Kalinjingrad 2026

[road_and_roam 214 Napisano Četvrtak u 10:34]

DAN 10 – POSLEDNJI DAN U ZELENOGRADSKU

POSLEDNJI DAN NA BALTIČKOM MORU

Deseti dan odlučio sam da maksimalno iskoristim za odmor. Posle svih prethodnih vožnji, obilazaka i kilometara, motor je tog dana ostao parkiran, a ja sam praktično ceo dan proveo na plaži.

Temperatura vazduha bila je svega oko 19 stepeni, ali voda je bila fenomenalna. Baltičko more nije baš ono što čovek zamišlja kada pomisli na klasično letovanje, ali meni je tog dana potpuno odgovaralo.

Poseban doživljaj bili su talasi. Duvao je jak vetar i more je bilo toliko uzburkano da sam gledao ogromne talase kakve do tada nikada nisam video uživo. Upravo zbog takvih uslova na plaži je bilo mnogo surfera koji su čekali talase i vozili ih jedan za drugim.

Bio je to potpuno drugačiji poslednji dan u Rusiji od svega što sam do tada radio – bez granica, navigacije, dugih deonica i traženja puteva. Samo more, vetar i odmor.

PAKOVANJE ZA POVRATAK

Predveče sam se vratio u smeštaj i počeo da spremam stvari za sutrašnji polazak.

Posle deset dana u Kalinjingradskoj oblasti trebalo je ponovo sve vratiti u Rhinowalk torbe, proveriti opremu, motor i pripremiti se za ozbiljan povratak prema Srbiji.

Prvo sledeće noćenje već sam imao rezervisano u Poljskoj, u smeštaju Ośrodek Wypoczynkowy Halin, ali pre toga me je čekala rusko-litvanska granica i prelazak preko Černiševskoje–Kybartai.

Poslednje veče u Zelenogradsku prošlo je mirno. Posle više dana tokom kojih mi je to mesto postalo neka vrsta privremenog doma, bilo je pomalo neobično znati da sutradan ponovo kreće pakovanje kilometara.

 

DAN 11 – ZELENOGRADSK → LITVANIJA → POLJSKA

PETROVNA ME ISPRAĆA KAO ROĐENOG SINA

Jutro je bilo vedro i svežije, praktično idealno za vožnju u moto-opremi. Posle vrućina kroz koje sam prošao na putu prema Rusiji, ovakva temperatura bila je pravo osveženje.

Spakovao sam stvari, pričvrstio Rhinowalk torbe na Triumph i bio spreman za polazak.

Tada me je ispratila moja domaćica, starija gospođa koju sam tokom boravka oslovljavao sa Petrovna.

Posle svih dana koje sam proveo kod nje, ispratila me je gotovo kao da joj odlazi rođeni sin. Pre nego što sam krenuo, prekrstila me je tri puta i poželela srećan put.

Bio je to jedan od onih malih trenutaka sa putovanja koji ostanu mnogo duže u sećanju od nekih turističkih znamenitosti.

Upalio sam Triumph, izašao iz dvorišta i krenuo preko gotovo čitave Kalinjingradske oblasti prema litvanskoj granici.

PREKO CELE KALINJINGRADSKE OBLASTI

Put prema granici bio je fenomenalan.

Duge ravne deonice, asfalt gladak gotovo kao pista, malo saobraćaja i konstantno dobra podloga. Posle prvog utiska koji sam imao pri ulasku u Rusiju kroz sela i granični pojas, ovaj deo oblasti izgledao je potpuno drugačije.

Uz put su se često pojavljivali saobraćajni znakovi koji upozoravaju na losove. Kada čovek vidi koliko su šume guste i koliko kilometara prolazi kroz prirodu, vrlo brzo shvati da ta upozorenja nisu tu bez razloga.

BMW M3, RUSKI TEHNO I DORUČAK PORED PUTA

Otprilike 60 kilometara pre granice stao sam na parking pored jedne pekare da doručkujem.

Na parkingu pored mene bila su dva muškarca, jedan mlađi i jedan stariji, verovatno otac i sin. I oni su doručkovali pored svog automobila – BMW-a M3 iz devedesetih.

Iz automobila je treštala ruska tehno muzika.

Cela scena mi je bila toliko karakteristična za putovanje da sam samo sedeo, doručkovao i posmatrao. Stari M3, dva Rusa pored njega, ruski tehno na parkingu negde usred Kalinjingradske oblasti i moj Triumph sa srpskim tablicama nekoliko metara dalje.

Završio sam doručak i nastavio prema granici.

POSLEDNJE SIPANJE GORIVA U RUSIJI

Nekih 30 kilometara pre granice odlučio sam da još jednom napunim rezervoar.

Ponovo nije bilo nikakvih redova niti problema sa gorivom.

Jedina stvar na koju sam se već navikao jeste ruski sistem na pumpama – ne možeš samo da staneš, uzmeš pištolj i počneš da sipaš. Morao sam prvo da odem do radnice i kažem joj da uključi točilicu, a tek onda se vratim do motora i sipam.

Cena benzina od 95 oktana bila je oko 70 rubalja po litru, što je u tom trenutku, kada se preračuna, bilo otprilike 85 dinara za litar.

Posle cena goriva kroz ostatak Evrope, svaki odlazak na pumpu u Rusiji delovao je gotovo nestvarno jeftino.

POSLEDNJI RUSKI GRANIČNI PRELAZ

Kada sam stigao na prelaz Černiševskoje–Kybartai, na samom objektu graničnog prelaza radnici su popravljali ili postavljali natpis na krovu.

Čim su videli motocikl i srpske tablice, pitali su me da li stvarno dolazim iz Srbije. Kada sam potvrdio, opet ono poznato iznenađenje koje me je pratilo kroz dobar deo puta.

Nastavili su svoj posao, a ja sam krenuo prema kontroli.

Predao sam pasoš i dokumenta.

Dokument za privremeni uvoz motocikla, koji sam dobio prilikom ulaska u Rusiju, očekivao sam da će zadržati pri izlasku. Međutim, vratili su mi ga i ostao je kod mene.

MLADE GRANIČARKE U SOVJETSKIM UNIFORMAMA

Na ruskoj kontroli bile su dve mlade graničarke.

Bile su veoma mlade i lepe, ali ono što mi je ponovo bilo fascinantno jeste način na koji su bile obučene – uniforme su izgledale kao da su izašle iz nekog starog sovjetskog filma.

Taj kontrast je bio neverovatan: mlade devojke, savremeni granični prelaz i oprema, a na njima uniforme koje su mi vizuelno delovale potpuno komunistički.

Tražile su mi da otvorim prtljag. Pregled je bio dosta površan – nisu vadile sve stvari niti pravile detaljan pretres kakav sam imao pri ulasku preko Poljske.

Jedan deo kontrole bio je i zahtev da otključam i podignem sedište motocikla, kako bi pogledale prostor ispod njega.

Sve je proteklo korektno i bez nepotrebnog zadržavanja.

Kada sam završio sa ruskom stranom, krenuo sam nekoliko desetina metara dalje prema Litvaniji.

LITVANCI – MEĐU NAJLJUBAZNIJIM GRANIČARIMA NA PUTU

Na litvanskoj strani potpuno drugačija atmosfera.

Granični policajci bili su veoma ljubazni i iskreno iznenađeni kada su shvatili da sam motorom došao čak iz Srbije, proveo dane u Kalinjingradskoj oblasti i sada se vraćam nazad.

Rekli su mi da se ne sećaju da je neko iz Srbije tuda prolazio motociklom.

Pregledali su prtljag samo okvirno, bez vađenja stvari i bez detaljnog pretresanja.

Još jedna zanimljiva stvar: ponovo engleski nije bio jezik komunikacije. Ljudi sa kojima sam razgovarao na litvanskoj strani govorili su tečno ruski, pa smo se nekako sporazumevali na toj kombinaciji njihovog ruskog i mog vrlo ograničenog znanja jezika.

Litvanci su mi, zajedno sa Mađarima, ostali kao najljubazniji graničari na koje sam naišao tokom celog putovanja.

RUSKE TABLICE U LITVANIJI

Na prelazu mi je zapalo za oko još nešto.

Video sam dosta ruskih državljana i vozila sa ruskim registarskim oznakama koja su prelazila prema Litvaniji.

To mi je bilo zanimljivo jer sam pre puta u medijima često nailazio na informacije o ograničenjima za automobile sa ruskim tablicama u Evropskoj uniji. Ne ulazim u pravni status svakog od tih vozila niti eventualne izuzetke – samo navodim ono što sam svojim očima video na tom prelazu.

LITVANSKA CARINA – „IDEM KUĆI“

Posle granične policije došao sam do litvanske carine.

Carinik me je pitao samo:

„Kuda ideš?“

Odgovorio sam da se vraćam kući, u Srbiju.

To je praktično bilo sve.

Nije tražio da vadim prtljag, nije pretresao motor niti torbe. Samo me je pustio dalje.

Rampa se podigla i nekoliko trenutaka kasnije našao sam se u litvanskom mestu Kybartai.

Kompletan prelazak ruske i litvanske strane trajao je manje od sat vremena.

PRVA PAUZA U LITVANIJI

Posle nekoliko kilometara vožnje stao sam pored jednog obližnjeg jezera.

Napravio sam nekoliko fotografija, malo se odmorio i tek tada sam imao osećaj da je ruski deo putovanja definitivno završen.

Litvanija me je od prvih kilometara veoma prijatno iznenadila.

Zelena, uredna, odlični putevi i veoma prijatan krajolik. Posle deset dana u Rusiji bila je to još jedna promena atmosfere, ali na potpuno drugačiji način nego kada sam ulazio u Kalinjingradsku oblast.

TRAKTOR OD 60 KM/H

Jedna scena iz Litvanije posebno mi je ostala u sećanju.

Ispred mene se pojavio veliki traktor sa prikolicom.

Po brzini kojom se kretao, preko 60 km/h, bio sam uveren da ispred mene ide neki kamion koji vuče prikolicu.

Tek kada sam krenuo u preticanje i došao pored njega shvatio sam:

Traktor.

Ne znam kakve traktore Litvanci koriste, ali očigledno ih prave i za autoput.

POLJSKA GRANICA I KONTROLA VOZILA

Posle vožnje kroz Litvaniju približavao sam se Poljskoj.

Negde na autoputu, blizu granice, sav saobraćaj počeo je da se preusmerava u jednu traku.

Prva pomisao bila mi je:

Opet radovi na putu.

Međutim, kako sam se približavao, shvatio sam da radova nema.

Poljska policija je organizovala kontrolu i izdvajala kamione, kombije i pojedine automobile koje su želeli dodatno da provere.

Mene na motociklu sa srpskim tablicama samo su propustili dalje.

Moj utisak bio je da se radi o kontroli povezanoj sa bezbednošću granice i mogućim ilegalnim prelascima ljudi. To mi je ostavilo veoma pozitivan utisak – vidi se da zemlja ozbiljno kontroliše šta ulazi preko njene granice.

SMEŠTAJ USRED ZIMZELENE ŠUME

Posle još nekoliko stotina kilometara stigao sam do smeštaja koji sam rezervisao. Halin je cini mi se mesto da se zvalo. 

Nalazio se oko sedam-osam kilometara od autoputa, usred zimzelene šume.

Već sam bio umoran i poslednjih nekoliko kilometara kroz šumu samo sam čekao da ugledam objekat.

Dočekao me je domaćin sa kojim praktično nisam imao zajednički jezik.

On poljski, ja srpski.

Ali dva slovenska jezika, malo mimike, pokazivanje rukama i poneka reč koju obojica razumemo bili su sasvim dovoljni.

Smestio me je u apartman.

HOTEL KAO IZ TITOVOG VREMENA

Objekat je izgledao kao stari hotel još iz komunističkog perioda.

Tapete na zidovima, nameštaj i cela atmosfera podsećali su me na nešto što bi kod nas moglo da se vidi u hotelu iz Titovog vremena.

Međutim, najvažnije – sve je bilo uredno i čisto.

Soba čista, kupatilo takođe, krevet dobar, a u apartmanu sam mogao da se poslužim čajem i kafom.

Kafu nisam pio.

Mnogo važnija stvar bila je:

Wi-Fi je radio odlično. Za 30€ sasvim korektno.

Posle dana na putu ponovo sam mogao normalno da budem u komunikaciji sa ostatkom sveta, pregledam poruke, pogledam rutu za sutra i odmorim glavu od navigacije i granica.

DVA POLJSKA BAJKERA

Kod smeštaja su bila još dva poljska motociklista.

Jedan je vozio malu Hondu od 125 kubika, po izgledu nešto poput modernije verzije Monkeyja – najverovatnije Honda MSX125 Grom.

Drugi je imao ozbiljno turističko oružje – Yamahu FJR1300.

Malo smo popričali, koliko nam je kombinacija jezika dozvoljavala. Standardni bajkerski razgovor – motori, ruta, odakle dolaziš i gde ideš.

Posle svega što se tog dana dogodilo, nije mi trebalo mnogo da počnem da tonem u san.

Rusija je ostala iza mene.

Ispred mene su bili Poljska, Slovačka, Mađarska i još mnogo kilometara do Beograda.

Ali za taj dan bilo je dovoljno.

Triumph parkiran, stvari u sobi, Wi-Fi radi i krevet čeka.

Sutradan nastavljam prema jugu.

Dan 10: Zelenogradsk – odmor na Baltičkom moru | 19°C | veliki talasi i poslednji dan u Rusiji

Dan 11: Zelenogradsk → Černiševskoje–Kybartai → Litvanija → Poljska → Ośrodek Wypoczynkowy Halin | početak povratka prema Srbiji

[road_and_roam 214 Napisano Subota u 10:15]

Dan 12 – Poljska → Varšava → Piotrków Trybunalski → Katovice → Beskidi → Slovačka → Košice

Polazak iz Poljske

Posle noćenja u smeštaju Ośrodek Wypoczynkowy Halin, ustao sam, spakovao stvari, ponovo namestio Rhinowalk torbe na Triumph i krenuo prema jugu. Cilj tog dana bile su Košice u Slovačkoj, gde sam rezervisao poslednje noćenje pre povratka kući.

Posle nekih sedam-osam kilometara izašao sam na autoput i krenuo pravcem Varšave. Plan je prvobitno bio da Varšavu samo zaobiđem i nastavim dalje, ali je grad imao druge planove za mene.

Varšava – nisam mogao samo da prođem

Dok sam prolazio autoputem pored Varšave, u daljini su počeli da se pojavljuju neboderi. Među mnoštvom novih staklenih kula posebno se izdvajala jedna velika, stara zgrada potpuno drugačijeg izgleda.

Bio je to Palata kulture i nauke, monumentalna građevina iz pedesetih godina prošlog veka i jedan od najprepoznatljivijih simbola Varšave. Visoka je preko 230 metara sa vrhom i svojim izgledom odmah odskače od modernih nebodera koji su poslednjih decenija izrasli oko nje. Na delu kompleksa video sam natpis muzeja, pa mi je cela građevina u prvi mah izgledala kao nekakav ogroman stari muzej usred modernog poslovnog grada.

Gledajući sve to sa autoputa rekao sam sebi:

„Prolazim kroz Poljsku, a da ne vidim Varšavu? Nema šanse.“

Skrenuo sam sa rute i krenuo prema visokim zgradama pretpostavljajući da ću tako stići do centra.

Provozao sam se malo tim delom grada, napravio nekoliko kadrova sa motorom u blizini Palate kulture i ono što me je posebno iznenadilo – saobraćajne gužve praktično nije bilo. Za grad te veličine očekivao sam mnogo veći haos.

Napunio sam rezervoar i nastavio prema jugu.

Piotrków Trybunalski – malo skretanje zbog prijatelja

Sa glavne rute morao sam još jednom da skrenem, ovog puta do Piotrkówa Trybunalskog.

Prijatelju sam pre puta obećao da ću mu kupiti nešto što se kod nas teško nalazi, a moglo je da se nabavi u nekoliko poljskih prodavnica vojne i lovačke opreme. Ova prodavnica bila mi je najbliža ruti.

Kada sam stigao, ispred objekta je bio veliki parking, a na krovu prodavnice ogroman znak sa sovom.

Ušao sam unutra očekujući nešto nalik našim većim lovačkim ili vojno-opremnim radnjama.

Nisam mogao više da pogrešim.

Kao da sam ušao u Teksas

Prodavnica je bila ogromna. Više odvojenih sektora, lovačka oprema, vojna oprema, odeća, obuća, optika, elektronski uređaji i izuzetno veliki izbor sportskog i lovačkog oružja.

Utisak je bio više kao da sam negde u Teksasu nego u jednom poljskom gradu.

Posebno mi je pažnju privukao deo sa preciznim puškama za sportsku i takmičarsku upotrebu. Teške cevi, podesivi kundaci, sistemi pripremljeni za moderne stative i ozbiljna optika proizvođača poput Nightforcea, Kahlesa, Schmidt & Bendera, a posebno mi je ostao u sećanju jedan Hensoldt.

Bilo je tu i mnogo pištolja, sportskih pušaka na AR platformi, optoelektronskih uređaja, daljinomera i gotovo svega što može da zainteresuje nekoga ko prati tu oblast.

Pošto su mi, pored motocikala, i takve stvari jedno od interesovanja, nisam mogao samo da kupim ono zbog čega sam došao i odmah izađem.

Prodavac koji vozi Triumph

Razgovarao sam neko vreme sa prodavcem. Pričao mi je kako kod njih funkcioniše interesovanje za sportsko streljaštvo i posedovanje oružja i tvrdio da dosta mladih ljudi koji se time bave ozbiljno uči bezbedno rukovanje i sportske tehnike. To prenosim kao njegovu priču i utisak iz prodavnice, ne kao analizu poljskih propisa.

A onda je razgovor neočekivano prešao na motocikle.

Pogledao je kroz prozor prema parkingu i pitao me:

„BMW GS?“

Odgovaram:

„Ne, Triumph.“

Na to mi pokazuje drugi motor na parkingu:

„Onaj Triumph tamo je moj.“

Bio je to Tiger 800 XCX, generacija od pre desetak godina.

Naravno, od tog trenutka više nismo pričali samo o onome zbog čega sam došao u prodavnicu. Kada je čuo odakle se vraćam i kroz koje sam sve zemlje prošao, ostao je prilično iznenađen.

Pre nego što sam krenuo dao mi je jedan savet:

„Nemoj da promašiš Beskide.“

I dobro je što sam ga poslušao.

Katovice i pravac prema jugu

Nastavio sam dalje preko Katovica, a zatim zaobilaznicom oko Krakova prema jugu.

Na jednoj pumpi napravio sam pauzu za gorivo. U neposrednoj blizini nalazio se aerodrom, pa su avioni prolazili iznad mene na prilazu ili poletanju.

Posle te pauze pejzaž je počeo sve više da se menja.

Ravnica je ostajala iza mene, a put je počeo da se penje.

Ulazio sam u Beskide.

Najlepši deo vožnje

Beskidi su mi postali jedan od najlepših delova celog putovanja.

Odličan asfalt, dugačke pregledne krivine, zelena brda, uređena mesta i u daljini planinski masivi. Na horizontu su se već nazirale Tatre.

Najbliže poređenje koje mogu da napravim jeste naš Zlatibor, samo mnogo duže.

Kao da prođeš jedan Zlatibor, pa iza njega počinje još jedan, zatim još jedno turističko mesto, pa još jedno… i tako kilometrima prema Tatrama i Slovačkoj.

Tu sam konačno mogao da uživam u onome zbog čega se ovakva putovanja motorom i prave – ne samo da stigneš od tačke A do tačke B, nego da jednostavno uživaš u putu između njih.

Vespa koja je pobedila moj Triumph u količini prtljaga

Negde pred slovačku granicu, kroz zimzelenu šumu, sustižem Vespu GTS 300.

Do tada sam mislio da sam na Triumph natovario pola kuće.

Onda sam video Vespu.

Na njoj je bilo toliko torbi i stvari da je izgledalo kao da čovek seli stan, a iza nje još i jednotočkaška prikolica sa nemačkim tablicama.

Preticao sam ga, mahnuo mu i dobio pozdrav nazad.

Posle toga više nisam imao pravo da se žalim na količinu prtljaga na Tigeru.

Ulazak u Slovačku

Po ulasku u Slovačku put je nastavio kroz manja mesta, planine i šume. Pored puta su povremeno išle železničke pruge po kojima su prolazile meni neobične male kompozicije, nešto između voza i šinobusa.

U jednom trenutku nailazim na zastoj.

Policija, služba za odvoz vozila i očigledno neka saobraćajna nezgoda. Mnogi automobili počeli su da se okreću i vraćaju.

Ja sam odlučio da pokušam dalje.

Motorom sam nekako uspeo da se provučem i nastavim put.

Tunel bez kraja i zamak na brdu

Nedugo zatim ulazim u veoma dugačak tunel. U tom trenutku mi je delovao duži čak i od velikih tunela kroz koje sam ranije prolazio u Crnoj Gori.

Po izlasku se put ponovo otvorio, a autoput je nastavio kroz prelep planinski kraj.

Tada se na jednom brdu pojavila ogromna kamena tvrđava.

Najverovatnije je to bio Spiški grad – Spišský hrad, jedan od najvećih srednjovekovnih kompleksa u tom delu Evrope. Izgledao je neverovatno iz perspektive autoputa – velika tvrđava na vrhu brda koja dominira čitavom dolinom.

Košice su već bile blizu.

Poslednje noćenje – studentski dom u Košicama

Kada sam stigao na adresu smeštaja u Košicama, prvo iznenađenje – studentski dom.

Nisam baš to očekivao.

Međutim, objekat je bio izuzetno sređen. Veliki parking iza visoke ograde i ogromna električna kapija značili su da mogu potpuno mirno da ostavim motor preko noći.

Cena – oko 30 evra.

Za ono što sam dobio, više nego dovoljno.

Gotovo minut pre mene stigao je još jedan motocikl – KTM 1290 Adventure R, sa mlađim parom. Pozdravili smo se na parkingu, a posle toliko dana na putu već je postalo gotovo normalno da svaki smeštaj završi makar jednim susretom sa drugim motociklistima.

Popio sam čaj, iskoristio odličan Wi-Fi, malo odmorio i legao.

Slovaci su mi do tog trenutka ostavili možda i najprijatniji utisak od svih ljudi koje sam sretao na putu. Gotovo svako sa kim sam pokušao da razgovaram znao je engleski, komunikacija je bila jednostavna, a ljudi veoma prijatni.

Bio je to poslednji san na putovanju pre povratka kući.

 

Dan 13 – Košice → Mađarska → Budimpešta → Horgoš → Beograd

Jutarnji susret sa Tenerom

Ujutru sam spakovao stvari i pripremio Triumph za poslednju veliku deonicu.

Pre polaska stao sam na pumpu da napunim rezervoar.

Tamo srećem motociklistu na Yamahi Tenere 700.

Naravno, brzo se pokrenula priča o putovanjima. Kada je čuo odakle se vraćam, rekao mi je da mu je čitava tura prilično inspirativna. On je planirao da u septembru ide prema Rumuniji i vozi Transalpinu.

Razmenili smo nekoliko reči, pozdravili se i krenuo sam prema Mađarskoj.

Ponovo mađarska vinjeta

Košice su ostale iza mene, a mađarska granica ubrzo je bila ispred.

Po ulasku u Mađarsku skrenuo sam sa autoputa u prvo naselje gde sam mogao da kupim vinjetu.

Ponovo oko 12 evra za motocikl.

Vinjeta rešena, rezervoar pun i pravac Budimpešta.

Triumph protiv R6 – kratko poređenje na autoputu

Na autoputu me sustiže i prolazi Yamaha R6.

Naravno da motociklista u meni nije mogao potpuno da ignoriše situaciju.

Dodao sam malo gas samo da vidim kako će se Triumph ponašati u odnosu na supersport.

Išao je bez ikakvog problema.

Međutim, razlika između ta dva motocikla veoma brzo postane očigledna na otvorenom putu. Vozač R6 morao je da legne grudima na rezervoar i sakrije se iza malog vizira zbog udara vazduha, dok sam ja na Tigeru sedeo praktično normalno iza zaštite od vetra.

Sa druge strane, imao sam široke bočne torbe i nisam želeo da proveravam njihove aerodinamičke granice.

Nisam osećao neke ozbiljne turbulencije, ali sam svejedno usporio.

Putovanje je trajalo hiljadama kilometara i nije imalo smisla poslednjeg dana praviti glupost zbog nekoliko sekundi dokazivanja. Bezbednost ipak ostaje na prvom mestu.

Greška pred Budimpeštom

Pred Budimpeštom uspevam da promašim skretanje za obilaznicu.

I umesto da grad zaobiđem – ulazim pravo u njega.

Utisak?

Ne sećam se da sam na ovom putovanju video haotičnije vozače.

Prolazio sam kroz neku periferiju koja kao da nije imala kraja. Grad mi je u tom trenutku delovao tri puta veći od Beograda. Saobraćaj, prestrojavanja, raskrsnice, vozila sa svih strana…

Jedini cilj mi je bio da ponovo pronađem pravac prema jugu.

Konačno se pojavljuje tabla:

Szeged.

To je bilo dovoljno.

Poljski bajkeri na putu za Crnu Goru

Nedugo nakon izlaska iz Budimpešte stajem na pumpu.

Tamo grupa motociklista iz Poljske:

BMW K1600 GT, R1200 RT, R1200 GS Adventure i R1250 GS Adventure.

Odmah počinje razgovor.

Oni idu prema Crnoj Gori i Dubrovniku.

Kada su me pitali šta bih im preporučio, rekao sam da u Crnoj Gori nikako ne promaše Durmitorski prsten, kanjon Pive i kanjon Morače, a ako budu imali vremena, da produže i preko Mostara i kanjona Neretve.

Rekli su mi da su vremenski ograničeni i da Neretvu verovatno neće uspeti da uključe u plan.

A onda, naravno, standardno pitanje:

„A ti, odakle dolaziš?“

Kada sam ispričao celu rutu, opet poznata reakcija – neverica da sam sam napravio turu do Kalinjingrada i nazad.

Pozdravili smo se i nastavili svako prema svom delu Balkana.

Horgoš – kilometarska kolona

Kako sam se približavao Srbiji, saobraćaj je bio sasvim normalan.

Sve do Horgoša.

Pred granicom – kolona duža od kilometra.

Stao sam nakratko na poslednjoj pumpi, odmorio i onda krenuo prema prelazu.

Sa širokim bočnim torbama provlačenje nije bilo baš idealno, ali sam polako napredovao.

Usput nailazim na policijsku patrolu. Mlađi policajac uzima pasoš, govori veoma dobro srpski i pita me za vizu.

Kažem da je nemam.

On mi odgovara nešto u smislu:

„Kupićeš na prelazu.“

Očigledno je nešto pomešao, jer srpskim državljanima za takav kratkotrajni boravak u Šengenu nije potrebna viza.

Nastavljam dalje.

Desna traka – mali trik na Horgošu

Na samom prelazu opet pokušavam da idem što više desno.

Tokom putovanja sam već primetio da se na velikim graničnim prelazima često svi guraju u iste srednje trake, dok neka krajnja ostane mnogo praznija.

Tako sam na kraju završio sa svega desetak vozila ispred sebe.

Na mađarskoj strani nije bilo pregleda prtljaga. Fotografisanje, pasoš, kontrola i:

Doviđenja.

Još samo srpska strana.

„Imaš li nešto da prijaviš?“

Dolazim na našu granicu.

Predajem pasoš.

Carinik pita:

„Imaš nešto da prijaviš?“

„Nemam.“

Već mislim – to je to, kuća.

A onda me zaustavlja mlađi carinik.

Počinje da me ispituje odakle dolazim, gde sam bio i kakav put sam napravio.

Vrlo brzo shvatam zašto.

I on je bajker.

Ranije je vozio Hondu ADV 750, a zatim prešao na BMW R1250 GS Adventure.

Gleda Triumph i kaže nešto u smislu:

„Sa Triumphom si prešao sve to?“

Delovalo mi je kao da možda nije potpuno siguran koliko je njegov GS sposoban za ovakva putovanja.

Rekao sam mu:

„Imaš motor sa kojim možeš da obiđeš ceo svet.“

Malo smo popričali o motorima i putovanju, a zatim sam konačno nastavio.

Srbija.

Poslednji kilometri

Autoput prema Beogradu nije bio preterano opterećen.

Prelazim most kod Beške i pogled mi odlazi prema Dunavu. Vodostaj je bio nizak, a iz reke su se pojavila velika peščana ostrva koja se inače ne vide u toj meri.

Posle hiljada kilometara stranih puteva, granica, drugačijih jezika i gradova, taj pogled je već bio znak da je put praktično završen.

Oko 17 časova stižem na levu obalu Dunava u Beogradu.

Ali nisam odmah otišao kući.

Putovanje mora da se završi smuđem

Pravo sa puta svraćam kod prijatelja u riblji restoran.

Posle svih obroka, novih ukusa i ruskog sudaka, odnosno njihovog smuđa, završetak je morao biti domaći:

smuđ i riblja čorba.

I mogu da kažem – koliko god mi je hrana na putovanju bila zanimljiva, naš smuđ i naša riblja čorba ipak su pobedili kalinjingradski sudak.

Parkirao sam Triumph.

Putovanje je bilo gotovo.

 

Zaključak – Srbija → Rusija → Srbija

Kada sam krenuo, možda najveća nepoznanica nije bila kilometraža, motor ili umor.

Bila je Rusija.

Pre puta sam čitao sve i svašta. Rat u Ukrajini, sankcije, priče o nestašicama goriva, granicama, problemima prilikom ulaska i izlaska, odnosu prema strancima i gomilu međusobno kontradiktornih informacija.

I zato je možda najveća vrednost ovog putovanja upravo ono što sam video svojim očima.

Granica rata i svakodnevni život

Na poljskoj strani pred Kalinjingradskom oblašću prošao sam pored velike kasarne sa vojnicima i tenkovima. Nalaziš se na spoljašnjoj granici Evropske unije prema Rusiji i nemoguće je potpuno ignorisati političku i vojnu situaciju koja postoji u Evropi.

Ali kada sam prešao granicu i počeo da živim i vozim po Kalinjingradskoj oblasti, svakodnevni život koji sam zatekao nije izgledao kao život mesta koje je neposredno obeleženo ratom.

Ljudi idu na posao, porodice šetaju, restorani i kafići rade, plaže su pune, motociklisti voze, prodavnice rade.

To je moj lični utisak iz Kalinjingradske oblasti, i ne pokušavam na osnovu njega da tvrdim kako izgleda situacija u celoj Rusiji.

Goriva je tokom mog boravka bilo

Pre puta sam zbog tekstova o nestašicama goriva čak punio rezervoar na poljskoj strani pre ulaska u Rusiju.

A onda sam, svega nekoliko kilometara posle granice, naišao na pumpu koja normalno radi.

I tako je ostalo tokom boravka.

Za vreme koje sam proveo vozeći po Kalinjingradskoj oblasti, lično nisam naišao na pumpu bez benzina niti sam čekao u redovima zbog nestašice. Goriva je bilo, a cena koju sam uglavnom viđao bila je oko 70 rubalja po litru.

To ne znači da nestašica nije bilo ili nema u drugim delovima ogromne Rusije. Znači samo da se medijska slika koju sam imao pre puta nije poklopila sa onim što sam ja zatekao na pumpama u Kalinjingradskoj oblasti.

Ljudi su ipak samo ljudi

Možda najbolji primer koliko je svakodnevni život drugačiji od političkih naslova bio je moj smeštaj u Zelenogradsku.

Domaćica Petrovna koristila je u govoru i neke ukrajinske reči. Gosti su uglavnom bili Rusi. Tu sam bio i ja – Srbin koji je došao motorom.

I?

Ništa.

Ljudi razgovaraju, piju kafu, odmaraju, idu na plažu i bave se svojim životima.

Najnormalniji ljudski odnosi.

Tokom putovanja sam nailazio na svakakve ljude – od krezubog lika pored starog UAZ-a na prvoj pumpi, preko motocikliste u Kalinjingradu koji je sanjao o Triumphu, devojke iz cvećare koja mi je dala internet sa svog telefona, do Litvanaca koji nisu mogli da veruju da je neko iz Srbije stigao tamo motociklom.

Upravo ti susreti na kraju ostanu više u sećanju nego znamenitosti.

Da li bih preporučio ovakav put?

Da.

Uz jednu važnu stvar – treba se pripremiti.

Na početku ovog putopisa opisao sam dokumentaciju, granice, privremeni uvoz motocikla, informacije koje sam dobio od naše ambasade i specifičnosti ulaska i izlaska iz Kalinjingradske oblasti. Pravila se mogu promeniti i ono što je važilo meni ne mora zauvek ostati isto, pa sve treba proveriti neposredno pred put.

Ali kada je reč o mom ličnom iskustvu – nisam se osećao ugroženo zato što sam Srbin, nisam imao neprijatnosti zato što vozim motor sa srpskim tablicama i nisam zatekao atmosferu kakvu sam na osnovu nekih tekstova očekivao.

Naprotiv.

Dobio sam jedno od najzanimljivijih putovanja koje sam do sada napravio motociklom.

Od 38 stepeni u Mađarskoj, češkog piva i bajkerskog gulaša, Baltika, sovjetske granice i starog UAZ-a, Kalinjingrada i Zelenogradska, Kuršske kose, Litvanije i Varšave, pa preko Beskida, Tatra i Košica nazad do Beograda.

Hiljade kilometara i gomila potpuno različitih svetova na jednom putovanju.

Na kraju mi nije ostao osećaj da sam napravio nešto posebno hrabro.

Ostao mi je osećaj da sam seo na motor i otišao da svojim očima vidim mesto o kojem sam do tada uglavnom slušao od drugih.

I upravo zbog toga bih svakome ko voli ovakva putovanja rekao:

Dobro se pripremite, proverite aktuelna pravila, spakujte motor – i idite da sami vidite.

Jer nekada je najveća razlika između onoga kako zamišljamo neko mesto i onoga kakvo ono zaista jeste upravo tih nekoliko hiljada kilometara koje treba preći da bismo tamo stigli. 
 

Snimke putovanja mozete videti i na mom instagram profilu road_and_roam  

[MIHO 1007 Napisano Ponedeljak u 10:34]

Divan putopis. Jedan od onih koji te tera da počneš da praviš plan za neka svoja putovanja. Četiri puta sam putovao Beograd - Moskva 2014 - 2015. Na prvom putovanju sam na granici Letonije i Rusije proveo 10-12 sati i bio spreman da odustanem i vratim se za Beograd. Naišao sam na ženu carinika koja me saditički parkirala sa strane i uzela sva dokumenta....i do kraja svoje smene držala na prelazu. Kad je završila smenu jedan od carinika mi se izvinio i sve završio za 5 minuta. Posle sam uvek išao preko Belorusije i to na jedan mali prelaz blizu Bresta. Sve uvek bilo završeno za 45-60 minuta. 

[road_and_roam 214 Napisano Ponedeljak u 16:03 (promenjeno)]

Pre 5 sati, MIHO je napisao:

Divan putopis. Jedan od onih koji te tera da počneš da praviš plan za neka svoja putovanja. Četiri puta sam putovao Beograd - Moskva 2014 - 2015. Na prvom putovanju sam na granici Letonije i Rusije proveo 10-12 sati i bio spreman da odustanem i vratim se za Beograd. Naišao sam na ženu carinika koja me saditički parkirala sa strane i uzela sva dokumenta....i do kraja svoje smene držala na prelazu. Kad je završila smenu jedan od carinika mi se izvinio i sve završio za 5 minuta. Posle sam uvek išao preko Belorusije i to na jedan mali prelaz blizu Bresta. Sve uvek bilo završeno za 45-60 minuta. 

Odustajanje pogotovo motorom je nemoguća misija! Bio sam u Brestu par puta, znam na koji prelaz mislite, bukvalno je u gradu granica sa Poljskom. U blizini Brestovske Kreposti odnosno tvrđave!

Promenio Ponedeljak u 16:04 član road_and_roam

[K_A_W_A 986 Napisano pre 22 sati]

Bio sam u tim krajevima davne 2013. Fantasticno iskustvo i predivni predeli  Lep putopis i puno nostalgije 
.

[road_and_roam 214 Napisano pre 1 sat]

Pre 20 sati, K_A_W_A je napisao:

Bio sam u tim krajevima davne 2013. Fantasticno iskustvo i predivni predeli  Lep putopis i puno nostalgije 
.

Ni manje ni više sa GSX-erovima