Kalinjingrad 2026

[road_and_roam 166 Napisano pre 9 sati]

DAN 10 – POSLEDNJI DAN U ZELENOGRADSKU

POSLEDNJI DAN NA BALTIČKOM MORU

Deseti dan odlučio sam da maksimalno iskoristim za odmor. Posle svih prethodnih vožnji, obilazaka i kilometara, motor je tog dana ostao parkiran, a ja sam praktično ceo dan proveo na plaži.

Temperatura vazduha bila je svega oko 19 stepeni, ali voda je bila fenomenalna. Baltičko more nije baš ono što čovek zamišlja kada pomisli na klasično letovanje, ali meni je tog dana potpuno odgovaralo.

Poseban doživljaj bili su talasi. Duvao je jak vetar i more je bilo toliko uzburkano da sam gledao ogromne talase kakve do tada nikada nisam video uživo. Upravo zbog takvih uslova na plaži je bilo mnogo surfera koji su čekali talase i vozili ih jedan za drugim.

Bio je to potpuno drugačiji poslednji dan u Rusiji od svega što sam do tada radio – bez granica, navigacije, dugih deonica i traženja puteva. Samo more, vetar i odmor.

PAKOVANJE ZA POVRATAK

Predveče sam se vratio u smeštaj i počeo da spremam stvari za sutrašnji polazak.

Posle deset dana u Kalinjingradskoj oblasti trebalo je ponovo sve vratiti u Rhinowalk torbe, proveriti opremu, motor i pripremiti se za ozbiljan povratak prema Srbiji.

Prvo sledeće noćenje već sam imao rezervisano u Poljskoj, u smeštaju Ośrodek Wypoczynkowy Halin, ali pre toga me je čekala rusko-litvanska granica i prelazak preko Černiševskoje–Kybartai.

Poslednje veče u Zelenogradsku prošlo je mirno. Posle više dana tokom kojih mi je to mesto postalo neka vrsta privremenog doma, bilo je pomalo neobično znati da sutradan ponovo kreće pakovanje kilometara.

 

DAN 11 – ZELENOGRADSK → LITVANIJA → POLJSKA

PETROVNA ME ISPRAĆA KAO ROĐENOG SINA

Jutro je bilo vedro i svežije, praktično idealno za vožnju u moto-opremi. Posle vrućina kroz koje sam prošao na putu prema Rusiji, ovakva temperatura bila je pravo osveženje.

Spakovao sam stvari, pričvrstio Rhinowalk torbe na Triumph i bio spreman za polazak.

Tada me je ispratila moja domaćica, starija gospođa koju sam tokom boravka oslovljavao sa Petrovna.

Posle svih dana koje sam proveo kod nje, ispratila me je gotovo kao da joj odlazi rođeni sin. Pre nego što sam krenuo, prekrstila me je tri puta i poželela srećan put.

Bio je to jedan od onih malih trenutaka sa putovanja koji ostanu mnogo duže u sećanju od nekih turističkih znamenitosti.

Upalio sam Triumph, izašao iz dvorišta i krenuo preko gotovo čitave Kalinjingradske oblasti prema litvanskoj granici.

PREKO CELE KALINJINGRADSKE OBLASTI

Put prema granici bio je fenomenalan.

Duge ravne deonice, asfalt gladak gotovo kao pista, malo saobraćaja i konstantno dobra podloga. Posle prvog utiska koji sam imao pri ulasku u Rusiju kroz sela i granični pojas, ovaj deo oblasti izgledao je potpuno drugačije.

Uz put su se često pojavljivali saobraćajni znakovi koji upozoravaju na losove. Kada čovek vidi koliko su šume guste i koliko kilometara prolazi kroz prirodu, vrlo brzo shvati da ta upozorenja nisu tu bez razloga.

BMW M3, RUSKI TEHNO I DORUČAK PORED PUTA

Otprilike 60 kilometara pre granice stao sam na parking pored jedne pekare da doručkujem.

Na parkingu pored mene bila su dva muškarca, jedan mlađi i jedan stariji, verovatno otac i sin. I oni su doručkovali pored svog automobila – BMW-a M3 iz devedesetih.

Iz automobila je treštala ruska tehno muzika.

Cela scena mi je bila toliko karakteristična za putovanje da sam samo sedeo, doručkovao i posmatrao. Stari M3, dva Rusa pored njega, ruski tehno na parkingu negde usred Kalinjingradske oblasti i moj Triumph sa srpskim tablicama nekoliko metara dalje.

Završio sam doručak i nastavio prema granici.

POSLEDNJE SIPANJE GORIVA U RUSIJI

Nekih 30 kilometara pre granice odlučio sam da još jednom napunim rezervoar.

Ponovo nije bilo nikakvih redova niti problema sa gorivom.

Jedina stvar na koju sam se već navikao jeste ruski sistem na pumpama – ne možeš samo da staneš, uzmeš pištolj i počneš da sipaš. Morao sam prvo da odem do radnice i kažem joj da uključi točilicu, a tek onda se vratim do motora i sipam.

Cena benzina od 95 oktana bila je oko 70 rubalja po litru, što je u tom trenutku, kada se preračuna, bilo otprilike 85 dinara za litar.

Posle cena goriva kroz ostatak Evrope, svaki odlazak na pumpu u Rusiji delovao je gotovo nestvarno jeftino.

POSLEDNJI RUSKI GRANIČNI PRELAZ

Kada sam stigao na prelaz Černiševskoje–Kybartai, na samom objektu graničnog prelaza radnici su popravljali ili postavljali natpis na krovu.

Čim su videli motocikl i srpske tablice, pitali su me da li stvarno dolazim iz Srbije. Kada sam potvrdio, opet ono poznato iznenađenje koje me je pratilo kroz dobar deo puta.

Nastavili su svoj posao, a ja sam krenuo prema kontroli.

Predao sam pasoš i dokumenta.

Dokument za privremeni uvoz motocikla, koji sam dobio prilikom ulaska u Rusiju, očekivao sam da će zadržati pri izlasku. Međutim, vratili su mi ga i ostao je kod mene.

MLADE GRANIČARKE U SOVJETSKIM UNIFORMAMA

Na ruskoj kontroli bile su dve mlade graničarke.

Bile su veoma mlade i lepe, ali ono što mi je ponovo bilo fascinantno jeste način na koji su bile obučene – uniforme su izgledale kao da su izašle iz nekog starog sovjetskog filma.

Taj kontrast je bio neverovatan: mlade devojke, savremeni granični prelaz i oprema, a na njima uniforme koje su mi vizuelno delovale potpuno komunistički.

Tražile su mi da otvorim prtljag. Pregled je bio dosta površan – nisu vadile sve stvari niti pravile detaljan pretres kakav sam imao pri ulasku preko Poljske.

Jedan deo kontrole bio je i zahtev da otključam i podignem sedište motocikla, kako bi pogledale prostor ispod njega.

Sve je proteklo korektno i bez nepotrebnog zadržavanja.

Kada sam završio sa ruskom stranom, krenuo sam nekoliko desetina metara dalje prema Litvaniji.

LITVANCI – MEĐU NAJLJUBAZNIJIM GRANIČARIMA NA PUTU

Na litvanskoj strani potpuno drugačija atmosfera.

Granični policajci bili su veoma ljubazni i iskreno iznenađeni kada su shvatili da sam motorom došao čak iz Srbije, proveo dane u Kalinjingradskoj oblasti i sada se vraćam nazad.

Rekli su mi da se ne sećaju da je neko iz Srbije tuda prolazio motociklom.

Pregledali su prtljag samo okvirno, bez vađenja stvari i bez detaljnog pretresanja.

Još jedna zanimljiva stvar: ponovo engleski nije bio jezik komunikacije. Ljudi sa kojima sam razgovarao na litvanskoj strani govorili su tečno ruski, pa smo se nekako sporazumevali na toj kombinaciji njihovog ruskog i mog vrlo ograničenog znanja jezika.

Litvanci su mi, zajedno sa Mađarima, ostali kao najljubazniji graničari na koje sam naišao tokom celog putovanja.

RUSKE TABLICE U LITVANIJI

Na prelazu mi je zapalo za oko još nešto.

Video sam dosta ruskih državljana i vozila sa ruskim registarskim oznakama koja su prelazila prema Litvaniji.

To mi je bilo zanimljivo jer sam pre puta u medijima često nailazio na informacije o ograničenjima za automobile sa ruskim tablicama u Evropskoj uniji. Ne ulazim u pravni status svakog od tih vozila niti eventualne izuzetke – samo navodim ono što sam svojim očima video na tom prelazu.

LITVANSKA CARINA – „IDEM KUĆI“

Posle granične policije došao sam do litvanske carine.

Carinik me je pitao samo:

„Kuda ideš?“

Odgovorio sam da se vraćam kući, u Srbiju.

To je praktično bilo sve.

Nije tražio da vadim prtljag, nije pretresao motor niti torbe. Samo me je pustio dalje.

Rampa se podigla i nekoliko trenutaka kasnije našao sam se u litvanskom mestu Kybartai.

Kompletan prelazak ruske i litvanske strane trajao je manje od sat vremena.

PRVA PAUZA U LITVANIJI

Posle nekoliko kilometara vožnje stao sam pored jednog obližnjeg jezera.

Napravio sam nekoliko fotografija, malo se odmorio i tek tada sam imao osećaj da je ruski deo putovanja definitivno završen.

Litvanija me je od prvih kilometara veoma prijatno iznenadila.

Zelena, uredna, odlični putevi i veoma prijatan krajolik. Posle deset dana u Rusiji bila je to još jedna promena atmosfere, ali na potpuno drugačiji način nego kada sam ulazio u Kalinjingradsku oblast.

TRAKTOR OD 60 KM/H

Jedna scena iz Litvanije posebno mi je ostala u sećanju.

Ispred mene se pojavio veliki traktor sa prikolicom.

Po brzini kojom se kretao, preko 60 km/h, bio sam uveren da ispred mene ide neki kamion koji vuče prikolicu.

Tek kada sam krenuo u preticanje i došao pored njega shvatio sam:

Traktor.

Ne znam kakve traktore Litvanci koriste, ali očigledno ih prave i za autoput.

POLJSKA GRANICA I KONTROLA VOZILA

Posle vožnje kroz Litvaniju približavao sam se Poljskoj.

Negde na autoputu, blizu granice, sav saobraćaj počeo je da se preusmerava u jednu traku.

Prva pomisao bila mi je:

Opet radovi na putu.

Međutim, kako sam se približavao, shvatio sam da radova nema.

Poljska policija je organizovala kontrolu i izdvajala kamione, kombije i pojedine automobile koje su želeli dodatno da provere.

Mene na motociklu sa srpskim tablicama samo su propustili dalje.

Moj utisak bio je da se radi o kontroli povezanoj sa bezbednošću granice i mogućim ilegalnim prelascima ljudi. To mi je ostavilo veoma pozitivan utisak – vidi se da zemlja ozbiljno kontroliše šta ulazi preko njene granice.

SMEŠTAJ USRED ZIMZELENE ŠUME

Posle još nekoliko stotina kilometara stigao sam do smeštaja koji sam rezervisao. Halin je cini mi se mesto da se zvalo. 

Nalazio se oko sedam-osam kilometara od autoputa, usred zimzelene šume.

Već sam bio umoran i poslednjih nekoliko kilometara kroz šumu samo sam čekao da ugledam objekat.

Dočekao me je domaćin sa kojim praktično nisam imao zajednički jezik.

On poljski, ja srpski.

Ali dva slovenska jezika, malo mimike, pokazivanje rukama i poneka reč koju obojica razumemo bili su sasvim dovoljni.

Smestio me je u apartman.

HOTEL KAO IZ TITOVOG VREMENA

Objekat je izgledao kao stari hotel još iz komunističkog perioda.

Tapete na zidovima, nameštaj i cela atmosfera podsećali su me na nešto što bi kod nas moglo da se vidi u hotelu iz Titovog vremena.

Međutim, najvažnije – sve je bilo uredno i čisto.

Soba čista, kupatilo takođe, krevet dobar, a u apartmanu sam mogao da se poslužim čajem i kafom.

Kafu nisam pio.

Mnogo važnija stvar bila je:

Wi-Fi je radio odlično. Za 30€ sasvim korektno.

Posle dana na putu ponovo sam mogao normalno da budem u komunikaciji sa ostatkom sveta, pregledam poruke, pogledam rutu za sutra i odmorim glavu od navigacije i granica.

DVA POLJSKA BAJKERA

Kod smeštaja su bila još dva poljska motociklista.

Jedan je vozio malu Hondu od 125 kubika, po izgledu nešto poput modernije verzije Monkeyja – najverovatnije Honda MSX125 Grom.

Drugi je imao ozbiljno turističko oružje – Yamahu FJR1300.

Malo smo popričali, koliko nam je kombinacija jezika dozvoljavala. Standardni bajkerski razgovor – motori, ruta, odakle dolaziš i gde ideš.

Posle svega što se tog dana dogodilo, nije mi trebalo mnogo da počnem da tonem u san.

Rusija je ostala iza mene.

Ispred mene su bili Poljska, Slovačka, Mađarska i još mnogo kilometara do Beograda.

Ali za taj dan bilo je dovoljno.

Triumph parkiran, stvari u sobi, Wi-Fi radi i krevet čeka.

Sutradan nastavljam prema jugu.

Dan 10: Zelenogradsk – odmor na Baltičkom moru | 19°C | veliki talasi i poslednji dan u Rusiji

Dan 11: Zelenogradsk → Černiševskoje–Kybartai → Litvanija → Poljska → Ośrodek Wypoczynkowy Halin | početak povratka prema Srbiji