Zelenko je otišao kod drugara. On ga je tako doterao da ga nećete prepoznati Sada je vreme za kmx-a , da on i ja vidimo šta možemo i da zajedno ispišemo još neke stranice .. A onda, jednog dana vratiću se na četvorotaktno

To je super potrošnja, drugar ima takav motor i zadovoljan je skroz. Međutim kada se traži motor koji treba da zadovolji više kriterijuma a sa ograničenim sredstvima Sokčko je u tom trenutku bio dobar izbor. Jedna od presudnih stvari za mene kod izbora enduro motora je njegova težina. Zato je ovaj put izbor i bio dvotaktni motor da vidim da li ću lakše da rešim problem sa podizanjem motora kada padne. Videćeš kad stignem sa pisanjem do zadnje rute koliko muke oboren motor može da mi zada

Moguće. Posle povratka iz Golupca rađen je detaljniji servis pa ću sada videti kako stoji sa potrošnjom. Verovatno je sada manje.

Dvotaktni motor, kmx 125. Nažalost troši dosta, zavisi kako kada, ali potrošnja ide od 8 do 10 l Koliko tvoj DR troši?

Ruta br. 2 Kamp Toma - Radenka-Kanjon Boljetinske reke-Lepenski Vir , oko 50 km off roada Pošto sam uspešno probila led prvom vožnjom po Đerdapskim šumama i otkrila kakavu lepotu i magiju one kriju želela sam naravno još . A kako znamo da je naš drugar @Alp prokrstario Srbiju uzduž i popreko i sa svojih putovanja napravio bogatu riznicu putopisa i trekova malo sam potražila da vidim ima li još neka njegova ruta ovde u blizini. Nešto da mogu na točkovima da stignem do polazne tačke, izvozim rutu i vratim se u istom danu do šest sati, a da pri tom imam dovoljno goriva. Moj Skočko nema veliku autonomiju. Sa punim rezervoarom prelazi između 80 i 100 km u najboljem slučaju, a benzinske pumpe imam u Golupcu pa sledeću u Donjem Milanovcu. Dosta ograničenja ali uz malo volje nije nemoguće Setila sam se da su @Alp i @lord_oblivion pre neku godinu pravili trodnevnu turu po planinama Đerdapske klisure. Pogledavši trekove zaključila sam da bih mogla da vozim rutu koju su oni vozili prvog dana, samo moram da obezbedim kanticu sa rezervnim gorivom za svaki slučaj. Na pumpi u Golupcu sam pronašla taman odgovarajuću malu crvenu kanticu od 5l. Ova ruta je bila otprilike oko pedeset, šezdeset kilometara samo off roada, plus koliko mi je trebalo da od Golupca dođem do polazne tačke i posle se vratim. Sada sa kanticom je već bilo realno da krenem u ovu novu avanturu Početak treka je kod Kampa Toma, nekih 15 km posle Golupca a kraj u kanjonu Boljetinske reke nedaleko od Lepenskog Vira, na mestu gde se ova reka uliva u Dunav. Za povratak od Lepenskog Vira do Golupca ima 40 km. Znači ukupno od pumpe do pumpe oko 110 km u najboljem slučaju. Izvodljivo je. Ruta je baš zagolicala moju radoznalost i to je bilo presudno da odlučim da probam da je izvezem. Međutim najlepše stvari nikada ne idu glatko, mada nisam očekivala da odmah na početku naiđem na prepreku. A prepreka je bila zaista prepreka ! Ogromno stablo na putu poprečilo se tako da se ne može zaobići, a pokušaj da motor prebacim preko njega u solo varijanti bio bi veoma rizičan. Zapravo sasvim sigurno bi se završio sa motorom dole u potoku Teška srca sam morala da se okrenem i vratim do račvanja što mi je bilo baš krivo jer je izgleda ovaj putić bio jako lep. Iz podnožja gotovo od nivoa Dunava se peo skroz gore do Radenke i spajao sa putem po grebenu. Visinska razlika od podnožja do vrha je oko šesto, sedamsto metara, što znači da se put dosta strmo vijugavo penje gore a deluje jako privlačno za vožnju, bar tamo na početku. Sad, šta je tu je. Neću dozvoliti da propadne dan i planirana vožnja. Moram naći neki drugi alternativni put koji će me popeti gore na greben. Od račvanja jedan krak je produžavao pravo. Na oruxu se nije videlo ima li puta tuda do gore, ali sam pretpostavila pošto ovde ima puno vlaka jedna će sigurno izbiti na grben. Usput sam srela bageristu koji je probijao novi put pa sam ga pitala može li se nekuda za Radenku. Čovek je bio pomalo skepričan hoću li ja u gomili tih puteva koji se račvaju na sve strane uspeti da pronađem one koji će me izvesti na radenačke livade . Potvrda da puta ima bila je dovoljna da nastavim dalje. Uspon do gore u pojedinim momentima je bio dosta strm ali Skočko je izvlačio bez problema. Pratila sam svoje kretanje na oruxu u odnosu na putanju kojom sam trebala da idem i trudila se da joj se što više približim, posebno pri vrhu. U jednom trenutku sam izašla na svoj trek što je donelo olakšanje. Na pravom sam putu! Jednim malim delom ovaj trek se poklapa sa onim koji sam već vozila i to baš od momenta spajanja ali ubrzo moja nova ruta produžava dalje po grebenu paralelno sa Dunavom samo na visini od šesto metara i kreće se ka Lepenskom Viru. Bila sam fascinirana putevima koji su probijeni na sve strane kroz ovu gustu prašumu u Đerdapskoj klisuri. Omogućavali su da se krećem po ovim beskrajnim zelenim prostranstvima a da u isto vreme nisu narušavali prirodu i njene zakone. Potpuno utonula u zagrljaj planine, bez igde ikoga, bez ljudi, kuća, bez signala, iznenadila sam se kad se ispred mene zaustavila Lada Niva i iz nje izašao čovek da me pita znam li kako da dođe do nekog ribnjaka. Zbunjena , otkud sada ovaj čovek i kakav ribnjak na vrhu planine traži rekla sam mu da sam i ja na ovim putevima prvi put. A i on zbunjen, kaže da je negde pogrešno skrenuo pa ga je put doveo do vrha grebena. Razmenili smo par reči , pa se on okrenuo da se vrati dole a ja sam nastavila da pratim Racin trek. Usput sam naišla na prelep vidikovac. Od pogleda odozgo na beskrajna prostranstva pod šumama zastaje dah. Snaga i lepota tog prizora ne može da ne izazove strahopoštovanje. A nešto malo dalje kada se put već uveliko spuštao na dole preda mnom se pojavio Dunav, plav i moćan na svom putu kroz klisuru. Fenomenalan je osećaj kada se posle par sati vožnje po šumi vidik rasčistii a pred tobom se pojavi, mada još uvek daleko, krajnja tačka tvog puta. To već znači da je dobar deo današnje rute izvezen uspešno i obećava da će i ostatak biti takav. Odatle pa do uključenja na magistralu u više navrata je pogled na Dunav i Rumuniju preko puta bio fantastičan, kao sa razglednice. Takav da hteli ne hteli zastajete svaki čas da napravite par fotogtafija. Ruta u samoj završnici silazi u kanjon Boljetinske reke koja se nedaleko odatle uliva u Dunav a ja sam još malo vozila uz Dunav do Lepenskog Vira gde sam i zvanično mogla sebi da kažem : Uspela sam! I ova ruta je izvezena Dok sam vozila svim ovim šumama nisam uopšte imala pojma koje su to planine kojima sam prolazila. Međutim fascinantna lepota džinovskih šuma i bujnih livada zainteresovala me je da pogledam kom planinskom vencu pripadaju planine preko kojih sam vozila. Radi se o Karpatsko-balkanskom planinskom vencu i planini Severni Kučaj koja se prostire severno od Kučeva i Majdanpeka a smeštena je između Đerdapske klisure i reke Pek. Najviši vrh Nacionalnog parka Đerdap nalazi se na planini Šomrda koja je deo ovog planinskog venca a visok je 803 m. Nisam bila na ovom vrhu, a nisam ni znala da sam prošla veoma blizu njega, tako da to ostaje za neki sledeći put. Prelepe guste šume koje se prostiru na sve strane dokle pogled seže iako pretežno bukove, toliko su raznovrsne i bogate da su one glavni razlog što je ovo područje proglašeno Nacionalnim parkom. Po silasku u Lepenski Vir ostalo je dovoljno vremena da se lagano vratim magistralom nazad u Golubac gde sam na pumpi nataknovala gorivo. Prešla sam do sada rekordnih 105 km sa rezervoarom bez dosipanja iz kantice Zaista uspešan dan. Prelepi predeli, izvezena cela ruta bez komplikacija i problema uz motor koji je savršeno radio. Sa gomilom utisaka koji tek treba da se slegnu, pomalo umorna ali srećna ušuškala sam svog vernog drugara i zaštitila ga od predstojeće kiše a onda se i sama povukla na odmor ne primetivši da sam sa današnje avanture ponela suvenir u prednjoj gumi - veliki trn koji ju je izbušio. Trek: Kamp Toma - Radenka-Boljetinska reka-Lepenski Vir.kml Na slici ispod se vidi put kojim je trebalo da idem ali nisam mogla da prođem pa sam našla alternativu da presečem uzbrdo - nastaviće se -

Ruta br. 1 : Golubac-Radenka-Dobra Dok sam razmišljala odakle da krenem sa istraživanjem okoline i puteva onako usput sam se raspitivala kod drugara da neko nema možda neki trek odavde. Drugar mi je poslao jednu finu rutu koja kreće od Golupca pored manastira Tumane do mesta Radenka, odakle nastavlja da se penje do vrha grebena a onda neko vreme vijuga po grebenu da bi se na kraju šumskim putevima spustila u mesto Dobra. Priprema za polazak - ispred Golupca Ruta je dugačka šezdesetak kilometara. Kreće sa nadmorske visine od nekih 50 metara i penje se do sedamsto pedeset prolazeći kroz predivne listopadne šume , preko proplanaka a na kraju preko Dobranske reke završava u živopisnom mestu Dobra gde se ova rečica uliva u Dunav. Kako je ovo prvi put da sa mojim plavim drugarom sama krećem na vožnju ovog tipa, potpuno nepoznatu i neizvesnu u svakom smislu, što se tiče terena, puteva i uopšte onoga što me čeka , tome sam pristupila veoma pažljivo. Razmišljala sam, idem lagano da vidim kakva je ruta pa ako negde zapne uvek mogu da se vratim. Što se samog treka tiče skoro polovina je asfaltirana ( verovatno u međuvremenu od kada je trek napravljen – @Alp ga je vozio 2014. godine ) ali to ni malo ne umanjuje lepotu prirode i krivudavih putića koji se neumorno penju uz planinu. A onda kad sam već pomislila da od off roada neće biti ništa asfalt odjednom nestaje i počinje prelep makadamski put koji se direktno sa proplanka spaja sa nebom . U nekom trenutku sa tog puta se odvaja manji, strmiji zemljani koji nastavlja da se penje ka grebenu. Odatle počinje zelena čarolija, ona koja opija čula i podiže adrenalin. Koja obuzma toliko da grozničavo sa isčekivanjem hrliš dalje i dalje. Više nema sumnje, idem do kraja, vraćanje više nije opcija . Trek me vodi prelepim putevima po grebenu, pa kroz šumu, pored livada odakle se povremeno pruža fenomenalan pogled na susedna zelena brda pod šumom. Osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Skočko i ja zaista jesmo u zemlji čuda ! Sa drvećem toliko visokim da vrhovima para svetlo plavo nebo, valovitim zelenim brdima rasutim po grebenu, putevima koji nestaju u zelenilu, odsustvom civilizacije u svakom smislu, tišinom koju remeti jedino zvuk motora i poneka ptičica, sve oko mene deluje potpuno nestvarno. U narednim danima vozeći se po đerdapskim šumama otkrila sam da su one ispresecane zemljanim putevima koji povezuju vrh grebena sa podnožjem. Novi putevi se stalno prokopavaju buldožerima, šumari ih zovu vlake i koriste ih za izvlačenje drva . A meni su pružile veliko zadovoljstvo da vozeći se njima prošpartam šume uzduž i popreko dokle sam mogla da stignem i vratim se za jedan dan motorom. Posle vožnje po grebenu put počinje da se spušta naniže isto kroz šumu. Nailazim na posečena i naslagana stabla koja čekaju transposrt a nešto dalje je i parkirana mašina spremna da probija novu vlaku. Pred kraj spust postaje blaži a priroda pitomija. Nailazim na Dobransku rečicu koju sam pregazila dva, tri puta a zatim i na simpatičan vodopad pored puta. U samom mestašcu svojom lepotom me je opčinio drveni mostić i bele patkice ispod njega. Pogledajte kakav je to prelep prizor. Savršen završetak moje prve enduro vožnje po brdima iznad Đerdapske klisure. Ali lepota ne prestaje. Nazad ka kući se vraćam Dunavskom magistralom. Dan je miran i tih a voda ravna kao ogledalo. Još malo uživam pored Dunava. Upijam mirise, boje, slike. Dušu mi je ispunila radosti. Utisaka je toliko da ne uspevam sve da ih saberem. Odavno nisam doživela ovakvo zadovoljstvo i ispunjenje. Dok ulazim u dvorište u pet do šest, taman pred policijski čas razmišljam o tome koliko je život lep i smejem se naglas onako sama. Zakoračila sam ka izazovu i ovaj prvi najteži korak uspešno savladala. Biće ih još, zato sam tu, da se suočim i izađem na kraj sa njima. Sloboda, ponovo počinjem da osećam da teče mojim venama Trek Golubac-Radenka-Dobra 2020-04-24 1054__20200424_HH54.kml - nastaviće se -

Sasvim neplanirano, gotovo pred sam kraj ove nesretne epidemije koja nam je svima zakomplikovala živote otišla sam u vikendicu svoga prijatelja u jedno lepo malo mestašce na obali Dunava nedaleko od Golupca. Otišla sam malo da se osamim a ujedno i pobegnem od pritiska vezano za koronu i mere koje su se preduzimale u cilju njenog suzbijanja a koji mi je iz dana u dan postajao nepodnošljiv. Više nisam znala ni kada, gde ni koliko smem da dišem, hodam, mislim. Potpuna zbrka... Pa reko, idem negde gde osim mene, prirode i reke gotovo da nema nikoga. Bez televizije i vesti, da konačno slobodno udahnem punim plućima i naspavam se u miru i tišini. Na put sam krenula mojim malim plavim dvotočkašem sa namerom da tamo malo vozim po okolnim zabitima. Prvobitna ideja je bila samo vožnja po peščari koja se prostire na povelikoj površini u blizini mesta gde sam odsela i vožnja po nasipima uz Dunav. Međutim odmah prvog dana po dolasku sam otkrila kakve divne šume i puteve krije okolina Golupca i Đerdapska klisura pa sam naredne dane provela u njihovom upoznavanju i istraživanju. Imam dosta lepih slika i nekoliko zanimljivih trekova koje sam izvozila pa ću to podeliti sa vama jer ovaj predivni deo naše zemlje zaista zaslužuje da se upozna. Beograd-Golubac / put do tamo - nasipi i asfalt Od Pančeva do Kovina sam vozila dunavskim nasipom pa prešla preko mosta u Smederevo a ostalo skoro sve asfaltom. Skela u Ramu još uvek nije radila zbog epidemije inače sam veći deo puta mogla da izvezem van asfalta. Moj motorčić nije baš za ovakvu vrstu vožnje, nije za putovanja, posebno ne natovaren. Zbog toga sam se trudila da pakovanje maksimalno svedem na minimum. To izgleda ovako Dan je bio vedar, prelep a ja puna entuzijazma Izlazak na asfalt i saobraćajnu gužvu u Smederevu je razbio moju euforiju pa sam pokušavala da pronađem neko kompromisno rešenje, da siđem sa prometnog puta na neki sporedni, manji gde me neće oduvati svaki automobil i kamion dok me obilaze . Iza Požarevca sam se isključila ka Kličevcu i tim lepim putićem vozila do Rama a odatle nasipom ka Srebrnom jezeru pa iza Velikog Gradišta ponovo nasipom do odredišta, malog ušuškanog u borovoj šumi prelepog mesta na Dunavu - Vinci. Srebrno jezero ponovo nasipom od Velikog Gradišta do mesta Vinci Rumunija je tu odmah preko puta. Čini mi se samo ako pružim ruku dohvatiću drugu obalu. Baš tamo preko puta prošle godine smo Radomir i ja ušli u brda i započeli našu off road avanturu po obroncima Karpata. Tada je bio Zelenko a sada moj plavi Skočko. Isto kao onda već sutra počinje moja nova avantura po brdima i šumama samo sada sa ove strane Dunava i sa razlikom što u ovu avanturu krećem sama - nastavak sledi -

Posle sumornog kišovitog jutra rešenost ekipe da istrajemo u nameri da se vozimo bila je nagrađena perfektno vedrim danom Podloga se brzo osušila dovoljno pa je ova prva ovogodišnja vožnja po našoj lepotici Maljenu bila pravo uživanje. A nisu izostali ni veselo raspoloženje i dobra atmosfera Još po neka slika Suvobor Ravna Gora Veliki Maljen

Maljen

Evo i ja da se upišem Odavno nisam ništa pisala a poslednjih godinu dana slabo sam i vozila asfalt. Šume, pesak, brda i planine su me potpuno omađijale pa kramponima orem kad god mogu Ali ponekad se uželim i lepe vožnjice po asfaltu pa hondica i ja napravimo poneki kružić onako sa merakom. Ali i tu nekako uvek me vuče i najviše uživam na krivudavim putićima na kojima nema saobraćaja ni gužve. A ako još vijugaju uzbrdo onda je uživanje potpuno Danas sam napravila jednu od mojih omiljenih rutica kako ih zovem "za zagrevanje". Kasno sam krenula, posle dva. Izlazak iz Beograda je bio mučan i spor. Kolone automobila su išle ka Avali... Umalo da odustanem. Pomislila sam biće tako do Mladenovca. Ali nije, odmah iza Avale put se raščistio i moglo je lakše da se diše Ideja mi je bila da se provozam do Kosmaja, čisto malo da se razgibam na putu, da vidim kako Honda radi a i u kakvoj sam ja formi obzirom da na nju nisam sela ne pamtim od kada. A nisam baš preterano ni bila raspoložena za vožnju. Već dva dana imam veliku teskobu u duši od kada sam čula tužnu vest da je sjajan vozač, veliki čovek , lafčina i na motoru i u životu, izgubio život baš na asfaltu. Možda je to i bio razlog zašto sam danas izabrala da izađem Hondom i napravim rutu po asfaltu umesto uobičajene vožnje po šumi i brdima kros motorom. Bila je to moja vožnja za Bobošku i sve one koji su izgubili živote u ovom sportu-hobiju koji kada se jednom zavoli voli se srcem i dušom do kraja! Kako se gužva na putu raščistila a Honda veselo cvrkutala i moja teskoba je polako nestajala. Umesto nje raslo je osećanje ispunjenosti i zadovoljstva. Tu sam, baš gde treba. Radim ono što volim, ono što me čini onim što jesam, juče, danas, sutra...dok postojim. Volim zvuk motora. Volim osećaj slobode dok vozim. Nije važno koji motor. Važno je da se on i ja kotrljamo i stižemo tamo gde smo krenuli. Važno je da se krećemo, stalno i napred. Uvek. Kod Sopota skrećem. Nesvesno odlučujem da idem dalje. Do Aranđelovca preko Rogače, a posle ću videti... Lepe krivine na praznom putu se nižu. Uživam! U Aranđelovcu srećem dosta kolega na motorima. Otpozdravljamo jedni drugima. Vozim dalje preko Garaša ka Belanovici a onda skrećem na dobro poznat put koji vodi podno Ostrvice do Rudnika. Krivina za krivinom , sunce i prelepa priroda. Nedostajala mi je ovakva vožnja ! Uživam i dišem punim plućima. Kad izađem na Rudnik vraćaću se ibarskom. Volim i tuda da vozim. Nikada ne vozim previše brzo ali meni taman dovoljno da mi krv prostruji. Nije bilo gužve za divno čudo ni na ibarskoj. Srela sam usput dosta motora . Niko nije jurio. Izgledalo je da svi uživaju u slobodi i lepom vremenu. Posle lepog laganog kruga od nekih 230 km bilo je vremena i motor da operem pre nego sam ga parkirala u garažu. Lep dan zaista i vožnja koja mi je jako prijala. Vožnja je uvek ta koja me vraća u život, daje smisao kad se čini da ga nema, podiže energiju i briše tamne senke. Zato je i volim a drugačije ni ne mogu

Zelenko se toliko prolepšao da ga nisam prepoznala

Proleće

Fantastična priča ! Hvala ti što si me podsetio na ono što sam nekako usput izgubila , na to zašto volim vožnju na dva točka i šta mi motori u životu znače. A mnogima od nas život znače . Čini mi se da nema jačeg pokretača i intenzivnijeg osećaja od onoga kada pobediš sebe i ponovo se vratiš u sedlo. Svaka čast na ogromnoj upornosti i snazi da kada padneš ma koliko težak udarac pretrpiš , ustaneš i ideš napred sa istim ili još većim žarom i leptirićima u stomaku. Moje veliko poštovanje! Želim ti mnogo lepih i bezbednih kilometara a znam da će ti oni doneti veliku radost i sreću. Jer bitno je da si se vratio i da opet voziš

Ipak neće biti potrebno.

Da ne dolazi neko iz Kule danas za Beograd ili možda prolazi preko Kule? Trebao bi jedan deo za motor da mi iz Kule poveze za Beograd. Potrebno je da to bude danas. Ako slučajno ima neko da ide tuda a da je raspoložen da mi ponese jedan mali paketić javite mi se ovde ili na pp. Hvala,

Zelenko je zaista bio dobar i pouzdan drugar. Zajedno smo prošli mnogo toga a da me nikada nije izneverio. Drago mi je što je otišao u dobre ruke gde će imati pažnju baš kako je zaslužio Novi drugar je već tu. Da li će biti dostojan naslednik Zelenka videćemo, vreme će pokazati Kmx 125 , što bi rekli cvaja

Nacrtaj ti taj trek slobodno, ima nas još zainteresovanih za voženju i do Cera i po Ceru a i drugde

Dina u zalasku sunca

Trmanje

Evo i malo fotki od juče. Dan je bio izmišljen za zabavu na dva točka, vedar i sunčan, a društvo raspoloženo za svakojake igrarije i avanturu u pesku Priprema za polazak, ček da proverim jesam li dovoljno izduvao gume Husa uživa, još ne zna šta je tek čeka Prelepa peščara Izviđanje, gde li je ovde put ...Ma ne treba nam, samo napred Postaje toplo, hajde da se mi malo raskomotimo.. Pazi sad, počinje žurka ! Racina jaruga u kojoj se prošli put zanimao par sati pokušavajući da izađe Kad su motori videli gde treba da siđu momentalno su polegali i odbili dalju saradnju Ali samo na kratko.. Ajde, ajde, idemo dole. Nije baš lako, malo se klizamo, malo kotrljamo ali na kraju siđosmo svi u komadu Uh ala je ovo strmo i za peške.. E, a sad ko će da proba gore ? Evo Ica se sprema, hvata zalet.. Zamalo Zajedno je lakše Iz drugog pokušaja stiže skoro do vrha.. A sad Raca, I uspeo je ! Savladao je svoju jarugu Bravo Raco ! Taman kad smo mislili to je to, shvatili smo da iz rupe treba i izaći na drugu stranu. Doduše sa manjim usponom ali dubljim i rastresitijim peskom. Videli ste na Racinom snimku gore kako sam se ja borila sa tim A pogubila sam i neke šrafove u toj borbi Živele vezice, čas posla srede problem Na kraju izađosmo uspešno i svi na broju. Sad može i pauza za ručak A onda opušteno dalje.. I u smiraj dana zadovoljni nazad kući..

Evo ja se javljam ako je monitor još slobodan.

Auuh šta smo propustili. E da sam znala za ove slatkiše vraćala bih se i po ledu Šalim se malo, hvala Komšo i Gorice na pripremljenom dočeku, stvarno mi je žao što nismo stigli do vas. Ali put je bio dosta mokar a dan kratak pa je postojala opasnost da u povratku poledi. Zato smo se zaustavili u Ralji, malo ogrejali , proćaskali i krenuli nazad. Čim malo otopli eto nas kod vas i bez kolača

Vreme nas je dobro poslužilo, otvorili smo sezonu 2020. lepom vožnjicom do Ralje

Vidimo se Moja Mara je spremna Od dedamrazujade čeka okićena da se još malo šepuri i proveseli za praznike. A vreme je baš fino za prvu vožnjicu u novoj godini. Umalo da krenemo Mara i ja za Crnu Goru al ipak tamo preko planina možda bude snega i malo više hladnjikavo, a za tu vrstu uživanja ipak više volim sanke A ne bih ni da propustim prvu vožnju i ćaskanje sa drugarima. Red je da zajedno otvorimo novu sezonu i jedni drugima poželimo puno kilometara i radosti na dva točka u narednoj godini. Možda stignemo i do Mladenovca ako ne svratimo negde ranije na čaj, pa da pozdravimo naše drage drugare @Komsa@Gora-munja Odbrojavanje može da počne Ostalo je još nešto manje od 13h do Nove godine a malo više od dana do naše tradicionalne prvojanuarske vožnje. Vidimo se sutra!

Deda Mrazovi su spremni Rudolf i danas na svojim saonicama nosi paketiće da obraduje dečicu, a sutra će sa nama u veseloj crvenoj koloni da donese osmeh i radost našim drugarima iz Sremčice