Motorciklisičke priče

[MIHO 1123 Napisano Četvrtak u 09:05]

НОВО МЕСТО

Било нам је већ дозлогрдило да стално седимо у Шанси.Досадили смо и Богу и келнерима.Обично смо,а по најчешће викендима,добијали неодољиву жељу да одемо негде даље а и да се успут поштено провозамо.Никако нисмо успевали да нађемо довољно добро место на које би чешће ишли а да баш није Богу иза леђа.

Једнога дана сам се обрео,срећа као посетилац,на“Ф одељењу“.Оно се налазило под дно Авале.Лудара у шуми!Тамо сам био у посети момку који је легао здрав а пробудио се луд као звонце.Сломило га је младалачко лудило.Тамо ми се много допало.Лудара је била стара лепа велика кућа која је више личила на планинарски дом него на медицинску установу.Одавали су је само решетке на прозорима  и масивна врата са неколико брава.Око куће је био велики травњак иза кога је почињала шума.На травњаку су биле неправилно постављене клупе и столови од масивног дрвета баш онакви какви се могу наћи у природи током шетње кроз шуму.Птице,природа,лахор и обиље мириса су ме очарали.Као да сам дошао у планински хотел а не у лудару.Екипа слободњака је била сјајна и махом се састојала од ђанкија који су се скидали са гудре и по ког безопасног звонцета.Свуда се мувала гомила здравствено врло сумњивих риба које су биле јако дружељубиве.Баксузи су били у притвору.Тај опуштени догађај који је више личио на пикник него на посету лудари,ми се јако допао па сам решио да покушам нешто што би разбило свакодневну монотонију – да идући пут доведем и екипу.Када сам у Шанси изнео предлог сви су глат одбили у страху да их тамо не задрже.А мени се по глави стално муваше све оне силне рибице па навалих да рекламирам место као да је хотел на мору са алавим шмизлама на изволте а не здравствена установа затвореног типа.Тако својом слаткоречљивошћу успех да их убедим па се за викенд,у време посете спустисмо низ путић у рај за лудане.Тамо је наш долазак изазвао огромну пажњу.Окупирали смо сто подаље од осталих,на самој ивици шуме и послали делегацију у Пиносаву по пиво.Наш полуђеник умало није од среће пишнуо у гаће када нас је видео у гомили.Мало по мало,почели су да нам се придружују болесници и то по најпре они које нико није посетио.Магична моћ пива ни овај пут није изневерила.Наравно да су се и девојке придружиле па је све постало течно и раздрагано.По завршетку посете смо покупили ђубре које смо направили али и оно што је остало од других и побацали у канте,опростили се са новоупознатим друштвом и отишли.Тим хигијеничарским актом смо купили поверење доктора који су вирили кроз прозоре и нису се појављивали.Следећег викенда смо опет дошли.Били смо дочекани са радошћу,као стари другари.Болесници су склепали неке сендвиче и танке колаче не баш претерано финог укуса а ми смо проширили донесену понуду са више пива,нешто сокова и разног пецива које смо покуповали у сеоској пекари да би остало вруће.Масан бурек је био главни адут.Број приспелих у друштво се видно повећао.То се претворило у једно лепо пријатељско дружење.Код трећег доласка сусрет је добио још на квалитету.Сада смо се већ знали а и довукли смо и месину,чварке,сир и врућ хлеб.То је сломило и лабаву одбрану службених лица па су нам се придружили,шатро због обезбеђења,по који доктор а и болничари,то јест силеџије у белим униформама.Ако се сигурност огледала у локању и прождирању хране онда су ти момци били врхунски обучени стручњаци.Али убрзо се појавио проблем и то са докторима.Наиме,наш лудан је добио терапију и послат је на кућно лудовање са препоруком да што чешће баца руку на себе,а ми више нисмо имали оправдање да долазимо.Проблем се решио сам од себе јер су баш доктори инсистирали да долазимо што чешће можемо јер смо“корисно деловали на пацијенте.“Та дефиниција нам није објашњена али то нисмо ни тражили јер смо добили дозволу да долазимо кад год хоћемо.На крају је испало да смо били потребнији докторима него пацијентима.Опустили су се када смо им објаснили да нисмо криминално настројени,да се нико од нас не дрогира и да у екипи има и студената као и поштене интелигенције.Тако је профункционисала екипа у врло чудном саставу.На ливади се распустила шаролика банда,алкохол и ждериво су  урадили своје.Била је то јака екипа која је изгледала као прави велеградски подземни шљам.Све сами бајкери,наркоси и по који питоми лудак.На сву срећу,није се знало ко је луђи дали доктори или пацијенти.Први је поклекао млади мршави доктор који се опио као свиња па су га његови пацијенти нежно однели да одспава.Пре него што је клонуо одао нам је тајну добродошлице за нас.И њему и особљу је већ било дојадило да им пацијенти беже у град(такјо су крштавали селендру Бели поток),да тамо лочу и праве срања па да их заједно са муријом витлају около и доводе назад у лудару.Тако је особље имало пуне руке посла.Овако су им сви били на гомили,нико није бежао јер је провод био добар,а ако би неко нешто згрешио забрањивали су му викенд дружења са нама.Тако смо почели све чешће да долазимо.Клуб љубитеља се проширио са још неколико доктора а и докторки,фрћкавих косица и великих сиса.Снагатори су већ били на ивици да приступе екипи а фрћкаве докторке су се мазно привијале уз нас док смо их при повратку возили кућама.У саму зграду нисмо улазили,осећали смо се јако непријатно када би јој се само и приближили.Из ње је зрачила нека гадна енергија коју смо сви осећали и избегавали је.У осталом,напољу нам је било сасвим добро па није постојала потреба за високо ризичан улазак у зграду.Шорати се могло и у шумарку.

После извесног времена ствар је почела да се офуцава.Неки добри ликови су отпуштени јер су“оздравили“то јест послати су кућама да лудују на домаћем терену,а новопридошли се нису баш уклапали.Ваљда им је требало времена да се прилагоде или је лековима требало времена да профункционишу.Све је некако постало изанђало и на ивици досаде.Први случај трипера окончао је забаву.Било је добро док је трајало.

Имали смо још један сличан пројекат али ближи и медецински далеко безбеднији.Не сећам се на који начин али успели смо да пенетрирамо у радну акцију.Тамо су вредни и самосвесни Титови омладинци за џабе копали земљу,вадили камење и све то утоваривали у Фапове њушкаше који су товар односили у напознатом правцу.Све се то радило неби ли на том месту касније изникло неко велелепно здање.Тиме су утирали пут у бољу будућност.Ишли смо и ми са њима Титовим путем у бољу будућност мада мотоцикл није могао да замени ашов,лопату,пијук и колица,алатке прочишћене у огњу револуције.Обично би се појављивали тек с вечери када би рад био окончан и на реду је био одмор и разонода.Тада би акцијаши упалили логорску ватру и певали акцијашке песме праћене гитаром или хармоником.То је неодољиво подсећало на посело али ми нисмо правили питање.Битлси,Стонси или Џими Хендрикс сигурно неби пристали да свирају на радној акцији па смо„гутали шта нам се сервира“.Наш шпијун се инфилтрирао у акцијашке редове и тамо се напричао бајки о благодетима бајкерског живота а скромни сељачићи су га слушали отворених уста.Нарочито су га слушале сељанчице.Ми прво нисмо хтели да идемо тамо.Нисмо видели сврху боравка на пољопривредном добру у време земљаних радова али је чаробна дефиниција увек палила па се то и овај пут догодило.Дефиниција је била:“чета пичака“.Када смо се коначно појавили примљени смо као да смо стигли са друге планете.Румене и једре другарице сељанчице су се просто утркивале да нам угоде,дали зато што смо у сенкама логорске ватре изгледали баш као прави отпадници од друштва,дивљаци и пробисвети или што су неке од њих ту уочиле шансу да се докопају велеграда,то и није било важно.Како год било,провод  је константно добијао на квалитету.Руководиоци акције,сви до задњег ждероње и пијанци,који су нас званично млако толерисали а незванично оберучке прихватили,морали су да намлате још политичких поена за своју акцију.Поред културно-уметничког живота са смислом прикладних рецитација о“Титу, партији,омладини и акцији“,одређених певанија и цупкања у колцету морала се испоштовати кобна ставка“Спортске активности“.У здравом телу је морао бити и здрав омладински дух,или што би се рекло у ветерини:“у здравом телу здраво и теле.“Пошто су те активности носиле солидан број поена морале су се оформити такозване“спортске чете“које би биле послате на акцијашку олимпијаду која се одржавала у спортском центру на„Голфу“.А када су ћате схватиле како им драгоцени поени нестају на очиглед јер су њихови акцијаши само знали да пикају лопту и играју зуце и крајцарице,настала је трагедија.Времена за обуку није било па је очај овладао партиским дупеувлакачима.Преостале три радне акције на територији града сигурно ће имати јачи спортски кадар макар он био проверен у револуцији и макар им за екипу трчало дете палог борца.Ствар смо извадили ми.Предложили смо да се маскирамо у акцијаше и припомогнемо у спотским активностима.И мада то није било по партиској линији,бодови су били дражи од партиских смерница и омогућавали су напредак у дупеувлакатељству па су узели идеју у разматрање.Током састанка радноакциске партиске ћелије одлучили су да прихвате идеју,по најпре зато што никоме од осталих неби пао на памет такав безобразлук са смислом инфилтрирања непознатих и непроверених елемената у акцијашке редове,па су се сматрали безбедним.Умало нас нису најурили када смо предложили нове дисциплине:“бацање лопате у даљ“,“скок са ашовом“и“трке радничких колица“али су нам опростили тај несташлук због општег добра и крцања политичких поена.Тако смо се маскирали у акцијаше и свако је добио своје чланове и екипно спортско име по неком од омладинских ударника или народних хероја.Смислили смо у којим дисциплинама ћемо наступати и кренули да од сељана правимо спортисте.Обука је била експресна и трајала је чак пар дана.Када је освануо такмичарски дан оставили смо мотоцикле на месту радне акције да о њима брину народни чувари а ми смо се потрпали са све руководећим кадром и навијачима у аутобус и отишли до сц“Голф клуба“.Ја сам са поносом извео своју џудо екипу.Наиме,тешком муком сам неколико сељана научио да се спотичу и да трапаво подметну дупе за неко бацање али сам одабрао сивоње па је снага прикривала трапавост.На велику радост публике,сви смо уместо кимона били обучени у плаве радничке мантиле великог броја а уместо појасева смо користили каишеве од панталона.Тако опремљени баш смо изгледали као прави опасни самураји.И тако смо ми први кренули са коришћењем плавих кимона што су тек далеко касније остали џудисти дрпили од нас.Ја сам наступао још у боксу и у пливању.Свиња је водио карате екипу.Та група је била најсмешнија секција.Као да их је,трапавце,тренирао сам инспектор Клузо.Ништа нису успели да науче ем да пуштају борбене покличе и да се комично ритају.И они су били у плавим кимонима као да су наступали за народну милицију.Вампир је преузео шах секцију а Пеја је водио стрелце.Једва смо га убедили да не понесе оружје од куће већ да пуца из ваздушне пушке што је он сматрао за срамно понижење и замлаћивање за малу децу.Да неби било сумњиво јер смо имали највећи број пријављених спортских грана а и било је опасно јер смо скретали са линије политичке препоруке да не упражњавамо спортове пореклом са трулог запада а Џудо и карате су већ били озбиљно сумњиви јер су припадали погрешној страни у протеклом рату,остале активности смо оставили оригиналним извођачима.Лопту су пикали све сами акцијаши,одбојку и кошарку такође.Рукометаши су били озбиљни фаворити јер их је водио један активни рукометаш у Сурдуличкој лизи.

На такмичењу смо сјајно прошли.Џудисти су узели сва прва места у свим категоријама.Каратисти такође.То вероватно зато што ни једна друга екипа није имала за то пријављене такмичаре а многи од њих за те спортове никада нису ни чули.Тако смо се само прошетали и избегли бруку.У пливању сам узео прво место у дисциплини“препливавање базена слободним стилом“јер за друге дисциплине није било пријављених па се нису ни одржале.То ми ни мало није било тешко јер су остали пливали“керећи“.И боксери су одлично прошли.Неколико њих се млатило и сви су победили.А вођа екипе,Франко,је активно тренирао бокс па је нокаутирао противника већ на  самом почетку прве рунде.Ја сам прошао без противника у мојој категорији.Шахисти су такође разбили јер им нико није изашао на мегдан.Чупаво је било у фудбалу и стрељаштву.У лоптању је све било у реду док није избила туча па су прекинули утакмицу.Стрелци су све испромашивали и једино је капитен Пеја осветлао образ.У„кокошарци“,како смо звали кошарку,су нас налупали а рукометаши су узели одлично треће од четири места.Све у свему,били смо најбољи од свих,дупеувлакачи су покупили брдо поена па су зато организовали пијанку уз логорску ватру и прикладне револуционарне песмице.Тако се завршила наша радноакциска авантура које смо се после,када су се утисци наталожили,врло радо сећали.Да се и нама омакне да будемо друштвено корисни.

[MIHO 1123 Napisano pre 16 sati]

I deo

КАЖИ ОВОМ БАТИ ПА-ПА,ОДЕ ОН У ЈНА

Црни облаци зле судбине и лоша карма надвили су се надамном.Брисао сам док је било могуће а онда сам лоциран од стране војних власти.Бежања више није било.Дошло је време да се одужи дуг отаџбини и радном народу а ја сам тако требао да притом постанем“човек“.Дошло време да се иде у“Јна“.Сви моји из екипе су то већ одробијали и остао сам само ја.Врдања више није било.Локални шпијун из краја је видео да сам се вратио са мора па је то одмах,педантно шпијунски,да тичица не утекне поново,дојавио надлежном органу.Већ сутра дан ми је путем курира стигла плава коверта са позивом.Али нисам ни ја био мали.Опет сам ескивирао.Морао сам да одрадим месец дана терена као летњу праксу небих ли тако испунио услов за упис у пету годину студија и коначно привео факултет крају.Зато сам,брже боље,збрисао на неку планинчину изнад Пирота да јурим овце и краве.Тамо,у нашем ветеринарском кампу те године су са успехом излечени поред остале стоке и неколико војних паса као и два војника.На тој локацији сам био сигуран.Ни са појачаном оперативном пажњом неби ме ни Кгб нашао у оној вукојебини.

Тек што сам се вратио из дивљине кад ето ти одмах позива.Озна све дозна.И овај пут већ сутра дан и то у рано пре подне.Експресно,војнички ефективно.Шта ћу,запутио сам се у војни одсек.На сву срећу,тамо више није било онога дрчног патуљастог друга војног референта,оног што је ономад баш био запео да ми отме моју Јаву за војне потребе.Да је он био тамо вероватно бих се огребао за Албанску границу или неко друго фино место баш по мери човека.Овога пута је ту био неки нови намргођени тип.Ваљда су сви бирани по истом калупу.Никада нисам схватио зашто су  сви војни референти морали да буду безобразни,дрски и надурени као да су Божији заменици(или Титови јер је за такве важило наређење да Бога нема)на земљи пуној шљама и олоша који треба мучити и малтретирати а,у ствари,су само били обични службеничићи који би се први разбежали да случајно неко пукне папирном кесом или,не дај Боже,нечим озбиљнијим.Но,морао сам да се избоксујем са новом страшном величином.Врдања није било.

Меч је почео.Закуцао сам на отворена врата канцеларије.Друг страшни се окрете у покретној столици,значајно и надасве мрко ме погледа,поћута мало са смислом утеривања страха у кости па се огласи гласом огорченог старијег водника:

„Аха!“рече нови страшни тип,“Ево наше побегуље!“

„Јел ви то на мене мислите?“запитах баш зачуђано.

„На тебе,наравно.А на кога бих другог?Јел видиш ти још некога у овој канцеларији?“

„Видим.“

„Кога то?“

„Па има вас доста ту.Од кога да почнем?“

„Али ти си један.“

„Тачно.Значи ли то да треба да гледам сам у себе?“

„Ето видиш.“

„Не видим ништа.Јел ово час медитације?Ако не треба медитативно да гледам сам у себе дајте ми неко огледало,сам себе не видим.Него,друже војни референту,шта вам то значи побегуља?Јел то Српски језик?“

„То је онај који бежи.“

„То је увредљиво.Зашто ми се обраћате у женском роду?Ако сам ја побегуља ви сте војна референткиња.А и не бежим,нарочито не од жена,референткиња.Зашто би и од кога бежао?“

„Не буди безобразан!“

„Порадите мало на граматици и правопису ако хоћете да вас неко исправно разуме.Ајде сада ми лепо поново преведите мени сасвим непознати термин побегуља.“

„Не изводи,бежао си од војне обавезе.“

„Ја бежао?!Нисам.“

„Јеси.“

„Нисам кад кажем.Да сам бежао никада ме небисте ухватили.Напротив,сам сам дошао мечки на рупу.“

„Ма немој,а коме смо ми слали онолике позиве?“

„Џабе сте их слали када ја нисам био код куће већ на путу.“

„И тако цело лето?“

„Цело лето.“

„Ала ти дуго летујеш!“

„Шта ћу,има се,може се.Прво на море па на терен.“

„Какав терен?“

„Ето необавештеног службеника!Слабо вас је упутио у мој случај онај матори жбир из мог комшилука.Време је да дрндавог деду замените за млађег,овај је већ почео озбиљно да сенили.“

И објасних му како сам морао да одрадим летњу праксу и да ту није било врдања,једва сам и то нашао.

„Ваљда је војска важнија од те праксе?“запита ме војни референт и притом ми посла један значајан,оштар испитивачки поглед.Предпоставио сам да је то био први покушај покоравања.Вероватно сам требао да оборим поглед и да скрушено признам како ми је служба у славној Јна најважнија ствар у животу,да сам спреман да се,после савршене обуке,бацим на одбрану домовине па да за њу и живот дам ако треба али да се,за почетак,прво послушно предам у немилосрдне раље војног референта без икакве шансе за врдање.Толико за почетак.Шта би после уследило,видео бих.

„Није.“одговорио сам мртав хладан.

„Како?!“запањио се референт сурови.

„Лепо.У даљем животу ћу се бавити ветеринарским а не војним занатом.Живећу од ветерине.Војска ме сигурно неће хранити.“

„Војска је број један.То је част и обавеза.“

„Наравно,само што је мени број један моје занимање.И оно је част и обавеза чак на дужи рок од војске.Осим тога терен небих могао да надокнадим да сам га пропустио а војска неће побећи.“

„Како војска неће побећи?“

„Лепо,ево јурите ме ко смрт бабу.Не морам да ништа надокнађујем,сами ме јурите.“

„И уловили смо те!“

„Нисте ме уловили,сам сам дошао.“

„Пошто смо те уловили,ти сада оде у војску.Ето!Зато ево бирај у који ћеш род и где ћеш.“

„А шта имам на понуди?“

„Затебе имамо,инжињерија Куманово,пешадија,опет нека забит,веза при артиљерији Дуго село.“

„Зар вам се не чини малкице паметније да идем у санитет?То ми је струка.То знам да радим.“

„Ти идеш где ја кажем!“

„Добро,али желим да будем користан.Далеко сам кориснији свима ако радим оно што знам.“

„Шта ти бринеш туђу бригу?Нема санитета,има само ово што сам ти набројао.“

„Оштро,војнички,нема шта!А можда и не претерано паметно,али ко мари.Да се случајно другови војници неби нашли погођеним што их лечи ветеринар?“

Инжињерију сам одписао одмах.Копање ми се смучило још док сам учествовао у изградњи викенд бункера Титове јајаре од кариолога.Пешадија ми такође није одговарала.Наваљао сам се по прашини,мотоциклима хвала,па ми је само остала веза и Дуго село.

„А где вам је то Дуго село?“

„Код  Загреба.“

„Колико од  Загреба?“

„Двадесет и нешто километара.“

„Купљено!“

„Шта ти то значи?“

„Ма то се тако каже.“

„Немо ти мени да се мангупираш!“

„Да драга.“

Пошто је почео да румени у лицу,што је значило да сам опет претерао и да референт сурови почиње да се љути,окренуо сам се и изашао напоље пре следећег нервног напада војног ђате.Напољу је пријатно сијало благо јесење сунце.Враћао сам се кући ногу пред ногу са туробним осећајем да се живот опет мења и да долазе“седам мршавих крава“то јест да сам награбусио.Војска је тада била мучилиште које је трајало годину и по дана.Пожалио сам што је изумро срењевековни обичај вешања гласника несреће па се војни жбир из краја провукао.

Војно наличје сам морао да постанем већ за неки дан.То је било баш брзо.Предпоставио сам да се радило о томе да је мој светао лик будућег војника одавао толико поверења надлежним службама да су гледали што пре да ме,убрзаном процедуром,спакују да им опет не утекнем.Једва сам успео да организујем испраћај.Он је морао да траје бар неколико дана.Кад Џо иде у војску то има да се памти!После неколико дана крша и лома и то је било готово.Попила се годишња производња Бип-овог пива а остале алкохоле нисам ни бројао.Гости су ждрали као да су из глади утекли па је фамилија била осуђена да дуго после знаменитог догађаја буде на хлебу и масти.Пас се за тих пар дана угојио као свиња пошто је немилосрдно рекетирао госте.Верни другови су ми на зиду шок собе написаки мало измењен латински цитат.Само су га прилагодили постојећој ситуацији.Натпис је гласио:“Иди,види па се врати!“И био је преведен са латинског на Српски језик.Свиња ме је тешио:

„Не брини мајсторе,колико те познајем,брзо ће да те најуре због недисциплине.Ако то не упали,провозај неко камионче као ја и паркирај га у кућу.То проверено ради.“

Најтеже ми је било што сам морао да напустим родни дом,верне другове,вољено псето и мој град и што сам продао мотоцикл а други нисам купио да ме барем верно чека док се не вратим.У Јна сам одлазио у статусу бедног пешака коме војска треба да обезбеђује превоз.Плашио сам се да ћу током боравка у институцији строшити све паре из штека па да нећу моћи,када се вратим,да купим неко пристојно возило.На сву срећу,то се није догодило.Свиња је био у праву.У војсци сам остао чак целих деветнест дана па нисам стигао ни да окрњим штек.За казну сам војну обуку морао да прођем много касније и под сасвим другим условима.