E sad je red došao i na motor Pogađate u kom pravcu sam prvo otišla? Kako da prvo ne proverim kakav je put za Maganik i dokle je prohodno Put do Gornjih Rovaca je bio odličan, mnogo bolji za vožnju nego poslednji put kada sam njim vozila jer je sada bio suv kao da je leto. Kiše dugo nisu padale. Šteta što to neće potrajati . A šteta i što posle Gornjih Rovaca nisam daleko stigla, nije se dalje moglo od snega. Mislila sam da će moći bar do planinarskog doma. Ali ne, nisam stigla ni do ravnice pre uspona ka domu. Nema veze, oko srca mi je već bilo toplo jer sam ponovo na mojoj planini. Sad do Sjenokosa, kad još malo otoli par kilometara dalje a kasnije i do vrha Samo treba imati strpljenja. Strpljenje? Šta je to ? Vratila sam se nazad do Sjenokosa i tu malo upijala sunce na još uvek žutoj livadi. Beli vrhovi Maganika otpozdravljali su odozgo U povratku sam skrenula na jedan novi šumski putić da vidim kuda ide. Vozila sam njim do oborenog stabla. Zanimljiv putić, treba jednom ponovo doći i videti gde će me dovesti. Dan se topao i sunčan. Osećaj kvari miris dima od požara koji se šire i približavaju mom selu. Teško ih je obuzdati. Nebo nema onu lepu prozirnu plavičastu boju, sivo je i mutno od dima... Brda koja se puše od požara U povratku na poznatoj krivini zastajem da se javim da sam stigla Još malo drugim šumskim putem I onda kući Bila je to kratka ispitivačka vožnjica, da vidim gde sam ja a gde planina. Kratka ali slatka . Sve je dobro prošlo. Nisam zalutala, nisam se zaglavila, nisu me izvlačili, niti sam imala bliske susrete sa divljim životinjama A nisam bila ni previše nestrpljiva da probam dalje pa se nisam zaglavila u snegu. Dobro je Majo, kažem samoj sebi. Ne žuri, sve će doći na red... Hm...to je samo u teoriji tako. U praksi obično ne idem korak po korak, a trebalo bi možda. Valjda me je strah da nešto ne propustim ako sad i odmah ne zgrabim sve A ko zna, možda napredujem i postajem obazrivija. Videćemo

Proleće je počelo u punom svom sjaju. Dani su bili topli i sunčani. Ali, to će potrajati samo nekih nedelju dana , a onda stiže novi talas zahlađenja kako kažu metereolozi. Volela bih da su pogrešili, ali ovaj put nažalost nisu . Šta je tu je. Trebalo je iskoristiti tih par narednih dana što bolje. Zemlja je sada suva, treba pre novih kiša izaći motorima da se izvidi kakva je situacija posle zime. Dokle je suvo a gde počinje sneg, jesu li šumski putevi prohodni ili je popadalo drveće, jesu li vode odnele puteve i sl... Međutim, požari su i dalje besneli u okolini. Nisam znala gde bezbedno krenuti, na koju stranu... Sa druge strane ostalo je možda još samo par dana za ono što jednako volim koliko i vožnju, ili sam volela dok motori nisu uzeli primat . Sneg i skijanje! Na Bjelasici još ima snega i skijalište radi, ali neće još dugo. Temperature su visoke da bi kvalitetan sneg za skijanje još dugo opstao. A opet vreme je idealno, sunčano. Kako to propustiti . Uz svu opremu za motore ponela sam i skije sa namerom da se bar jednom spustim niz lepe padine Bjelasice . Ovaj put na skijama a kad se otopi sneg onda i motorom . Poslednji put sam se motorom pela do Zekove glave prvog novembra prošle godine. Već tada je zahladnelo i padao je prvi snežić ali se još uvek moglo gore. Sada je ova planinska lepotica prekrivena belim ruhom, a i kao takva pruža veliko uživanje i lepotu. Pa sam treći dan po dolasku odlučila da i ja dodirnem deo te snežne lepote pre nego isčezne Žičara gotovo prazna, kakvo lepota Ove godine je puštena u rad nova žičara koja povezuje dva skijališta - K7 Sunce, plavo nebo i sneg - moj najdraža kombinacija Katun Vranjak još spava zimskim snom Priznajte, teška je dilema da li je lepše ovako ili motorom niz zelenu livadu A planina samo moja

Evo mene opet Vratila sam se u moju Nedođiju Sada, ovako mračna i mokra, zaista deluje kao prava nedođija. Zapljusnuta velikim teškim kišama i vetrom koji silovito udara , svako jutro kad otvorim oči, prvo proveravam da li sam još uvek u svom krevetu, u svojoj kući ili sam osvanula negde na nekoj nepoznatoj zemlji čuda, kao Alisa . Ipak, još uvek sam tu. Mada su kiše tek počele, videćemo kako će biti dalje ... Zimus sam se malo ulenjila ušuškana u gradu , nisam pisala a bilo je još lepih vožnji i fotogtafija od jesenas. Ako kiše potraju kao što verovatno hoće, kad imam struje i ne muče me drugi izazovi života u selu, vratiću se na te vožnje. A sada ću malo pisati o svom povratku u selo na samom pragu proleća, kada sunce još nije valjano ni progledalo. Sneg se pred njim još nije povukao ni u nižim predelima a na visokim čvrsto drži odstupnicu, ni ne pomišlja na predaju. Rano je bilo za povratak ovamo, posebno za vožnju motora. Moje selo nije na velikoj nadmorskoj visini. Tu snega slabo ima i tokom zime. Ali svi putevi , svi kojima volim da vozim idu u visinu na preko 1000 mnv. i svi su još uvek pod snegom i biće još neko vreme. Ostaju šume okolo, kojih ima dosta . A uvek ima i novih neotkrivenih putića. Ali, ovog proleća su te šume zahvatili veliki požari. Lepe guste šume kojima sam prošle godine krstarila sada su gorele kao buktinje. Vatrena stihija se širila sa jednog brda na drugo, uništavala sve pred sobom i puno muke zadala meštanima i vatrogascima dok vatru nisu zauzdali. Olujnoj kiši koja je počela pre tri dana prethodio je poduži period suše. Da se vratim na povratak... Boravak u Beogradu tokom zime sam iskoristila da na motorima uradim servis i šta je bilo potrebno za novu sezonu, kako bi se što spremniji vratili ovamo. Ispostavilo se da pripreme nisu išle baš kako je planirano ali su se ipak nekako privele kraju. Dvadeseti mart je bio datum predviđen za polazak ali sam krenula dan kasnije, u ponedeljak 21. Proleće i ja stižemo Ipak, nije sve bilo tako glatko. Putovala sam jako dugo. Sve moguće partole su me usuput zaustavile jer je baš tog ponedeljka krenula akcija pojačane kontrole saobraćaja pa im je moj neobični karavan u vreme kada još nisu navikli na motore na asfaltu privlačio pažnju. Na Zlatiboru zimska idila Kokin Brod Kada sam konačno u sumrak stigla nadomak sela, sačekao me se sablasni prizor. Vatrena stihija je gutala šumu ispod Ropušnice, od vrha pa gotovo do puta. Miris paljevine se širio vazduhom a nebo je gorelo. Umesto onog poznatog osećaja kada srce zaigra na ulazu u kanjon Morače, zebnja i teskoba pritisli su mi srce. Tek stigavši pred kuću sam osetila olakšanje . Mir se polako vraćao. Tu smo, ponovo. Idemo iz početka Videćemo kako sada sve to izgleda posle zime, snegova, nevremana, vatre, vetrova .... Jutro je osvanulo mnogo lepše. Granulo je sunce i donelo radost i novi dan Još uvek goluždravo drveće i braon brdašca od kojih mi srce radosno poskoči. Tu ćemo se voziti dok se sneg na Maganiku ne otopi Ljubičice ! Proleće stiglo si A motori zagrljeni i ušuškani strpljivo čekaju svoj trenutak Eh da i ja imam njihovo strpljenje....

Hvala To bi moglo da bude zanimljivo. Međutim ja baš i nemam iskustva sa video zapisom, ni opremu za to nemam. A i nekako mi je uvek bila bliža pisana reč i slika. Ali ko zna, možda probam i to . U međuvremenu ću deliti iskustvo ovako, kroz priču i sliku .

29.09.2021 Vožnja u lokalu Danilov most - Zeleni vir, Manastir Kostrikovača - Mrtvo Duboko, Zavrh - pogled na kanjon Mrtvice Posle Sinjajevine gde sam se dobro navozala ali i pomalo umorila, usledila je kratka pauza a onda jedna već dugo iščekivana vožnjica za dušu, tu u lokalu. Jureći za daljim putevima i otkrivanju novih staza i predela, nikako da stigne na red nešto što mi je bukvalno tu na dohvat ruke, samo treba da se spustim sa brda, a po lepoti i značaju ne zaostaje, naprotiv, čak i prednjači u odnosu na ostale bisere prirode koje sam do sada obišla. Reč je o kanjonu reke Mrtvice. Jednom ranije sam pisala o ovom kanjonu i njegovoj lepoti i tajnovitosti. Jedan od možda najlepših kanjona u Crnoj Gori, a gotovo nepoznat i neposećen do pre par godina. Pre neku godinu sam ga prepešačila sa ćerkom gotovo u celoj dužini do ispred Velje Dubokog. Međutim, ostala su neka mesta koja nisam videla a želela sam. Jedno od njih je Danilov most i deo Mrtvice ispod njega koji se zbog svoje smaragdno zelene boje zove Zeleni vir. Pogledajte i zašto. Daniov most je sagrađen 1858 godine. Sagradio ga je knez Danilo Petrović Njegoš u čast svoje majke Krstinje. Nekada je taj most bio važna saobraćajnica za meštane, spajao je dve obale reke Mrtvice i omogućavao prelazak iz rovačkih sela sa jedne strane do Međurečja sa druge strane a odatle magistralom ka Kolašinu , Podgorici i dalje. A pre svega su ga svakodnevno koristili đaci za odlazak u školu u Međurečju. Da bi vremenom kako su škole zamirale i sam prilaz mostu zarastao u šiblje i žbunje, skrivajući od oka prolaznika ovaj prelepi kutak prirode. Preko mosta dalje nisam mogla motorom, ali da sam peške nastavila došla bih do ulaza u kanjon Mrtvice. Ko želi ovaj kanjon da poseti, sada ga je lakše naći. Par godina unazad postoji tabla na magistralnom putu Kolašin-Podgorica u mestu Međurečje gde treba skrenuti da bi se spustilo do ušća Mrtvice u Moraču. Dotle se može doći i automobilom, asfalt je, a onda se peške nastavlja ka kanjonu. Dan je bio sunčan i topao, nije mi se pešačilo, pa sam se vratila nazad do puta u nameri da odem do Mrtvog Dubokog, sela vrlo blizu mog vazdušnom linijom, a u kome do sada nisam bila . Selo bi bilo kao svako drugo , da ne krije u sebi jednu veoma staru znamenitost, Manastir Kostrikovaču. Manastir Kostrikovača je najstariji manastir u moračko-rovačkoj parohiji. Sagrađen je nešto pre Manastira Morača ( pre 1252. godine ), a obnovljen 2018. godine. Manastir je dobio ime po kostriki, zimzelenoj biljci koja obrasta stabla, jakih i dubokih žila za koje se u nevolji može uhvatiti, osloniti, a da se ne prekine i ne iščupa. Postoji predanje vezano za ovaj manastir, da su meštani iz ruke u ruku preneli svaki njegov kamen sa jednog mesta na drugo , da bi ga sačuvali od neprijatelja. Manastir je sada u ovom malom zabačenom selu ušuškanom između kanjona Mrtvice odozdo i Maganika odozgo, skriven i zaštićen na prelepom brdašćetu. Htela sam iz Mrtvog Dubokog da se popnem u Gornja Rovca ali nažalos put nije spojen, nedostaje nekih par kilometara. Ništa, bar sam probala. Možda do sledeće godine probiju i ovo parče puta. Vratila sam se nazad do Mrtvice da još malo uživam u toplom suncu i prelepoj prirodi a i da napravim još poneku sliku. Hladna i bistra Mrtvica čiste vode koja može da se pije Još jedan put mi je ostao da istražim, put kojim odavde mogu da izbijem gore do blizu groblja. Put bukvalno dolazi do ispod poslednje kuće i tu se prekida. Meni je bilo potpuno neverovatno da nedostaje tih par stotina metara da se spoji sa putem koji prolazi pored moje kuće , pa pored groblja do mesta koje se zove Zavrh. Sve sam mislila proći ću motorom tih stotinak metara pa i ako nema puta. Ali nije baš tako jednostavno. Između kraja ovog puta i tog novijeg što pored moje kuće prolazi su imanja na kosini i delimično ograđena. Srećom u jednoj kući žive ljudi pa su mi pomogli kuda da se provučem do puta. Naravno morala sam popiti kafu uz priču kako to da vozim motor, otkud sama, pa da se unučići slikaju, pa da probaju kacigu, pa umalo i na ručku da ostanem Tu se ispostavilo da je sin lovac pa sam iskoristila priliku da mu skrenem pažnju da i ostalima kaže da dobro gledaju gde pucaju jer tamo gde oni love i ja vozim , da me ne zamene sa divljom svinjom. Mislim, divlja jesam, ne bi mnogo pogrešili a ne bi ni bila velika šteta, ali opet ... Kad sam krenula, Pavle mi je objasnio kuda mogu ako još malo produžim da dođem do litice odakle imam još jedan lep pogled na stene kanjona Mrtvice a i na Mrtvo Duboko, odozgo. Jedva nađoh, malo sam morala i da pešačim, ali vredelo je. Mrtvo Duboko a ispod stene se vidi i manastir To je uglavnom bilo to. Lep, opuštajući dan i fina vožnjica za kraj septembra. Otkrila sam nova mesta, tako blizu a meni do sada tako daleko, nove puteve, uživala u lepoti Mrtvice, miru i tišini Manastira Kostrikovača, druženju sa Pavlom i njegovom porodicom. A onda sišla nazad kući na tanjir tople čorbice. Šta čovek lepše da poželi

Nedelja, ne subota

Markone, potpuno si u pravu za obe stvari. Ova ponuda je zaista unikatna a i meni bi ktm bio sveobuhvatno rešenje za većinu vožnji. Ipak, beta mi je prirasla za srce, mnogo mi mogućnosti pruža i nje ne bih mogla da se odreknem. Uz dopunu sa klx-om zadovoljava skoro sve moje potrebe u vožnji. A da su se kockice drugačije posložile verovatno bi bilo tako kako predlažeš, iskoristila bih ovu ponudu i dobila motor za sve , čak i mnogo iznad mojih mogućnosti

Idemo ! Iako putni motor više nemam, a u poslednje vreme se više sa medvedima po čukama družim , valja veselo vožnjom započeti novu godinu, sa starim a i novim drugarima obrnuti novogodišnji krug pa makar i na kramponima

Uh, sve sam se nadala da ktm neće još u prodaju, bar dok se ne pomirim sa činjenicom da sam poprilično zadovoljna svojim motorima , i da bi još jedan motor uz njih bio previše A tako mi je krivo što propuštam ovu priliku. Znam da bih sa njim, bez da išta pipnem u odnosu na zatečeno, mogla daleko da stignem i mnoge čuke da dohvatim od onih koje u selu još nisam Onaj koga Deda Mraz obraduje ovom dobrom igračkom, verujem da će biti jako zadovoljan Srećna prodaja!

26.09.2021 Drugi dan, Durmitor i Sinjajevina povratak Osvanula je nedelja . Svetlo i sunčano jutro. Iako sam želela što više da iskoristim dan, a trebalo je i vratiti se za videla nazad kući, hladne su noći i jutra na planini, pa se nije moglo mnogo poraniti. A kako nisam poranila, malo sam u startu i kasnila . To odmah stvara nervozu i pritisak da požurim jer me je čekalo više kilometara nego prethodnog dana, a i dosta neizvesnosti na ruti. Pokušaj da pre spavanja pripremim rutu tako da napravim kontinuirani krug u kome ću na početku voziti jednim delom preko Durmitora a zatim se ponovo uključiti na Sinajevinu preko koje ću se drugim putem od jučerašnjeg vratiti ka Kolašinu, nije bio baš najuspešniji. Kako god okrenem, pre Sinjajevine sam morala negde sipati gorivo, a to je bilo moguće ili na Žabljaku što je značilo vraćanje nazad ili u Šavniku odakle sam se takođe deo puta morala vratiti asfaltom u pravcu Žabljaka. Svakako sam se morala negde vraćati, što je značilo novi gubitak vremena uz ovaj zakasneli polazak. Ako se tome doda deonica preko Durmitora koja nije dugačka ali je krajnje neizvesna u smislu da o njoj nisam imala nikakve sveže informacije, jasno je bilo da ću morati dosta da žurim kada uđem na Sinjajevinu kako bih sa nje sišla za dana. Najsvežija informacija o delu puta preko Durmitora je bila od pre šest, sedam godina, kada je drugar prošao tuda a i tada je put imao poteškoća na pojedinim mestima. Odlučivši se da ipak pokušam tuda, nisam bila ni malo opuštena. Pitala sam se šta će me sačekati tu posle toliko godina snegova i kiša. Da li je išta ostalo od tog i tada slabo korištenog puta. Ali kako da čovek odoli ovako lepoj prirodi? Snaga te moćne sile te obuzme , omađija svojim čarima, uvuče duboko u sebe, i ti možeš samo da se prepustiš . Od Žabljaka sam asfaltom krenula durmitorskim prstenom do prevoja Sedlo. Već je toliko otoplilo da sam morala stati da skinem jaknu. Dok sam tražila dobar kadar za fotografiju pažnju su mi privukle sitne tačkice koje su se pomerale uz strmu liticu na gore. Malo bolje sam pogledala, jer mi je bilo potpuno neverovatno da se tom kosom ivicom kao po oštrici žileta penju planinari, ali jeste upravo je bilo to. Ako malo zumirate sliku videćete ove sitne mraviće kako grabe ka vrhu. Neverovatno Ponovo sam stala na prevoju, jer kako da ne stanem . Pogled odatle je potpuno nestvaran, vodi u sasvim drugu dimenziju. Ako sam se dotle još i premišljala da li je pametno da krenem niz Sedlene grede i probam da siđem u dolinu reke Grabovice, više nije bilo dileme. Ta magična snaga koja izbija iz svakog kamena ove lepe planine me je već čvrsto ščepala i uvukla u svoj vrtlog. Ovo dole u podnožju, u šta gledam , je moj put. Tu ću skrenuti sa asfalta i prateći put između Sedlenih greda probati da siđem u dolinu Grabovice ako bude prohodno. A nadala sam se da hoće. Ne bih volela da odmah na početku dana naiđem na problem i da moram da se vraćam. A pitanje je i da li ću moći da se vratim.... Kamena lepota na sve strane... Odavde dolazim.... A tamo idem.... Šta li me čeka iza krivine, još jednom se pitam i krećem ka tome. Šta god da je saznaću uskoro Do tog mesta je put postojao i vidi se da je u upotrebi jer se njime stiže do poslednjih katuna. Iza krivine se polako gubi a nailazim na odronjene stene koje zaobilazim. One su znak i upozorenje da tu vozilo na četri točka skoro nije prolazilo. To već pali lampice za oprez jer praktično još nisam ni počela da se spuštam. Moram dobro obratiti pažnju pri spuštanju na to da ne dođem u neku nezgodnu poziciju odakle ne mogu nazad da se vratim ako bude neophodno. U početku je sve u redu, dobro napredujem a i teren nije previše loš. Bilo je nekih krivina nizbrdo sa krupnijim kamenom ali bezbedno sam ih prošla. Sedlene grede A onda nailazim na prepreku, put je zatvoren gomilom granja. To je moglo da znači da neko time upozorava da se dalje ne može a mogla je da bude i prepreka za stoku. Mada previše granja da bi bila ograda za stoku. Iako mi lampica upozorenja svetli crveno ne vraćam se. Probaću da raskrčim granje i prođem dalje da vidim šta će biti... Raskrčila sam ga skroz, može kamion da prođe Odatle prestaje kamen i počinje šuma. Put se spušta nizbrdo u dolinu reke. Više se i ne sećam da li je bilo još nekih prepreka i nezgodnih mesta. Bilo je sigurno, jer je put zapušten i pitanje je da li ga iko koristi osim možda za izvlačenje drva. Čak u jednom delu pored reke ima dosta blata, pa je pitanje u neko drugo doba godine kada ima više vode može li se tu uopšte proći. Uglavnom, ja sam prošla. A onda umalo da se upecam u razapet jedva vidljiv konopac na izlasku iz šume već nadomak sela. Izašavši na širok i ravan makadam koji prolazi kroz selo već mi je bilo lakše. To je značilo da sam uspešno prošla deonicu niz Durmitor. Sa 1900 mnv sam se spustila na nekih 900 mnv. Vreme je dosta odmaklo jer sam zaista sporo i obazrivo silazila sa Durmitora, ali vredelo je. Odatle sam nastavila do Komarnice u nameri da pratim njen tok u pravcu ka kanjonu Nevidio. Međutim to sam možda trebala i da preskočim obzirom na satnicu. Nije bilo ništa posebno zanimljivo da se vidi u tom delu dokle se moglo motorom. A zbog suvog i dugog leta i korito reke je bilo potpuno suvo. Dovde se može motorm ili džipom a dalje ka kanjonu Nevidio samo peške.. U povratku stajem kratko kod jezerca u mestu Pošćenje a onda žurim na pumpu u Šavniku. Mnogo kasnim. Tek treba da uđem na Sinjajevinu i ponovo je prođem po dužini, novim putem, pri čemu sam htela da vidim i Zminičko jezero kad sam već tu. Samo, na to jezero je trebalo svratiti juče jer je ono gore kod Njegovuđe. Ali ja juče nisam znala za njega . Tako da sada moram da jurim nazad ka Žabljaku da bih u Velikoj Bukovici ušla nazad na Sinajevinu, odatle mi počinje ruta. A onda ću umesto pravo po dijagonali, malo skrenuti na gore do jezera, pa opet nazad na rutu i onda kući. Stići ću valjda do mraka da siđem... Ja obično vozim sporo kad sam sama, prosto da imam vremena za reakciju ako bude potrebno. Međutim, sada nije ostalo dovoljno vremena za takvu vožnju. Ni pod kakvim okolnostima, osim ako ne iskrsne neki problem ne smem ostati na visoravni po mraku. Teren ne poznajem, previše je prostrano i pusto. Moram sići za dana! A ipak želim do jezera. Ako budem vozila brže i ne omašim put negde, stići ću. Iz pravca Bukovice teren na Sinajevini je nešto drugačiji nego onaj od juče. Više je planinski, brdovitiji, ima spusteva i uspona, ali zanimljiv. I ovde je uglavnom pusto sa izuzetkom povremenih praznih katuna. Stižem na Zminičko jezero. Skoro je četri sata. Kasno je, jako kasno a tek trebam da pređem pedesetak kilomatara preko visoravni. Mrak pada u šest. Opcija da prespavam još jednu noć negde nije dolazila u obzir. Već sam umorna a ne smem da pravim pauzu. Na brzinu jedem, oblačim se toplije jer je već hladno i krećem ponovo ka središtu Sinajevine. I onda kada sve treba da teče glatko jer vremena za gubljenje nema, počinju problemi. Da se ne bih vraćala istim putem od jezera do rute idem nekom zaobilaznicom koja prolazi kroz seoce. Međutim na putu su postavljene žičane ograde. Nemam vremena da se vraćam, skidam jednu i prolazim, kad na drugom kraju ponovo ograda. Skidam i tu ali se već pitam da li će puta uopšte biti. Sad nema nazad, mora da ga bude. Skidala sam četri puta žicu i vraćala, ali sam na kraju prošla. Kasnije sam zalutala, promašila put pa se malo vraćala, a onda vozila deonicu van ikakvog puta po travi prošaranoj kamenom i na kraju se uspešno uključila na put od Bukovice ka Ružici. Više nisam stajala. Vozila sam i vozila dok nisam sišla u Štitaricu. A sišla sam u šest nula nula . Mrak je taman počeo da pada kada sam izašla na asfalt. Jeste me čekalo još nešto više od pedesetak kilometara asfalta po mraku i hladnoći. I jeste da je trebalo klx-om sići niz Crkvine u koloni, iza kamiona sa drvima a onda voziti kroz kanjon Morače po mraku do sela, ali vredelo je. Sve što sam tog dana zamislila da vozim sam izvozila. Iako sam kasno krenula, sa dosta nepoznanica i lošim planom, nisam imala ni jedan problem na ovoj meni najdužoj vožnji u ovom jesenjem periodu. Sve ukupno sa asfaltom, nakupilo se skoro 200 km u ovom kratkom danu. A Sinjajevina , ona svojom lepotom i prostranstvom mami i zove uvek iznova. Verujem da ću joj se ponovo vratiti ako budem imala priliku . Umor izbija iz svake pore ali je duša srećna

Posle male pauze u pisanju evo me ponovo A i ovo snežno vreme doprinelo je da ponovo sednem za računar , pogledam slike i podsetim se suvih i lepih dana u planini i divljini . U međuvremenu sam se, posle skoro tri meseca vratila u Beograd. Koliko sam se obradovala susretu sa porodicom, toliko mi je bilo teško da se posle boravka u selu naviknem na nove uslove života u gradu. Nekako me je sve stiskalo. Nema one širine i prostranstva, nema svežine kada udahnem, ni zelenih brda gde god pogledam, a ni zemlje, ni kamena kada izađem da odmah sednem i vozim. Ovde mi je najbliži teren za vožnju šuma. A sada je u šumi blato i klizavo, ni približno ne pruža zadovoljstvo kao kada recimo krenem na Maganik Ali šta je tu je. Dolazi zima, biće hladno i snežno, pa taman da se prisetim lepih dana i još malo pišem o mojim vožnjam u Crnoj Gori. 25.09.2021 Sinjajevina - Donje Lipovo, Njegovuđa, Žabljak Kako se septembar primicao kraju, dani postajali sve kraći, a bilo je i neizvesno koliko će lepo vreme još potrajati, želela sam da napravim bar još jednu malo dalju vožnju. Ipak, dan već nije bio dovoljno dugačak za ono što sam zamislila, pa je jedina opcija u ovom preiodu godine bila da negde prespavam. Bilo je važno da spojim dva uzastopna suva i sunčana dana za ovu vožnju, i po mogućstvu da bude vikend. Zašto vikend? Plan je bio da vozim preko Sinjajevine po dužini sa jednog na drugi kraj. Na ovu vožnju mogu samo klx-om da idem. Ako se uzme u obzir da njega teško podižem sama, da ima unutrašnje gume koje se negde mogu i probušiti ako ne budem imala sreće, a sa druge strane Sinjajevina je veliko pusto prostranstvo sa jedva ponekim katunom na x kilometara, u kome će ako budem imala sreće možda za vikend biti nekoga u ovo doba godine. U tom smislu mi se vikend činio bolji izbor nego neki radni dan. Prognoza je baš za ovaj vikend obećavala lepo vreme i ja sam to želela da iskoristim. Međutim, ne teče uvek sve glatko i po planu. U petak popodne me je strahovito zabolela glava i uhvatila me neka mučnina, da sam mislila gotovo je, ništa od Sinjajevine. Ne mogu krenuti na ovu vožnju bolesna i slaba. Ipak sam se spakovala za slučaj da mi do ujutru bude bolje. Popila sam aspirin ali iskreno nisam očekivala neke značajnije rezultate. Međutim, novi dan ne samo da je doneo sunce, već je i izbrisao sve tragove jučerašnje glavobolje. To je već bilo nešto! Mogla sam da krenem u novu avanturu Do Crkvina sam vozila mojom ustaljenom prečicom preko Prekobrđa, pa grebenom. Odatle asfaltom šest, sedam kilomatara do isključenja za Lipovo. Usput sam na pumpi dolila litar ipo goriva koliko sam potrošila, da rezervoar bude pun kad siđem sa asfalta i krenem da se penjem ka Sinajevini, jer je sledeća pumpa za tankovanje na Žabljaku. Kad se popnem gore voziću središnjim delom Sinjajevine po njenoj dužini, tako da nigde neću ni imati mogućnost da se isključim na asfalt, a i da izađem, pumpe su na ćoškovima pravougaonika po čijoj dijagonali se krećem, u Kolašinu, Mojkovcu, Žabljaku i Šavniku. Kilometraža nije velika od pumpe do pumpe a i klx ne troši mnogo, ali opet sama vozim gore , ne nosim rezervno gorivo, pa kad već prolazim pored pumpe dosuću do čepa. Od Lipova asfalt prestaje a počinje makadamski put koji se brzo serpentinama penje sa nekih 900 mnv na 1700 mnv do katuna Vratlo. U samom podnožju sam srela bicikliste koji su takođe krenuli gore. Da li su uspeli da se popnu ne znam, a ako jesu to je bilo uz dosta muke a verovatno i guranja bicikla. Negde pri kraju uspona i zadnjih par serpentina ... U podnožju ostaju doline Donjeg i Gornjeg Lipova i reka Plašnica Popevši se izbijam na Sinjajevinu kod katuna Vratlo. Ovaj katun je posećen. I prethodni put a i sada je bilo parkiranih džipova i čuli su se glasovi ljudi. Nisam svraćala, samo sam malo zastala da slikam. Na istom mestu sam i prethodni put napravila fotografije. Vrhovi planina na zapadu su tada bili prošarani snegom a sada goli, sivozlatni. Vozim dalje i ulazim u srce Sinjajevine. Ovaj put malo drugačijom rutom nego onda u junu. Što dublje ulazim, sve manje ima tragova civilizacije. Samo beskrajna talasasta visoravan sa već požutelim pašnjacima. Čini se da sam potpuno sama u krugu od ko zna koliko kilometara, a onda naiđem na kravu koja lenjo drema pored puta, pa na katun koji ne odaje tragove života. A put vijuga po zlatnim talasima i vodi me sve dalje i dalje ka horizontu... Taman pomislim stigla sam do kraja, a ono iza prevoja novo prostranstvo zlatnih brdašaca do u nedogled... I tu usred ničega ozidana bistjerna za sakupljanje vode za stoku. Za Sinjajevinu je karakteristično da je najduža planina u Crnoj Gori a ima gotovo potpuno odsustvo izvora pijeće vode. Gledam u mapu, ima još da se vozi. Prešla sam polovinu i krećem se polako ka Njegovuđi. Ovaj deo mi je potpuno nov. Prethodni put sam vozila do polovine dužine a onda skrenula ka Zabojskom jezeru koje je prelepo. Nosila sam se mišlju da i ovaj put odem do njega, posebno što je tamo ostao jedan vidikovac koji nisam obišla jer tada nisam znala za njega. Međutim skretanje ka jezeru bi odnelo dosta vremena a dan je već cureo. Trebalo je izaći odavde pre mraka, pa sam nevoljno odlučila da Zabojsko jezero ovaj put preskočim. Još malo žutih pašnjaka i brda i eto me u malo drugačijem prirodnom ambijentu visokih zelenih borova i jela, gde se već uveliko oseća prisustvo čoveka, Njegovuđa Tu sam napravila malo veću pauzu da predahnem posle dugačke i gole pustinje Lepa je Sinjajevina , tako nestvarna i prostrana. Klx i ja u njoj delujemo kao igla u plastu sena Uživala sam vozeći njenim prostranstvima ali doza strepnje i opreza me nije napuštala do samog kraja. Jer, da je bilo šta pošlo naopako mnooogo bih morala da pešačim da pronađem pomoć a pitanje je i da li bi pravac u kom bih krenula bio onaj pravi Opuštanje na kraju, skoro kraju vožnje... Odavde sam još malo vozila, prošla kroz Njegovuđu i izašla na asfalt i posle nekih četrnest kilomatara stigla na Žabljak. Još uvek je bio uveliko dan. Spavanje nisam unapred rezervisala pa sam stala u centru da pogledam booking i nešto nađem. Na kraju sam po preporuci meštana pronašla fin i topao smeštaj sa dvorištem za motor. Umor me već sustizao ali sam ipak otišla do prodavnice da se snabdem namirnicama. Bilo je vreme za dobar obrok i malo slatkiša a trebalo je nešto i ujutu pojesti pre nego nastavim drugi deo putovanja po Sinjajevini Nije gala večera ali ima svega, a meni dosta . Ima i pola kilograma kačkavalja jer je prodavačica umesto 200 g razumela 500g Posle večere a pre nego sam utonula u slatke snove, pokušala sam da osmislim neki logičan plan za sutrašnju vožnju . Da obuhvati malo Durmitora a da se vraćam nazad ponovo preko Sinjajevine, ali nije mi baš išlo. Pa, videćemo kuda će me sutra put odvesti....

Ovo deluje jako zanimljivo. Ne znam koliko ja to mogu da primenim ali ako bih mogla to bi mi baš dosta značilo. Hvala za link

Meni danas da nije pomogao čovek iz obližnje kuće još bih bila u bari Ne upadam u problem često ali kad upadnem onda mi zaista treba pomoć koje na terenima gde vozim najčešće nema u blizini. A i kada stignem do pomoći to su obično seoska domaćinstva sa starijim ljudima ili ako su mlađi zauzeti su nekim poslovima oko stoke ili poljoprivrede. Međutim, nije mi se još desilo da neko kome pokucam na vrata nije pošao sa mnom da pomogne da recimo izvučemo motor ( desi se da se negde zaglavim kao u ovoj bari i ne mogu sama da izvučem motor). Doduše možda je ovo treći put od kada vozim off, da moram na terenu da potražim pomoć. Sreća je da su ljudi još uvek dobri u duši, pored svih životnih okolnosti koje nas pritiskaju, i žele da pomognu. Hvala im na tome !

Hvala

Ja baš tražim takvu torbicu za mobilni. Pa ako nije otišao, javljam se

23.09.2021 Krug oko Maganika I tako vozeći se tamo, vamo , razmišljala sam šta bih još mogla da vozim a već nisam, a da bude dovoljno izazovno i zanimljivo . Da bude u pravcu Maganika, kako bih tom vožnjom definitivno udarila pečat na ove terene i sebi potvrdila da su mi ovi kameni putevi ka divljem i pustom Maganiku postali bliski i poznati. Gledajući mapu, preračunavajući kilometre, jer u ovakvu vožnju jedino mogu betom, a ona nema preveliku autonomiju, dođem na ideju da napravim krug oko Maganika. Ali kako, to je oko osamdeset kilometara, od kojih su mi dvadeset pet potpuno nepoznati, plus do sada nisam betom prelezila toliku kilometražu. Ona verovatno može sa rezervoarom i mojim stilom vožnje da pređe toliko , pod uslovom da ne bude nikakvih problema, ni prevrtanja da gorivo ističe. Ipak, ne mogu na takvu vožnju krenuti bez rezervnog goriva. Flašu da ponesem u rancu, ako nešto krene naopako može da bude nedovoljno, a onda sam u velikom problemu. Na planini , rutom kojom sam nameravala da krenem, naročito sada već krajem septembra nisam očekivala da uopšte nekoga ima. Gore nema ni telefonskog signala , tako da kada krenem, prepuštena sam sama sebi najverovatnije najvećim delom puta, dok ne siđem. Malo sam se raspitala o tih dvadesetak nepoznatih kilometara, da ipak ne srljam na slepo. Previše je i tako neizvesnih okolnosti, pa bar da znam šta da očekujem na delu puta od Rekočice do Lukavice. Moj drugar Jovan mi je detaljno opisao to parče puta, i to mi je zaista pomoglo jer je bilo tačno onako kako je rekao . Ipak, napomenuo je i on da kada krenem gore, pomoć ne mogu da očekujem. Nema ljudi, nema telefona, tj telefon može da mi posluži samo za slikanje Posle one vožnje ka Uvaču , vreme se promenilo. Zahladnelo je , padale su kiše, a na visokim planinama i susnežica. Nestrpljivo sam čekala da se prognoza poboljša, a u međuvremenu smišljala kako da vežem kanticu sa gorivom na betu, obzirom da ona nije ni predviđena za to, ima pastični rep i praktično ni jedno mesto gde bih kanticu mogla da pričvrstim. Stvar je otežavalo i to što je najmanja kantica koju sam imala bila od pet litara I tako obilazeći oko bete i razmišljajući kako to da izvedem, dosetim se da bih mogla na ručke pozadi za izvlačenje motora da vežem bisagu, a u nju da stavim kanticu ! Ideja je bila dobra ali mi je za realizaciju bio potreban čitav dan Na kraju sam uspela. Bisaga je postavljena tako da ne smeta, ne remeti ravnotežu i ne landara. Ostalo je samo da se temperatura malo podigne i nebo bar malo razvedri. Nisam baš poznata po strpljenju, pa sam možda krenula u ovaj poduhvat prerano, pa stigavši do planinarskog doma ispod Maganika umalo nisam odustala. Od opreme sam obukla bukvalno sve za zimske uslove, i zimske rukavice ali bilo je baš hladno i sumorno. Naočare su mi ledile. Po prognozi je za par sati trebalo da bude toplije, oko jedanest stepeni, ali tog trenutka gledajući mračno nebo, pokušavajući da obrišem naočare i ugrejem prste, pitala sam se da li je dobar trenutak za ovakav poduhvat. Ipak je ovo poduža vožnja, sa elementima neizvesnog, ne bi bilo dobro da me usput uhvati neka kiša ili nevreme. Previše je hladno da bi se dugo bio mokar na planini. Dilema je trajala samo par trenutaka. Odlučila sam da verujem prognozi ali pre svega svojoj intuiciji . Idemo dalje ! Iako nisam očekivala nikoga na Maganiku, prvo sam srela Branka i Miću , sa stadom ovaca ispod Poljane. Prvo što sam ih pitala je do kada ostaju sa stokom u katunu . Te informacije su mi postale neizmerno važne. Rekoše, verovatno do polovine oktobra ako vreme posluži. I njih sma pitala za mišljenje o vremenu, pošto sam im ispričala za svoju nameru. Branko me je umirio, kaže duva sever neće biti kiše. Doduše, već tu se nebo malo razvedrilo. Taj susret mi je vratio samopuozdanje. Mnogo znači kad znaš da ipak nisi sam tu gore. Posle je sve bilo lakše. Nije me više mučila nikakva dilema. Krenula sam, idem i zatvoriću krug oko Maganika ! Na moje iznenađenje, što mi je još više poboljšalo raspoloženje , srela sam usput brata i sestru iz katuna Rekočica. Prvo sam na putu naletela na ženu. Ona je bila jednako iznenađena što me vidi, koliko i ja što srećem nju. Iako me je čekalo još dosta kilometara, i tek deo puta koji ne poznajem ipak sam malo zastala da popričam sa njom. Tu sam čula zaista neobičnu priču. Vesna, tu sa majkom i bratom izdiže stoku svake godine, a inače su iz nekog mesta pored Spuža. Ono što je zanimljivo u celoj priči je to da je ona do ove godine svaki dan odatle , ispod Maganika silazila u Podgoricu na posao. Radila je noću a ujutru se vraćala da čuva stoku gore Meni je to bilo potpuno neverovatno. Uopšte mi nije bilo jasno kuda je silazila. Toliki put , sa takvog mesta, svaki dan ! Kasnije u nastavku vožnje sam shvatila da je zapravo taj deo puta od Štitova ka Nikšiću širok i dobar put, terenska vozila bez problema mogu, ali mogu i neka malo višlja obična da dođu do Rekočice recimo iz tog pravca. Pitoma zelena Rekočica Kad sam se rastala sa Vesnom, vozila sam po jednoj ravnoj visoravni sablasnog izgleda, zbog golog izlomljenog drveća preostalog posle požara. A onda sam naišla na rudnik boksita ispod puta. Posle njega, par krivina dalje ponovo sam skrenula na šumski putić koji prolazi usamljenim delom šume u dužini od desetak kilometara, možda čak i nešto manje. Vrlo zanimljiva deonica . Ni previše laka, a ni preterano teška, sa povremenim usponima i silascima , pruža osećaj zadovoljstva u vožnji a i prirodi okolo. Na jednom mestu ima vidikovac sa koga se pruža pogled na Nikšić . Ja to nisam uočila ovom prilikom, nego tek kod sledeće vožnje istim ovim putem. Svakako lepo mesto da se zastane, predahne i uživa u pogledu. Stigavši na Lukavicu, dok su mi Mali i Veliki Žurim ostali sa leve strane, osećala sam se već ispunjeno. Sada je bilo veoma izvesno da ću zatvoriti krug oko Maganika ! Crkva Svetog Ilije Jeste da je ostalo još trideset kilometara do kuće i to tehniki najtežeg dela puta, od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog, ali tuda sam već silazila više puta. Poznate su mi serpentine, poznata nezgodna mesta, znam gde treba da pripazim, na šta da obratim pažnju, tako da me više ništa tu nije plašilo. Čak sam imala dovoljno vremena da napravim pauzu na jezeru za odmor i slikanje . U međuvremenu dan se zaista razvedrio, temperatura se podnošljivo podigla , nebo je dobilo divnu svetlo plavu boju. Uživala sam par trenutaka tu pored jezera, zadovoljna zbog današnje vožnje, a onda krenula niz lepe žute padine kući. Ali opuštanja nema sve dok motor ne parkiram ispred ulaza. Ispostavilo se da nisam morala da dosipam gorivo a prešla sam skoro osamdeset kilometara. Dan, vožnja i uspešno zatvoren krug, sve je bilo savršeno! Sada sam konačno mogla da kažem , zaokružila sam Maganik A to me je radovalo, neizmerno radovalo

19.09.2021 Krug Prekobrđe-Uvač-Lopate-Štavanj Ovu rutu sam već vozila sa Ivom proletos, ali smo tada toliko žurili da nisam uspela ništa da vidim a ni da slikam . A ruta je dobra i zaslužuje da se vozi sa uživanjem a i da se ponovi . Zapravo od isključenja sa magistrale do mesta Uvač ruta je deo TET-a kroz Crnu Goru a u tehničkom smislu nije uopšte lagana . Put ide kroz šumu, zemljani je a ima par strmih spusteva i uspona, pa u kišnim periodima te deonice mogu da budu dosta klizave. Ja sam uglavnom kretala na vožnje po suvom i sunčanom vremenu, između ostalog i da bih izbegla te probleme ali i zato što daleko više uživam u lepom, svetlom danu. Nažalost, vreme u septembru nije bilo stabilno, bar što se prognoze tiče, ali sreća nije bilo ni velikih kiša. Pomalo oblačan , sa kratkotrajnom kišicom ipak nije bio dan koji bih propustila za vožnju, obzirom da nisam znala koliko će još lepih dana biti . I tako jureći lepe dane, vozila sam kad god je moglo a srećom ispostavilo se da je na kraju to bilo dosta više nego što sam se nadala Poslužilo me vreme vrhunski, za vreme mog boravka u selu. Laka i teška mašinerija Ruta kreće standardno, istim putem kuda vozim ka Prekobrđu, da bi se u jednom trenutku odvojila desno odakle se malo lošijim i strmijim putem spušta do reke Sjevernice. Tu preko drvenog mostića prelazi Sjevernicu i odatle se vijugavim, strmim zemljanim putem penje u planinu. Janko je jednom prilikom dobro opisao težinu ovog dela rute, uglavnom svaki enduro motor sa dobrim gumama izlazi ovuda osim kada je blato, onda teži motori ne mogu. Usput sam naišla na podignutu ogradu na putu, verovatno zbog stoke. Obično to bude samo konopac sa zavezanim kesicma ili drvena ograda koja se lako pomera. Međutim , ovo su bile naslagane i zaglavljene podeblje grane. Dobro sam se namučila da ih pomerim, a onda i vratim nazad. Čak sam bila u dilemi da li sam uopšte na dobrom putu ili da nije možda iz nekog razloga put neprohodan pa su ga dobro zabarakadirali da se ne prolazi dalje. Ipak nije, dobra je ruta a i put je bio prohodan. I dalje strm uspon, ali prohodan. Kasnije sam čak srela i neke ljude u vikendici. Kako i čime oni dolaze nije mi baš jasno. Verovatno odozgo nekim terenskim vozilom. Nešto pre samog vrha, ugledala sam lepo brdašce iznad puta . Iako je ruta dosta zahtevna, a i dugačka, ipak sam odlučila da potražim put do gore očekujući dobar vidik odatle. I jeste, bila sam u pravu. Pogled je prelep, na vrhove Maganika koji su se naizgled protezali u istoj ravni od mene U međuvremenu dan se prolepšao, oblaci su se razišli i granulo je sunce. A beta se sama nameštala za slikanje Maganik - Babin zub, između blatobrana i točka Kad sam stigla do vrha prevoja, put počinje da se spušta i silazi u Uvač. Tu su radovi ni izgradnja autoputa u toku, ali ostavljen je prolaz da se može proći. Dalje jednim delom vozim asfaltom , da zaobiđem gradilište i radove, a odalte se ponovo penjem u brdo, da bih sišla u mesto Lopate. Iz Lopata nastavljam drugu polovinu svoje rute nazad ka kući, preko Štavnja. Beta se naslonila malo da odmori Poznati vidici, poznate serpentine i eto me pred kućom. Dobra vožnja, šezdeset sedam kilometara koji te najvećim delom drže angažovanim i ne dozvoljavaju da se previše opustiš. Ali zato kada završiš krug, topao osećaj zadovoljstva ti greje dušu. A i snovi su slađi posle dobre vožnje i lepo provedenog dana

Koristimo, koristimo, svako u svom kraju Nije crf ali jesenji ambijent sličan

17.09.2021 Stari put za Maganik Ovo je jedna kraća vožnjica od tridesetak i nešto kilometara, po ne tako sunčanom danu kako sam obično navika, ali za mene ništa manje važna od ostalih. Naime, radi se o starom putu koji se nekada koristio za izlazak na Maganik, dok novi nije napravljen. Put da gotovo više nije u upotrebi, posebno jer prolazi preko istog onog pustog dela planine gde sam se na početku zaglavila , samo dijagonalno, a spaja se sa novim putem malo ispod Planinarskog doma Đatlo. Od proletos nameravam da krenem tim putem , uprkos bratovljevom protivljenju jer kako on kaže, to je doslovno pustara. U tom delu između Gornjih Rovaca i Maganika nema nikoga, a u onom jednom katunu što još uvek postoji, više niko ne izdiže stoku. Ipak , ovaj putić me je kao i sve što još uvek nisam "osvojila" magično privlačio . Čučao je pritajen tamo negde , povremeno se meškoljeći i pitao kada će moj red . A znao je đavolak jedan, da ću kad tad krenuti baš njim . Taj deo planine mi još uvek izaziva podozrenje i nelagodu. Nešto slično kao kada smo kao deca išli u kuću strave. Smrzli bi se od straha ali ni za živu glavu to ne bismo propuštali kod odlaska u Luna park Kada krećem u taj deo planine, krećem što pripremljenija i trudim se da ga pređem bez većih zadržavanja. Na vožnju ovim putem sam se odlučila tek kada sam imala pouzdanu informaciju da je neko tuda prošao ove godine . To mi je bio dovoljno. Znači put je prohodan, sve ostalo je manji problem. Jednim delom put se poklapa sa onim koji nazivam mojim fatalnim krugom Međutim, negde na pola puta između Ravnih Paljevina i Brajovića Ponikvica, na raskrsnici u sred šume umesto pravo , skreće se desno. Ima putokaz na drvetu , tabla ispisana rukom na kojoj je pola slova već izbledelo . Odatle put ide pored Kaluđerove glave ( 1672 mnv ) , Velikog Katuništa, Goveđe glave a onda se posle Velike glave spaja sa novim putem za Maganik u blizini planinarskog doma. Ovo novo, pusto parče nije duže od šest, sedam kilomatara i nije preterano lošeg kvaliteta, ali je pusto i sablasno baš onako kako kažu Iako na deonicama koje zahtevaju posebnu pažnju iz tehničkog ili nekog drugog razloga, ne praktikujem da se zadržavam , ipak sam par puta zastala da napravim po neku sliku. Da je dan bio malo sunčaniji fotografije bi bile još bolje Kameno Katunište , pusto - ime mu odgovara u potpunosti , kamen i svuda kamen Na putu ka planinarskom domu.. Maganik se izdiže na horizontu Po izlasku kod doma, ovaj put se nisam uputila ka Maganiku. Za to će još biti prilike, a već sam imala i novih ideja vezano za Maganik, gde i kuda ću sledeće pokušati da zatvorim krug Za ovaj dan je bilo dosta . U povratku sam kao i obično zastala znate već gde, a onda zadovoljna što je i ovaj putić postao poznat i moj, otišla kući da pravim slatke planove za sledeće vožnje .

Hvala Upravo tako, život nema reprizu. Imala sam priliku i mogućnost da probam endurom da obiđem lepa a od asfalta udaljena mesta u Crnoj Gori i to sam iskoristila najbolje što sam umela Najveću podršku da to ostvarim imala sam od svoje ćerke, a na meni je bilo da stisnem petlju i pronađem način da vozim sama a da to bude uspešno Materijala ima dosta, može da se piše do proleća Neke vožnje se i ponavljaju, ali svaka ima bar neki novi segment, ako to nije u samoj ruti onda je u koloritu koje novo godišnje doba donosi. Nastojaću da najveći deo onoga što sam vozila, ako ne i sve, polako ispišem ovde, ako ni zbog čega drugog onda bar zbog fotografija prelepe prirode koju sam uspela da doživim u raznim tonovima, pa da sa vama to podelim

15.09.2021 Kapetanovo jezero, Moračke planine Dosadna kiša danima pada. Čini se da nikada neće stati. Ne samo da ne mogu da vozim, nego ni napolje ne mogu da izađem A i vreme joj je. Ne mogu da se žalim, zaista me je vreme poslužilo za vreme mog boravka u selu i više nego što sam očekivala, tako da sam se zaista izvozila za sve pare . Zato sada mogu da vam pišem o svim tim lepim vožnjama, da se kroz sliku i reči i sama podsetim tih lepih trenutaka. Kada sam probila led onom vožnjom ka Maganiku, zaređala sam da vozim betu sve u tom pravcu, po Moračkim planinama. Kako je prognoza stalno bila promenljiva i najavljivala kiše, koje srećom nisu pale svaki put kada se to očekivalo, tako sam svaki lep dan, uglavnom koristila za vožnju. Onako još pod adrenalinom , odmah sutradan posle Maganika krenula sam ka Kapetanovom jezeru. Za vreme prethodnog boravka ovde, samo jednom sam se iz Velje Dubokog popela na Kapetanovo jezero. U sećanju mi je taj put i uspon ostao kao potežak, sa dosta pokretnog kamena, velikim nagibima, vododerinama... Ali reko, hajde odmah i ovaj orah da slomim kad sam već u elementu za vožnju . Ne znam da li se put u međuvremenu slegao jer su tokom leta njim prolazili džipovi i još poneko terensko vozilo, ili sam ja već toliko vozila po kamenu i ovim ovde terenima, ali uspon a i sam put do gore mi se ovaj put nisu učinili ni malo strašni Lako sam se popela, a onda zadovoljna stala kod katuna Milin do, da uhvatim nekoliko dobrih kadrova i uživam u lepoti koja se otvarala preda mnom. Kapetanovo jezero je prelepo ali i predeo oko njega, kao i planine koje se kao veličanstveni stražari izdižu iznad njega. Priroda je sada bila drugačija od mog poslednjeg dolaska ovde. Nežna obla žuta brdašca iza kojih se jezero skriva od pogleda dok mu prilazim, prosto su mamila da se popnem na njih i odatle bacim pogled na okolinu. A odande očaravajuće slike u kom god pravcu da pogledam Na samom jezeru sam se kratko zadržala, tek toliko da predahnem, malo se raskomotim jer je postalo toplije a i da pogledam na navigaciji kuda dalje treba da idem. Cilj današnje vožnje nije bilo samo jezero, planirala sam da nastavim malo dalje ka Moračkim planinama i dođem ispod Moračke kape, dokle se putem moglo. Prateći malo mapu, a malo uputstva koja mi je brat dao, posle nekih sedam kilometara vožnje po planinskom kamenom putu, stigoh do krsta. A i samo mesto gde je postavljen krst se zove Krstac. Odatle levo je veličanstvena Kapa Moračka sa svojim vrhovima Lastva 2226 mnv ( najviši vrh Moračkih planina ) i Zagradac 2217 mnv, a desno je četvrti po visini vrh Moračkih planina - Vojnovac 2072 mnv. Na horizontu su kamene grede iza kojih se prostire Sinjajevina, a između nje i Moračkih planina dole u podnožju teče Morača, koja i izvire ispod ovih planina. Od krsta sam se popela na susedni vrh, odakle sam imala još bolji, potpuno očaravajući pogled Stojeći ovde, na najvišem vrhu na koji sam se ja mogla popeti, činilo mi se kao da je vreme stalo. I ne samo to, ti velepni vrhovi svuda okolo dokle pogled seže, činili su da se osetim kao deo njih, sada i oduvek, da tu pripadam . Mogla bih tu, na ovim kamenim vrhovima ostati zauvek. Priroda lako učini da se osetiš delom nje, privlači te i uvlači u sebe, vraća te korenima. Sišavši sa vrha odvezla sam se malo dalje putem, do zabačenog malenog katuna jedva uočljivog koliko se stopio sa sredinom gde je podignut Katun je u samom podnožju Kape. A onda sam nevoljno morala da krenem nazad. Dan je brzo odmicao, valjalo se vratiti kući pre mraka. Sa Moračkih planina ka Kapetanovom jezeru Još malo uživanja u poslednjim zracima sunca i prelepom pogledu na jezero A onda spust istim onim serpentinama, da još jednom potvrdim da nije tako strašno, a drugog puta ni nemam za nazad Brzo sam sišla pa je ostalo malo vremena da odem do Morače i par trenutaka posedim na ušću Mrtvice u Moraču. I da na vreme stignem kući, sredim i parkiram motor a onda uživam u predivnom prizoru. Pun mesec na nebu iznad moje kuće toplo me je pozdravljao kao da se i on raduje zbog lepo provedenog dana na Moračkim planinama . Popesmo se i danas beta i ja visoko, sa 179 m na 1955 m

14.09.2021 Konačno, moj fatalni krug ! - Gornja Rovca, Ponikvice, Rekočica, Maganik, pa kući Možda ste primetili, od onog prvog neuspelog pokušaja da ispod Maganika, preko Đević Bora zatvorim krug , betu nisam ni vozila. Sve naredne vožnje su bile klx-om. Beta je nakratko bila na popravci. Izgorele su četkice anlasera, ali je to naš drug Jovan i ovaj put brzo i efikasno rešio, pa je zahvaljujući njemu Beta palila na dodir, kao mina . Međutim , ipak je neko vreme stajala parkirana , kako zbog moje nesigurnosti da se ponovo uhvatim u koštac sa Maganikom i pustim kamenim putevima oko njega, tako i zbog toga što sam htela da prođe susret sa ćerkom bez stresova vezanih za vožnju, pa tek onda da se upustim u osvajanje moje pustare. Ne mogu da kažem da me ta prva neuspešna vožnja nije u određenoj meri uzdrmala. Kako vozim sama, svesna sam raznoraznih rizika koje solo vožnja donosi. Ma koliko nastojim da ih umanjim ipak se oni ne mogu potpuno eliminisati. Ali znamo da ništa u životu nije sigurno , pa ni vožnja motora, a posebno ne enduro motora po planinskim usamljenim terenima. Ta prva vožnja, zaglavljivanje , poteškoće da se motor izvuče a kasnije i povratak po noći, pa kvar koji je usledio dan posle, stalno su me podsećali da svaki put kada sednem na motor i krenem naviše, čak i ako krenem spremna koliko je to moguće, verovatnoća da uspešno završim vožnju je potpuno jednaka mogućnosti da usput dođe do nekog nepredviđenog problema. Potpuno druga stvar je kada se vozi u društvu. Čovek je daleko rasterećeniji , bar što se ovoga tiče, jer kvar, promašena ruta, neprohodan put ili eventualno pad mnogo lakše i brže a i gotovo izvesno se rešava kada si sa nekim. A kada voziš sam, moraš da kalkulišeš sa tim da ćeš možda biti u situaciji da tražiš pomoć, pa tako za svaki kilometar koji nameravaš da pređeš moraš da znaš koliko bi potencijalno morao da pešačiš do te eventualne pomoći, da li možeš toliko i najvažnije, da unapred budeš spreman da odustaneš ukoliko naiđeš na situaciju koja se i u nagoveštaju učini problematična. Ovde gde vozim uglavnom nema signala, tako da je telefon beskoristan u tom smislu. Ja to prethodni put nisam uradila. Nastavljala sam dalje iako je bilo izvesno da to nije put kojim sama treba da idem, čak je bilo i očigledno da to uopšte nije put. Sada samo mogu da kažem da sam imala dosta sreće što se sve relativno lako i bez posledica završilo. Međutim sada, ohrabrena lepom vožnjom prethodnog vikenda, odlučila sam da ponovo krenem na Maganik ! Izabrala sam suv, sunčan dan, da bar kišu eliminišem. Jako mi je bilo važno da ovaj, četvrti put uspem da prođem popreko preko planine između Gornjih Rovaca i Maganika, jer mi to nikako nije polazilo za rukom, kako zbog snega u junu, tako i zbog pogrešno izabrane rute sada po ponovnom dolasku. Kako je nesigurnost, kao i grč u vožnji veliki neprijatelj, trudila sam se da krenem što je moguće opuštenija. Koliko mi je to pošlo za rukom nisam baš sigurna, ali lagano sam gurala. Ovaj put sam izabrala vožnju u suprotnom smeru od prethodnog puta računajući da ću tako izbeći mogućnost da negde pogrešim putanju. U junu sam iz ovog pravca stigla do račvanja za Ponikvice i Maganik, a takođe iz suprotnog sam stigla do polovine tog poprečnog puta koji me muči, na nekih dvesta metara do Đević Bora. Dakle, ostalo je jedno parče od možda desetak , čak možda i manje kilometara kojim nisam nikada prošla. Ali znam da je prohodan i da je solidan put, jer sam se u međuvremenu raspitala Pa hajde i to da izvezemo Od Gornjih Rovaca sam uskim asfaltnim planinskim putem krenula ka Trmanji, da bih se tu odvojila desno u planinu. Sam početak tog uspona je malo nezgodan, rastresit, krupniji kamen, ali brzo postaje bolji. Put ide uzbrdo delom planine gde nema kuća, nema ljudi i to je ono što ga čini sablasnim. Prolazi kroz šumu i ima račvanja koji vode u slepe šumske puteve za izvlačenje drva pa mora da se pazi. Kako sam ranije već prošla ovuda, sada nisam lutala. Polako, još uvek dosta obazriva napredujem i posle nekog vremena stižem do raskrsnice u šumi. Desnim putem ako se produži stiže se ispod Maganika kod planinarskog doma. To je stari put za Maganik. Izuzetno pusto mesto jer tu više niko ne izdiže stoku. Levo je put ka Ponikvicama, put kojim ja treba da nastavim. Sve vreme me prati osećaj nelagodnosti jer znam da ovde ne mogu očekivati da sretnem ikoga, osim možda neku divlju svinju ili medveda Vozim dalje i uskoro izlazim iz šume i izbijam na čistinu. Pogled na katun Brajovića Ponikvica se otvara preda mnom. Prepoznajem ovo mesto, bila sam tu u junu sa Veljkom, samo smo došli iz pravca Danilovgrada. Pogled na dolinu sa katunuma odmah mi greje dušu. Iako tu više nema nikoga, predeo deluje pitomo a i poznato . Prateći putokaze nastavljam dalje. Ponegde ima pravih putokaza, a ponegde je to daska na drvetu Prolazim ubrzo iznad jezera Ponikvica gde kratko stajem da slikam. Već neko vreme vozim putem kojim sada prolazim prvi put. Sam put nije tehnički zahtevan ali je predeo pust , sve dalje od ljudi a sve bliže mestu gde sam se onda zaglavila . Tišina i pustoš pritiskaju sa svih strana. Kamen, izgorelo drveće i put koji pratim je ono što me u tom trenutku jedino okružuje. Dobro pazim da ne pogrešim skretanje na račvanju i da ne krenem ponovo pešačkom stazom. Međutim ona je izgleda toliko mala ili zarasla da je ja nisam ni primetila kad sam prošla pored nje. Ubrzo počinjem da prepoznajem put kroz šumu kojim sam u junu došla do otprilike tog mesta iz suprotnog smera, kada me je zaustavio sneg a i šarka . Lepo je biti na poznatom, bar znam da me u nastavku više ne očekuju iznenađenja i da ću uskoro , za par kilometara izbiti kod Rekočice na put Maganik-Nikšić, a odatle imam par kilometara do katuna Maganik. Nadala sam se da su Žarko i baka Ćana još uvek na Maganiku, jer je već trebalo da siđu sa stokom niže, u Sjenokose. Prethodni put, onda kada su mi pomogli nisam stigla ni da im se zahvalim pa sam sada planirala kad konačno pređem ovaj put koji mi je zadavao muke i izbijem na Maganik, da svratim do njih. I zaista, baka je bila tu i baš mi se obradovala . Sinovi su bili negde poslom u šumi, sekli su drva. Baka je bila toliko srećna što me ponovo vidi da je bilo nemoguće samo se pozdraviti i krenuti dalje. Ostala sam dobrih sat vremena sa baka Ćanom. Nahranila me i napojila, i lepo smo se ispričale i nasmejale. Ispratila me je na polasku do kapije u pratnji dva mlada lovačka psa koji su morali da onjuše moj ranac da me i oni upoznaju Iako ruta nije završena, ostalo je još dvadesetak kilometara da se spustim sa Maganika, već sam uveliko bila srećna jer sam ono što me je mučilo i zadavalo glavobolje već izvezla. Sad je bilo izvesno da ću svoj fatalni krug, kako sam ga nazvala konačno zatvoriti ! Mada znamo da opuštanja nema do poslednjeg metra, jer neretko se dešava da baš u tim zadnjim poznatim kilometrima, pa i metrima može da se dogodi nezgoda. Ipak, sigurnim laganim koracima uspešno silazim do planinarskog doma, pa dalje ka Granici, Gornjim Rovcima, i evo me kod groblja. Znamo već da tu redovno svraćam, posebno kada imam da podelim nešto ovako radosno i značajno sa ocem . A onda silazim kući. To je to . Zatvorila sam konačno svoj fatalni krug! Kakvo olakšanje! Sada sam otvorila vrata za sve nove krugove u tom pravcu koji su čekali na mene Od tada je prošlo već mesec ipo dana. Pomalo sam i zaboravila kako sam se osećala posle ove uspešne vožnje ali svakako sam jedno veliko breme skinula . Sada je sve bilo mnogo lakše. Bila sam srećna, jako srećna! Jer da ni tada nisam uspela, ovaj deo planine, moj Maganik, moj magični, divlji Maganik bi postao za mene stranac. Ne bih se tako lako odvažila sledeći put da krenem ka njemu sama. Ovako, on je sada bio moj . I svi putevi ka njemu, ovi koje sam do tada prošla a i oni koje ću tek proći , više me nisu plašili. Postali su poznate staze koje me vode onome što me privlači i raduje. Ali, koliko god puta da krenem gore, uvek ovoj kamenoj pustoj planini pristupam sa strahopoštovanjem i oprezom. Jer između magije koja usrećuje i magije koja satire, tanka je linija

12.09.2021 Bjelasica Pošto smo se lepo naspavali i uživali u toplini vatrice za koju se pobrinuo vođa planinarse ekipe, nije bilo teško poraniti. Planinari rano kreću, treba se popeti do vrha a posle i sići za dana što nije ni malo lako a i traje. Ja sam ustala da ih ispratim, poljubim ćerku i mahnem im, a onda sam se i sama spakovala za povratak i vožnju planiranu za taj dan. Pošto sam u dolasku pazila da vozim možda ne najkraćom, ali da kažemo sigurnom rutom, bez skretanja i eksperimentisanja, za povratak sam imala nešto drugačiji plan. Od Trešnjevika do Bjelasice sam se vratila istim putem kojim sam došla. Kada vozim off uvek pri izboru putanje vodim računa da bar na jednom mestu u povratku imam benzinsku pumpu. Na klxu se lampica za rezervu pali na nekih 120 pređenih kilometara, tako da nastojim da u okviru te kilometraže dopunim rezervoar. Pri polasku sa Štavne sam mogla da se spustim do Andrijevice do pumpe ali me je iskreno mrzelo da vozim asfaltom 23 km dole, pa isto toliko nazad. To baš i nije imalo smisla jer za tih 46 km sam uveliko mogla da stignem do Bjelasice i krenem tamo da se vozim. Pumpu imam kod Kolašina, pa sam odlučila da se vozim po Bjelasici , jer to je bio plan za danas, toliko koliko bude moglo a da mi ostane dovoljno goriva da stignem do pumpe. Zapravo, plan je bio da sa Bjelasice siđem na Biogradsko jezero , to mi je prethodni put ostalo neodvoženo jer nisam bila sigurna koje je težine sam put a i serpentine pri samom silasku na Biogradsku Goru. Letos kad sam na jezeru bila sa ćerkom, od jedne ekipe sa kvadovima sam čula da je put na jednom delu voda dosta odnela, da ima dubokih kanala, ali sam ipak rešila sada to da probam. U međuvremenu kako sam se približavala Bjelasici, ponovo su me mamile njene žute podšišane padine. Sada im nisam odolela . Prvo sam skrenula sa puta desno od planinarskog doma u Krivom dolu i popela sa na osrednje brdašce. Na suprotnoj strani, pogled mi je privlačio jedan daleko višlji vrh. Hm, može li se tamo popeti, pitala sam se tražeći pogledom tragove džipova koji su mi ovde bili glavne smernice kuda se može popeti. Nećkajući se da li da probam ili ne, naiđoh na čobana sa stadom ovaca i koza. Stadoh da ga pozdravim i pitam koji je vrh u pitanju i može li se tamo motorm. Čovek mi reče da je to Ključ i da mogu sigurno da izađem, dao mi je i smernice kuda da idem. Ha, ha, zar ponovo Ključ. Samo sada sa druge strane i to vrh na koji izlazi ski lift. Krenuh ka vrhu kako mi je čovek objasnio i ubrzo se popeh do kućice kod ski lifta. Odatle se pružao fantastičan pogled na podnožje skijališta sa jedne strane ,Troglavu i Zekovu Glavu sa druge strane i sve padine oko i ispod njih. Za razliku od prethodnog dana nebo je bilo čisto i plavo, duvao je vetar i razneo oblake. Planina, predivan vidik, tirkizno nebo a motor i ja pod njim, činili su prizor nestvarnim. Odatle sam pokušala da siđem do drugog nižeg ski lifta, međutim nisam uspela da pronađem izlaz do puta pa sam se vratila istim putem kojim sam se popela. Čudo jedno koliko me ovakvi izleti ispune adrenalinom, resetuju i dovedu u stanje najbolje spremnosti za vožnju, da tako to nazovem, posle čega zaista vozim najbolje što umem, opušteno i rasterećeno a bez stege i nesigurnosti. To je automatski značilo da ću pre nego krenem ka Biogradskom jezeru potražiti još neke zanimljive putiće Na putu ka Zekovoj Glavi naravno išla sam prečicama, što je značilo direktno uz padinu gore . Drugar je par dana pre toga pričao kako je letos malim motorom prošao pored ograde kod repetitora na Zekovoj Glavi a onda se motorom spustio direktno do Pešića jezera. Ja naravno nisam tako dobra vozač da bih to smela, a nisam ni malim motorom sada, ali me kopkalo da ipak potražim način da zaobiđem ogradu i motorom dođem do ivice odakle se vidi jezero. Prošli put sam videla neke kose livade pored pa sam sada htela da pronađem put preko njih do pogleda na jezero. I ne samo da sam pronašla put sa te strane i prišla ivici odakle sam mogla slikati jezero nego sam posle sa puta ka Biogradskoj Gori skrenula, ponovo se popela gore i jezeru prišla sa druge strane repetitora Prvo sa jedne strane repetitora uzbrdo ... A onda sa druge strane repetitora još lepši pogled na Pešića jezero A onda sam ugledala tragove četvorotočkaša koji od repetitora idu naviše, ka još jednom višljem vrhu. Pogledala sam na mapi i videla da je to vrh Crna Glava visine 2139 m. Ovaj vrh ima još veću visinu u odnosu na Zekovu glavu koji je na 2117 mnv. Iako je dan polako odmicao a još uvek nisam započela spuštanje ja Biogradskom jezeru, bez razmišljanja sam krenula gore . Moram to da vidim A pogled odande vrh! Nisam se pokajala ni za trenutak. Crna Glava Poslednji pogled na jezero pre spuštanja Napravila sam zilion fotografija tog dana na Bjelasici. Dan je bio perfektan, pejsaži svi do jednog izuzetni. Teško je izabrati par slika koje će to najbolje prezentovati. Posle Crne Glave bilo je krajnje vreme da počnem da silazim, jer i kada siđem , do kuće me čeka još pedeset kilometara. To ću morati asfaltom jer će me i tako mrak uhvatiti još kod pumpe. Sam put od Bjelasice ka Biogradsko jezeru nije baš previše lagan. Ima dosta kamenih neravnina pa ako se ne pazi lako mogu da izbace točak. Međutim uz pojačanu pažnju bez poteškoća sam napredovala nizbrdo. Bilo je i tih vododerina na jednom delu puta, neposredno pre jednog lepog eko katuna gde sam videla parkirane kolege Poljake. Posle katuna put ulazi u šumu i počinju serpentine na dole. Serpentine jesu velike i ima ih podosta ali je srećna okolnost što nagib u samoj krivini nije preveliki pa se može kontrolisati motor. Tu sam umalo imala jednu nezgodnu situaciju. Ja uvek vozim dalje od ivice, za svaki slučaj. Međutim ovde povremeno na strani bližoj padini viri korenje i grane. Tako sam jednu zakačila kormanom, ne videvši je i jedva zadržala ravnotežu da ne padnem niz stranu. Ipak nisam, u jednom komadu stigoh na Biogradsko jezero . Već sam počela da osećam umor a trebalo je još voziti do kuće i to po mraku. Iako maksimalno izbegavam vožnju po mraku ovo je vredelo! Prelep dan, lepi putevi, prelepi pogledi, popela sam se na Ključ, prišla Pešića jezeru sa raznih strana, popela se na Crnu Glavu i sišla na Biogradsko jezero. Meni dosta Do pumpe od prethodnog sipanja goriva je bilo tačno 120 km, taman na vreme. Tu sam se natankovala a onda polako sada već po mraku asfaltom sišla niz Crkvine pa dalje magistralom kroz Moraču nazad kući. Sjajan dan. Kasnije sam se čula sa ćerkom. Kad sam ja stigla u selo oni su već bili na putu nazad ka Beogradu. I njihov dan je bio veoma uspešan, popeli su se na Kučki Kom uprkos vetru koji je dosta duvao i time ispunili u potpunosti plan. Sjajan vikend i za nju a i za mene .

Potpuno si u pravu. U međuvremenu sam napunila jednu torbicu sa nekim osnovnim alatom koji sada nosim sa sobom Jedino što ako zatreba najverovatnije će biti nešto što nije u torbi

11.09.2021 Komovi Tog vikenda je moja ćerka trebalo da dođe sa planinarskim klubom na Komove, da penju Kučki i Lijevoriječki Kom , pa sam planirala da odem da je vidim obzirom da će moj boravak u Crnoj Gori potrajati. I evo, dok ovo pišem još uvek sam u selu. Sad je već dva meseca da nisam videla familiju. E vala baš sam ih se poželela I tako, da ne propustim taj susret spremala sam se da krenem ka Komovima. Kako je vreme bilo potpuno nestabilno, prognoza se menjala na dnevnom nivou, od najavljivane velike kiše do suvog i sunčanog vremena, nisam mogla da odlučim da li ići motorm ili kolima. Želela sam motorom jer tamo do sada nisam vozila off. Veče pred polazak sam ipak odlučila da idem motorom u nadi da će me kiša mimoići. Bila je to dobra odluka a preda mnom fantastičan vikend , novi putevi i očaravajući predeli Torbu na repu sam ipak zaštitila kesom da u slučaju kiše imam suve stvari da presvučem, ali pokazalo se da mi uopšte nije trebala. Do Crkvina sam išla mojom standardnom prečicom preko Prekobrđa. Imala sam u planu još jednu rutu koja bi direktnije vodila ka Trešnjeviku ali nisam se usudila njom da krenem jer ima strmijih spusteva i uspona od ove, koji mogu da budu poprilično nezgodni za klxa, posebno ako je teren vlažan . Njom sam išla betom ranije, ali klxom nisam, a sada svakako nije bio dobar trenutak da pokušavam. Trebalo je na vreme i bezbedno stići do Komova jer je pre svega cilj ove vožnje da se sretnem sa ćerkom, a ne da kojim slučajem zaglavim negde u šumi i propustim susret. I tako sam do Crkvina išla preko Prekobrđa i grebenom , a onda do Kolašina asfaltom, da bih se odatle popela na Bjelasicu , odakle sam krenula grebenskim putem ka Trešnjeviku. U mom prethodnom dolasku u selo, pokušala sam jednom da vozim tim putem, ali odmah na početku sam morala da odustanem zbog velikog nanosa snega na delu stazice koja je dodsta strma a velikim delom je stalno u senci. Sada nije bilo problema popeti se. Ja nisam baš ljubitelj stazica koje idu uz strme ivice, ali ova je kratko trajala i bez problema se popeh . Posle tog prevoja put ide kroz dolinu Krivi Do i prolazi pored planinarskog doma za koji jedan naš drugar kaže da podseća na splav Put je makadamski i ne previše težak što mi je omogućilo da se opustim i uživam u nestvarno lepim prizorima koji me okružuju. Žute prelepe padine Bjelasice prosto mame da skreneš sa puta i malo se poigraš . U početku sam uspešno odolevala toj želji, pa tako prođoh Bjelasicu i stigoh na planinu koja se zove pomalo neobično - Lisa. Pošto sam dobro napredovala, a već je bilo izvesno da najavljena kiša neće pasti, tu sam ipak malo skrenula sa puta, popela se na obližnje brdašce sa koga se pružao predivan pogled na Komove ispred i Bjelasicu iza mene. Ovo je period godine kada rađaju borovnice, a u planinskim predelima ih ima na pretek. Doduše ja sam prvobitno mislila da je u pitanju glog dok nisam ubrala i probala mali crni plod Borovnica definitivno Ovaj kratki predah na Lisi u blizini Prisojačkog katuna mi je baš prijao. Prelepi pejsaži uvek deluju opuštajuće i značajno utiču na raspoloženje. Ostalo je još da se lagano spustim do Trešnjevika gde je ulaz u Nacionalni park Komovi. Ulaz se plaća po osobi 1 eur, i pošto sam to obavila krenula sam ka Komovima. Posle par krivina napustila sam asfaltni put i krenula zemljanim koji se penje naviše i izlazi pravo pred Vasojevićki Kom. Bilo je još rano, planinari se još nisu vratili sa Lijevoriječkog Koma na koji su se peli danas. Dan je bio topao, sunčan, iako su se na horizontu skupljali sivkasti oblačići. Odvezla sam se do samog podnožja, dalje je moglo samo peške. Pogled na ove velelepne kamene divove zaustavlja dah. Pogledajte i zašto. Stojeći tu u podnožju, ispod ove moćne gromade koja se ponosno izdizala nada mnom, osećala sam strahopoštovanje, radost a ujedno i mir, što sam tu, što mogu da osetim i doživim ovakvu lepotu. Kasnije kada je ćerka sišla sa vrha i ona je imala izuzetno snažne utiske. Ona je još jače doživela lepotu ovog planinskog diva jer se popela do vrha. Ushićenje pomešano sa adrenalinom, intenzivan doživljaj koji se oseti kada se osvoje vrhovi jedinstvene lepote i snage. Čekajući je , koristila sam poslednje zrake toplog planinskog sunca da se malo odmorim i uživam u pogledu. Mir su nakratko poremetile ovčice u trku koje umalo da mi obore motor. Ipak su ga u poslednjem trenutku zaobišle. Međutim, kada je sunce zašlo, temperatura je naglo pala pa sam morala brzo da se obučem nadajući se da će planinari uskoro stići pa da se smestimo u tople brvnare gde ćemo prenoćiti. Taman kad je postalo prohladno, eto i njih . Srce mi je zaigralo kad sam ugledala Teodoru onako u gomili sa rancem i štapovima, kako ide ka meni. Savršen dan se završio toplom supicom i dobrom večerom, uz smeh i vesele priče planinara nakon uspešno osvojenog vrha. A onda umorni, puni utisaka, svako sa svog poduhvata, otišli smo na spavanje u naše tople kolibice. A zelenko uparkiran ispred ostao je da stražari i čeka sutrašnju novu avanturu. Današnja ruta, ne predugačka, taman za uživanje . Vožnja novim putevima sa puno lepih pogleda