7. DAN - 25. 8. 2025. (23. dan sveukupnog putovanja)
Kad sam se ujutru probudio, vetra i hladnoće više nije bilo, ali sam zato tokom noći morao da navučem komplet kišno odelo, pošto je baš bilo hladno, sigurno oko 5 stepeni iznad nule.
Dok sam se nakanio da ustanem i izađem iz šatora, prošlo je nekih dobrih pola sata. Skidam kišno odelo, okrećem ga da se osuši od kondeza koji se nakupio i pristavljam vodu za kafu da se kuva. Planirao sam da se okupam u reci, ali delovala je dosta prljavo. Ne od neke zagađenosti, nego više od spiranja okolnih kamenja, koji su vodu skroz zamutili. Odmah sam odustao od te namere.
Malo sam uključio i dron da snimi koji snimak i fotografiju odozgo, čisto da vidite kakva je okolina u kojoj sam kampovao.
Nakon popijene kafe i doručka, krenuo sam sa pakovanjem šatora. Dok sam pakovao šator, u nekom trenutku dunuo je jak vetar i vreća od šatora je velikom brzinom počela da leti ka reci. Refleksno poletim za vrećom i u tom trenutku sa težinom celog tela izvrnem lakat desne ruke kada sam pokušao da je zadržim na zemlji. Bol je bio toliko nepodnošljiv, da sam umalo zaplakao, prevrćući se po zemlji. Jedva sam smogao snage da ustanem i potrčim za vrećom, držeći se levom rukom za desnu, uhvativši vreću u zadnjem trenutku re nego što je uletela u reku. Izem ti i vreću i sve, umalo ruku nisam slomio. Vidim, pomeram šaku, ali ruku u predelu lakta jedva, boli čim je savijem. Vadim neke konjske masti i gelove za povrede, namažem i fiksiram zavojem ceo desni lakat. Kretanje lakta je poprilično otežano, ali mi je malo bolje ovako fiksirano, uliva mi neku sigurnost.
Jedva završavam sa pakovanjem kamp-opreme, trudim se da levom rukom sve radim i, nakon produžetaka, nekako spakujem sve na motor. Šta ću sad ako me zaboli, moraću do bolnice da idem. A bolnica mi u tri lepe, ima preko 100 kilometara do prvog naseljenog mesta sa nekom ambulantom. Nema veze. Šta je tu je, pratiću situaciju, neću da posustanem duhom, ima dosta do kuće, pa mi ne trebaju crni oblaci nad mislima.
Sedam na motor i krećem da se vraćam nazad uz rečicu. Opet prelaženje potoka, ali ovaj put ih jedva prelazim zbog bola u desnom laktu, koliko god se trudio da rasteretim desnu ruku. Dobro, još je sveže, treba vremena mozgu da se navikne na oštar bol.
Svraćam u naseljeno mesto Dartlo i tu vidim odvajanje za zaseok Dano. Kad sam već tu, ’ajde da vidim šta ima gore. Dok sam se uspinjao gore, usledeo je pogled na Dartlo, koji izgleda ovako:
Sliku zaseoka Dano nemam (biće prikazan na snimku putovanja na kraju pisanja putopisa). Okrećem se i silazim nazad ka Dartlu i dalje niz reku kuda me i vodi put.
Posle nekog vremena, nailazim na račvanje: pravo je Omalo, desno neki vodopad, šta li već. Podne je tek, idem desno ka tom vodopadu. U nekom trenutku dolazim i do signala, stižu odmah obaveštenja. Vidim, moji me zvali nekoliko puta, iako sam im rekao da neću imati signala. Ok, shvatam brigu, verovatno bih i ja brinuo isto tako. Zaustavljam se kako bih ih pozvao.
Nakon završenog poziva i mog potvrdnog odgovora da je sve u redu (držeći telefon levom rukom, jer desnom rukom ne mogu da držim telefon u podignutom položaju), nastavljam dalje ka tom vodopadu.
Ubrzo zatim stižem i do vodopada, koji je bio i kontrolna tačka na ruti.
Kad sam došao do vodopada, put dalje vodi preko reke. Ali ovaj put, potencijalni prelazak preko reke nije nimalo naivan. Reka je poprilično duboka, sa strujom koja nosi sve pred sobom. Stajem, gledam, razgledam – da li da se usudim da pređem i rizikujem da potopim motor; šta ako me savlada vodena struja i obori mi motor ili, u najgorem slučaju, da obori motor na mene.
Dok sam razmišljao da li da pređem reku, pojavi se iza mene neki kombi, sa podignutim klirensom i 4x4 vučom. Gruzijci neki, porodično se vozaju. Pomerih motor da bi oni prošli i gledam koja je dubina. Kako se približio sredini reke, vidim da i nije toliko strašna dubina, ali opet je dosta dublje no što sam ikada sa Stromom prelazio.
Kada su posle nekog vremena otišli, nastavio sam da razmišljam, ali ne zadugo. Postavljam dron na lokaciju, navlačim kacigu na glavu, sedam na motor i polako ulazim u reku. Prva trećina deluje ok, ali posle kreće bujica jako da nosi, gde prednji točak gubi podlogu kao da je od balona. Stajem nasred reke, voda je skoro do sedišta. U stvari, vidite kako je to otprilike izgledalo:
U tom trenutku, motor se ukopava u kamenitu podlogu i potpuno je stao. Hmmm, izgleda da ovo nije bila baš najpametnija ideja. Uveliko me voda doslovno prska i kupa na sve strane, pokušavam napred-nazad da se izvučem, dok me jaka bujica gura i nekako uspem da krenem sa sredine i krećem ka drugoj strani obale bez stajanja. U redu, uspeo sam, ali sad treba da se vratim nazad.
Opet za trenutak razmišljam, u sebi se pomolim Bogu i krećem. Stižem do sredine i staje motor, ali ovaj put ne zato što je upao u rupu ili udario u neki kamen. Imate jedan pokušaj da pogodite. Lamele su skoro skroz gotove! Puštam kvačilo u prvoj, on se muči da krene. Gasim motor. Šta sad?! Par sekundi ćutnje, palim motor, dodajem gas i naglo puštam kvačilo i motor kreće da se izvlači iz reke. Doziram gas taman toliko da lamele uhvate i posle kratke borbe izađem iz reke. Silazim sa motora, sve se cedi sa mene. Tada sam naglas rekao samom sebi: „To je to, Čedo, nema više off-a. Pravac prvi asfalt i natrag u civilazciju, treba se kući u celosti vratiti!“
I tako je bilo. Posle petominutnog odmora, sedam na motor i jedva prvom brzinom, uz ozbiljno proklizavanje lamela, popenjem se uz uspon. Video sam da ovako neće moći dugo, pogotovo ne do kuće (preko 2800 kilometara od tog momenta, a ujedno je ovo i najudaljenija tačka od kuće). Moraću nešto da rešim povodom tog pitanja.
Nastavljam dalje. Posle izvesnog vremena vidim neki spust koji vodi do reke, deluje mi da je lepo za fotografisanje, ne deluje previše zahtevno.
Spustio sam se do same reke, ali ovaj put nisam hteo da rizikujem i da je prelazim, iako je dosta pliće nego što je malopre bilo.
Kada sam obavio „foto-video sešn“, nastavio sam dalje.
Stao sam opet u Omalo u onu trafiku, kupio neki sok da dođem sebi i uočih da u sklopu te trafike u dvorištu ima smeštaj i restoran. Sedam u restoran, naručim opet kačapuri (nemam sliku, bio sam previše gladan, pa nisam stigao da uslikam) i posle sat vremena krećem nazad ka Alazani prevoju, vrhu prevoja, zatim preko Abano prevoja nadole.
Kako sam krenuo da se spuštam, ugasio sam motor i u leru sam spustio motor sve do podnožja. Vidim na mapi, ima neko izletište pored puta uz reku. Prilikom silaska naizgled izgleda savršeno, dok se nisam spustio skroz i video nikad više smeća, koje se protezalo na sve strane. Poptupno razočaran, razmišljam kako ljudi mogu da budu toliko nemarni i da ovakvo mesto unakaze (nažalost ili na svu sreću nemam sliku ovog izletišta, ali ostala je u glavi ružna slika). Bilo je plastičnih boca, staklenih flaša, kesa, hrane, pa čak i dečijih pelena pobacanih na sve strane.
Gledam dole u dubinu, deluje čisto. Odvozam se do tamo, zaista izgleda pristojnije. Pošto će ubrzo mrak, ne vredi mi dalje da idem i tražim gde ću kampovati, moram ovde zanoćiti. Tako je i bilo. Postavio sam šator, naduvao dušek, presvukao se u civilnu garderobu, razvukao stolicu i otvorio ono poslednje pivo što mi je preostalo. Dok sam sedeo, video sam da opet nemam signala. Hteo sam da vidim da li ima neka prodavnica delova za motocikle u Tbilisiju, kako bih kupio nove lamele, jer sa ovim neću dugo moći da se vozim, pogotovo ne do Srbije, ali na žalost nema signala. Ništa, sutra ću tokom dana da vidim, kada se približim civilizaciji, svejdeno idem u pravcu Tbilisija.
Nisam dugo ostao budan i čim sam završio sa večerom i pivom, otišao sam da legnem, a ubrzo i zaspao.
Ok ,hvala ti ,mislim da cu onda probati sam da ga napravim,nisam mislio da je toliko skupo
