Ipak, dok čekam dan d, da odlučim kojim putem dalje , hoću li voziti ili ne, iskoristiću vreme i pisaću malo o vožnjama u prethodnom periodu, između ove dve povrede. Neću krenuti od početka , od trenutka kada sam se ponovo vratila na motor posle povrede pete, jer mi fotografije od gotovo čitave te sezone nisu pri ruci. Prva vožnja koju ću predstaviti ovde kroz slike i pomalo priče biće : 18. oktobar 2023. Krug po Bjelasici jugozapadni deo, iznad Kolašina ( 114,4 km) Prelep jesenji dan. Vedar i svetao , a priroda obojena toplim nijansama žute, braon, ali i svih ostalih boja između. Jedan od onih dana koji se samo mogu poželeti za vožnju. Krećem od kuće uobičajenom rutom, ka Prekobeđu, pa grebenom na Ravni do Crkvina. Odatle jednu deonicu imam da pređem po asfaltu, magistralom do Kolašina. Rutinska vožnja, putanja pređena mnogo puta, ali uživanje nikada ne izostaje. A po ovako savršenom danu samo je udvostručeno. Plan za taj dan je istražiti sasvim novu rutu koju sam pronašla na karti , ali u taj deo Bjelasice pre toga nisam zalazila. Ne uspevam iz prve da pronađem put iz Kolašina kojim želim da se popnem na padine Bjelasice, koje se nalaze levo od asfaltnog puta za skijalište. Deo Kolašina odakle počinje uspon se zove Breza. Malo se vrtim u krug ali ubrzo pronalazim kuda treba da krenem. Makadamski put se dosta strmo i vijugavo penje uz planinu, ostavljajući u podnožju poslednje kuće i Kolašin. Usput vidim tragove kvadova koji seku krivine praveći podosta strme uspone ravno naviše. Nekima se penjem i ja, ali većinu preskačem. Ne praktikujem na novom putu koji tek upoznajem da radim rizične stvari. Možda neki drugi put. Na jednoj serpentini nailazim na vidikovac, i odatle prelep pogled na Kolašin, ali i na Sinjajevinu preko puta. A boje i pejsaž, kao da je neko naslikao uljanim bojama Sinjajevina preko puta para svetlo plavo nebo Prijatno sam iznenađena putem koji tek otkrivam. A i oni leptirići koji prate svako novo otkriće su tu. Sve jače trepere i guraju dalje, da što pre vidim šta sledeća krivina novo donosi. Penjem se dalje putem kroz šumu do račvanja. Biram desno jer mi deluje da ću tuda stići do vrha. Ideja je da izađem do vrha ako bude moguće, i odatle sagledam kakve su mogućnosti da spojim putanju do skijališta. Na mapi tog puta nema. A u stvarnosti , videćemo. Dolazim do tačke koja se zove Melaje. Tu me sačekuju dva šarplaninca ne baš prijateljski raspoložena. Srećom i gazda je tu, pa ih brzo hvata i udaljava na bezbednu razdaljinu. Tek onda zapažam lepu, novu drvenu kućicu i dva čoveka koja nešto dograđuju. Prave tu gotovo na vrhu , za planinare ali i ostale koji mogu dotle stići, mesto za predah i okrepljenje. Popričala sam sa njima o mogućnosti da odatle izađem do skijališta. Stariji čovek mi je rekao da u principu može, idu oni džipovima ali po kosini ispod vrha. Ili pešačkom uskom stazicom po izohipsi. Kaže prolaze konji tuda, pa može i motor Ali ne preporučuje da idem sama, jer je veoma pusto i izolovano, i ako se niz kosinu prevrnem neću imati pomoć. Plus mi je rekao da do čistine prema vrhu imam jedan poveći uspon kroz šumu, čisto da znam. Zahvaljujem ljudima i produžavam da vidim dokle ću moći da izađem. Uspon jeste malo strmiji, ali izlazim. Nezgodno je kada je mokro, u šta sam se kasnije jednom prilikom i uverila. Posebno nezgodan je silazak. Motor bukvalno sulja na dole. Kočnica, kao da je nema. Ovaj put je dovoljno suvo pa izlazim bez problema. Preda mnom se otvara pogled. Ispred livada na usponu ka Ogoreloj glavi ( 1988 mnv), levo u daljini vrhovi Sinjajevine, desno negde dole u podnožju je Kolašin. Leptirići u stomaku ubrzano trepere. Šta će biti dalje... Pratim tragove kvadova ali oni nisu baš jasni u visokoj žutoj travi. Ne izlazim ipak na sam vrh, što je ispostaviće se dobra odluka, jer ta putanja po kosini je niže. To nisam otkrila tog dana, već tek sledećeg proleća kada sam kosini prišla sa druge strane, iz pravca skijališta. Ogorela glava 1988 mnv Vrh iza motora je Lica 1893 mnv Kasnije, sledeće godine sam otkrila da se odatle pruža lep pogled na Biogradsko jezero Nebo je nestvarne boje Da sam produžila još možda nekih stotinak metara pravo, došla bih do linije iznad provalije, Zejnilove rupe. Nisam ljubitelj ivica iznad ambisa, pa mi je i ovo bilo sasvim dovoljno Vraćam se nazad jer je već kasno za istraživanje, a želim još obići i katun Goleš Katun Goleš. Do njega stižem kružnim putem pošto sam se spustila niz onu istu nizbrdicu kroz šumu. A mogla sam i na onom račvanju pre Melaje da produžim pravo. U katunu nikoga nema, prošla je polovina oktobra . Stočari su već otišli sa planine. Produžavam još malo kroz šumu, do kraja puta u nadi da će se otvoriti pogled ka Biogradskom jezeru koje je ispod. Ali pogleda nema. Samo prelepa čarobna šuma. Tu negde u šumi je i vrh Crvena greda ( 1687 mnv) Vraćam se nazad do katuna Goleš. Iznad njega se izdiže Gornji Lumer ( 1760 mnv) Dan polako odmiče. Moram se još vratiti nazad do kuće pre mraka, odavde, pa jedno oko 50-tak km. Valja požuriti. Krug zatvaram silaskom u Rovačko Trebaljevo, pa odatle asfaltom do Crkvina, a onda istim putem kojim sam došla preko brda nazad do kuće. Rovačko Trebaljevo, most i crkvica Savršen dan, kakav se samo može poželeti. Otkriveni novi putevi, novi vrhovi. Gomila novih snažnih utisaka ali i novih ideja kako da spojim ovaj put sa skijalištem. Ali, to će morati da sačeka proleće i nove suve i lepe dane. Đavo mi nije dao mira pa sam u tome uspela tek u trećem pokušaju. Drugi je bio suviše rano u proleće, uhvatio me strahivit pljusak i grmljavina. Tako su gromovi udarali ispod Ogorele glave, da sam tada mislila da neću živa sići sa planine. Strašan osećaj! A ja i motor sami na padini ispod najviše tačke. Ali o tome neki naredni put

@Bor-i-slave Sve si rekao! Upravo to i jeste trilema Da li nastaviti enduro motor da vozim, ili sasvim prestati, ili pak preći na nešto sasvim drugo, kao što je kvad. Upravo zbog svih prednosti koje si nabrojao o tome i razmišljam. Plus i taj raonik bi mi itekako dobro došao zimi A tačno si pobrojao sve što mi zapravo treba. Svuda mogu sa njim, bar gde ja idem, a imala bih lični osećaj veće sigurnisti što se povreda tiče. Naučila bih da ga vozim sigurno, pa ta opasnost od prevrtanja ne bi bila izražena jer ne bih na takvom terenu ni vozila. E sad, nikada nisam vozila kvada, pa ne znam da li bi mi legao. Znam ovde par enduraša koji su recimo pokušali preći na kvadove, čak jedno vreme i vozili ali se ipak vratili motorima. Njima nije legla ta vrsta vožnje. Mislim da u tom smislu ja ne bih imala problema. Ali, problem kod mene je druge prirode. Čak i da odlučim da pređem na kvada, meni je organizaciono komplikovano, jer sam ja u tom smislu statična, da sad menjam vozilo. Da jedno prodajem, drugo kupujem, pa sve iz početka sa tim drugim. Uh od toga me muka hvata Pa i to može da bude razlog da za sada odustanem od kvadova. Ako odlučim tebe ću detaljno pitati za savete

@aca-pn haha, stvarno nisam napisala koji motor vozim Ja mislim znate već, često sam kačila slike sa vožnji u enduro temi a i temama vezano za fotografije. Mrzelo me da češće pišem u ovoj mojoj temi, a trebalo je. Za ovih par godina kako sam ovde, prokrstarila sam Crnu Goru po planinama , posebno u radijusu oko sela gde živim. Zaista imam i lepih slika a moglo bi se ponešto i napisati, al eto ne uradih to. Možda ću sada pomalo , bar neka najupečatljivija mesta. Motor je kraljica Betica, od milošte Luciferko ( sami zaključite zašto) Lakši je značajno od crf-a, Beta rr 390. Ali ima visoko težište, a i ovako spušten mi je visok, ne stajem sa oba stopala na zemlju. A čizme, posle prve povrede uzela sam čizme sa svim ojačanjima i zglobom, neke Ufo Pro. Čizme bi trebalo da su dobre. Pre toga sam nosila neke MX Acerbis, jako meke. Da čizme nisu ojačane ova sada povreda bi bila veća. Kako nisam videla led, a pravac je bio, tu sam malo i dodala gas. Motor je samo u sekundi proklizao i ja sam tako sa njim klizala metar, dva sa priklještenim stopalom ispod. A led nije bio idealno ravan nego je virelo kamenje i korenje neko. Pretpostavljam da je koščica pukla od uvrtanja i pritiska, a možda je negde i zapela.. I to mi je sada otežavajuća okolnost što znam da mi ni dobra čizma ne pomaže sasvim Evo par slikica motorčeta od zimus I jedna sa poslednje vožnje u februaru A ovo je čizma, malo prljava doduše al trebalo bi da je dobra

Da oživim malo ovu moju temu. Jedva je i nađoh koliko dugo nisam pisala . A nije da nisam imala šta, naprotiv. Ali uvek je nešto preče, pre su bile vožnje, a posle me pomalo i mrzelo. Sve sutra ću, i tako prođe vreme a i kilometri, a slike prelepih predela ostadoše razbacane po raznim temama i po folderima. A, ni sada neću pisati o vožnjama kojih je po ovoj mojoj nedođiji bilo sijaset za protekle tri godine. Drugo nešto mi je na pameti. Dilema, trilema ili oksimoron? Kada sam došla u Crnu Goru u selo sa moja tada dva enduro motora, bila sam potpuno nesamostalan vozač, bez dovoljno dobre tehnike i veštine potrebne za samostalnu enduro vožnju po planini. Ali sam imala ogromnu rešenost da sve te nedostatke na ovaj ili onaj način rešim i uspem u nameri da sama vozim po planini. Tu je bilo i drugih otežavajučih faktora. Trebalo je navići se na život u selu, u sasvim drugačijim uslovima od onih u kojima sam živela do tada. I porodica je bila daleko. A planinu, ni puteve uopšte nisam poznavala. Ali sam čvrsto rešila da ću sve to prevladati i planina, planine će biti moje! I jesam. Korak po korak, kilometar po kilometar, osvojila sam skoro svaki kutak moje Nedođije. O tome sam vam dosta i pisala. A onda, u možda najvišoj tački te uzlazne putanje vožnji i otkrivanja, iskrsla je prilika da svoja dva motorčića od kojih je svaki imao svoju namenu, zamenim za jedan bolji i sveobuhvatniji. Vratila sam se na kratko u Beograd da zamenu završim, sa nadom da ću kada se ponovo vratim u svoje planine još lakše, još više voziti, i još mnogo toga novog istražiti. Baš sam se radovala novom motoru, posebno jer sam mu znala istoriju i koliko je mažen i pažen . Ali onda se dogodio krah, potpuni raspad, a da još čestito nisam ni počela da vozim. Na Maljenu, na prvoj vožnji , takoreći probnoj na novom motoru, pre povratka u Crnu Goru i solo vožnjama po planini, nezgodno padnem pri zaustavljanju na nekoj kamenoj nizbrdici i polomim petu. Katastrofa! Povreda koja dugo i neizvesno zarasta. Juni mesec je, sezona tek počinje, ali za mene je već bila završena. Užasno teško sam podnosila činjenicu da svi planovi za vožnje tog leta padaju u vodu, kao i uostalom sve. Trebalo je dan kasnije da krenem nazad u selo, a sada ni to nije bilo moguće. U trenutku se sve okrenulo naopačke i zaustavilo me na neodređeno vreme, a iz te perspektive gledano , možda i zauvek. Oporavak je trajao skoro devet meseci. Ja sam se odmah posle mesec dana vratila u selo i time suočila sa brojnim izazovima kako opstati sam sa polomljenom nogom. Ali valjda volim izazove, do neke mere. Oni motivišu i pokreću. Pa sam tako kad je kost konačno zarasla posle pet meseci, sama radila fizikalnu terapiju da tako to nazovemo, hodajući uz pomoć štaka uzbrdo po planini. Prvo po malo a onda sve dalje i dalje, dok na kraju nisam stala na noge bez pomagala. Ovako kad pišem deluje jednostavno, a zapravo je bilo dosta muke. A rekli su mi tada da bez intenzivne fizikalne terapije vođene od strane stručog lica neću moći sama da povratim funkciju stopala. Srećom ili ludošću, a i upornošću ipak jesam. E sad, zašto sve ovo pišem. Još tada, kada se ta povreda desila mislila sam, teško da ću se ponovo vratiti na enduro motor. Znam sebe, koliko se nesigurnost i strah brzo uvuku a teško nestaju. Posebno što novi motor nisam stigla ni da upoznam. Tako da i kada prelom zaraste, pod pretpostavkom da se izborim sa nesigurnošću, ostaje činjenica da sama treba da vozim po raznim bespućima moje Nedođije, gde često nema ni signala, plus treba da vozim motor koji ne poznajem, a sa kojim sam na prvoj vožnji polomila stopalo. Dok je noga zarastala činilo mi se da je nemuguća misija pronaći ponovo dovoljno jake motive da opet zajašem mog ata i ponovo iz početka krenem novi krug u ovoj igrici zvanoj enduro avantura. Ali! Kako sam počela da hodam i peške se penjem po brdima po kojima sa ranije vozila, a onda sa njih videla sve one vrhove do kojih sam motorom stizala a za peške je ipak podaleko, sve ređe sam razmišljala o odustajanju a sve češće o taktici kako da se vratim na motor a da se to odmah ne završi padom ili povredom. Želja za vožnjom, za osećajem sreće i ispunjenja koji mi motor pruža, potreba da ponovo vidim sva ona mesta i zabiti do kojih samo njim mogu doći, kao i neopisiva želja da pronađem i otkrijem i sva preostala mesta u mojoj Nedođiji do kojih nisam još stigla, su bili dovoljni jak motiv da se posle devet meseci ponovo podignem i ponovo vozim. Nesigurnost koja je inače najveći neprijatelj na motoru, odmah je nestala. Svakim danom i kilometrom po planini sam sve bolje upoznavala motor i mogu reći dobro sam ga savladala uprkos tome što mi je visok a i pomalo jak za način moje vožnje. Ipak ta snaga koju znam da on ima mi je i saveznik. Jer u malo težim terenima, ako se zadesim, ja znam da motor može proći. Na meni je samo da ga proteram. Problem bi bio da motor ne može ili se muči a moramo tuda kad nazad ne može Uglavnom kad sam tada ponovo krenula, nisam stajala. Sjajna je bila sezona. I ta i sledeća. Zavirila sam u gotovo svaki ćošak moje Nedođije. Mogla bih reći da sam je pronašla sasvim. A opet sa druge strane, uvek ima novog i nepoznatog što čeka da bude otkriveno Prešla sam za dve sezone preko 14.000 km uglavnom off roada po planinama. Uglavnom sama. Ponovo sam bila na svom vrhuncu i forme i vožnje . Vozila sam i zimi, čak i po snegu kuda se moglo. Straha nije bilo, ni nesigurnosti. Ali možda je pažnja malo i popustila. Pa se desio novi krah. Posle tri godine od povrede levog stopala, zimus proklizam na ledu na potpuno ravnoj deonici u šumi, ovde kod mene, ali eto nisam videla ploču leda, i polomim sada desno stopalo. I sve iz početka. Kost naravno opet sporo zarasta ko zna iz kojih sve razloga a i jer se malo razmakla pošto sam se sama tako povređena vratila motorom nekih 15 km do kuće. A kad nisi potpuno ceo i sposoban da hodaš, mnoge stvari i ne možeš sam. Recimo da uneseš drva za ogrev, da se odvezeš do lekara koji je 40 km od sela, da odeš u prodavnicu koja je takođe na istoj udaljenosti. Isto bi bilo i da je bliže. A ovde nema baš mnogo ljudi koje bih mogla zamoliti za pomoć, pa je sve na kraju spalo na jednog čoveka, mog brata od strica. Ova povreda je manja od prethodne ako to tako možemo porediti. Pa mi je trebalo " samo" četri meseca da stanem na noge . Hodam ali ne još kako treba. Motor još ne vozim. A da li ću ga voziti? Ne znam još uvek. Zdrav razum mi kaže da treba da stavim tačku na enduro vožnje. Ako se zanemari sve kroz šta čovek lično prođe zbog povrede, pa čak i vreme koje izgubi , ostaje činjenica da teret ne nosi samo on, već i njegovi bližnji. U mom slučaji za tri godine, čitava jedna godina je ukupno potrošena na oporavak. Sa druge strane, da sigurno znam da se to neće ponoviti, jedna godina i nije mnogo u poređenju sa večnosti Ali ja očigledno kada padam, padam tako da mi noga ostaje ispod motora i čista je lutrija kada ću izaći iz pada nepovređena, a kada ne. Inače imam dobre čizme i uvek vozim u ful opremi za enduro. Čitava priča je zbog toga što se sada ponovo nalazim na prekretnici šta dalje. Sa jedne strane stoji razum, a sa druge đavolčić čuči i šapuće: hajde ne budi kukavica, pogledaj samo te planine, nećeš ih se valjda odreći, ne sad! Nije ni toliki problem da ponovo ustanem posle pada i izborim se sa svim demonima koji me čine nesigurnom. Znam da će to sve to nestati posle prve krivine. Problem je što ja znam da ovo nije poslednja povreda. Pitanje je samo koliko imam snage i volje da se sa tim iznova nosim a i hoće li i kada dozlogrditi mojima da mi u oporavku pomažu. Jeste, motor je način života. Način mog života. Posebno u kombinaciji sa životom u selu u planini. Ne znam da li bih drugačije i mogla živeti čak i da odlučim. Mislim, može čovek svašta, ali svakim odustajanjem i napuštanjem onoga što ga ispunjava , gubi deo sebe. Mi, neki, lepotu nalazimo i u tom lomatanju po planinama. Majka me često pita, šta nalazim u tome kad sam se toliko puta povređivala ( i mimo ove dve veće povrede), zašto se iznova i iznova vraćam na motor? Ne umem baš tačno da joj odgovorim šta je to, osim što mi motor mami osmeh od uveta do uveta, što mi srce svaki put zaigra kad pronađem neki novi put ili prođem nekuda gde nije baš najlakše, što se osećam kao pobednik svaki put kad se popnem na neki vrh Paaa, dovoljno je čini mi se da ponovo uđem u ovaj začarani krug, pa šta bude. Aj videćemo još šta će biti. Da li ću u moto penziju sada, ili kasnije? Ili uopšte neću Uh koliko sam se raspisala a nema ni jedna slika. To ostavljam za naredno pisanje. Ili će biti novih slika iz nove runde, ili ću vaditi stare iz arhive. Zavisi šta prevagne. Razum ili osećanja

Umalo da zaboravim, Hvala na suveniru iz Albanije Našao je počasno mesto na frižideru odmah do još jedne Vespice koju sam ranije dobila. Ne znam da li mi to suptilno sugerišete da se manem lomatanja po brdima i pređem na nešto nežnije, ali magnetić me baš obradovao

Baš me je obradovao tvoj dolazak. Doneo si sa sobom onu lepu energiju koju putovanja i vožnje pokreću, a koja mi baš nedostaje E sad, što ništa nisi hteo da se poslužiš, pa ni ponuđenu stolicu nisi koristio, nego si sedeo na koferu, to je već druga priča . Nadam se da ćemo to popraviti nekom sledećom prilikom. Red je i novi motor da napravi ovuda krug A zatezanje lanca smo apsolvirali. Sad i u pola noći časkom možeš da ga dotegneš. Meni preostaje neku dužu cevku da nabavim , kako ti ono reče - ubeđivač , pa i ja na Beti da dotežem sama. Čim si otišao izmileše dvorišni ljubimci, valjda su i oni hteli da te isprate

Vodopad Svetigora, ispod manastira Morača. Još lepši i raskošniji je u rano proleće kada ima puno vode. Morača Manastir Morača kao deo celine Stari Kaluđerov most , ( vodopad u pozadini). Više slika mosta sam postavila u temi mostovi.

Stari Kaluđerov most preko Morače, ispod manastira Morača. Nedavno je obnovljen gornji deo za prolaz pešaka. Na ploči piše da je napravljen 1842. ali se zapravo ne zna kada je tačno sagrađen i ko ga je podigao. Negde sam pročitala podatak da je na zidu manastira upisana 1722 god., kao godina njegove izgradnje.

Lepe slike , lep motor i lepi Maljen Na tom mestu ( prve dve slike) samo jedna krivina niže, sam pre tri godine nezgodno pala i polomila petu. Sreća da tada nisam vozila sama što se jako retko dešava, inače bi bilo veoma nezgodno . I ovako je bilo nezgodno. Četri motora, četri vozača a ja ne mogu ni da se oslonim na nogu a kamoli da vozim svoj motor. Srećom naišao je kvad pa me je izvezao do kafane i asfalta... Za razliku od te velike povrede, sad ovo u februaru kad sam proklizala na ledu, ovde u Cg, i polomila kost na drugom stopalu, tada sam bila sama ali sam uspela da se dovezem nazad kući nekih 15-16 km . U svakom slučaju opreza nikada dosta a posebno kada se vozi sam .

Bjelasica, u sumornom danu. Vazduh više miriše na zimu, što potvrđuje i moj autfit ( jakna, kapa, marama, rukavice). Ali, boje, zelena trava prošarana cvećem, život koji se budi, kažu da je proleće uveliko stiglo

Uh, negde imam tu fotku ali je sad to teško naći Ali da je bio dobar Pikijev patent stoji. Posle smo kad god je trebalo nešto pričvrstiti u nedostatku drugog načina, i mi ostali koristili gaće

Izvinjavam se za mali off, nije voge u pitanju ali su slike sa istih mesta kuda ste vozili A kako nisam sela na motor sad skoro četri meseca zbog povrede, gledajući " moja brda" na snimku, kako umem da zovem sve ove planine okolo kuda vozim, baš me uhvatila nostalgija Mada, sad vidim i ja sam uz tu uzbrdicu išla u maju, polovina maja prošle godine. Sneg se već otopio bio, ali je vrv isto bilo mokro i klizavo. A pogled na Šiško jezero je iz septembra Evo nađoh i slike iz Bogićevice, da vidite kako izgleda kad nema snega Ćafa Bogićes, sama granica sa Kosovom. Cela ova linija kuda ide put napred je granična linija Hridski krš Hridsko jezero, dole. Kažu da je jedno od najlepših u Cg

Kad je suvlje malo je lakše izaći uz uzbrdicu ka repetitoru. Vama je bilo i klizavo. A slična vam je bila i ona uzbrdica ka Crnoj glavi, odakle ste gledali Ursulovačko jezero. Isto poveći nagib i kolotrazi. Super avantura, nema šta

Sjajno momci! Gledam snimak i jedva u nekim delovima prepoznajem gde ste vozili . Ono prvo pod snegom, to je ka Hridskom jezeru? Ovako pod snegom ne prepoznajem ali napisali ste Prokletije, pa mora da je to, ne znam gde bi drugo moglo biti. A Bjelasica, sve putevi kuda vozim, doduše kada nema snega I skroz mi neobično da gledam na snimku vas trojicu, a obično kad vozim ni jedan motor nisam srela, jedva po neki kvad katkad. A vozila sam puno i često Fina ona uzbrdica ka repetitoru? Deluje odozdo strma al kad se krene ide. Nego, fascinantno mi je da ste znali kuda da se popnete da vidite Ursulovačko i Šiško jezero. Ja toliko dugo vozim ovuda a tek sam te vidikovce da ih tako nazovem otkrila prošlog leta i to prateći tragove kvada. Tim putem kuda ste i vi išli. Bravo! Lepo ste vi sve ovo izvozili obzirom na izazove.

Auh kako je dobar video , vrh! Ne znam za polemiku, ma nije ni bitno šta piše, važno da se krst vidi vrhunski Ja napisah Platije onako, jer odatle počinju Platije. A jesu i Rovca. A jeste i u kanjonu Morača. Pa kome se kako sviđa

Rekonstruišu put. Nije još otvoren, kažu ljudi odavde. Ako se ovo odnosilo na odron a ne na šarplaninca

Nemanja, ovaj deo puta u Cg, od Mojkovca ka Žabljaku mislim da je i dalje zatvoren, nije to još završeno. Treba proveriti. Bio je neki odron još prošle godine, zatvorili su put rekonstruišu . Nisu mogli ni motori. Mislim da tuda ne možeš. Imaš opciju, pričamo o asfaltu, od Kolašina kreneš ka Podgorici, prođeš Crkvine i spustiš se do one velike krivine gde počinje kanjon Morača, zove se mesto Mioska. Tu produžiš pravo, umesto da ispratiš tu veliku krivinu. Videćeš na mapi, preko Krnje Jele i Boana za Žabljak. Lep put za motor, ako nisi bio,dosta krivina, penje se i spušta

Pozdrav Nikola, baš mi je drago da si se vratio na forum a naravno i što se vraćaš na dva točka. Ja ti ne mogu dati neki pametan savet o izboru motora ali koristim priliku pošto si se vratio, da te zamolim da okačiš i ovde snimak krsta postavljenog u Platijama. Videla sam nedavno tvoj snimak, sjajan je kao i ostali tvoji snimci. A krst mi je posebno drag, jer je postavljen na steni u blizini mog sela, mogu ga iz dvorišta videti uveče kako sija Danju je predaleko da bi se video golim okom. Ali sa magistrale, sa proširenja odakle si verovatno podigao drona, se odlično vidi. Pozdrav i nadam se da ćeš izabrati pravi motor za sebe, pa da nam i dalje snimaš i fotografišeš sve ove prelepe predele Crne Gore

Lepo je, navikla sam se. To postane način života, kako jedan moj poznanik ume da kaže za motore . Ja sam spojila to dvoje, off i život u prirodi. Kad više ne budem vozila ( što možda i bude uskoro), ostaje priroda Ali i to ovde u mojim uslovima može samo dok sam na nogama i mobilna. Recimo, sad kad sam polomila nogu, baš je bio problem kada nisi samostalan, pa ne možeš uneti drva, otići do izvora vodu da namestiš ako nestane, odvesti se do prodavnice ili lekara koji su na 40 km i sl.. A dok sam zdrava i prava, i tada ima stalno izazova. Najstrašnije je recimo kada je veliko nevreme, kiše, oluja i grmljavina. To kada počne da tutnji i puca, pa se odjek prenosi kroz planinu, imam osećaj da će me svaki grom pogoditi a vetar i kuću i mene oduvati u Moraču Nekada nevreme razori put, ili se stena i zemlja odroni pa se ne može proći. A zimi ako padne dosta snega i poledi ni onda se ne može sići do magistrale. I tako... Ali, zato mi ptičice cvrkuću pod prozorom, sa prozora imam pogled na prelepa brda preko puta a vidim i Moraču, iz dvorišta mogu pravo na off u kom pravcu želim ili na hajking ako ne vozim. Tu samo moram malo paziti na ove divlje stanovnike ( sad ovo bez zezanja kažem), jer ih u šumama iznad kuće sigurno ima. Iz sela su svi vremenom otišli u gradove za lakišm životom. Ovamo uglavnom poneko vikendom dođe. Pa su se i životinje oslobodile, kreću se svuda jer ljudi gotovo da i nema. Ali, sve to zajedno čini život ovde neprocenjivim iskustvom koje je umnogome obogatilo moj život Meni samo jedan ovakav pogled vredi više od milion dolara ( nije sa prozora, nešto višlje je, ali isti pogled )

Nauči čovek da živi sa svim tim. Zato sam i ostala u planini, da se stopim sa prirodom i njenim stanovnicima Drugačije i ne može. Priroda prosto tera da je osluškuješ i pratiš, neće dozvoliti da joj nametneš svoje. Ali dobro je znati šta se može očekivati, posebno ako smo samo povremeno njeni posetioci . Nedavno se baš slatko nasmejah na temu medveda. Toliko smo pisali o njima, dal su se razmnožili, dal silaze u sela, diraju li ljude, kad naiđem na vest u Vijestima iz Bijelog Polja, meda snimljen kako trči po magistralnom putu nedaleko od Kolašina Ni u šumi, ni u selu nego na magistrali. I to onoj kojom redovno prolazim do Kolašina Ne umem samo snimak da kopiram pa ću link ka tekstu https://www.portalanalitika.me/clanak/kolasin-medvjed-snimljen-na-magistralnom-putu Sladak je meda skroz

Pa jeste, u pravu si, ako se pazi i zatvara šator, zmija neće ući, ne bi trebalo. Ipak, ja kod mene u dvorištu ne bih kampovala. U kamenjaru pored kuće je godinama stanište poskoka . Posipam svim i svačim da ih oteram, ali njih i dalje svake godine ima. Pa ostaje jedino da pazim kuda gazim i da ne uđe u kuću

A da proširimo listu? Divlje svinje? Niko ništa o njima? Zmije? Neki dan, ujutru izađem ispred kuće a ono zemlja izrovana a dva povelika panja koja su služila za sedenje potpuno izlomljena u komadiće Ja sam još dobro pršla, komšiji baštu čitavu prekopali i pojeli sve što je zasadio. I tako tri puta za redom. Ja baštu ni nemam al mogle su mi cveće pojesti. Evo šta je ostalo od mojih panjeva Sad i iz kuće uveče kad izlazim u dvorište gledam da ne iskoči kakva divlja životinja A za zmije ću posebno neki drugi put dok je uslikam, mrzi me sad da tražim staru fotku

Proleće u punom jeku, sve buja i zeleni, al' Komovi se još uvek bele

Jeste sigurni da su tuda prošli? Ja sam jednu grupu enduro motora videla da je sišla drugim putem, preko Maganika. To je bilo čini mi se neki dan pre prvomajskih praznika. I jesu veći motori bili, njih pet, šest. Baš sam pomislila kako znaju da je ovaj deo teta uništen i kako im je neko rekao kuda mogu zaobići sa Lukavice do Međurečja. Rekla bih da na tu grupu misliš.

Gledam i ne verujem kuda ste vi spustili motore Taj put jako dobro znam u stanju kada je prohodan, a i tada nije baš najlaganiji za opuštenu vožnju. Krajem jeseni prošle godine ( dan pošto sam tuda i ja sišla), velika bujica je potpuno odnela put od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog do mere da je jedva i koza može proći tuda Nisam znala tačno u koliko lošem stanju je put dok nisam videla vaš snimak i mogu reći da sam šokirana da ste tuda krenuli da spuštate motore. Svaka čast da ste uspeli ali gledajući stanje puta, ako se to uopšte više može nazvati putem, lako se moglo desiti da se zaglavite u tom odronu negde ili još gore da motor sklizne. A pošto je sve prošlo dobro mogu samo reći, bravo momci Zaista sam impresionirana