Da nastavim... Drugi dan je bio zanimljiv ništa manje nego prvi iako smo i ovde planirali opušteniju vožnju obzirom na premor koji nas nije puštao. Plan je bio da se kod mesta Seča Reka iza Kosjerića uključimo na off ka Taorskim vrelima jer nam se juče baš dopao vodopad Skakavci a računali smo da zbog obilnih padavina na vrelima sigurno ima vode za razliku od prošle godine kada su bila potpuno suva. Odatle bi produžili dalje obroncima Povlena ka Divčibarama gde bi u zavisnosti od prolaznog vremena odlučili idemo li za Beograd ili nastavljamo offom ka Leliću i Valjevu. Slobodan, iako je imao želju da vozi sa nama bio je sprečen zbog obaveza ali nam je zato predložio jednu kratku vožnjicu kroz rečicu odmah po izlasku iz Ježevice da nam dan počne zanimljivo. Kako je rekao to nije ni približno onome juče, kaže lagano ćemo proći Haha, ja ne odbijam zabavu u nagoveštaju, posebno što sam gledala film gde on vozi kroz tu rečicu i tačno sam znala kako će to da izgleda Jeste daleko manje problematično od onoga juče ali veoma slično vožnji kroz Zavojšnicu ispod Medvednika. Vozi se kroz reku, preko reke, levom i desnom obalom gde može, a obale zarasle sa raznim preprekama kao i reka. Negde plića i kamenita, negde dublja sa peščanim bazenima a negde ima i stepenica. A mi još bunovni i umorni Ovde je najteže bilo Ivanu sa ktm-om. Ali prošli smo. Polako i sa povremenim izviđanjem trebalo nam je da izađemo iz reke i posle uzbrdo kroz šumu i nečije dvorište na put skoro dva sata. Ali je vredelo Slobodan nas je ispratio do izlaza na off gde smo se rastali ali samo do sledeće vožnje. Eto mene opet uskoro na Maljenu Vlada osmatra kuda dalje, dal u reku ili preko nje Skočko u žbunju. Gotovo ista slika kao pre par nedelja samo je druga reka u pitanju Vlada preko reke Odavde smo krenuli u ispitivanje ima li izlaza. Ima, idemo dalje. Au, jesam li ja kroz ovu vodu prošao ? Iz reke uzbrdo u šumu Do nečije kapije Pa još do jedne da izađemo na put A onda nas je dočekala ponovo kiša ali sada dosta jača pa smo se sklonili dok oblak prođe. Dok čekamo da pljusak stane slikam prelep krajolik I opet rastanak. Već je dva sata, Vlada žuri nazad za Beograd. Iako je želeo da vidi Taorska vrela moraće to da ostavi za drugi put. On ide nazad a Ivan i ja nastavljamo po planu Crkva u Subjelu Odmor na pumpi A onda nestvarna lepota - Taorska vrela Pajina vodenica viri iz zelenila Ivanu se osladile rečice , meri prutom dubinu reke Skrapež namerava da je pregazmo motorima Kaže tu nam se nastavlja trek. Ja opijena lepotom prirode nisam proverila da li se zaista nastavlja... A reka odmah uz obalu duboka do kolena. Ali Ivan ne odustaje Preterao je oba motora a ja sam tek onda shvatila da smo mi ma drugoj obali i u suprotnom smeru od treka Ali da nismo tu pogrešili ne bismo otkrili prelep put uz reku pa kroz šumicu koji nas takođe vodi do mesta Radanovci a odatle se uspon nastavlja kroz šumu do lovačke kuće na nadmorskoj visini oko 800 m gde se ponovo spajamo sa trekom. Put kroz šumu uz Skrapež jeste čaroban ali krije i poneku zamku Žitko duboko blato skriveno ispod vode u potoku Malo smo se pomučili da isčupamo ktm-a nazad Ali sve je to lepota enduro vožnje Lovačka kuća i povratak na trek Pa dalje uspon ka Drenovačkom kiku ( 946 m) Već je vreme dosta odmaklo, bilo je šest sati kad smo stigli do Kaone. Tu se naš današnji trek završava. Oko 60 km od Ježevice do Kaone uključujući probijanje po rečici čije ime nisam zapamtila, pa ću oko toga Slobodana zamoliti za pomoć. U Kaoni, konj i maca razgovaraju Odatle preko Divčibara idemo za Mionicu na ćevape a onda umorni ali skroz zadovoljni nazad kući. Time se naš fantastičan, potpuno ispunjen enduro vikend završio. Utisci se sležu, umor popustio, a crvić već radi kada i gde u novu avanturu Evo i trek od drugog dana 2020-06-28 1043__20200628_HH43.kml

Evo da dodam malo Vladinih fotografija, zaista ima prelepih...

Auh kakav vikend Sad kada sam malo došla k sebi prvo da se zahvalim Slobodanu @ZERO CORD ADV na predivnom druženju i fantastičnoj vožnji po delu Maljena koji do sada nismo vozili ni poznavali. Sve ono prelepo što enduro nudi, vožnju po bespućuma , adrenalin, istraživanje, probijanje preko prepreka koje je priroda nemestila baš tu za nas kao test istrajnosti i izdržljivosti, avanturu, zabavu ali i fantastičnu lepotu prirode skrivenu i ušuškanu od čovečijeg oka, sve to je stalo u prethodna dva dana. Slike ne mogu verno da dočaraju situacije ni trerene kroz koje smo prolazili kao ni lepotu prirode ali sam se trudila da koliko toliko zabeležim sve to. Sve je počelo susretom na Velikom Maljenu , upoznavanjem i kretanjem u kako smo mislili laganu opuštenu vožnju po prelepom sunčanom danu Pomislili smo biće lagana vožnjica jer je Zero došao velikim ktm-om, ali ne bude uvek sve kako se učini na prvi pogled I šešir i kremu za sunce smo poneli A Maljen prelep kao uvek Znali smo da su velike kiše prethodnih dana značajno izmenile stanje puteva ali ni pretpostavili nismo koliko. U međuvremenu je i kiša počela da pada da još malo doda vode na i tako natopljenu i klizavu podlogu Put koji je do pre dve nedelje bio prohodan i za velike motore , Slobodan je vozio tuda nedavno, sada je bio izbrazdan kraterima niz koje je tekla voda i valjala krupan kamen. To je otežalo vožnju svima a posebno velikom i teškom ktm-u. Posle dosta muke prođosmo ovu strmu kamenu deonicu pa smo stali malo da danemo dušom u hladovini. Kiša je prestala ali je bilo sparno i vlažno, teško vreme. Slobodan je rekao da je to bila najteža deonica, do skoro je verovatno i bila, pa smo se opustili ne sluteći šta nas tek čeka A onda se put pretvorio u reku. Jedini put na dole, postaje korito reke sa još većim kamenjem, stepenicama i kraterima. Šta da se radi, što se mora nije teško. Posebno što kako je put teži i neizvesniji postaje zabavnije i diže adrenalin do neba. Moramo proći, povratak nazad nije moguć. I uspeli smo, prošli smo tokom reke do njenog skretanja sa puta Posle sledi opuštenija deonica do vodopada Skakavci i zaslužen odmor u prelepom prirodnom ambijentu I degustacija gulaša od sedam vrsta pečuraka. Kako je to super ukusno da znate. Odatle smo vozili do Subjela, skoro se popeli na vrh, a neki smo se i skotrljali sa njega , a onda preko Tometinog polja nastavili do Ježevice. Za kraj ovog fenomenalnog , napornog ali stvarno fantastičnog dana, srećni i punog srca, seli smo da rezimiramo utiske i napunimo stomake . Ogladni se od ovakve vožnje..

- drugi dan Jutro počinje još sanjivim pogledom na Drinu odozdo... Ali ubrzo sa prelepog vidikovca gledamo Drinu, Ljuboviju, Bratunac i novi most koji ih spaja odozgo. Fantastičan pogled se otvara na sve strane Ali ima dalje da se vozi, treba istražiti i danas jednu novu trasu... Ovaj put nije kroz reku ali je kroz šumu ... I odmah na početku prepreka na putu a ko zna šta ima dalje.... treba pogledati A dalje se put gubi u travi i žbunju... Ali ne damo se sprečiti u nameri da ovom trasom prođemo i izađemo na neki put... Upornost je bila nagrađena Evo puta! A evo i osveženja u pravi čas Prelepa Trešnjica, svaki put ostavi bez daha Taman smo stali da predahnemo ali nas je kišica poterala dalje Samo par kapi pa ponovo sunce I ovaj dan je bio uspešan! Lepi putevi, ali i zahtevni onda kada najmanje očekujemo, predivna priroda i fantastični vidikovci. A uz to je istrasiran i jedan novi put po ne baš lakom i pristupačnom terenu. Sad možemo kući ...do sledeće vožnje

Evo malo slika i od mene: - prvi dan Posle obilnih kiša prethodne nedelje sačekao nas je fantastičan vedar dan izmišljen za vožnju Medvednik i Jablanik na horizontu - naša sledeća tačka na ruti Jedna od retkih, odnosno jedina zajednička slika učesnika ove vožnje Ali zato motori često poziraju zajedno  Zavojšnica, ovuda smo prošli ali još vode i kamenja nas čeka A i žbunja, šipražja i blata ispod lišća... Ica u izvidnici može li se dalje ili moramo nazad... Idemo dalje, nema vraćanja dok god ima kuda točkovima da se prođe ... Vode u čizmama je bilo do članaka Ali je vredelo, svaki metar! Na kraju smo prošli kroz reku i izašli na put A onda gore strmim usponom ka vrhu Medvednika. Pa na drugu stranu strmim spustom niz krupan kamen. Slika nema, trudila sam se da ostanem na točkovima i ne završim kao prošli put naglavačke nizbrdo Rimski most - za kraj ovog maratonskog ali uzbudljivog i uspešnog dana.

Kanjon Trešnjice

Medvednik i Jablanik na horizontu a nešto kasnije na licu mesta

Bravo za putopis i avanturu Nadam se da ćeš nas uskoro obradovati još nekom ovako lepom i zanimljivom pričom iz dalekih krajeva , možda baš tom iz Perua. Za osobu sa ovakvim avanturističkim duhom granice ne postoje. Želim ti da ostvariš svaku avanturu i putovanje koje zamisliš

I meni je žao baš , video si htela sam ali onaj zatvoren put pa mi još pogrešili i bilo je prekasno. Sledeći put dogovaramo na vreme . Drago mi je da ste se vi lepo izvozili i da kiše nije bilo

Posle nećkanja hoće kiša, neće kiša za vikend ipak se u petak iskristalisalo da će subota biti suv i vedar dan pa smo Radomir i ja rešili da ga iskoristimo lepom vožnjom po Maljenu. Nastavili smo rutu koju smo prethodni put skratili zbog kasnog polaska zbog kiše. Na kraju smo napravili nekih stotinak kilometara, istražili neke nove putiće i probili se kroz korito jedne rečice što je bilo ekstra zabavno ali bogami i naporno Gazili smo Tinju nekoliko puta, provlačili se ispod žice za stoku na putu, zaglavljivali se u "živom" blatu, čupali uz kamenjar, ali i odmorili u hladovini na prelepoj livadi. Fantastičan dan i mnogo lepa vožnja koja troši energiju do padanja sa nogu a onda je puni na maximum

Mogli smo se sresti ako je vožnja od ovog vikenda. Bilo je za vikend na Maljenu više grupica enduraša ali smo se izgleda svi mimoišli . Radomir i ja napravili isto jedan fini veliki krug do Bogdanice i pronašli par super zanimljivih putića.

Ruta br. 6 Trek sa Golubačke džipijade 2020 - ceo I izvozila sam ga . Svih pedeset šest kilometara, po šumi, po polju, po planini, uz uspone, nizbrdice, preko proplanaka sa fenomenalnim panoramski pogledom na Golubac , Dunav i susednu rumunsku obalu, pa opet kroz šume, pa po nekim livadama sa dubokim kolotrazima, pa po planini preko puta manastira Tumane, pa iznad manastira .... svuda. Zaista lepa i ni malo laka ruta. Možda se naizgled čini ne tako zahtevana, ali uopšte nije tako. Putevi izabrani za ovu vožnju su sporedni, slabije korišteni putići koji se penju pod različitim nagibima kroz šume i preko brada , neravni i izbrazdani kolotrazima od džipova a na više mesta toliko zarasli u žbunje da se trebalo probijati. Od svih vožnji koje sam ovde vozila ova je bila najveći izazov bez premca. Međutim, jutros sam ustala rešena da rutu izvozim celu bez obzira šta se bude dešavalo. Takva odluka u čoveku pokreće sve što je potrebno da spreman krene i suoči se sa onim na šta nailazi. Pažnja i koncentracija su mi bili daleko bolji nego prethodnog dana mada je fizička kondicija i dalje nedostajala. Ali adrenalin čini čuda i želja da ne odem odavde a da ne prođem rutu do kraja. Odlučila sam da preskočim onaj uspon sa sipavim peskom na početku i uključim sa na rutu sa asfalta malo kasnije jer nisam želela da ostavim mogućnost da mi nešto poruši motivaciju. To je bila dobra odluka. Na celom putu nisam više naišla ni na jedan deo koji nisam mogla da izvezem ali bilo je izazova drugačije prirode. U šumi je bilo baš klizavo blato, pa je u pojedinim momentima vožnja izgledala kao po ledu. Čak tri puta sam pala i dizala motor od čega je poslednje dizanje bilo baš čupavo i neizvesno hoću li uopšte uspeti. Sa ove vožnje bih izdvojila par deonica koje su na mene ostavile najveći utisak. Prva je šuma između Snegotina i manastira Tumane . Šuma sa visokim prozračnim drvećem i širokim putevima prekrivenim tresetom. Na oko prijatna i prelepa, krije niz zamki za vožnju u vidu dubokih kolotraga prekrivenih lišćem. Na jednom takvom sam prvi put pala. Motor se nezgodno prevrnuo malo u minus pa sam se pomučila da ga podignem. Ali tada sam još uvek bila puna elana i rešenosti da sve bude ok do kraja. Pri padu se štitnik lanca malo iskrivio pa je kačio lanac. Iako sam imala alat i klješta nisam baš uspela da ga ispravim. Međutim kako sam odmicala dalje raspoloženje mi je bilo sve bolje, a samopouzdanje da će ovaj današnji pokušaj da izvezem trek biti uspešan, raslo je sa svakim pređenim kilometrom Posle ove doenice trek preseca asfaltni put koji vodi ka manastiru a ruta ulazi u šumu iznad njega. Ova šuma je drugačija, ne tako visoka , gušća i strmija a putevi ponovo vlažni i klizavi. Ali je i ona lepa. U jednom trenutku grešim i skrećem sa treka pa u pokušaju da se okrenem na nagubu gubim ravnotežu i motor ponovo pada. Uh sada je već u velikom minusu. Pokušavam da ga nekako okrenem da mi bude lakše da ga podignem ali okretanje mi ne ide. Morala sam dosta snage da uložim da ga tako izvrnutog podignem. Ali jesam . Sledeća lepa deonica prolazi preko proplanka sa fenomenalnim panoramskim pogledom. Prelepa slika Dunava dodatno okrepljuje dušu. Prešla sam već dve trećine puta. Umorna sam i iscrpljena što značajno utiče na koncentraciju ali nastojim da je i dalje održim jer mi je neopisivo važno da ne napravim neku veću grešku koja će me stajati i vremena i snage. Vanredno stanje je još uvek u toku pa je vožnju bilo poželjno završiti do 18h posebno što u povratku kući moram bukvalno ispred policijske stanice da prođem. Od vidikovca put se strmo spušta u rupu do napuštene kućice sa prelepom česmom u stablu drveta i koritom . Česma mi je došla kao spas u poslednjem momentu jer sam već popila svu vodu koju sam ponela a pokazaće se da mi je baš ta sveža izvorska voda koju sam tada popila i natočila u flašicu bila izuzetno značajna nešto kasnije. Iz te rupe kreće malo strmiji uspon klizavim blatnjavim putem kroz šumu mestimično prošaran krupnijim kamenom. Malo sam strepela hoću li moći odatle da izađem mađutim to je prošlo bez problema. Izašla sam na relativno ravan put kroz šumu. Ostalo je možda samo još nekih pet do deset kilometara do kraja. Međutim zemlja je bila jako klizava i mokra. Točak mi je ponovo skliznuo i motor pao a i ja sa njim. Dok sam ustajala bilo je jasno da će ovo podizanje biti jako problematično. Zemlja je toliko bila klizava da nisam mogla čizmama da se oslonim da sama ustanem a kamoli da se oduprem i podignem motor. Plus što je ponovo bio u minusu. Skinula sam sve sa sebe, ranac, kacigu, jaknu, sve što je bilo viška i krenula da nameštam motor za podizanje. Ali kako mu priđem okliznem se i završim u blatu. Uh problema li. Čak sam donela neko kamenje da podmetnem kao oslonac sebi a i ispod kormana da ga što više odignem iz blata. Međutim kako god sam pokušavala nisam uspevala da podignem motor. Već negde na jedenoj trećini do vertikale bih zajedno sa njim ponovo skliznula u blato. Više nisam imala ni snage. Svaki neuspeli pokušaj je značio manju šansu da ću ga uopšte na kraju podići . Već je bilo pet sati , nebo se ponovo smračilo i najavljena kiša samo što nije počela. Sedela sam tako u blatu pokušavajući da prikupum snagu uz flašicu one izvorske vode koja je još imala svežinu i razmišljala, neće valjda sada na samom kraju biti da ne mogu da izađem iz problema. Međutim, valjda kada skupiš sve motive koji su te doveli tu gde jesi, sve koji te pokreću i teraju da voziš kojekuda, kada ih jasno sabereš i postaviš u centar misli i osećanja, pojavi se od nekuda snaga koju misliš da više nemaš i ustaneš rešen da uradiš sve da problem prevaziđeš. U poslednjem pokušaju, jer zaista posle njega više nisam mogla ni da stojim, podigla sam motor. Sećam se da sam disala tako brzo i teško da mi je trebalo deset minuta da se povratim i još petnest da uopšte budem u stanju da ustanem i popnem se na motor da ga prevezem iz blata tako da ostane na točkovima. Za još jedno podizanje jednostavno više nisam imala snage. Polako sam prevezla tih poslednjih par kilometara i izašla na asfalt. Stigla sam do pumpe u deset do šest. Za pranje motora nije bilo vremena . U šest i pet sam se parkirala ispred kuće. Bio je to težak dan ali za mene i moju enduro vožnju posebno važan. Izvozila sam trek do kraja. Podigla sam motor više puta, čak i onda kada je izgledalo potpuno beznadežno. Motor me nije nigde ostavio. Istrpeo je sve moje hirove. Iako već na pola snage nigde nije zatajio, nigde stao, nije me izneverio. Izvezao me je kroz sve šume, žbunja, kolotrage ,brda, polja, blato, uspone i nizbrdice i dovezao nazad kući. Sve bez i jednog jedinog problema. Posle ovog napornog dana u srcu mirna i zadovoljna zbog uspešno obavljene misije tek uveče sam pogledala kakve su posledice mog rvanja sa blatom i motorom. Desna podlaktica je bila puna masnica i oderotina od pokušaja da upotrebim sve delove tela , poduprem motor i uspravim ga. Ali to se isplatilo na kraju. Modrice će brzo proći a satisfakcija da sam na kraju ipak uspela ostaje da se pamti i da mi greje srce kada ubuduće negde zapnem. Toliko sam bila umorna da sam sledeći ceo dan prespavala , iz kuće nisam izašla. A narednog dana ujutru sam se spakovala i vratila za Beograd. Ovde se moja avantura po šumama oko Golupca završava. Jednom možda ponovo dođem da nastavim gde sam stala. Skrivenih lepota Đerdapska klisura ima monogo samo treba zaroniti u njen svet i krenuti u istraživanje . Trek: Džipijada.kml - kraj

Ruta br. 5 Trek sa Golubačke džipijade 2020 - deo Ključna stvar vezana za moj dolazak i vožnje kros motorom ovde je to da od kada posedujem ovaj motor a to je nepuna četri meseca , ni jednom ga nisam sama podigla kada padne. Pokušala sam par puta ali nije išlo. Motor nije težak ali ja nemam dovoljno snage. To je automatski značilo da na vožnje idem uvek sa nekim. Ako se tome doda da nisam stigla ni dobro da ga upoznam, pa nisam bila sigurna u njegovu pouzdanost, plus ono što sam znala a to je da mu po povratku sleduje veliki servis , plus da su lanac i lančanici za zamenu, da su kramponi na zadnjoj gumi dosta potrošeni , sve su to bili razlozi koji nisu išli u prilog tome da krenem na ovaj put i ovakvu avanturu ovim motorom i sama. Međutim sada je bio taj trenutak i ja nisam mogla da ga propustim. Motor možda nije bio najspremniji, a ni ja, ali jednostavno to je bio onaj trenutak kada se treba suočiti sa izazovima enduro vožnje, sama, bez ičije pomoći pa da vidim kako i sa čim mogu da izađem na kraj. One prve dve duže vožnje po Đerdapskim planinama jesam vozila veoma pažljivo ali bila sam i puna adrenalina i rešenosti da uspem. To je ono kada je svaki atom u telu na svom mestu, kada je energija najbolje i najpozitivnije raspoređena i onda prosto voziš najsigurnije i najtečnije što umeš. Tu gotovo da nisam napravila ni jednu grešku pa mi motor nije ni jednom pao. Ni na jednoj od prve četri vožnje ni ja ni motor još uvek nismo pali. Koliko je to bio dobro jer me je hrabrilo da idem dalje, toliko je stajalo kao opterećenje i izazov koji me čeka a za koji još uvek ne znam kako ću rešiti. Ono što sam sigurno znala je da je nemoguće da se pad uopšte ne dogodi. Ovo je takav sport a i ja nisam toliko iskusan vozač da pad mogu potpuno da eliminišem. Sa druge strane onog jutra kada sam krenula na trek sa džipijade , ne mogu da kažem da je moje celokupno fizičko i mentalno stanje bilo na zavidnom nivou. To je jedan od onih dana kada još niste ni ustali a znate da je sve jako loše, i koncentracija i motivacija i energija, baš sve. Jedini motiv da uopšte krenem na vožnju je to što nisam želela da odem iz Golupca a da ni ne probam trek a vremena više nije bilo za odlaganje. Ako odem odavde mala je verovatnoća da ću doći ponovo da izvozim baš taj trek. Izabrala sam jedan od dva vrlo slična i krenula ka polaznoj tački. Vreme se nije još razvedrilo ali bar kiše nije bilo. Međutim kad dan počne loše tako se i nastavlja. Odmah na početku je bio neki nezgodan uspon po sipavom pesku u koji sam se odmah ukopala. Nisam mogla da izađem gore. Odustala sam od daljeg pokušaja, nisam se još razbudila i nije mi se cimalo sa motorom a posebno nisam bila spremna tada da ga podižem ako padne. Okrenula sam trek kontra i krenula od kraja u suprotnom smeru. Iz Golupca put ide prvo kroz neku šumicu da bi izašao iznad na proplanak sa poljima i njivama. Sve bi to možda delovalo privlačnije da vreme nije bilo sumorno, u šumi mračno i blatnjavo a tako i u mojoj duši. Gore na polju kad se vidik otvori malo je lakše i prijatnije. A i lep je pogled odatle na Dunav i na okolna brda i šume. Posle njiva ponovo dolazi šuma, sa usponima i nizbrdicama. Na jednom mestu put se račva u dva putića jedan pored drugog, jedan uzbrdo a drugi nizbrdo. Naravno, u skladu sa početkom dana ja sam izabrala pogrešan. To je put koji ide uzbrdo ali ga je voda izdubila, uništila i kanal napunila granama, lišćem i ko zna čime i učinila ga loše prohodnim. Vrlo brzo mi je postalo jasno da džipovi nisu tuda prolazili , da sam pogrešila a onda sam se i sama zaglavila u kanalu. Tu sam izgubila mnogo vremena i snage izvlačeći motor unazad do pravog puta. A pravi put , taj nizbrdo takođe nije bio u najsajnijem stanju. To su putevi koji se retko koriste, tako da su od zimus zarasli u šipražje a na pojedinim mestima ima i oborenih stabala. Pošto su između brda i u šumi sunce do njih teško dolazi pa se teško i suše. I tako u jednom momentu nepažnje na glatkom klizavom putiću točak mi je skliznuo i motor pao a i ja sa njim. Nemam pojma kako uvek padam vrljavo pa tako i ovaj put. Prsti desne ruke ostali su priklješteni između kočnice, ručice i zemlje. Kad sam izvukla ruku pojavio se mali podlivčić na prstu. Ništa strašno. Onda sam pogledala motor koji je ležao opružen na zemlji koliko je dugačak. Sami nas dvoje u sred šume. Dakle to je taj momenat. Podsetila sam se na trenutak tehnika za podizanje motora koje sam pre polaska više puta odgledala i zaključila da ovde pomaže jedino podizanje za ručicu, pa reko ajde da probam. Sreća nisam krenula odmah da ga cimam jer bi me bezuspešni pokušaji obeshrabrili a i brzo bih istrošila snagu. Umesto toga prvo sam točak i korman postavila u poziciju kako treba, pa zauzela pravilan položaj tela i tek onda krenula da ga podižem za ručicu. Najteže mi je bilo da ručicu odvojim od zemlje ali kada je krenulo nisam puštala, vukla sam ga na gore dok se nije uspravio. Auh koje olakšanje. Podigla sam motor. Jeee! Idemo dalje. Negde tamo u šumi na baltu ponovo je skliznuo i opet sam ga podigla. Sve to me je umaralo i jako uzimalo energiju koje i tako nije bilo. Dan je već dosta odmakao a ja nisam prešla ni četvrtinu rute. Čim sam počela da se radujem proplancima i nevoljko ulazila nazad u šumu ( a cela ruta je takva, red čistine, red šume ), znala sam da ne mogu izvoziti celu rutu, čak ni polovinu. Pogledala sam ponovo trek i odlučila da izguram gore do vrha a onda kod mesta Krivača izađem na asfalt i tako završim off road vožnju. Sišla sam sa treka tražeći put ka asfaltu. Tu sam prošla preko jednog prelepog zelenog brega. Sve vreme su mi se krampini punili blatom pa sam morala da balansiram i ne dozvolim motoru više da pada jer mi je ponestalo snage za podizanje. Pogledajte kakav prelep proplanak a pogledajte i moje gume pune blata . Nekako se izborih sa ostatkom puta i izađoh na asfalt. Asfalt takođe krivuda kroz prelepu prirodu i prolazi pored manastira Tumane. Tu sam zastala da se odmorim i malo posedim u miru i tišini. Manastir i okruženje su prelepi. Preko puta ima mali zološki vrt. Životinje me uvek obraduju i udahnu neku lepu, pozitivnu energiju. Na kraju sam svratila do moje nezaobilazne vulkanizerske radnje da operem motor od zemlje i blata a i da podnesem Giletu izveštaj o treku i vožnji . Samo davedest kilometara treka sam izvozila ali sam se vraški namučila i umorila . Ovo je prvi put da sam vožnju završila , više prekinula ovako rano. Nije bilo ni tri sata. Bilo je još vremena a oblaci su se konačno malo razišli. Ostavila sam motor, malo se raspremila, odmorila i izašla u šetnju. Baš ona mi je bila potrebna. Tišina i prostranstvo moje pustinje su mi polako vraćali snagu i duševni mir. A predivan zalazak sunca kojim se završio današnji dan bio je presudan u odluci da sutra probam ponovo da izvezem trek, samo sada ću pokušati onaj drugi. Trek: Džipijada deo treka.kml

Vožnja br. 4 - pesak Čekajući suvo vreme konačno sam rešila da napravim jedan krug po peščari i istrasiram bar jednu rutu. Ispalo je da je i ova vožnja bila zanimljiva. Čak sam uspela da napravim nekih tridesetak kilometara po putevima kroz pesak, pored njiva, pa do nasipa uz Dunav kod mesta Požeženo i nazad kroz pesak drugim putem. Usput sam vozeći pored nekih njiva naišla na nešto ne baš prijatno. Seljaci su ubijenog vuka privezali za drvo pored njive valjda da uplaše i oteraju neželjene posetioce. Međutim sve ostalo bilo je lepo i zanimljivo. Ovde priroda izgleda sasvim drugačije u odnosu na duboke i guste šume Đerdapske klisure. Drveće, ono malo što ga ima je golo, trava suva i siva. Podloga je pesak iznad koje se uhvatila tanka pokorica pa ima te sivkaste trave i žbunastog bodljikavog rastinja. Tek kada se put približi selu okolina dobija zelene lepše tonove. Vozeći se tako negde na sred pustinje, kako sam ja volela da zovem peščaru, našla sam streliše sa postavljenim metama ali i nešto jako zanimljivo, stare napuštene tenkove . Kasnije mi rekoše da ne idem tamo jer ima neaktiviranih eksplozivnih naprava pa moja radoznalost može da se završi sa velikim buuum. Srećom ovaj put nije bilo nikakvih loših posledica, čak ni kasnije kad sam malo skrenula sa puta i lutala preko brda punog žbunja sa velikim trnjem . Na kraju sam se vratila kući zadovoljna, istrasirala sam finu rutu tu u okolini a bilo je lepo i zanimljivo. pesak Dunav Kako je moje vreme u Golupcu polako curelo a približavao se povratak kući tako je i moje nestrpljenje raslo hoće li kiše stati i hoću li imati prilike da provozam Giletovu rutu. Nisam mogla da sačekam idealne uslove ali svakako nisam želela da odem a da bar ne probam može li se , mogu li ja voziti taj trek kad sam ga već imala trek - pesak pesak.kml - biće još malo -

Ruta br. 3 Krug iznad Golupca: Golubac-Dedine-Guvane i Kanjon Brnjičke reke U Golupcu su postojala dva mesta na koja sam redovno svraćala, gotovo svaki dan. Neko bi pomislio da je to neki kafić ( mada još nisu bili otvoreni tada) ili možda prodavnica ( i u nju sam svraćala povremeno ali tek kada posetim ova dva ). Dakle, moja dragocena i nezaobilazna mesta su benzinska pumpa koja je radila 24h i na kojoj sam mogla kupiti još po nešto, recimo vodu kada zakasnim u prodavnicu i vulkanizerska radnja. I jedna i druga su bile od ključnog značaja za moje vožnje ovde. Kada sam ujutru ustanovila da mi je prednja guma skroz izduvana odmah sam znala da se nije izduvala sama od sebe. Odvezla sam se nekako do Golupca i pravo kod vulkanizera. Tamo sam zatekla samo dečka koji je bio tu na praksi i nije nikada menjao ni krpio gume na motociklu, a nisam ni ja . Uz obećanje da ću mu sve pomoći i da ja moram gumu zakrpiti ubedila sam ga da skidamo točak. Da situacija bude još komplikovanija prednji točak je imao rim lock. Naredna dva sata smo nas dvoje a kasnije nam se pridružio još jedan čovek, lokalac koji je ponešto znao o motorima, davno ih je vozio, skidali, krpili i montirali točak. Ispalo je da smo ga uspešno okrpili. Držao je besperkorno sve naredne vožnje i povratak za Beograd. Pošto se vreme malo pokvarilo a i istrošila sam rute koje sam mogla da vozim preostalo je da sama krenem malo da istražujem okolinu. Još nisam ni vozila peščaru iza kuće koja je prvobitno bila razlog dolaska enduro motorom ovde. Naredne dve rute su nešto kraće, svaka oko tridesetak kilometara ali jednako lepe i zanimljive kao i ostale. Prva je istraživanje okoline, simpatičan putić iznad Golupca do vidikovca odakle se pruža prelep panoramski pogled na Dunav, Golubac i rumunske gradiće na suprotnoj obali. Ovo je inače i pešačka planinarska staza dužine 10 km, sa početkom u Golupcu i završetkom u mestu Dedine – Guvane. I ovčice koriste most da pređu na drugu stranu kanala Staza ide delom kroz šumu, manjim zemljanim putem mestimično izbrazdanim kolotrazima ali je ok za vožnju. Iz šume izlazi na proplanak sa fantastičnim pogledom a onda se nizbrdo ponovo kroz šumicu spušta ka magistrali. Poslednja deonica je makadamski put. Vidikovac sa fantastičnim pogledom na Dunav i Golubac A onda opet kroz šumicu A nebo kao naslikano I na kraju česma za osveženje Lepa vožnjica za dan koji sam planirala za odmor i opuštanje. Međutim kratka a vremena je još bilo pa sam odlučila da se odvezem do kanjona Brnjičke reke i provozam se uz kanjon dokle bude moglo. To je bila jedna od najlepših odluka jer sam otkrila prelepu rečicu i par drvenih mostića koji su mi upotunili radost tog dana. Reka je dosta široka kod samog ušća u Dunav ali prateći njen tok uzvodno se sužava i vijuga prolazeći kroz lepe šumovite predele. Na par mesta seče put, pa se tu mora pregaziti točkovima. Međutim i automobili porelaze iako nije baš ni usko ni skroz plitko. Ono što me je očaralo su drveni mostići napravljeni za pešake. Pomalo oronuli od starosti i neodržavanja i dalje imaju neodoljivi šarm. A tu su i lokvanji da upotpune idiličnu sliku ovog lepog mesta. Kroz kanjon motorom može da se prođe samo jednim delom a za dalje bi moglo peške. Taj deo je verovatno još lepši jer krije netaknutu prirodu do koje samo poneki avanturista stiže. Postoje i dva vodopada koja ja na žalost nisam videla uživo. Ali još jedan mostić i još jedan prelazak kroz reku jesam Ceo kanjon je dugačak 14 km. Na samom kraju dokle sam išla primetila sam jedan putić koji zavija dalje kroz šumu u brdo. Kasnije sam se raspitala, i on izlazi gore u Radenku ako je verovati lokalcu koji nije bio baš siguran u njegovu prohodnost i stanje. U svakom slučaju rekao je da je put dosta loš i strmo se penje uz kosinu tako da ovo nije bilo za solo istraživanje. Ali postoji kao potencijalna mogućnost. I tako je ovaj dan započet bez nekih velikih očekivanja na kraju ispao jako lep. Opuštena vožnja sa mnogo lepih slika u prirodi koje sam otkrila bila je melem za dušu i uživanje za sva čula. Napunila me je pozitivnom energijom koja traži nove izazove. Ali vreme nije išlo u prilog tome a još uvek nisam imala neku novu rutu koju bih mogla da vozim a da to nije lutanje. I dok sam svakodnevno svraćala na pumpu da dopunim rezervoar, postala sam već domaća među momcima iz vulkanizerske radnje pored, pa sam od njih saznala da gazda a i još neke kolege iz radnje voze džipove i da mi mogu dati trekove. Nisam ni znala da je Golubačka džipijada jedna od najbolje organizovanih i najjačih u Srbiji. Održava se početkom godine i okuplja dosta učesnika iz zemlje i inostranstva. Uz džipove organizuje se i trka kvadova. Upoznala sam čoveka koji je baš u organizaciji džipijade i čija ćerka vozi kvada. On mi je dao dva treka oko Golupca i okolnim brdima sa ovogodišnje džipijade. Trekovi su u osnovi veoma slični a dugački su oko 60 km. Jako me je obradovalo što sam dobila nove trekove. To je značilo novi izazov . Nestrpljenje i grozničavo isčekivanje da što pre krenem i proverim hoću li i ovo moći da izvezem nije mi dalo mira. Ali, trebalo je sačekati da kiša stane i da se staze kroz šumu koliko toliko prosuše. Sada je situacija u odnosu na prve dve vožnje bila značajno komplikovanija. Nisam znala šta me očekuje, kakvi putevi, kolike težine a ono što je izvesno otežavalo situaciju je kiša koja je puteve kroz šumu natopila i koji su sada sigurno klizavi. U kojoj meri trebalo je tek da otkrijem. Za sada čekam i vozim se u okolini. Trek: Vidikovac iznad Golupca-Dedine-Guvane i Kanjon Brnjičke reke 2020-04-29 1041__20200429_HH41.kml -nastaviće se-

Sviđa mi se CRF, probala sam malo Radomirov . Odličan motor. Čak iako ne bih mogla da ga dižem sa zemlje, što bi značilo da ne mogu sama na vožnje, ipak bih bila zadovoljna sa takvim motorom . Sveobuhvatan enduro motor koji može mnogo toga

Zelenko je otišao kod drugara. On ga je tako doterao da ga nećete prepoznati Sada je vreme za kmx-a , da on i ja vidimo šta možemo i da zajedno ispišemo još neke stranice .. A onda, jednog dana vratiću se na četvorotaktno

To je super potrošnja, drugar ima takav motor i zadovoljan je skroz. Međutim kada se traži motor koji treba da zadovolji više kriterijuma a sa ograničenim sredstvima Sokčko je u tom trenutku bio dobar izbor. Jedna od presudnih stvari za mene kod izbora enduro motora je njegova težina. Zato je ovaj put izbor i bio dvotaktni motor da vidim da li ću lakše da rešim problem sa podizanjem motora kada padne. Videćeš kad stignem sa pisanjem do zadnje rute koliko muke oboren motor može da mi zada

Moguće. Posle povratka iz Golupca rađen je detaljniji servis pa ću sada videti kako stoji sa potrošnjom. Verovatno je sada manje.

Dvotaktni motor, kmx 125. Nažalost troši dosta, zavisi kako kada, ali potrošnja ide od 8 do 10 l Koliko tvoj DR troši?

Ruta br. 2 Kamp Toma - Radenka-Kanjon Boljetinske reke-Lepenski Vir , oko 50 km off roada Pošto sam uspešno probila led prvom vožnjom po Đerdapskim šumama i otkrila kakavu lepotu i magiju one kriju želela sam naravno još . A kako znamo da je naš drugar @Alp prokrstario Srbiju uzduž i popreko i sa svojih putovanja napravio bogatu riznicu putopisa i trekova malo sam potražila da vidim ima li još neka njegova ruta ovde u blizini. Nešto da mogu na točkovima da stignem do polazne tačke, izvozim rutu i vratim se u istom danu do šest sati, a da pri tom imam dovoljno goriva. Moj Skočko nema veliku autonomiju. Sa punim rezervoarom prelazi između 80 i 100 km u najboljem slučaju, a benzinske pumpe imam u Golupcu pa sledeću u Donjem Milanovcu. Dosta ograničenja ali uz malo volje nije nemoguće Setila sam se da su @Alp i @lord_oblivion pre neku godinu pravili trodnevnu turu po planinama Đerdapske klisure. Pogledavši trekove zaključila sam da bih mogla da vozim rutu koju su oni vozili prvog dana, samo moram da obezbedim kanticu sa rezervnim gorivom za svaki slučaj. Na pumpi u Golupcu sam pronašla taman odgovarajuću malu crvenu kanticu od 5l. Ova ruta je bila otprilike oko pedeset, šezdeset kilometara samo off roada, plus koliko mi je trebalo da od Golupca dođem do polazne tačke i posle se vratim. Sada sa kanticom je već bilo realno da krenem u ovu novu avanturu Početak treka je kod Kampa Toma, nekih 15 km posle Golupca a kraj u kanjonu Boljetinske reke nedaleko od Lepenskog Vira, na mestu gde se ova reka uliva u Dunav. Za povratak od Lepenskog Vira do Golupca ima 40 km. Znači ukupno od pumpe do pumpe oko 110 km u najboljem slučaju. Izvodljivo je. Ruta je baš zagolicala moju radoznalost i to je bilo presudno da odlučim da probam da je izvezem. Međutim najlepše stvari nikada ne idu glatko, mada nisam očekivala da odmah na početku naiđem na prepreku. A prepreka je bila zaista prepreka ! Ogromno stablo na putu poprečilo se tako da se ne može zaobići, a pokušaj da motor prebacim preko njega u solo varijanti bio bi veoma rizičan. Zapravo sasvim sigurno bi se završio sa motorom dole u potoku Teška srca sam morala da se okrenem i vratim do račvanja što mi je bilo baš krivo jer je izgleda ovaj putić bio jako lep. Iz podnožja gotovo od nivoa Dunava se peo skroz gore do Radenke i spajao sa putem po grebenu. Visinska razlika od podnožja do vrha je oko šesto, sedamsto metara, što znači da se put dosta strmo vijugavo penje gore a deluje jako privlačno za vožnju, bar tamo na početku. Sad, šta je tu je. Neću dozvoliti da propadne dan i planirana vožnja. Moram naći neki drugi alternativni put koji će me popeti gore na greben. Od račvanja jedan krak je produžavao pravo. Na oruxu se nije videlo ima li puta tuda do gore, ali sam pretpostavila pošto ovde ima puno vlaka jedna će sigurno izbiti na grben. Usput sam srela bageristu koji je probijao novi put pa sam ga pitala može li se nekuda za Radenku. Čovek je bio pomalo skepričan hoću li ja u gomili tih puteva koji se račvaju na sve strane uspeti da pronađem one koji će me izvesti na radenačke livade . Potvrda da puta ima bila je dovoljna da nastavim dalje. Uspon do gore u pojedinim momentima je bio dosta strm ali Skočko je izvlačio bez problema. Pratila sam svoje kretanje na oruxu u odnosu na putanju kojom sam trebala da idem i trudila se da joj se što više približim, posebno pri vrhu. U jednom trenutku sam izašla na svoj trek što je donelo olakšanje. Na pravom sam putu! Jednim malim delom ovaj trek se poklapa sa onim koji sam već vozila i to baš od momenta spajanja ali ubrzo moja nova ruta produžava dalje po grebenu paralelno sa Dunavom samo na visini od šesto metara i kreće se ka Lepenskom Viru. Bila sam fascinirana putevima koji su probijeni na sve strane kroz ovu gustu prašumu u Đerdapskoj klisuri. Omogućavali su da se krećem po ovim beskrajnim zelenim prostranstvima a da u isto vreme nisu narušavali prirodu i njene zakone. Potpuno utonula u zagrljaj planine, bez igde ikoga, bez ljudi, kuća, bez signala, iznenadila sam se kad se ispred mene zaustavila Lada Niva i iz nje izašao čovek da me pita znam li kako da dođe do nekog ribnjaka. Zbunjena , otkud sada ovaj čovek i kakav ribnjak na vrhu planine traži rekla sam mu da sam i ja na ovim putevima prvi put. A i on zbunjen, kaže da je negde pogrešno skrenuo pa ga je put doveo do vrha grebena. Razmenili smo par reči , pa se on okrenuo da se vrati dole a ja sam nastavila da pratim Racin trek. Usput sam naišla na prelep vidikovac. Od pogleda odozgo na beskrajna prostranstva pod šumama zastaje dah. Snaga i lepota tog prizora ne može da ne izazove strahopoštovanje. A nešto malo dalje kada se put već uveliko spuštao na dole preda mnom se pojavio Dunav, plav i moćan na svom putu kroz klisuru. Fenomenalan je osećaj kada se posle par sati vožnje po šumi vidik rasčistii a pred tobom se pojavi, mada još uvek daleko, krajnja tačka tvog puta. To već znači da je dobar deo današnje rute izvezen uspešno i obećava da će i ostatak biti takav. Odatle pa do uključenja na magistralu u više navrata je pogled na Dunav i Rumuniju preko puta bio fantastičan, kao sa razglednice. Takav da hteli ne hteli zastajete svaki čas da napravite par fotogtafija. Ruta u samoj završnici silazi u kanjon Boljetinske reke koja se nedaleko odatle uliva u Dunav a ja sam još malo vozila uz Dunav do Lepenskog Vira gde sam i zvanično mogla sebi da kažem : Uspela sam! I ova ruta je izvezena Dok sam vozila svim ovim šumama nisam uopšte imala pojma koje su to planine kojima sam prolazila. Međutim fascinantna lepota džinovskih šuma i bujnih livada zainteresovala me je da pogledam kom planinskom vencu pripadaju planine preko kojih sam vozila. Radi se o Karpatsko-balkanskom planinskom vencu i planini Severni Kučaj koja se prostire severno od Kučeva i Majdanpeka a smeštena je između Đerdapske klisure i reke Pek. Najviši vrh Nacionalnog parka Đerdap nalazi se na planini Šomrda koja je deo ovog planinskog venca a visok je 803 m. Nisam bila na ovom vrhu, a nisam ni znala da sam prošla veoma blizu njega, tako da to ostaje za neki sledeći put. Prelepe guste šume koje se prostiru na sve strane dokle pogled seže iako pretežno bukove, toliko su raznovrsne i bogate da su one glavni razlog što je ovo područje proglašeno Nacionalnim parkom. Po silasku u Lepenski Vir ostalo je dovoljno vremena da se lagano vratim magistralom nazad u Golubac gde sam na pumpi nataknovala gorivo. Prešla sam do sada rekordnih 105 km sa rezervoarom bez dosipanja iz kantice Zaista uspešan dan. Prelepi predeli, izvezena cela ruta bez komplikacija i problema uz motor koji je savršeno radio. Sa gomilom utisaka koji tek treba da se slegnu, pomalo umorna ali srećna ušuškala sam svog vernog drugara i zaštitila ga od predstojeće kiše a onda se i sama povukla na odmor ne primetivši da sam sa današnje avanture ponela suvenir u prednjoj gumi - veliki trn koji ju je izbušio. Trek: Kamp Toma - Radenka-Boljetinska reka-Lepenski Vir.kml Na slici ispod se vidi put kojim je trebalo da idem ali nisam mogla da prođem pa sam našla alternativu da presečem uzbrdo - nastaviće se -

Ruta br. 1 : Golubac-Radenka-Dobra Dok sam razmišljala odakle da krenem sa istraživanjem okoline i puteva onako usput sam se raspitivala kod drugara da neko nema možda neki trek odavde. Drugar mi je poslao jednu finu rutu koja kreće od Golupca pored manastira Tumane do mesta Radenka, odakle nastavlja da se penje do vrha grebena a onda neko vreme vijuga po grebenu da bi se na kraju šumskim putevima spustila u mesto Dobra. Priprema za polazak - ispred Golupca Ruta je dugačka šezdesetak kilometara. Kreće sa nadmorske visine od nekih 50 metara i penje se do sedamsto pedeset prolazeći kroz predivne listopadne šume , preko proplanaka a na kraju preko Dobranske reke završava u živopisnom mestu Dobra gde se ova rečica uliva u Dunav. Kako je ovo prvi put da sa mojim plavim drugarom sama krećem na vožnju ovog tipa, potpuno nepoznatu i neizvesnu u svakom smislu, što se tiče terena, puteva i uopšte onoga što me čeka , tome sam pristupila veoma pažljivo. Razmišljala sam, idem lagano da vidim kakva je ruta pa ako negde zapne uvek mogu da se vratim. Što se samog treka tiče skoro polovina je asfaltirana ( verovatno u međuvremenu od kada je trek napravljen – @Alp ga je vozio 2014. godine ) ali to ni malo ne umanjuje lepotu prirode i krivudavih putića koji se neumorno penju uz planinu. A onda kad sam već pomislila da od off roada neće biti ništa asfalt odjednom nestaje i počinje prelep makadamski put koji se direktno sa proplanka spaja sa nebom . U nekom trenutku sa tog puta se odvaja manji, strmiji zemljani koji nastavlja da se penje ka grebenu. Odatle počinje zelena čarolija, ona koja opija čula i podiže adrenalin. Koja obuzma toliko da grozničavo sa isčekivanjem hrliš dalje i dalje. Više nema sumnje, idem do kraja, vraćanje više nije opcija . Trek me vodi prelepim putevima po grebenu, pa kroz šumu, pored livada odakle se povremeno pruža fenomenalan pogled na susedna zelena brda pod šumom. Osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Skočko i ja zaista jesmo u zemlji čuda ! Sa drvećem toliko visokim da vrhovima para svetlo plavo nebo, valovitim zelenim brdima rasutim po grebenu, putevima koji nestaju u zelenilu, odsustvom civilizacije u svakom smislu, tišinom koju remeti jedino zvuk motora i poneka ptičica, sve oko mene deluje potpuno nestvarno. U narednim danima vozeći se po đerdapskim šumama otkrila sam da su one ispresecane zemljanim putevima koji povezuju vrh grebena sa podnožjem. Novi putevi se stalno prokopavaju buldožerima, šumari ih zovu vlake i koriste ih za izvlačenje drva . A meni su pružile veliko zadovoljstvo da vozeći se njima prošpartam šume uzduž i popreko dokle sam mogla da stignem i vratim se za jedan dan motorom. Posle vožnje po grebenu put počinje da se spušta naniže isto kroz šumu. Nailazim na posečena i naslagana stabla koja čekaju transposrt a nešto dalje je i parkirana mašina spremna da probija novu vlaku. Pred kraj spust postaje blaži a priroda pitomija. Nailazim na Dobransku rečicu koju sam pregazila dva, tri puta a zatim i na simpatičan vodopad pored puta. U samom mestašcu svojom lepotom me je opčinio drveni mostić i bele patkice ispod njega. Pogledajte kakav je to prelep prizor. Savršen završetak moje prve enduro vožnje po brdima iznad Đerdapske klisure. Ali lepota ne prestaje. Nazad ka kući se vraćam Dunavskom magistralom. Dan je miran i tih a voda ravna kao ogledalo. Još malo uživam pored Dunava. Upijam mirise, boje, slike. Dušu mi je ispunila radosti. Utisaka je toliko da ne uspevam sve da ih saberem. Odavno nisam doživela ovakvo zadovoljstvo i ispunjenje. Dok ulazim u dvorište u pet do šest, taman pred policijski čas razmišljam o tome koliko je život lep i smejem se naglas onako sama. Zakoračila sam ka izazovu i ovaj prvi najteži korak uspešno savladala. Biće ih još, zato sam tu, da se suočim i izađem na kraj sa njima. Sloboda, ponovo počinjem da osećam da teče mojim venama Trek Golubac-Radenka-Dobra 2020-04-24 1054__20200424_HH54.kml - nastaviće se -

Sasvim neplanirano, gotovo pred sam kraj ove nesretne epidemije koja nam je svima zakomplikovala živote otišla sam u vikendicu svoga prijatelja u jedno lepo malo mestašce na obali Dunava nedaleko od Golupca. Otišla sam malo da se osamim a ujedno i pobegnem od pritiska vezano za koronu i mere koje su se preduzimale u cilju njenog suzbijanja a koji mi je iz dana u dan postajao nepodnošljiv. Više nisam znala ni kada, gde ni koliko smem da dišem, hodam, mislim. Potpuna zbrka... Pa reko, idem negde gde osim mene, prirode i reke gotovo da nema nikoga. Bez televizije i vesti, da konačno slobodno udahnem punim plućima i naspavam se u miru i tišini. Na put sam krenula mojim malim plavim dvotočkašem sa namerom da tamo malo vozim po okolnim zabitima. Prvobitna ideja je bila samo vožnja po peščari koja se prostire na povelikoj površini u blizini mesta gde sam odsela i vožnja po nasipima uz Dunav. Međutim odmah prvog dana po dolasku sam otkrila kakve divne šume i puteve krije okolina Golupca i Đerdapska klisura pa sam naredne dane provela u njihovom upoznavanju i istraživanju. Imam dosta lepih slika i nekoliko zanimljivih trekova koje sam izvozila pa ću to podeliti sa vama jer ovaj predivni deo naše zemlje zaista zaslužuje da se upozna. Beograd-Golubac / put do tamo - nasipi i asfalt Od Pančeva do Kovina sam vozila dunavskim nasipom pa prešla preko mosta u Smederevo a ostalo skoro sve asfaltom. Skela u Ramu još uvek nije radila zbog epidemije inače sam veći deo puta mogla da izvezem van asfalta. Moj motorčić nije baš za ovakvu vrstu vožnje, nije za putovanja, posebno ne natovaren. Zbog toga sam se trudila da pakovanje maksimalno svedem na minimum. To izgleda ovako Dan je bio vedar, prelep a ja puna entuzijazma Izlazak na asfalt i saobraćajnu gužvu u Smederevu je razbio moju euforiju pa sam pokušavala da pronađem neko kompromisno rešenje, da siđem sa prometnog puta na neki sporedni, manji gde me neće oduvati svaki automobil i kamion dok me obilaze . Iza Požarevca sam se isključila ka Kličevcu i tim lepim putićem vozila do Rama a odatle nasipom ka Srebrnom jezeru pa iza Velikog Gradišta ponovo nasipom do odredišta, malog ušuškanog u borovoj šumi prelepog mesta na Dunavu - Vinci. Srebrno jezero ponovo nasipom od Velikog Gradišta do mesta Vinci Rumunija je tu odmah preko puta. Čini mi se samo ako pružim ruku dohvatiću drugu obalu. Baš tamo preko puta prošle godine smo Radomir i ja ušli u brda i započeli našu off road avanturu po obroncima Karpata. Tada je bio Zelenko a sada moj plavi Skočko. Isto kao onda već sutra počinje moja nova avantura po brdima i šumama samo sada sa ove strane Dunava i sa razlikom što u ovu avanturu krećem sama - nastavak sledi -