Vespa World Days 2010. Portugal

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Jun 20, 2010]

Pismo mog druga Milosa koji se sprema na jedno visednevno putovanje...nadam se da ce nas on i slikom i recju izvestavati o tome...

 

 

"Pricamo vam pricu o jednom putu. Lepom putu! Turi kakvoj nisu dorasli ni mnogi vozaci automobila jer prosto iziskuje planiranje, dobru organizaciju, mozda najvaznije - sate i sate voznje svakodnevno, koja ne prija svakom coveku. To je nesto cega se ne bi stideli ni ozbiljniji motociklisti na "adventure" masinama te u tom smislu nas cetvorica, gradske bitange na nasim Vespama mozemo samo da budemo ponosni. Kao i svako netipicno putesestvije ni ovo nije stihijsko, nastalo iz puke dokolice zarad razbribrige vec ima tematski karakter - Vespa World Days 2010 iliti svetski dani Vespe, koji ce se odrzati od 01-04. Jula u Fatimi, malom mestu u Portugalu, na 30km od obale Atlantika.

Da se pozabavimo brojkama - 4 jahaca, 4 moderne Vespe, 3200km u jednom pravcu, 6 lepih evropskih drzava, 18 dana "jahanja" u oba pravca, circa 500km dvevne marsrute i nadamo se, stotine sati radosti, dobrog iskustva, vetra u ledjima, sunca i svega ostalog cemu bi se prosecan motociklista na putu radovao.

Dan polaska je cetvrtak, 24.06.2010. u 8h sa Trga Republike, nakon foto-session-a sa repoterima. Plan nas navodi na Sloveniju, malo mesto iza LJubljane - Medvode, zatim preko Venecije do Brescie u toku drugog dana, dalje na Genovu pa preko Azurne obale na sever Spanije, obale Baskijskog zaliva, odatle na Salamanku, Porto i konacno posle 7 dana u Fatimu gde cemo ucestovati u skupu vesparosa iz celog sveta do 04.07. Nakon toga se vozi centralnom Spanijom do Toleda, Madrida i preko Saragose do Barselone. U Barseloni sebi dajemo oduska u voznji ukrcavanjem na brod kojim cemo preploviti u Civitavekiju a odatle preseci Italiju do Jadranske obale i iz Ankone opet ploviti do Splita. Iz Splita je nekoliko opcija otvoreno, jedna vodi preko Banja Luke, druga preko Mostara ali kad dodjemo dotle, vec smo prakticno na pragu kuce i lako cemo se usaglasiti.

Kakva je atmosfera pre puta? Pa malo nam je, sto bi klinci rekli - frka! Jesu li ove moderne vario-Vespe tome dorasle? Imamo jednog GTS-a 250 i jednu "frishku" 300tku, jednu GT200 a autor ovog teksta jase zelenu GT125-icu, friziranu Malossi-jem na 210cc, sa Polini produzenim prenosom... pa sta mu Bog da. Pogled ka oblacima malo obeshrabruje. Prtljazni prostor namece malo kompresovanja i dobrog odmeravanja osnovnih stvari. Kondiciono stanje? Prosecno, gluvarosko. Dva tipa su na pragu 5 banke, dva se motaju oko trece... skoro pa manekeni (otud Vespe u inventaru jel' te?).

Cuce se o nama jos. Za sada masemo i zavrcemo gas a po povratku obecavamo jednu pravu putopisnu sagu, dokaz da se moze, da je lepo i ohrabrenje svima ostalima da se upuste u slicno.

Goodspeed!

MP"

 

 

Uploaded with ImageShack.us

[doktor 4784 Napisano Jun 21, 2010]

Ovo zvuci bas zanimljivo!!! Cekam rasplet!

[Alekre 13017 Napisano Jun 21, 2010]

Vespa - institucija. Jedva cekam nastavak price!

[Tenere 1 Napisano Jun 24, 2010]

Auuuuuuuuuuuuuuu...........................kakva exkurzija!SRETNO......!

[majstor Pera 54 Napisano Jun 24, 2010]

Auu,svaka im cast.

[dingdong 15 Napisano Jun 25, 2010]

odoše carevi, respekt  :o

[vladimirtika 65 Napisano Jun 25, 2010]

Samo zavrnite gas, i nema da brinete. Karticu AMSS u dzep resenje svih strahova!

[Rodic 133 Napisano Jun 25, 2010]

svaka cast momci, sretno!!!

[ekozelj 777 Napisano Jun 26, 2010]

Samo napred momci i srećno. Javljajte se sa ponekom slikom.

[mile fazer 4464 Napisano Jun 26, 2010]

ovo mi lici na pricu o kornjaci i zecu, siguran sam da ce stici do cilja i nazad. decki sretni i samo polako.

[mx_rider1990 12 Napisano Jun 26, 2010]

kakva ideja! Respect!! 3000 i kusur km u jednom pravcu i to skuterima :o Svaka cast!

[floyd 495 Napisano Jun 27, 2010]

Alal vera momci! Srećno bilo i vama i vašim osama. Ne sumnjam da ćete bez problema stići tamo gde ste pošli...izdržljive su te limene legende!

sa nestrpljenjem čekam putopis.

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Jul 3, 2010]

Poslednja informacija....momci stigli na odrediste...vise informaciaj ocekujem od nih samih uskoro...

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Jul 4, 2010]

a ovako su krenuli....

 

[Losmi Capo 571 Napisano Jul 7, 2010]

RESPECT!

[nntom 1540 Napisano Jul 19, 2010]

To majstori !!!  Jooooj , sto ne odoh sa vama....puuuuuste pare... Obavezno reportaza !!!

[rusic 261 Napisano Jul 19, 2010]

ih shto volim pozitivno lude ljude  ;D ;D ;D

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Avgust 23, 2010]

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

 

Uploaded with ImageShack.us

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Avgust 23, 2010]

sto se teksta o putovanju...ekskluzivu ima jedan auto-moto casopis, pa se ceka objavljivanje teksta u njemu...cim se objavi bice postavljen i na forumu...

 

Hvala na strpljenju

 

Dejan

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Avgust 26, 2010]

evo link za jedan intervju i kratak opis sta se sve desavalo...dok ne stigne pravi putopis...

 

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/u_osinjem_selu.14.html?news_id=197824

[KAWASAKI ZR 500 A 511 Napisano Septembar 29, 2010]

HODOČAŠĆE NEKE DRUGE VRSTE

 

Tim:

Miloš Pavlović (Vespa GT 125, tuning kit 210cc i produženi prenos 17/44)

Sveta Simić (Vespa GTS 250)

Jovan Dimitrijević (Vespa GT 200)

Tomislav Jović (Vespa GTS 300 Super)

 

 

Kakav je osećaj stupiti na asfalt nepoznatog, udaljenog grada na sopstvenoj Vespi? Ne znam kako da sažeto odgovorim na to pitanje. Da sam kojim slučajem zagazio na ulice Pamplone na nekom adventure BMW-u iz R serije, sav gorostasan, naprsit, sa gomilom hight-tech opreme i širinom bisaga, osećao bih se kao princ na belom konju koji kroti mahnitu, zajapurenu životinju pod sobom dok preko mosta utrčava u kapiju srednjevekovnog grada, opasanog šancem. Ovako, zamislio sam i momentalno se osetio kao još jedan gradski mangup, mala osica za koju nema prepreka i zastoja, ona koja je uvek na čelu kolone na svakom semaforu, provlačeći se kroz gradsku, popodnevnu vrevu... osetio sam se kao domaći, kao da sam tu oduvek, kao da je to moj grad i ulice na kojima sam učio da zabacujem svoja dva točka i žongliram izmedju retrovizora automobila dok njihovi vozači nervozno isčekuju zeleno svetlo. Kada na taj momenat, taj trenutak privilegije da se osetim madriđaninom, toleđaninom, frajerom sa azurne obale koji vijuga duž peščanih plaža, barseloncem, splićaninom... dodam hiljade kilometara prelepih pejzaža, puno srdačnih ljudi iznenađenih da vide mene i moja dva točka u svom kraju potežući objektive da to ovekoveče, dodam šarenilo i mirise kuhinja primorske Italije i Francuske, Baskije i Portugala, sumiram sa dve i po hiljade Vespi iz cele Evrope na jednom mestu i sa jednim povodom, dobijem put vredan putovanja, nešto za pamćenje, nešto čime ću se busati pred generacijama koje dolaze, nešto čime ću šarmirati devojke na žurkama... i nešto na šta ću se definitivno odvažiti prvom sledećom prilikom. Vredi!

 

Ali to nije šetnja po parku! Ne, ne varajte se jer osa rado leti ali i često želi da zastane a ako joj ne dozvolite... Na 300km od Beograda Jovanu je pukao kaiš. Nije drama što je pukao, zamenili bi ga za tren oka nego, izazvao nam je zebnju i vrstu opomene na šta smo naterali ove gradske maestre, zastali smo i zapitali se da nismo bili preambiciozni... a još nije kasno da napravimo polukružno. Ma nema teorije!! Momci u Piaggio servisu u Zagrebu su bili više nego uslužni, više nego brzi i srdačni, više smo se osetili kao drugari iz kraja sa pehom koji treba časkom da saniramo i nastavimo dalje. Ne mogu da isto kažem i za privatnu šlep službu koja nas je tih 70km do Zagreba dovezla. Njihov mali taksi je koštao (red veličina) kao ceo varijator, deo kvačila i ruke u pomenutom servisu. Neka to bude opomena svima koji se na put namere – AMSS nudi povoljan paket međunarodne asistencije na putu, što smo par dana kasnije stavili na probu i ustanovili da radi... čak i u vreme dok pošten svet spava!!

Taj prvi dan je sumiran u brdima više Ljubljane, u Medvodama, uz društvo srdačnog, jugo-nostalgičnog domaćima, vlasnika pansiona u kojem smo odseli.!! Pilo se točeno Laško i do gluvog doba noći rastezala spika gde smo danas a gde smo nekad bili. Suma sumarum, ne tako daleko, čak ni za Vespu!

 

Bilo smo nestrpljivi da vidimo Italiju, da zalomimo naše male točkove niz serpentine Trsta i popijemo kafu na obali mora. Nešto tome slično smo i izveli. Opomena broj dva – ono što u saobraćajem prezasićenom Beogradu predstavlja problem za parkiranje automobila, sa one strane grane se odnosi i na motore... I NA SKUTERE!! Bio je izazov, u ranim popodnevnim satima naći idealnu lokaciju, ona koja pruža potrebnu dozu kafe (jer nam je krvni pritisak usled obimnog doručka bio kompromitovan), pogled na lepu aritekturu, na more... na suknje, da se ne lažemo a ujedno obezbedjuje i neophodan momanat pažnje na pretovarenim Vespama jer kako rekoh, ostavljanje istih se ne toleriše nigde van obeleženog parking mesta, na to upozoravaju čak i prolaznici, vlasnici radnji i restorna. Bio je to jedan ekspresni espresso i povratak u sedlo. Kako se auto-put činio pomalo dosadnim, prepustili smo se pameti GPS-a i zagazili lokalnim drumovima, računajući na neku šarmantnu tavernu, taman dok sunce počne da zalazi. I bi taverna! Na gradskom trgu u Vićenci, povoljna, sa ukusnom klopom ali po sistemu samoposluživanja, što nam nije tako teško palo. Do naše druge bukirane večeri u Breši je bilo još najmanje dva i po sata vožnje ali je do tada vazduh već postao svežiji, gužva na putu nestala a Vespe su prele i rado vrtele svoje male radilice, napojene Agipovim benzinom... koji nije jevtin! Otud opomena broj tri -  gorivo van naših granica košta oko 1.50 eura po litru, izuzev Španije gde je slično kao kod nas. Neznatna ušteda se nudi na pumpama van glavnih putnih pravaca i auto-puteva. Pljusak je počeo sledeće sekunde nakon što smo zakoračili u hotel Leonardo u Breši a naš avanturistički instikt je u tom trenutku bio baždaren da prepozna samo dva elementa - tuš i jastuk, sve ostalo je bilo sekundarno.

 

Treći dan u svojoj prvoj polovini nije nudio neku veliku zabavu, barem dok nismo ostavili 200km iza sebe, prošli Genovu i udarili na Azurnu obalu. Od te tačke smo se klonili auto – puta i vijugali od Sanrema, preko Monaka sve do Kapmartana, Nice i Kana. Naparili smo oči glamurom i sjajem noblesa francuske rivijere, stupili nogama na asfalt kojim velika imena Formule 1 napinju bolide, protutnjali duž kanske kroazete i sakrili se u Kanetu, šarmantnom naselju na par kilometara od mora. Bili smo nesložni u nameri da napunimo stomake - bri ili kamember? Vino ili pivo? Špageti ili brusketi? Eh slatke muke...

Doručak ima određeni šablon, karakterističan za mesto u kome smo se zadesili. Sedeli smo na korak od mora, na kroazeti, jeli kroasane, pili kafu i mineralnu vodu i napajali čula – filmska diva u Rolsu je pristajala ispred Karltona, grupa ostarelih australijanaca sa vodičem je vitlala svojim foto-aparatima a mladi marokanac, konobar je želeo da zna koliko Vespe mogu da „razviju“ i koliko smo najviše prešli u jednom potezu... jer bio je on onomad, tu i tamo, na nekoj Jamahi... „ma nema ništa lepše“!

Sunce priča jednu priču na peščanoj plaži, lepo je i prija, dok se ispod moje Tourmaster jakne i kacige dešavao portabl fitnes program na +50 celzijusa. Opomena broj četiri – ne krećite na ovakvu vrstu puta bez dobre motivacije pre svega ostalog jer jedino nju ne možete da pazarite usput... za sve ostalo tu je MasterCard.

Na pola puta do Karkasona, gde smo mislili da će biti OK da zanoćimo, stajali smo na pumpi i nagutavali se hladnom vodom jer kako smo se bližili Griniču, sunce je bivalo surovije a dan duži, kada su nam prišle tri vremešne dame, verski motivisane, noseći sliku Bogorodice. Zaključujući na osnovu natpisa na našim Vespama – „Fatima, Portugal“, mislile su da smo hodočasnici jer je dotično mesto upravo po verskom turizmu na daleko čuveno. Jesmo hodočasnici ali neke druge vrste! Dobili smo uputstvo da obavezno zastanemo u Lurd, dobili smo i blagoslov, osmeh i „srećan put“, pa smo zavrnuli gas i stigli bezbedno u Karkason oko 9 sati uveče. Hotel je na oko delovao šarmantno, dok mu nismo prišli. Bio je ceo od PVC-a, ipak motivišuće jevtin i blizu glavnog puta, sa obezbeđenim parking prostorom bez dodatne naknade (to se kasnije ispostavlja kao privilegija u velikim gradovima), te nismo mnogo gunđali već se osvežili i pošli da izbliza osmotrimo šta nudi tačka broj 4. Kakve li tačke! Karkason je prelep srednjevekovni grad i ogromno utvrđenje na brdu, datira još iz VI veka pre Hrista. Obnovljen je 1853. a danas je pod zaštitom UNESCO-a. Unutar zidina se odvija život, ulice vrve od turista, prepuno je prodavnica, lokala, pabova i restorana, žive svirke i dobrog raspoloženja. Na žalost, dozvolili smo sebi samo da zavirimo, opustimo se na kratko, nazdravimo iz velikih krigli i odmaramo jer nam je naredni dan postavljao komplikovan zadatak.

Doza umora nas je stigla jer je prosečna dnevna kilometraža do tog trenutka bila oko 450km pa smo se nadali da naredni dan malo popustimo. Međutim, San Sebastian kao sledeća tačka na ruti nije nudio neke povoljne opcije za prenoćište a Bilbao nam je bio daleko sa oko 525km uglavnom auto puta. Napravili smo kompromis i odlučili se za Pamplonu. To je podrazumevalo još jedan dan od preko 450km puta ali je postavljalo dobru polaznu osnovu za put do Salamanke narednog dana, sa manje od 400km vožnje te smo to naprezanje posmatrali kao svojevrsnu investiciju. Svetina Vespa je svojom izduvnom notom počela da interpretira Harli-Dejvidson pa je unela dozu zebnje i razmisljanje o narednom potencijalnom servisiranju.

Ruta Karkason - Pamplona nas je vodila preko Pirineja. Pored prelepih pejzaža na koje još uvek nismo navikli oči, iskusili smo jedan potez od skoro 100km bez benzinske pumpe na auto-putu. To je bio presedan svoje vrste jer smo bili naviknuti da se stajališta nižu na oko 40km udaljenosti, po pravilu praćena pristojnim restoranima i prodavnicama. Naše Vespe, čiji radijus nije veći od 250km uz rizik da presuše su izdržale nekim čudom a mi smo ponovo bili zvezde druma pred znatiželjnim prolaznicima i gostima restorana u kom smo ručali. Na korak od nas se nalazilo i spomen obeležje Tur de Fransa, čuvene biciklističke trke.

Posle grada Po smo napustili široke drumove i častili sebe vožnjom za koju smo se složili da je najlepša na ovom celom putu. Vijugave magistrale su nas vodile kroz ruralnu Francusku, put je imao idealan nagib u krivinama dozvoljavajuci da se opustimo i njišemo Vespe kao da su prave, ozbiljne GT mašine, gume su savršeno prijanjale na kvalitetan asfalt bez i jedne pecke i rupe pa je naša živahna vožnja ulivala poverenje i sigurnost tako da smo u tom transu potpuno zanemarili bol u ramenima, umor, žeđ i glad. Prelazili smo reke i rečice čija imena nismo zapamtili, prolazili kraj srednjevekovnih građevina, kao u bajci nasađenim na vrh brda sa vinogradima prostrtim niz padine, bukvalno svaki kadar oko nas je izgledao kao sa razglednice. U tom čašćavanju čula nismo ni shvatili da smo prešli u Španiju, znaka kraj puta nije bilo, niti graničnog prelaza, samo su boje pejzaža počele da se smenjuju, požnjevena polja i oranice su postale guste šume a vazduh ređi i hladniji, GPS je očitavao gotovo 1000m nadmorske visine a na narednom putokazu je pisalo da smo u Navari. Zakoračili smo u živopisnu Baskiju.

Baski su čudan narod, njihov jezik se ne poredi ni sa jednim nama poznatim, ljudi su srdačni, nasmejani a u Pamploni, tog 28 Juna su svi nosili crvene marame oko vrata u očekivanju velike fešte trke sa bikovima koja je bila zakazana za 6. Jul. Na gradskom trgu do kog se stiže isključivo pešice kroz simpatične, tesne, popločene ulice starog gradskog jezgra, naveliko su se postavljele skele i vršile pripreme za dan kada svi hazarderi tog šarmantnog grada prkose rogovima razularenih goveda. I naš hotel se nalazio u starom gradskom jezgru, u pešačkoj zoni, što je vlasniku obližnje privatne garaže dalo slobodu da nam zatraži 16 eura po Vespi za parkiranje preko noći, isti iznos koji bi platio i vlasnik nekog mini-van-a ali smo bili pametniji od toga i ostavili „konje“ pred zgradom guvernata, na javnom parkingu pod budnim okom policije... fraj!

Šestog dana je Svetinom „Harliju“ otkazala zadnja kočnica a ni nota iz auspuha nije delovala utešno pa smo na potezu do Salamanke upoznali i Vitoriju. Zapravo tu i nije bilo mnogo toga za upoznavanje do par korektnih momaka u servisu koji su se poigrali sa svetinom Vespom GTS, ugradili joj trkačko kočiono crevo i upristojili izduv da ne izbacuje pretenciozni topot.. Naredna napomena se odnosi na radno vreme svih uslužnih delatnosti u Španiji – od 13:30 do 16:30, kako u manjim gradovima, tako i u metropolama, španci jedu i dremkaju. SVI! Ne računajte da će bilo kakav posao u tom intervalu biti završen, makar zbog toga zemlja prestala da rotira. Vožnju smo nastavili u popodnevnim satima, na svu „sreću“ još tričavih 300km do cilja.

Beše preuranjena euforija da smo putovanje za taj dan priveli kraju i radovali se Salamanki kao dete lili-hipu kada je Jovanu otkazalo kvačilo. Bilo je to na celih 25km od hotela, na glavnom putnom pravcu i mi smo stajali u zaustavnoj traci auto puta, pod crnim nebom Iberije gde na pola metra nismo nazirali sopstvene siluete. Sporadični kamioni su urlali tik uz naša ramena sa 120 kilometara na sat. Bilo je vreme da testiramo AMSS paket medjunarodne asistencije na putu. Brzo smo uspostavili vezu, bili preusmereni na lokalnu auto asocijaciju, očitali koordinate i za 45 minuta se pojavio čovečuljak u šlepu, koji ne zna ni jednu reč engleskog ali dobro barata gurtnama. Vespa je završila u depou šlep službe a mi u hotelu, na rezervama snage. Važna napomena – pri korišćenju besplatne šlep službe, insistirajte da vam vozilo bude prevezeno na mesto sa kog imate neke opcije za manevrisanje u smislu odvoženja do servisa ili popravke na licu mesta. U protivnom će vam prevoz na depo šlep službe računati kao iskorišćenu šansu za besplatan transport te za svaku dalju intervenciju tražiti nadoknadu koju AMSS ne prihvata kao svoj trošak već pada Vama na teret. Bila je potrebna doza diplomatije da rešimo mali nesporazum pa naš saputnik nije imao dodatne troškove u tom smislu ali je danak u vremenu bio plaćen a mi nismo imali vremena na pretek. Čekao nas je Porto a tim je morao da se na kratko podeli u dve grupe. Jedna koja će provesti još jednu noć u Salamanki i dobiti priliku da je bolje upozna dok je Vespa na popravci a druga dvojka je produžila put portugalskog bisera.

Šta je makadam te portugalske starine za 12 cola vespinog točka? Čist plezir jer ga je osvojio! Šta je grilovani bakalar, čaša domaćeg porta i flaša pitkog rozea na obali Douro reke za jahača te iste Vespe? Bajka, čiji je on glavni junak! Jedna stvar je sigurna, u Portu ste kao u bajci. Vespa se poigrava na njegovim ulicama. Svi su na motorima i skuterima. Zapravo dvotočkaš predstavlja idealno rešenje za manevrisanje kroz tesne sokake užeg gradskog jezgra. Čitava nedelja bi nam bila kratka da upoznamo ovaj grad a mi smo imali daleko manje vremena. Sastanak sa ostatkom tima je bio zakazan za sutradan, 01. Jula, u Fatimi na prvom danu skupa.

Posle doručka na obali i kratkog obilaska centra ovoga puta po jutarnjem svetlu, natovarili smo se i krenuli ka Fatimi, malom mestu u oblasti Ourem, u centralnom Portugalu, nekih 200km južnije od Porta. Ono što je na mapi izgledalo vijugavo i kao put nižeg ranga u praksi je auto-put, dinamičan sa svojim krivinama i promenama u visini ali širok, brz i najvažnije – besplatan. Jedino deonica koja vas vodi ka Lisabonu, A1 je put koji se u Portugalu plaća. Brzo smo bili u Fatimi, posvetili se logistici, upoznavanju terena na kome ćemo provesti naredna 3 dana dok traju „Svetski Dani Vespe 2010“. Fatima zapravo nema mnogo toga da ponudi turistima osim ako oni nisu verski motivisani da je posete ili se tu ne dogadja neki veliki tematski skup poput našeg. To je jedno veliko selo, novoizgrađeno, gde ni jedna cigla ne deluje starije od 10 godina a ipak priča koja ju je proslavila datira sa početka 20og veka. Sve izgleda kao deo nacionalnog plana i posvećenosti da se jedna ruralna sredina pomeri sa mrtve tačke i dobije neku vrstu infuzije i prosperiteta. Broj posetilaca na godišnjem nivou ume da naraste do 5 miliona i čini se da samo mesto ima više hotela i pansiona od broja stanovnika ali mu ipak nedostaje ugostiteljskih objekata, barova i restorana. Jedini detalji od istorijskog značaja koji su privukli našu pažnju su bile Vespe iz 50-ih i 60-ih godina. Na stranu nezanimljivo okruženje, upravo je monotona infrastruktura pružila idealne uslove da se za vreme trajanja skupa udomi preko 2500 Vespi iz cele Evrope. Organizacija skupa je bila odlična, domaćini srdačni i operativni a program je bio podeljen i ponuđen u nekoliko kategorija – religija, gastronomija i prirodne lepote ruralnog Portugala, pa su prema tome i bile koncipirane grupne vožnje. Obilazak u kome smo učestvovali trećeg dana nas je odveo do pravih bisera portugalske srednjevekovne arhitekture, manastira u Batali, zatim na obalu Atlantika u Nazare i na kraju do samostana u Alkobasi gde je konvoj vespi dočekan paradom i policijskim orkestrom. U finišu trećeg dana je priređena oproštajna gala večera.

U jutro 4-og Jula smo osedlali Vespe i krenuli ka centralnoj Španiji. Bila je to ambiciozna etapa od 535km ali nam je odmor u prethodna 3 dana dovoljno napunio baterije pa u tom smislu nije bilo zabrinutosti i sumnje u izvodljivost. I stvarno, lako smo ostavljali kilometre puta za sobom dok je sunce nad Iberijskim poluostrvom pokazivalo svoje najgore izdanje. Čak ni brzina od 110kmh, što za Vespu u tim uslovima, sa temperaturom od oko 40 stepeni ne predstavlja tipičnu vožnju, nije uspevala da nas osveži. Palio nas je vreo vazduh a Tomina GTS 300-ka je počela da pokazuje prve simptome otkazivanja pumpe za gorivo. To je još uvek bilo u ranoj fazi pa smo uz često dolivanje svežeg/hladnog benzina uspevali da je održimo u radu ali je bilo sasvim izvesno da u najskorije vreme moramo da posetimo servis. Kako nas je te večeri čekao Toledo, istorijski centar, mali grad, neka vrsta španske Venecije, servisnu intervenciju smo planirali za dan posle, u Madridu, na nepunih 100km iza Toleda.

Toledo... budete potpuno zapanjeni da je saobraćaj u ovom gradu dozvoljen. Nekadašnja prestonica Španije se nalazi na uzvišenju iznad reke Taho, okružen njome kao šancem i ovde prilaz gradu zaista ima one bajkovite elemente pomenute na početku teksta, kada preko mosta umarširate u okvire srednjevekovnog utvrđenja. U pojedinim ulicama ljudi sklapaju retrovizore na automobilima da ne bi češali zidove kuća a prolaznici se uvlače u haustore da izbegnu vozila koja nailaze jer mesta jednostavno nema dovoljno. Sve je netaknuto vekovima u infrastrukturalnom smislu ali ipak prilagodjeno modernom dobu, potrebama stanovnika Toleda i posetiocima. I ovde Vespa blista jer je manevarski najpraktičnija i brzo se provlači, mada se grad najbolje doživljava u šetnji. Sam grad nije veliki, stiče se utisak da ga je moguće prepešačiti za popodne ali njegovo istorijsko bogatstvo traži dane jer ne postoji ćošak, deo fasade, kapija, kuća ili ulica koja ne priča priču vrednu pažnje i nema kvadratnog metra u koji ne biste uperili foto aparat.

Hotel je bio sa druge strane reke, na uzvišenju odakle se pružao najspektakularniji pogled na ceo grad a ipak na nepunih 5 minuta od njegovog centra. Savet – ako smeštaj bukirate samostalno, u hodu, dan unapred preko nekog od internet servisa, korisno je znati da veliki hotelski lanci i luksuzni hoteli često na dan čekiranja (ili dan uoči) značajno spuštaju cene slobodnih soba i to višestruko. Ta sitnica je našem malom timu omogućila da većim delom puta spava u vrhunskim hotelima sa 4 pa čak i 5 zvezdica a pri tom ne prekorači 25 eura po osobi za noćenje, što bi inače bila cena osnovnog hostelskog smeštaja daleko nižeg ranga.

Od Toleda smo se oprostili nakon jutarnje rutine – kafe, kroasana, kisele vode i dvočasovne šetnje. Bio nam je plan da u Madrid stignemo u ranim popodnevnim satima i pozabavimo se servisiranjem Tomine Vespe GTS300 Super. Ista je još uvek bila u garantnom roku ali nam na španskom terenu to nije bilo od koristi jer propustom ranijeg srpskog distributera garancija nije bila zavedena u centralnom registru. Suočeni sa ležernošću španskih servisera, nekim nama stranim poslovnim običajima i vremenom potrebnim za obavljenje najosnovnijih radnji poput dopremanja rezervnog dela iz centralnog magacina koji je u istom gradu, zatim „svetom“ sijestom od pola 2 do pola 5, sve lepote i znamenitosti Madrida su nekako otišle u drugi plan. Za uzvrat, pokušavajući da doprinesemo ubrzavanju stvari, dobili smo priliku da se upoznamo sa saobraćajem Madrida. Španci izuzetno brzo i efikasno voze a grad je prošaran avenijama i širokim bulevarima. Kao da to nije dovoljno, preseca ga i glavna tranzitna žila koju većina koristi kada treba da brzo stigne sa kraja na kraj grada ali ako ste stranac u ovoj saobraćajnoj grdosiji, ni 3 GPS-a vam neće pomoći da se blagovremeno prestrojite iz neke od desetak traka auto puta. Naša mala grupa je mukom održavala formaciju u toj gunguli sa dinamičnim prelascima iz jedne trake u drugu pri brzini blizu 100 na sat, jer sve ispod toga izaziva revolt ostalih vozača. Ipak, nije nam izmakla paelja ni po koja krigla San Migela. Hotel je opet bio dobar i u mirnom kvartu a servis zakazan sa sutradan, pre nastavka puta ka Saragosi.

Oko 6 popodne, gvirnuvši reda radi u Prado na nepunih sat vremena i nakon kratkog osveženja u madridskom parku, nastavili smo put po planu. Sve vreme vožnje smo se kretali na nadmorskoj visini od oko 1000m a da smo toga kasno postali svesni jer prosto pejzaž nije pružao ništa za poređenje, samo naši mali motori koji su postajali lenji na gasu kako smo napredovali po vertikali. Pozitivan efekat te visine je bio svež vazduh uprkos jakom suncu pa smo vozili lako, bez osećaja umora. Postepeno, kako smo zalazili u oblast Aragon, ukazali su nam se kanjoni i pejzaž od koga zastaje dah. Zaista je Španija Bogom dana za ovakve avanture i predstavlja pravi biser sa svojim dobrim putevima pa nije čudo što je toliko hvaljena od strane motociklista širom sveta.

Saragosa nas je dočekala sa svojevrsnim šarmom i neobičnom atmosferom. Znali smo da je naš hotel negde u centru grada ali kako smo zalazili sve dublje u srž Saragose počeli smo da primećujemo „sumnjiva lica“ po ćoškovima ulica. Kvart u koji smo stigli je ličio na arapsku četvrt ali kao kontra-teg bojazni koju smo osećali imao je šmek i lepotu kakvu nismo do sada sreli. Momci na trotoaru su delovali kao kibiceri i makroi, sitni lopovi i džeparoši a sa druge strane u retkim otvorenim radnjama nije bilo alkohola na prodaju. Zbunjujući odnos gradskog ološa i moralno korektnih trgovaca, verovatno jedino njima i zalutalim putnicima na usluzi u to gluvo doba noći. Jedino pivo smo našli u marketu kod kineza. Zato je lokal pored nudio najmirisniji doner kebab na svetu! Hotel je baš kao i kvart bio sinteza stilova, porekla i razdoblja, kiča, jeftinih interpretacija baroknog slikarstva i šarenila saracenske umetnosti. Pogled i osluškivanje kroz prozor sobe su prižali možda najintenzivniji dodir sa pulsom jednog bogatog grada, njegove srži i bića, duše koju otvara samo najznatiželjnijima i najupornijima.

Jutro je svojim svetlom dopunilo tu sliku jer smo u laganom hodu od svega nekoliko minuta udarili na glavni gradski plato, Baziliku Pilar i obalu reke Erbo. Ono što je prethodne večeri izgledalo kao arapski geto, pod svetlom dana je pokazivalo istorijsku srž Saragose, jezgro oko koga se taj grad razvijao kroz vekove. Bilo bi lepo i ovde spustiti sidro na nekoliko dana i samo udisati ali mi smo bili kao vojska pod zastavama, spremni za pokret ka Barseloni. Dakle kafa, kroasan, kisela... gas!

Na 45km pred Barselonom bilo je vreme da i četvrta Vespa, mezimica autora ovih redova pokaže prve znake habanja, mada najstarija u našem odvažnom timu. U punoj brzini je pukao kaiš što je posle kilometraže koju je odradio pre i tokom ovog puta bilo skoro za očekivati. To je ujedno bila prva i jedina intervencija bez serivsera, odradjena s par sposobnih ruku i nešto priručnog alata, Svetinim „švajcarcem“ i parom pamučnih rukavica jer je motor bio usijan. Nakon manje od sata smo nastavili dalje i upali u najveću saobraćajnu gužvu koju smo ikada videli. Beogradsko začepljenje Brankovog mosta u popodnevnim satima je vožnja po auto putu u poređenju sa prizorom na koji smo naleteli. Kako su mašine počele da prete porastom temperature i čestim paljenjem ventilatora, bili smo primorani da se histerično provlačimo između automobila koji su na to očigledno naviknuti jer je u većini evropskih gradova takva vrsta vožnje motora i zvanično prepoznata i odobrena. Semafori pored pešačkog prelaza imaju i obeležen pojas od nekoliko metara koji služi upravo za dvotočkaše da se dotle probiju i sa otvaranjem zelenog svetla prvi, kao agilniji projure kroz raskrsnicu. Za njih funkcioniše, mi imamo još dosta o tome da učimo.

O Barsi... sveža je, užurbana, izuzev u popodnevnom kolapsu na prilazu sa autoputa, šarena i preplavljena turistima, ima najzanimljiviju arhitekturu za koju najviše ima da zahvali Gaudiju. Barsa ima barove, ima šetališta i pešačke zone koje vrve od života, ima tržnice i pijace u duginim bojama, ima more, plaže i promenade, ima hiljade motora koje voze svi, od 17 do 77 i preko! Ovde se vozi sa velikim V! Homogen saobraćaj u kojem niko ne usporava, ne zastajkuje bez razloga, niko nikoga ne ugrožava a opet je sve efikasno i dozvoljava vam da se kroz ovaj veliki grad krećete velikom brzinom. Još jedno mesto gde je Vespa na svom terenu. Ona je i ovde simbol, gradska ikona, izbor većine, staus i stil. Imali smo dovoljno vremena po prvi put za poslednje dve nedelje. Sutradan nas je čekao brod i more umesto asfalta. Dobitna kombinacija - tapas bar, dobra piva i vina a prizor i doživljaj kako jedna temperamentna nacija slavi pobedu u polufinalu svetskog prvenstva je bio čist „extra profit“ da time začinimo i finiširamo dan.

Još jedan divan grad smo upisali na mapu i konstatovali da je vredan ponovne posete sa daleko većim vremenskim oduškom. U suton nas je čekao brod Grimaldi lajna kojim ćemo ploviti do Čivitavekije. To je plovidba od oko 20 sati. Na ukrcavanju smo upoznali grupu vespista iz okoline Peruđe gde nas je jedan od njih pozvao u goste. Sam brod je kao hotel, dugačak 225 metara sa 11 dekova i malom bazenom na poslednjem. Daleko je od luksuznih lajnera ali se to ni ne očekuje od plovila na redovnoj liniji. Karta od 135 eura po osobi je pokrivala smeštaj u kabini sa kupatilom i prevoz Vespe. Isplativo ako konstatujemo da bi u protivnom vozili 2 dana, platili 2 noćenja i svo gorivo i putarine. Ovo je zapravo bio prvi pravi odmor posle Fatime.

Na italijanskoj strani, nakon kratke vožnje iz luke do Tarkuinije, nekih 20km severno, zašli smo u južnu Toskanu. Sam grad je na prvu loptu delovao pusto i sivo, nezanimljivo i uspavano a onda smo stigli pred pravu pravcatu kapiju grada opasanog velikim zidinama. Etrursko utvrđenje je unutar zidova dosalo punim plućima a mi smo se prepustili ljubaznom osoblju restorana i njihovoj preporuci domaćeg vina. Kako nam je hotel bio na svega kilometar odatle, degustacija je bila temeljna... za svaki slučaj.

Da Italija ima veliku dušu shvatili smo sutradan, prihvativši poziv našeg novog prijatelja čiji nam je dom bio na ruti. Na obronku prelepe Peruđe, dočekani smo kao državnici najvišeg reda. Mama, italijanska alfa i omega kuće je prostrla pred nas špagete, grilovano meso, kolač od smokava i opet domaće vino kome smo morali da odolevamo... donekle. Toliko nam je bilo lepo da smo skoro zakasnili na trajekt u Ankoni, nekih 140km odatle i bilo je surovo za naša napaćena bajkerska tela da kao opareni odskočimo od bogate trpeze, najsrdačnijih domaćina i razvalimo vratolomnih 110 na sat ne bi li uhvatili brod za Split. Da karte nisu bile bukirane unapred... ko bi ga sada znao, možda još koji dan više, niko se ne bi bunio.

Split smo napustili u cik zore i već do 9 sati naručivali doručak u restoranu kraj puta, 100km dalje. Put nas je vodio preko Mostara, Nevesinja, Višegrada na Zlatibor. To je bez sumnje bila najnapornija ruta na ovom putu. Iako ne najduža, tesnaci i vrlo dinamičan put nas je istrošio. Ujedno to je i jedna od najzanimljivijih deonica pa je upravo lepota Hercegovine i kasnije toka Drine bila dopuna za naše baterije koje su grcale na izdisaju. Dan smo priveli kraju u mirisu borove šume, napajajući pluća svežim zlatiborskim vazduhom. Rano ujutro sledećeg dana, podmazani komplet-lepinjama smo gotovo u cugu došli do Beograda a probrano članstvo našeg kluba – Društva ljubitelja Vespe nam je organizovalo doček. Ovaj put je bila naša prva međunarodna misija, uspešno obavljena.

 

Naš četvoročlani tim i Društvo Ljubitelja Vespe duguje veliku zahvalnost gospodinu Stefanu Abatiju, supervizoru PGS Motori, Srbija, distributeru za Piaggio program. Entuzijasta kao i mi, učesnik brojnih skupova ove vrste, Stefano nas je na put ispratio sa podrškom kako u rezervnim delovima tako i u logistici. Svaki član tima je na poklon dobio set osnovnih rezervnih delova bez kojih bi u nekim situacijama bili suočeni sa značajno većim troškovima i kompromitovanjem samog ritma ovog puta. Dodatnu pomoć smo dobili i u kontaktima sa čelnicima servisne mreže Piaggio-a na našoj ruti, kojima je naš prolaz bio najavljen. Naše društvo i PGS Motori će u budućnosti nastaviti tesnu saradnju i druženje posvećeno Njenom Visočanstvu – Vespi!

 

 

 

[doktor 4784 Napisano Septembar 29, 2010]

Fenomenalno iskustvo za sva vremena!

Daj samo neki set slika da mastu pretocimo u stvarnost!