Hvala @Džim Džarmuš, ja sam nasao i ove sa Tajlanda HONDA FORZA 750 2025 Archives - SRC THAILAND SRCTHAILAND.COM , ali mi mnogo bolje izgleda ovo sto si ti pronasao.

Nisam nesto pametan za ulja al da reknem koju,sipao u 1150GS motorex koji kosta kao porez na prenos apsolutnih prava. Trosio na 5000 km 500ml, predjem na Mannol safari,na 5000km 500ml. Meni to isti q cena nebo i zemlja.Nesto mi se cini da smo sa uljima kao i sa gumama malo otisli u q, Ako ne kosta boga oca ne valja...Kaze lepse radi,manje trosi...ok,ako cujes promenu u radu motora zbog ulja skidam kapu majstore,meni to sve isti djavo

Moj prijatelj (onaj što je i Sym prodavao) prodaje svoj MP3. Na njega se vodi, godište je 2011., održavan kako bog zapoveda. Prešao je 37.000km, registrovan do marta 2026. Nedavno je uradio sedište kod Srđana iz Surčina, ali na slikama je sedište pre remonta. Cena je 2900€, kaže, nije fiksna. Vozi se sa A kategorijom, da se neko sa B ne ponada Ako se pozovete na mene, realno sigurno ide popust Prijatelj se zove Miloš, 064 4797 797

Danas rezervisani Camry i C-HR.

Malo se vozilo. Jadranska magistrala.

Kada vozim po Bg...najmanje kroz 5 kom crvenih svetala prodjem...zena mi uvek kaze evo opet si prosao na crveno... Sve bez namere...zamislim se. Zadnji put sam joj rekao da kad ona nije sa mnom nikad ne prodjem na crveno...a ona mi odgovori na to..."zato sto kada ja nisam tu nema ko da ti kaze da si prosao kroz crveno" Malo se zamislim...ima logike

Ako gresim ispravite me. Fake izduv nece doneti nista osim buke. Ako je dobar i priznatog proizvodjaca poremetice smesu.Postace siromasna.Znaci treba dodati gorivo.

Ма и ја сам на Нешову препоруку узимао само плаве Аутомакс. Него јуче док сам ишао да видим имају ли их на стању овде код мене, поред њих запазих ове Вомакс. Кажу радници скоро су их добили. Можда узмем на тест па јављам утиске.

Malo smo se provozali, oko 1300km... Beograd-Sarajevo-Zelengora-Herceg Novi-Ostrog-Zabljak-Kokin Brod-Arilje-Beograd. 7 dana kampovanja i voznje.. Detaljnije slike i opis: Facebook WWW.FACEBOOK.COM

Versys 650 Mk3 Service Manual.pdf - Google Drive DRIVE.GOOGLE.COM Evo service manual za 2015+.. Izvrti dole do sekcije 16, ima shema za tablu. Napaja se sa osigurača No2 iz fusebox-a, pa kreni od njega, da li imaju oksidacije. Koliko sam video on treba da ima +BAT što znači da bi trebalo da je stalno pod napajanjem , ukoliko nije, problem verovatno leži tu..

Lice ali nisu te, moje (na cbf) su neke lanseko.... (Svetle samo tako inace!) Iz Wobi-ja koristim one sa plavim telom, te su vrh.

Ову моју причу завршићу стиховима Београдског синдиката и Павлине Радовановић: "Не плаши се роде мој Дођи види слободно Играј, певај целу ноћ То је царство небеско!" Надам се да ћете уживати у овим словима и да ћу пробудити жељу да кренете овим путем. Ја вам стојим на располагању, а драге воље ћу поћи и са вама. До тада, живи били и дуго се возили. Видимо се на друму! Дражен Драки Каришик

@Milomir83Nađi ovu firmu na FB, za mustru ako i kad budes isao kod Sebe.. a i da vidis otprilike kako čuči kreš na forzi.Rade sve živo,ozbiljni majstori.

Трећи дан вожње Током дуге каријере путника на два точка, спавао сам на разним мјестима. Хотели, мотели, кампови, али нигдје се боље нисам наспавао него када сам ноћио у манастирским конацима. Тако је било и овог пута. Наспаван и одморан, устао сам пред свитање. Када сам изашао напоље, дочекала ме је свјежина са Шар Планине и жубор Призренске Бистрице. Врло брзо су се појавили и Бобан и Славко, па смо заједно отишли на јутарњу литургију коју је служио игуман Михајло. По завршетку литургије, отишли смо да спакујемо ствари на моторе и договорили се да ћемо заједно доручковати у Штрпцу. Пут Призрен – Штрпце, преко Брезовице, својим квалитетом може се мјерити са путевима у Аустрији и Швајцарској. Свака кривина је савршено урађена, асфалтна подлога – као да се возим стазом Формуле 1, а поглед на снијегом покривене врхове Шаре даје посебан доживљај. Нешто више од 30 километара правог уживања. Вожња је била толико добра да је Бобан предложио да се вратимо и одвозимо још једном. Нажалост, и њих и мене чекао је дуг пут, па смо овај приједлог морали одбити. У Етно ресторану Акустик пробали смо домаће специјалитете (ћуфте у кајмаку, паприке у кајмаку и домаћу салату) и потврдили гласине да се у Сиринићкој жупи припрема врхунска храна. У непосредној близини Урошевца растао сам се с Бобаном и Славком. Они су кренули пут Гњилана и административног прелаза Кончуљ, а ја ка Приштини и Грачаници. Како бих уштедео време, укључио сам се на дионицу аутопута која води до највећег града на простору Косова и Метохије. Данас Приштина изгледа као модеран град са великим бројем зграда и тржних центара. Примјетан је велики број иностраних брендова, а и аеродром се може похвалити великим бројем летова. Огромна гужва узрокована интензивним радовима на путу Приштина – Грачаница дочекала ме је одмах по изласку са аутопута. Колико је било напорно прећи само неколико километара, говори и чињеница да сам у једном моменту хтио да одустанем од посјете манастиру Грачаница. Међутим, љубав према овој светињи помогла ми је да пребродим ову препреку, па сам се брзо нашао испред споменика Милошу Обилићу и капије манастира. Грачаница је једна од бројних задужбина краља Милутина, саграђена 1321. године и од тада представља духовни и културни центар српске историје и народа на Косову и Метохији. Манастирска црква, посвећена празнику Успења Пресвете Богородице, има величанствене фреске, међу којима се нарочито истичу фреске ктитора, краљице Симониде и „Судњи дан“. Један је од најпосјећенијих манастира на Косову и Метохији, гдје вјерници, али и туристи, могу да уживају у прелијепо уређеном манастирском дворишту. До административног прелаза Мердаре пратио ме је пут који ће, по свему судећи, за неколико година постати репрезентативан ауто-пут, или можда мото-пут, достојан модерног саобраћаја. За сада је у фази изградње, па је вожња била напорна и захтијевала доста пажње. На срећу, саобраћај је био минималан, као и задржавање на самом прелазу. Моја следећа станица био је манастир Светог Николе Мириклијског у Куршумлији. До тог светог мјеста води тридесетак километара изузетно доброг пута. На благом узвишењу, изнад ушћа ријека Бањске и Топлице, источније од самог центра Куршумлије, смјештена је прва позната задужбина великог жупана Стефана Немање. Манастир је подигнут у другој половини 12. вијека, између 1166. и 1169. године, у времену када је Немања учвршћивао своју власт и темеље српске државности. Шетајући данас кроз тишину и мир манастирског комплекса, тешко је повјеровати да је ова светиња једно вријеме била на ивици нестанка. Након Велике сеобе Срба 1690. године, остала је без монашког живота, а Османлије су убрзо уклониле и оловни кров, што је покренуло процес убрзаног пропадања. С временом, зидови су се урушавали, пратеће грађевине нестале, а једино је централни дио цркве преживио зуб времена. Ипак, почетком 20. вијека, та искра духовности није потпуно угашена. Први корак ка спасу био је покривање преживјелог дијела храма 1910. године. Након Другог свјетског рата, 1948. године, започети су озбиљни археолошки и конзерваторски радови. Стрпљиво, годинама, корак по корак, црква је поново добијала свој изглед и достојанство, све до завршетка обнове 2003. године. На путу до куће остало ми је још да посјетим манастир Љубостињу и тиме завршим своје ходочашће. Пролазећи путевима општина Брус, Блаце и Александровац имао сам прилику да видим сву љепоту овог виноградарског краја. Србија има чиме да се поноси. Скривен међу брдима, окружен зеленилом и тишином, ова светиња дјелује као да је избјегла вријеме и све његове промјене. Љубостиња је женски манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице, а подигла га је кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара, крајем 14. и почетком 15. вијека – тачније, између 1388. и 1405. године. Управо у овом манастиру кнегиња Милица је провела посљедње године свог живота као монахиња под именом Евгенија. Рађена у духу Моравске школе, Љубостиња плени својом каменом фасадом и украсима утиснутим у зидове. Унутрашњост цркве красе фреске које, иако оштећене током вијекова, и даље зраче духовном снагом и тишином. Најупечатљивија је фреска која приказује кнегињу Милицу, што овом мјесту даје посебну историјску дубину. Манастир је неколико пута страдао – највише током Првог српског устанка када су га Турци запалили, тражећи скривено благо. Ипак, упркос свим недаћама, Љубостиња је опстала и данас је једна од најзначајнијих женских монашких заједница у Србији. Посљедње километре до куће прошао сам размишљајући о путовању. Док сам се приближавао Београду, у срцу ми се мијешала радост због повратка породици и тиха туга што се путовање завршава. Када сам стигао у гаражу и погледао бројчаник, на сату стајао је број 1059,2. Иако је ово једно од краћих мојих путовања, несумњиво је најбогатије по свим искуствима која ми је подарило.

Kao sto @grafigo rece za italijane ja potvrdjujem i za dance, tu zivim pa znam. Ovde se takodje meri potrosnja na nacin koliko mozes preci sa 1 litrom... Ali iz svega procitanog slazdm se i sa @jasminko VIR...

Други дан вожње Мали број километара, али велики број знаменитости био је планиран за други дан вожње. Док сам се спремао, мој пунац Коле (у крајевима из којих ја долазим, оца од супруге називамо пунац, док се у Србији та титула зове таст) припремио ми је доручак. Уз чашицу љуте, испратио ме је на пут којим до сада нисам ишао. Прије него што сам се укључио на пут који локални становници зову „преко Дријена“, свратио сам у цркву Свете Тројице, у самом центру Зубиног Потока. Иако је ова светиња новијег датума, има велики значај за православни род Ибарског Колашина. За ове људе она није само вјерски објекат, већ и чувар идентитета, као и симбол постојања, мира и наде. Званични пут од Зубиног Потока до Пећи води преко Митровице и Србице, али ја сам се ипак одлучио за руту која је, због великог броја кривина, много занимљивија за нас мотористе. Тај пут пролази кроз село Дрен (горе сам написао Дријен, и то није грешка јер овдашње становништво, када говори народним језиком, користи велики број ријечи на ијекавици) и води право ка Метохији. Не краси га квалитетан асфалт, али поглед који се пружа према Метохији је нешто најљепше што ова дионица нуди. На главни пут Митровица–Пећ укључио сам се у непосредној близини села Шапиће. Било је помало тужно пролазити кроз села у којима су куће опустјеле, а дворишта зарасла. То се примјетно видјело и у селима с већинским српским, али и албанским становништвом. Питам се каква ли је судбина овог краја и ако се тренд напуштања настави, ко ће овдје живјети за 20 година. До Пећи сам прошао кроз мјеста Ђураковац, Добруша и Витомирица, а у самом центру града дочекао ме јутарњи шпиц. Уз дозу опреза, стигао сам пред капије манастира Пећка Патријаршија. Прије уласка било је потребно предати документа на пријавницу, а ту сам доживио прво од многих позитивних искустава на Косову и Метохији. С обзиром да је мотор регистрован у Бијељини, дакле на БиХ таблице, полицајац косовске полиције задужен за безбједност сестринства и посјетилаца манастира обратио ми се на мом језику и пожелио добродошлицу. Размијенили смо неколико реченица, како о мом путовању, тако и о тренутном стању у друштву. Улазак у манастирски комплекс носи са собом неки чудан, тешко описив осјећај. Као да се улази на мјесто гдје вријеме стоји, а сваки камен, стаза, фреска и икона причају причу о трајању и постојању једног народа, вјере и културе. Изграђен у периоду између 13. и 14. вијека, манастирски комплекс Пећке Патријаршије од тада представља духовно средиште Српске православне цркве. Састоји се од четири главне цркве: Светог Архангела Михаила, Светог Јована Богослова, Светог Николе и Богородице Одигитрије, које красе прелијепе фреске и иконостаси из доба Немањића. Њихова умјетничка вриједност је непроцјењива — фреске приказују светитеље, српске краљеве и патријархе, и тиме свједоче о духовном и културном развитку српског народа. У Пећкој Патријаршији чувају се и мошти неколико српских патријараха. У порти манастира расте и древни црни дуд, познат као шам-дуд, стар више од 750 година. Према предању, посадио га је архиепископ Сава II, син краља Стефана Првовјенчаног, по повратку са ходочашћа у Свету земљу, из области Шам, односно данашње Сирије. Иако је дуд током времена претрпио оштећења, посебно након велике олује 1957. године, када се стабло подијелило, он и данас живи, даје плод и стоји као нијеми чувар духовности и историје на овим просторима. За одржавање овог светог мјеста брине се предано сестринство манастира, али и вјерни народ из околине Пећи. Све је уређено с љубављу, прецизношћу и поштовањем према прошлости. Колико год времена да се проведе овдје — мало је. Пут од Пећи ка Високим Дечанима кратак је по километражи, али тежак по осјећањима. Што си ближи манастиру, све је мање гласова, све је више тишине. И то оне унутрашње. На улазу у манастирски комплекс налази се контролни пункт КФОР-а. Необична слика за једно свето мјесто, али у овом времену и на овом простору, то је реалност. Да није било њих, питање је шта би било са манастиром током марта 2004. године. Чим прођеш капију, све се мијења. Манастир Високи Дечани не личи ни на једно друго мјесто. Простором доминира црква посвећена Вазнесењу Господњем, Спасовдану, висока, складна, достојанствена. Стоји ту вјековима, не да би пркосила, већ да би свједочила. Подигао ју је краљ Стефан Урош III Дечански почетком 14. вијека, а подигао је и себе, јер је овдје и сахрањен. Његове мошти почивају у манастиру, и вјерује се да су мироточиве. Фреске унутар цркве обузимају, преко четири хиљаде квадратних метара живе боје и духовне тишине. Читав један свијет насликан на зидовима. Ризница чува иконе из 14. и 17. вијека, старе рукописе, одежде и златовезе, све оно што је преживјело вјекове буре. Али Високи Дечани нису само прошлост. Овдје се и данас служи литургија, монаси живе свој подвиг, баш као што су живјели и прије 700 година. То је оно што највише оставља утисак, да ово није музеј, већ живи храм. За мене Дечани нису само вјерски објекат, то је мјесто гдје сам доживио најинтензивније духовно испуњење. Неколико година раније, тачније у новембру 2019. године, са групом ходочасника, међу којима су били мој садашњи кум Милан и другар Борис, на дан ктиторске славе, први пут сам посјетио Високе Дечане. Док је трајала литургија све вријеме текле су ми сузе. Пожелио сам да се стално враћам на ово свето мјесто, а ове године, моја породица и ја, добили смо благослов да наша ћерка Макрина прими свету тајну крштења баш овјде. И то се десило два мјесеца након што сам завршио ово путовање. Док сам одмарао на клупи у порти манастира чуо сам брујање мотора и одмах сам се упутио ка њима. Како то већ бива код нас моториста одмах је пало упознавање. Двојица моториста, један из Косовске Митровице, познат по надимку Мрле, и други из Срема, мислим да је рекао да је из Дивоша на Фрушкој Гори, кренули су на пут по Метохији. Испричао сам им свој план вожње, а Мрле ми је рекао да ћу вјероватно у Призрену срести још двојицу моториста, који су такође на вожњи по Косову и Метохији. Раван и не баш занимљив пут водио ме је до Ђаковице, али свега неколико километара након градског језгра започео је „вински“ пут. Са свих страна уређени виногради и воћњаци, рекламе за винарије. То ми је био јасан знак да се налазим у околини Ораховца и Велике Хоче. Ораховац сам доживио као град с двоструком душом. Са једне стране виногради који се протежу у недоглед и мирис земље што подсјећа на рад и опстанак, а са друге тишина и затворена дворишта српских кућа које чекају неке боље дане. У самом центру осјети се ужурбаност и младост, али чим се мало одмакнеш, лице града се мијења. Велика Хоча није обично село – то је жива галерија вјекова. На сваком кораку по једна црква, камени зид, вински подрум, и стари дудови који својим стаблима причају историју. Ту се налази више од 12 цркава, од којих су многе подигнуте у средњем вијеку. По самом доласку упутио сам се ка Виници породице Петровић гдје су ме срдачно дочекали и угостили. Пред сам улазак у Велику Хочу позвао сам Милана Петровића, момка којег сам упознао преко друштвених мрежа у нади да ћемо се видјети и уживо упознати. Међутим, због низа обавеза како око винице, тако и око организација које води није могао да стигне, те сам информације о овом дивном мјесту потражио од других чланова породице Петровић. Уз чашу бијелог вина причали су ми о исторји мјеста, винице, о животу у Великој Хочи. Оно што ме је одушевило јесте да и поред свих њихових мука које имају занимало их је какво је сада стање у мојој домовини. Према ономе што су сазнали из медија стекли су утисак да ситуација није добра. Заједно са њима посјетио сам тек отворени музеј вина и цркву светог Јована. Велика Хоча ме није само одушевила, већ и опоменула. Да се не заборави. Да се чува. Да се поштује жртва оних који су остали, као и сјећање на оне који су нестали и пострадали. Колико је Хоча велика, говори и чињеница да је аустријски књижевник и нобеловац Петер Хандке, заволио ово мјесто и неколико пута новчано помагао мјештане. На обалама ријеке Бистрице, подно Шар-планине, вијековима поносно стоји царски град Призрен. За мене – најљепши град на свијету. Свједок историје, чувар традиције неколико народа и вјера. Помало са страхом улазио сам у Призрен и кренуо у потрагу за паркингом за мотор. У близини самог центра примјетио сам један већ паркиран мотор, Зонтес, и одмах одлучујем да станем ту. Док сам убацивао јакну у кофере, неко ми се срдачно обратио на српском језику. Био је то Елвис, власник оптичарске радње, а уједно и власник мотоцикла поред којег сам се паркирао. Иако ме не познаје, без оклијевања ми нуди да све ствари оставим код њега у радњи. Одмах ми је било јасно да је преда мном добар човјек и моториста. Разговор се сам од себе развио – о путовањима, моторима, искуствима са друмова Европе и свијета. Да није био радни дана, Елвис би ми се придружио у шетњи градом. Овако ми је дао неколико препорука за храну и пиће и увјерио ме да могу безбрижно да оставим мотор – нико га неће дирати. Шетњу градом започео сам посјетом Шадрвану, каменој чесми која краси централни трг у Призрену. Према народном вјеровању, ко се напије воде са Шадрвана – опет ће се вратити у Призрен, чему се и ја надам. Након тога, упутио сам се ка Синан-пашиној џамији. Када је 1615. године до темеља срушен манастир Светих Архангела, у клисури Призренске Бистрице, Синан-паша је наредио да се од камена који је остао од манастира сагради нова вјерска грађевина – централна џамија града. На њеном унутрашњем зиду налази се натпис „Ђенет мисали“, што на османском турском значи „слична рају“. Сљедеће што сам посјетио био је Саборни храм, посвећен светом Ђорђу. Подизан у периоду од 1856. до 1887. године, у вријеме када је Призрен био духовно, политичко и културно средиште српског народа на Косову и Метохији, храм је финансиран прилозима вјерника и трудом црквених великодостојника, посебно тадашњег митрополита призренског. Његова архитектура одражава византијско насљеђе, са високим звоником који доминира крововима старог града. Улаз у храм је једноставан, али свечан. Врата тешка, од храста, дочекују не само тијело – већ и душу. Храм је тешко пострадао у мартовском погрому 2004. године: оскрнављен, запаљен, остављен празан — али није пао. Захваљујући труду Српске православне цркве, УНЕСКО-а и подршци бројних људи, Саборни храм је обновљен и поново освећен. Прекопута Саборног храма налази се једна мала црква, позната под именом Тутићева црква. Њен ктитор био је властелин Драгослав Тутић, који се касније замонашио и добио име Никола, па се у неким изворима ова светиња назива и Николина црква. У мартовском погрому 2004. године, Тутићева црква доживјела је судбину многих других храмова и манастира, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. Вођени мржњом, појединци су, у покушају да избришу трагове постојања једног народа, оскрнавили и срушили десетине светиња Српске православне цркве. Поред Тутићеве, страдале су и цркве Светог Спаса, Свете Недеље, Светог Пантелејмона, Светих Врача Козме и Дамјана, Богородица Љевишка, Призренска богословија, манастир Светих Архангела и Владичански двор. Божијом вољом, у многим од ових светиња поново се чују звона, служе литургије и сабира вјерни народ. Један од најпрепознатљивијих симбола града Призрена је камени мост испод којег тече хладна Призренска Бистрица. Искористио сам прилику да се спустим до саме ријеке и ту направим најљепше фотографије. У само једном кадру може се видјети комплетна историја царског града. До поласка у манастир Светих Архангела, остало је још само да посјетим древну задужбину краља Милутина – Богородицу Љевишку. Црква је подигнута у периоду од 1306. до 1307. године, приближно у исто вријеме када и париска Нотр Дам, али кроз историју ове двије грађевине нису дијелиле исту судбину. Богородица Љевишка је кроз вјекове претварана у џамију, више пута скрнављена и напосљетку – током погрома 2004. године – запаљена. Ништа од тога није изазвало озбиљнију реакцију свјетске јавности, док је о пожару који је захватио париску љепотицу писао цијели свијет. Вапај за обнову Богородице Љевишке и данас остаје нечујан – зато је и у таквом стању. Око ње не корачају туристи, већ је окружена бодљикавом жицом. Али и даље поносно стоји, и с разлогом је, заједно са Дечанима, Грачаницом и Пећком патријаршијом, уврштена на Листу свјетске баштине УНЕСКО-а. Испуњен миром и утисцима, завршио сам своју овогодишњу шетњу кроз царски Призрен. Преузео сам ствари и срдачно се поздравио с Елвисом, оставивши му позив да ми се придружи на некој од наредних мото-вожњи. Пут сам наставио кроз Метохију, све до капија задужбине цара Душана – манастира Светих Архангела. Тамо ме је дочекао монах Николај, с којим сам већ био договорио ноћење у конаку. Показао ми је скромну, али пријатну собу, а затим ме упутио ка трпезарији, гдје је већ била постављена вечера. Иако сам у Призрену већ ручао, таква понуда се не одбија – манастирска трпеза је благослов. Врло брзо су се појавили и мотористи – они које ми је споменуо Мрле. Били су то Бобан из Лакташа и Славко из Приједора, обојица моји земљаци. Било ми је велико задовољство што сам са њима могао да разговарам и слушам о историји манастира у којем се налазимо. Данас су од некадашње царске лавре остали тек темељи и неколико обновљених зидова. Овдје је, према предању и историјским изворима, био сахрањен цар Душан — најмоћнији владар српског средњег вијека. Његова гробница налази се у југозападном дијелу остатака некадашње цркве, која је, нажалост, празна (цареве мошти се данас чувају у цркви Светог Марка у Београду). Ипак, надгробна плоча стоји као потврда историјских података. Над празном гробницом 1965. године постављена је мермерна плоча, коју су албански екстремисти порушили током мартовског погрома, оскрнавивши при томе и саму гробницу. У манастирском комплексу је током 20. вијека био постављен и споменик Душану Силном, који је такође уништен након доласка снага КФОР-а. Док смо Бобан, Славко и ја одмарали и препричавали догодовштине са путовања, монах Дионисије замолио нас је да му помогнемо у припреми оброка за ходочаснике који сутрадан долазе. Било ми је задовољство да сјецкам десетине килограма мркве, кромпира и лука.

Ma brcka se ne sme da se kači na forum do daljnjeg

Moj prijatelj prodaje skuter pa me je zamolio da objavim na forum. Lepo izgleda, nije čak ni opran za slikanje. Uz njega idu dve kacige. Registrovan je do kraja maja, 2014. godište, odprilike 29000 na satu. Cena 3500e i naravno da nije fiksna. 063 8716516 Dejan Znam da mu igra ulogu zamena za neki kamiončić. Slobodno ga pozovite. Послато са 2107113SG помоћу Тапатока

Lep je, čestitam i u zdravlju ga vozio

Nemoj ni slučajno Mannol. Tako su meni rekli. A ja iz inata baš Mannol.

Први дан вожње Нека путовања не почињу паковањем торбе, већ осјећајем који тихо зри у човјеку. Крајем маја, тај осјећај је коначно постао покрет. После неколико пропалих покушаја, што због неповољне политичке ситуације, што због низа обавеза, кренуо сам на пут који се не бира срцем туристе, већ душом ходочасника. Пут ме је водио ка Косову и Метохији, ка светињама које нису само мјеста, већ живи свједоци постојања и трајања, али и страдања. За овакво путовање није потребан посебан план. Довољно је погледати мапу светиња и маршрута ће се сама указати. Једини проблем је како све то уклопити у три дана, па сам, по добром, старом обичају, помоћ потражио на БЈБ форуму. Уз додатне савјете, склопио сам план пута, након чега је остало само да се провјери мотор и спакују неопходне ствари. Полазак на ово путовање прошао је тихо. Супруга и ја смо заједно одвели ћерку у вртић. Након тога, супруга је отишла на посао, а ја у гаражу, одакле сам кренуо ка Косову и Метохији. Пут до прве тачке, село Доњи Јасеновик, општина Зубин Поток, дуг је око 340 километара. Нисам желио да идем аутопутем, већ сам се код Жаркова укључио на Ибарску магистралу и без паузе возио до Краљева, односно манастира Жича. До сада сам у Жичи био три или четири пута, али тог дана доживио сам је, некако, другачије. Стајао сам испред мјеста које није само древни манастир, већ и темељ на коме је започето политичко и духовно уздизање Србије. Прије више од осам вијекова, Свети Сава је овдје крунисао првог српског краља, свог брата, Стефана Првовјенчаног. Након њега, у Жичи је крунисано још шест краљева из свете лозе Немањића. Због тога манастир носи назив „Седмоврата Жича“, јер се, према предању, вјеровало да је за сваког новог краља пробијана по једна нова врата. Интересантно је да неки домаћи историчари сматрају да предање о крунисању седам краљева у Жичи није сасвим тачно. Своје ставове поткрепљују чињеницом да је архиепископија касније премјештена у Пећ, те да је дио крунисања, вјероватно, обављен тамо. Ипак, Жича остаје мјесто првог и, по свему судећи, најсветијег крунисања у српској историји. Прва промјена плана десила се већ на изласку из Жиче. Супруга Милица ме је позвала и замолила да свратим у Студеницу и у манастирској продавници купим крстиће за њу и њену колегиницу. Наравно да то нисам могао да одбијем, те сам, умјесто ка Новој и Старој Павловици, скренуо пут Студенице. Окружена планинама, густом хладовином и не баш високим зидинама, већ скоро 850 година стоји манастир Студеница. Колико год пута да човјек дође, увијек га затекне својом узвишеном једноставношћу. Манастир је подигао зачетник свете лозе Немањића, Стефан Немања, и у аманет нам оставио непроцјењиво богатство. Иако сам дошао само по крстиће, остао сам дуже него што сам планирао. На вратима цркве Успења Пресвете Богородице срео сам кустоса, који ме одвео до фреске Христовог Распећа и показао неколико детаља које до тада нисам примјећивао. Моменат истицања крви из Христове ране, коју у суд прихвата персонификована фигура Новог завјета, посматрао сам као трајно свједочанство страдања. Не само Христа, већ и свих оних који су страдали због вјере у Њега. У том страдању сам препознао и судбину народа коме припадам. У Србији постоји много добрих дестинација за вожњу мотором, али једна се увијек издваја, чувена Долина јоргована. Постоји више разлога због којих се овај пут сматра једним од најљепших. Вожња прати ток ријеке Ибар, а изнад пута се уздиже средњовијековно утврђење Маглич. Дуж трасе налазе се и знаменити манастири: Жича, Студеница и Градац. Овај пут спаја Краљево и Рашку, а име је добио по предању да је краљ Стефан Урош I Немањић наредио да се дуж долине посаде стотине стабала јоргована, у част доласка француске принцезе, касније српске краљице, Јелене Анжујске. Након Рашке, пут ме је водио ка Новом Пазару, без плана да се задржавам дуже. Али понекад сам пут, без наше воље или плана, одреди шта треба видјети. На самом уласку у град, на малом узвишењу с којег се пружа поглед на околину, налази се најстарија активна црква на овим просторима, посвећена светим апостолима Петру и Павлу, познатија као Петрова црква. Њен изглед је скроман и необичан, више подсјећа на ранохришћанске гробне капеле него на српске средњовјековне манастире. Али управо у тој једноставности крије се величина. Ходајући портом, осјећао сам као да је вријеме стало. Није било гужве, ни буке, само тишина и вјетрови који носе мирис историје. На моју велику жалост, због ограниченог радног времена, нисам ушао унутра. Ко није пролазио кроз Нови Пазар, тај не зна шта је гужва. Али чим се изађе из града и крене преко планине Рогозне, све то остаје иза, као да неко пребаци канал са буке на тишину. Пут преко Рибарића до Газиводског језера један је од мојих омиљених, било на два, било на четири точка. Широке кривине до Брњачког моста прави су ужитак за мотористе. Недалеко од села Брњак, скривен међу шумама и миром, налази се манастир посвећен Светом великомученику Георгију. По предању, основала га је краљица Јелена Анжујска, која је у овим крајевима подизала школе и утврде. Данас је ово метох манастира Грачанице, са активним женским монаштвом. Монахиње се баве иконописањем а управо због тога сам и свратио, са жељом да ми израде икону Преподобне Макрине, светитељке по којој моја ћерка носи име. Дочекала ме је монахиња Касијана. Сасвим случајно, разговор који смо започели о иконама прешао је у разговор о свему, о животу, молитви, времену, и ситуацији у којој се данас налази наш народ и на Косову и Метохији и у Србији. Нисам ни примјетио да су прошла скоро два сата. На срећу, моја крајња дестинација тога дана није била далеко, па сам могао без журбе да останем дуже. При растанку, монахиње су ме даривале, а њима у знак захвалности сада пишем ове реченице. Административни прелаз Брњак прошао сам без проблема. За улазак на Косово и Метохију, са документима Босне и Херцеговине, потребни су лична карта, саобраћајна и возачка дозвола, те гранично осигурање (10 евра за 7 дана). Одатле до Зубиног Потока има двадесетак минута вожње, уз Газиводе и кроз десетак тунела и мостова. Пут је сликовит, али захтева опрез, јер асфалт је пун изненађења. Пред сам залазак сунца стигао сам у тазбину и са породицом моје супруге провео дивно вече.

Nije moje sokocalo nesto previse zahtevno pa mozda porucim ovo, necu za 2l da propadnem

Jel stavljao neko na stroma ove kineske car play navigacije? Kako ste i gde povezali struju?

@N.F.S. ih koristi kolko videh. Ja se razmisljao za corsu da uzmem ako ima h1 ili h7 ne secam se sta bese ide kod nje. I za vfr.

Havoline, Texaco brend, koritili ih par godina u putničkom i teretnom programu, nismo uočili da su lošiji od konkurencije. Sa moto uljima nemam iskustva. Sent from my SM-S911B using Tapatalk