveče ukrajinske hrivnje (1$=24,40 hrivnji). Potpuno sam izgubila osećaj kad vidim cenu koliko je to u evrima ili dinarima. Cene su generalno dosta niske, pa kad sam to shvatila, nisam dalje ništa ni preračunavala. Inače, dolar bolje prolazi od evra! Novac se menja u menjačnicama (REW 2016) Ukrajinske hrivnje (REW 2016) Fenomenalno energetsko piće Pit Bulj, posebno varijanta sa brusnicom, i prilično jeftino (REW 2016) *** Morski vokzal se renovira, u obliku je broda, na kraju mola je hotel Odesa, a iza još i crkva. Na kraj mola ulazi se sa ulaznicama, neka fensi žurka, skupe jahte. U luci je jedan brod krstarica za krstarenje Dunavom. Ima puno ljudi, šetaju se, slikaju se sa znakom Odesa. Sunce zalazi. U luci je ogroman magacin Chiquita za distribuciju banana, znate sigurno taj brend. Zauzima centralno mesto među lučkim magacinima. Eto, odakle se banane distribuiraju po Evropi! Tu je i lučka kapetanija, svetionici, dokovi, železnička pruga. Morski vokzal (stanica), mi bi rekli Luka (Odesa, glavni mol, REW 2016) Na svakom koraku je neki detalj (spomenik, skulptura, zgrada) koji mami turiste na poziranje (REW 2016) S. opet fotografiše turiste, pa komentarišu snimke (REW 2016) Pogled na centralni deo grada iz luke (REW 2016) Stadion Černomoreca na brdu Ševčenko, iza luke (REW 2016) Vrh mola je zatvoren, održava se žurka zatvorenog tipa (REW 2016) Ogroman Chiquita magacin. Vole se banane u Evropi! (REW 2016) *** Buran dan, dočekasmo spavanje. Ili sam bar mislila da će biti reda i mira uveče, ali o tome neka piše Severian, ako hoće…

Ruski fazon, fotkanje u svečanoj odeći po gradu... Fotka je ekstra, volećete je sa protokom godina

Ja bih radomiru verovao sve u vezi šaraFa

Plus k'o vrata. Bravo!

Moglo je da bude uzasno... uh...

Ako je neko poručio i ima višak jednu H4 led, šaljite ponude na PP..

Na ukrajinskoj granici …i dalje do Odese! piše: Violeta Još uvek pod utiskom brzog prelaska granice Pridnjestrovlja (ili Moldavije, kako vam drago), vozimo se ka ukrajinskoj strani, jer granične postaje udaljene su međusobno nekoliko kilometara. – “Zadržali smo se 47,3 sekunde”, šali se S. Možda je ipak bilo koji sekund više, ali ne mnogo. Zaista neočekivano brzo smo napustili Pridnjestrovlje. *** Između dve granice vozimo se kroz trsku i lagune, lepo je, ali se put odjednom pogoršava. Na ulasku u Ukrajinu, dočekuje nas, logično, onaj “ruski” tip granice. Spuštena rampa, a iza zona graničnog prelaza. Međutim, motor uvek deluje pomalo kao katalizator na granične službenike, pa tako i na ovog vojnika koji obezbeđuje rampu, iako neki automobili čekaju, brzo nam daje listić za sakupljanje pečata i podiže zapreku. Dočekuje nas policajac. Ljubazno gleda odakle smo, malo proćaska, lupi svoj pečat na beli listić, uputi nas na pasošku kontrolu i kaže da parkiramo motor pored u hlad. Na pasoškoj kontroli (kućica standardnog izgleda, kao na našim granicama) vide u saobraćajnoj dozvoli oznaku SRB i šalju nas oboje sa pasošima u glavnu zgradu. Pri tome službenik iz kućice doziva ženu policajca koja patrolirala okolo da nas sprovede. Krećemo prema glavnoj zgradi u pratnji policajke, nije nam baš svejedno (kada je ikada bilo čoveku svejedno da ga policija prati/sprovodi?), razmišljamo šta ćemo u glavnoj zgradi, ispali smo iz redovne procedure, koliko će sad da traje, na koji način će da nas gnjave… i sve u tom smislu, kad evo ga naš prvi policajac (onaj što lupa pečate na ulazu), zaustavi našu policajku i vrati je na patroliranje, a nas vrati do šaltera za pasošku kontrolu i objasni službeniku da mi iz Srbije ipak idemo po ubrzanoj proceduri, što znači da završavamo sve preglede na šalteru. Aha, mislimo se ironično, tako je kada si građanin ozbiljne države , vratili smo se u regularnu (zvanično: ubrzanu) proceduru! Pasoška kontrola unosi podatke u IS, vraća pasoše, saobraćajnu dozvolu i zeleni karton (u Ukrajini važi međunarodno putno osiguranje, ne plaćajte dodatne polise koje će vam možda ponuditi!) i na kraju, lupa drugi pečat na beli listić sa ulaza. Sledeći korak je carina, šalter iza, službanik opet prekucava podatke sa saobraćajne dozvole u IS, to traje, pokušava da ćaska za to vreme, i na kraju lupa treći pečat na talon. Vraćamo se po motor, krećemo ka izlazu iz granične zone, tamo su ponovo rampa i vojnik. Na izlazu predajemo papir sa pečatima vojniku, on diže rampu i klima glavom u znak pozdrava. *** Da sumiram: procedura prelaska granice, sve u svemu, nije čak ni previše dugo trajala i, iskreno, upućivali su nas uvek na sledeći korak. Ali, opet, pretpostavljam da može da bude traumatično iskustvo za strance koji ne govore ruski, jer vide da ostali putnici (lokalci: Moldavci, Pridnjestovljani, Rusi, Ukrajinci, ogromna su većina na ovom prelazu) završavaju na dva šaltera (evropskog tipa, jedan iza drugog, pasoška kontrola i carina), dok njih sprovode negde tamo iza u glavnu zgradu. Kada su nas tako poveli bez objašnjenja i mi smo bili za trenutak zbunjeni: zašto sad tamo, gde, šta sad hoće? Jer, službenik ništa ne objašnjava, jednostavno u trenutku u kome je video SRB, prekinuo je rad, spakovao dokumenta, dozvao policajku, gurnuo joj naša dokumenta u ruke i pokazao nam da krenemo sa njom. Čak i kada pričate ruski nije vam svejedno… Na sva četiri prelaza koja smo prešli, dakle, priča se ruski. Engleski ne prolazi uopšte (da li ga ne znaju ili neće da govore, ne znam, uostalom, svejedno je). Verujem da bi smo se čak pre sporazumeli da govorim srpski, a oni naravno ruski. Na bilo kakvu englesku reč samo odmahuju glavom. Policajci u slengu saobraćajnu dozvolu zovu pasport za motocikl, vozač je voditelj, a carina se na ukrajinskom kaže MITNICA (!), pa kako putnik da ostane ozbiljan . S. mi je posle objašnjavao da se i na bugarskom kaže isto tako, ali meni je sve vreme bilo neopisivo smešno kada su nas upućivali na “Mitnicu”, nisam to mogla da sakrijem. Elem, završismo mi ulazak u Ukrajinu ipak bez većih problema i bez mnogo izgubljenog vremena. To što smo iz Srbije, u ovim krajevima, istočno od Rumunije, dosta pomaže. Eto, tako vam je to na ukrajinskoj granici… nekom će opis valjda koristiti. *** Iza granice dočekuje nas Ukrajina u ne baš najlepšem izdanju. Meni je prvi put, gledam sve sa interesovanjem… *** Od granice do Odese vozimo se oko 80km. Put je znatno lošiji nego u PMR (kako se čovek lako navikne na dobro!), a lošije je čak i od većeg dela Moldavije. Asfalt je propao, ivica puta zarasla u travu ili se odronila u šljunak. Prvo se vozimo kroz zeleni pojas… (REW 2016) … a onda kroz stepu (REW 2016) Sela su, slično kao kod nas, uz magistralu, pa ima ljudi na putu. Prodavci voća, kafane i parkirana vozila su pored puta, poznato zar ne? *** Benzinske pumpe su uglavnom moderne. Cena goriva varira od pumpe do pumpe. *** Do Odese stižemo predveče. Na ulasku u grad policija “presreće” vozače. Prilazna magistrala je u nešto boljem stanju, ali je i veća gužva. Sa strane se smenjuju stari i ofucani objekti, a povremeno i novi moderni centri. Tu je i železnička pruga, ona ista koju pratimo još od Beljcija. Azerski Socar, S. obožava njihove pumpe – uvek su čiste, moderne i kaže da imaju odlično gorivo! (REW 2016) *** Kako se približavamo centru, gužva postaje sve veća. Prolazimo kroz stambene blokove. … i poneka javna zgrada (REW 2016) *** Kod luke se probijamo kroz veliku saobraćajnu gužnu. Luka je ogromna, od nje vode čuvene Potemkinove stepenice na brdo, a na brdu je centralni deo grada. Naš hotel je 50-tak metara udaljen od Potemkinovih stepenica, na veoma dobroj lokaciji za šetnju kroz grad, ali zato na komplikovanom mestu za prilaz – moramo da se probijemo motorom do srca ogromnog grada. Do centra još malo, Katerinska je centralna ulica… (REW 2016) … gužva sve veća… (REW 2016) Tu je naš hotel, ispod ovog brda, gleda na pristanište (REW 2016) *** Odmora nema. Brzo se presvlačimo u civilku i krećemo u centar, treba da zamenimo (opet!) novac, a i ja želim da što pre upoznam Odesu… Dok se penjemo Potemkinovim stepenicama, pitam S. kako se oseća sada kada je drugi put na istim, a on opisuje: – “Pa, potpuno drugačije. Potpuno drugačije. Prošli put smo ušli u velikoj nervozi, puno smo vozili tog dana, sa Krima, još iz Simferopolja, to je bilo skoro 600 km. Došli smo u grad, u gužvu, nismo imali smeštaj, ništa nismo znali… Tražili smo smeštaj i završili u čuvenoj Zirki, fuck hotelu… Sutradan smo došli na Potemkinove stepenice, što sam ustvari želeo da vidim. Danas smo znali gde idemo, imali smo smeštaj, smeštaj nam je od ovih stepenica jedno 50 metara, dobar parking, dosta znam, zaobišli smo saobraćajnu gužvu u velikim prstenovima i bulevarima, pure relax … Hajde da vidiš Odesu. Super je grad!” Čuvene Potemkinove stepenice, vode od luke uz brdo do centra, malo građevinsko čudo, sa vrha stepenica ne vidi se nijedan stepenik (REW 2016) *** I tako, eto nas u Odesi! Sada nam sledi nekoliko dana hedonizma i odmora u ovom biseru na obali Crnog mora…

http://rs.n1info.com/a276460/Vesti/Vesti/MUP-CG-Licna-karta-i-dalje-dovoljna-za-gradjane-Srbije.html