U Gruziju nećete moći - Turska kao uteha

[Гоша 1014 Napisano Octobar 11]

Prvi TET koji čitam i gledam, sve pohvale za tekst, fotke, video, isti odličan nivo.
Jurite po šumi kao što bi se tuda vozilo i da je asfalt .
Što reče neko, nikad neću (zakasnio sam), ali volim da gledam .

[Gliga 5917 Napisano Octobar 12]

On 10. 10. 2025. at 12:03, Libero je napisao:

Čeda: ''Hold my beer...'' 

Lepa vožnja, očekivano kontrolisani "oho-ho" i "ups" momenti. Super... 

Ma da, izuzetno kontrolisano klizanje prednjeg točka u krivini. Srećom, ostalo je samo na Oho-ho 

[nebica933 235 Napisano Octobar 12]

Ogromna zemlja, i naravno veliko olakšanje sa dugim putevima bez prekida. Mada ste i vi udarili baš jak tempo sa dosta uups, ooops i ohooo momenata koji drže osmeh u vožnji. Čekamo nastavak avanture

[Gliga 5917 Napisano Octobar 12]

Imali smo okupljanje generacije "Turska 2025." ovaj vikend. Išli da isprobamo novu deonicu TET-a, od Čačka do Jagodine. Sneg od prošlog vikenda je napravio haos na Jelici (ovde smo prošli neposredno iza ekipe koja čisti pala stabla i grane, nije bilo problema) i Čemernom.

 

 

 

Na Čemernom smo mi bili ekipa koja čisti. Nešto što je trebalo da bude opuštenih 15km od kafane do mesta za kampovanje je preraslo u višesatnu borbu protiv palih debala. Neke smo prelazili, ispod drugih se provlačili. A najzabavniji su bili oni koje smo sekli. Sećate se početka putopisa: Čeda nosi sekiru i testeru

 

 

 

Naravno da na kraju nismo stigli do mesta gde smo planirali kampovati. Brzo dolazeća noć je mesto izabrala umesto nas  Bar litra benzina je otišla na paljenje vatre...

 

 

Da, jeste hladno. 6 stepeni kada smo ustali. A i dva sata kasnije.

 

 

 

 

 

 

Naravno da nismo bili ni blizu da izvezemo sve planirano. Više od pola off-a smo izbacili. Goč, Stolovi, Juhor i taj potez ostaju za neku narednu priliku.

 

[Skandi 91 Napisano Octobar 13]

Opa, voziste vi ove krajeve. Ja nisam smeo da se usudim posle ovog nevremena. Znam da su na Jelici sela bila nekoliko dana bez struje i da je dosta drveca izlomljeno, a planirao sam istu rutu. Pisi mi slobodno kad si u ovim krajevima, rado bi vam se prikljucio ako ima mesta.

 

Pogledao sam ovaj snimak iz Turske, odlican je kao i ceo putopis!

[Gliga 5917 Napisano Octobar 13]

Mi nismo znali da je bilo nevreme  Na Jelici nije bilo 200m bez granja ili drveća po putu. Srećom, veći deo je bio posečen.

 

Uvek ima mesta 

[Tumbe 4850 Napisano Octobar 15]

@Gliga  za putopis, fotke, snimke...

Stvarno top.

Nešto sam upao u period kada retko čitam putopise, ali ovaj sam "progutao"...

I moram da "grdim" ove iz 6. decenije što kažu da su stari za enduro...

Ja sam u 58. na početku karijere, ali nikako ne smatram da sam star. 

Samo cepajte drugari, i okačite nekad poziv kada se ide na vožnju. 

Mislim da bi bilo zainteresovanih i lepo zezanje.

Živi bili i samo gassss...

[Gliga 5917 Napisano Nedelja u 22:29 (promenjeno)]

Dan 6, 11.8.2025.

 

Dakle, budimo se u hotelskoj sobi u Samsunu. Prethodnih dana smo navikli na planine tako da je na moru vruće. Koliko je voda privlačna, možda će najbolje ilustrovati činjenica da ujtru nismo otišli na kupanje iako je hotel baš blizu plaže. Zeznuto kada se navikne na Jadran ili grčko primorje.

 

 

Posle sasvim prosečne klope u pekari bacamo se u akciju. Nije bilo svrhe da ustajemo ranije jer svakako nijedna radnja ne radi pre 8:30-9:00. Čeda kreće u potragu za gumom, Spaja i ja koristimo priliku da malo pogledamo i prekontrolišemo motore koji su parkirani ispred hotela. Saldo: meni polomljen deo na šusplehu (kamen je i dalje bio zaglavljen negde unutra) i odlomljen nosač auspuha. Ne, nije kineski kvalitet. U pitanju je de-cat cevka koju sam pravio kod nas.

 

 

 

 

Na slici se ne vidi, nosač je od flaha koji je savijen pod 90 stepeni. Jedan krak se kači gore na motor, drugi krak je sa sve 4 strane zavaren za auspuh. Školski primer kvalitetnog zavarivanja: nije pukao var već se IŠČUPAO deo materijala od cevi auspuha, sve u krug. Rezultat je rupa od oko 2x2cm. Nemam predstave kada se ovo moglo desiti, ali svakako jeste na ovom putovanju. Nije bilo padova, udaraca ili sličnih događaja. Čak su i putevi kojima smo vozili bili bez džobmi.  Činjenica da mi je motor delovao glasnije prethodnih dana sada možda ima objašnjenje.

 

Koji misaoni proces je doveo do toga da pomislim kako bi tečni metal mogao biti rešenje za ovaj problem ni sada mi nije jasno. Uglavnom, umesto da u velikom gradu nađem majstora i kvalitetno rešim problem ja se hvatam dvokomponentnog lepila. Da se razumemo, cilj mi je bio samo da se zapuši rupa, da ne prdi kroz nju.

 

 

Rezultat možeš i sam da pretpostaviš. Ali smrad nakon paljenja motora... Smrad je bio fascinantan.

 

Spaja odlazi da obavi nešto u komšiluku, više se i ne sećam šta, sa planom da se vraća za 10-15 minuta. Ostavlja alat i plastike motora na ulici. Pošto sam ja završio svoje majstorisanje, ne preostaje mi ništa drugo osim da sedim u hladovini, koristim hotelski net i čekam. Osim što hotelski net ne radi, a hladovina nestaje. Dakle ostaje samo čekanje. A 10-15 minuta postaje 30-45 a onda i 60. Da stvar bude bolja, u tom periodu nam je prošlo i vreme za odjavljivanje iz hotela. Ne mogu da ostavim motore i stvari na ulici, ne mogu da odem do sobe po stvari, ne mogu do plaže na kupanje, ne mogu do menjačnice po pare, ne mogu do prodavnice po SIM karticu... Reći da sam se iznervirao bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja.

 

Kada se Spaja vratio sklapa motor i počinjemo da iznosimo stvari iz sobe/štenare (nisu pravili problem što smo ostali duže). Uskoro se pojavljuje i Čeda sa lošim vestima. Nije uspeo da pronađe gumu. Obišao je nekoliko prodavnica, naravno svaka na različitom kraju grada, ali niko ne drži te dimenzije. Upravo ono čega sam se ja pribojavao, veliki motori jednostavno nisu uobičajeni u Turskoj. Reći da je Čeda bio iznerviran bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja.

 

U pomalo očajničkom pokušaju, na TET FB grupi tražimo pomoć i informacije. Brzinski dobijamo više komentara da Čedina guma može komotno da izdrži još 1000km, da uz laganu vožnju i asfalt može i 2000km. Naravno, mi to sve znamo i nije relevantno. Čeda do kuće treba da napravi još 5-6-7 hiljada...

 

Isto tako brzinski dobijamo i korisne informacije. Kontakte prodavnica, servisa po raznim krajevima Turske. Ispostavlja se da od gume u Samsunu nema ništa (Čeda je već obišao sve prodavnice koje su nam predložili).

 

Ja sam se tog jutra, nevezano, dopisivao sa nekim Nemcom koji takođe vozi turski TET, trenutno se nalazi u Istanbulu. Tada sam prilično olako prešao preko dela njegove poruke gde spominje da tokom dana ide do mehaničara po gumu i da se nudi da pomogne ukoliko nam zatreba (još nismo znali da će potraga u Samsunu biti neuspešna).

 

Premotajmo sada sat unapred, u sadašnjost. Setim se ja te njegove poruke, javim mu se. Čovek je upravo kod majstora i menja gume. "Njegov" majstor ima Mitas E07 u odgovarajućoj dimenziji za Stroma. Može organizovati da nam je pošalje!!! Ja Nemca, čovek se zove Vince, nikada nisam upoznao. Razmenili smo po poruku ranije tog dana i to je to.

 

Spaja cima drugara da Vinsu preko Paypal-a prebaci novce za gumu. Glupo je da sedimo u Samsunu nekoliko dana čekajući paket pa odlučujemo da se dostava organizuje za Ordu, sledeći veći grad. Neće nam biti baš na TET ruti, ali dovoljno je blizu da ima smisla. Na netu nalazimo adrese vulkanizerskih servisa gde će guma biti poslata. Recepcioner u hotelu pomaže oko prevođenja i komunikacije. Uglavnom, prilično brzo (sad gledam prepisku sa Vinsom, malo više od sat vremena otkako sam mu javio za problem pa do rešenja) uspevamo sve da organizujemo. Veliko olakšanje kada je od Vinsa stigla poruka "Go on the road", na moje pitanje da li je sve ok i da li da krenemo na put.

 

To je već oko 13h i spakovani smo za pokret. Danas smo znali da od polaska u 10 nema ništa, nismo ni pokušali. Čeda i ja odlazimo do obližnje prodavnice telefona da uzmemo sim kartice. Posao od dva minuta, zar ne? Apsolutno ne! Za kupovinu kartice treba pasoš (koji ja nemam uz sebe), procedura traje 10-15 minuta. E, kada je kartica kupljena tek tada se uzima net paket. Posao od minut, zar ne? Apsolutno ne! Problem sa sistemom, čekamo makar 40 minuta. Pošto Čeda jeste imao pasoš uz sebe, kartica ide na njegovo ime ali u moj telefon. Ja sam se toliko smorio da sam zaspao u prodavnici. Da me dva puta nisu cimali za neke informacije možda bih se fino i odmorio  Ne moram spominjati da sam do tada odustao od kupovine kartice... A da, na menjačnicu sam takođe zaboravio.

 

Meni je ovo bio ubedljivo najlošiji trenutak celog putovanja. Ceo dolazak u Samsun sam doživeo kao grešku (dobro, pivo i kupanje od sinoć su prijali) i gubitak vremena. Gumu smo isto tako mogli organizovati i sa livade, ništa od planova vezanih za grad nisam ostvario...

 

Recimo da smo oko 15:30 zapravo seli na motore i krenuli van grada.

 

NASTAVIĆE SE

Promenio Nedelja u 22:56 član Gliga

[Cedo11 2475 Napisano Ponedeljak u 20:35]

Kud sam pročitao ovaj dan, evo opet sam se iznervirao.  Definitivno najgori dan na celom putovanju. Sreća, svaki sledeći dan je sve bolji i bolji...

[Gliga 5917 Napisano Ponedeljak u 21:26 (promenjeno)]

Dan 06, nastavak

 

Plan je da neko vreme pratimo "autoput" duž obale u pravcu grada Ordu. U pogodnom trenutku se odvajamo na jug i jurimo TET rutu. 2-3cm na karti, dakle ništa daleko. Mene nervoza i dalje nije popuštala. Vruće je, gladan sam a put veoma dosadan za vožnju. Urgiram da što pre skrenemo ka planinama. To činimo u gradiću Çarşamba.

 

I da, momentalno mi je bolje. Vrlo brzo dolazimo do veštačkog jezera i pratimo njegovu obalu. Na jednom uređenom proširenju pravimo pauzu za klopu (kebabe nosimo od Samsuna). Posle klope postaje još bolje. Nema veze što je prekoputa gradilište, buka.

 

 

Uskoro nakon te pauze se odvajamo od jezera. Put se sužava i počinje uspon na planinu. Periodično se smenjuju asfalt i makadam, napredujemo prilično sporo. 

 

 

 

Pred zalazak sunca stižemo u gradić Taşova. Ni manjeg grada, ni više Bentlija (tačno jedan). Zapravo fino sređen gradić. Dok smo mi obavili nabavku i natočili gorivo sunce je zašlo. Ovde se ponovo uključujemo na TET.

 

Odlučujemo da potražimo mesto za kamp negde u blizini. I stvarno, na samo nekoliko kilometara od grada dolazimo do malog veštačkog jezera. Ispod brane su neke terasice, kao namenski stvorene za postavljanje šatora. Ipak, na jezeru ima ljudi, put je odmah pored i ipak produžavamo dalje.

 

 

Zbog istih tih ljudi odustajemo i od ideje da se popnemo na najbliže brdo. Dakle vozimo dalje. Meni se ovaj kraj inače baš svideo. Pitomi brežuljci pod raznim poljoprivrednim kulturama. Zaseoci na sve strane. Žao mi je što nismo naišli malo ranije pa da se napravi i koja fotka ili snimak dronom.

 

Noć ovde pada polako, sumrak traje dugo. Potragu za kamp mestom otežava činjenica da se nalazimo na asfaltnom putu a okolina je "ruralno urbanizovana". Nije prometan, ali jednostavno nema pogodne lokacije. Uz zadnje tragove svetlosti, na jednom kratkom parčetu zemljanog puta, dolazimo do mesta koje bi moglo poslužiti. Deja-vu prve večeri u Turskoj: strnjika kraj puta. Ipak, prosta većina glasanjem bira da idemo dalje  Do tog mesta, od jezera smo prešli skoro 30km.

 

GPS kaže da se uskoro penjemo na neku planinu pod šumom. Sklanjamo se od civilizacije. Ima čak i obeležen neki kamp. Sada je već mrak, a svaki kilometar koji napravimo danas nećemo morati da napravimo sutra. Dakle imamo definitvni cilj. 

 

Rekoh da se penjemo na planinu? Rekoh li da je sa prvim usponom temperatura značajno pala? Traženje kamp mesta u šumi, noću, nije nužno zabavan proces. Po mraku je moguće videti samo ono što farovi osvetle, a to retko podrazumeva okolinu. Srećom svi imamo dosta dobro osvetljenje pa sama vožnja krivudavim putem nije naporna.

 

Malo pre označenog mesta za kamp krajem oka vidim fudbalski go. Ne zaustavljamo se. Idemo prvo da proverimo to obeleženo kamp mesto. Waypoint se nalazi u šumi, par stotina metara od glavnog puta. Nalazimo zarasli puteljak koji vodi u tom generalnom pravcu. Međutim, ispostavlja se da je tačka ili pogrešno postavljena ili mi imamo drugačija očekivanja od kamp mesta. Osim guste šume i mraka nismo videli ništa upotrebljivo za postavljanje šatora.

 

 

Slika jeste potpuno mutna, ali kao takva prilično lepo dočarava momenat.

 

Dakle vraćamo se do fudbalskog igrališta. Pod svetlima farova jasno je da je u pitanju samo zaravnjena livada na koju je neko postavio golove. Nakon par krugova nalazimo mesto za koje mislimo da je zaklonjeno od puta a istovremeno i ravno. Savršeno za noć.

 

U 21h, posle 215km vožnje gasimo motore. Taj dan smo znali da postoji zabrana loženja vatre pa nismo ni uzimali kobasice. Možda po pivce, sigurno Dobrodošlica i nešto suhomesnato. Koliko se sećam legli smo prilično rano, mrtvi.

 

Tri kadra koja sam tog prepodneva snimio nipošto nisu dovoljna da se montira čak ni kratak klip. Jedan od njih prenosim u celosti  Posle ovoga mi nije ni bilo do snimanja.

 

 

 

Trek je u prilogu.

2025-08-11 152054__20250811_1420.gpx

Promenio Ponedeljak u 21:27 član Gliga

[Gliga 5917 Napisano Ponedeljak u 21:40 (promenjeno)]

Pre sat vremena, Cedo11 je napisao:

Kud sam pročitao ovaj dan, evo opet sam se iznervirao.  Definitivno najgori dan na celom putovanju. Sreća, svaki sledeći dan je sve bolji i bolji...

Mani ga u ku%@(. Sad kada sam napisao deo za putopis mogu lepo da potisnem iz sećanja.

 

Promenio Ponedeljak u 21:41 član Gliga

[Gliga 5917 Napisano pre 16 sati (promenjeno)]

Dan 7, 12.8.2025. Danas kreću zanimljivosti.

 

Već uobičajeno, budim se pre ostatka ekipe. Toplo, sunčano jutro. Koristim priliku da osušim šator na prečki gola (mislim da nam je svaka noć na putu bila vlažna, jutra smo dočekivali sa mokrim spoljnim slojevima šatora.).

 

 

Znaš ono što sam napisao kako mislimo da smo zaklonjeni od puta? Jutro nam jasno pokazuje da to nije bilo tačno. Plavi auto pod plavom rotacijom i simpatičnom sirenom koji od puta ide ka nama takođe šalje takvu poruku

 

 

Čeda još drema, Spaja taman izlazi iz šatora. Ja već spreman na neko ribanje, provere, kazne... 

Policija:  "Tourists"? (Zamislite da ovo dalje pričamo na engleskom)

Gliga:  "Yes, došli smo kasno uveče, prenoćili i spremamo se da idemo dalje."

Tišina...

Gliga:  "Ček da dohvatim telefon pa da ti pokažem preko prevodioca."

Policija:  "Nema potrebe. I'm a mechanical engineer (prilično dobrim Apu iz Simsona akcentom), znam engleski."

Gliga i Spaja:  Pokušavaju da ne puknu od smeha.

Policija:  "Veliki je rizik od požara. Jeste li ložili, koliko dugo ostajete?"

Mi:  "Hvala. Znamo za opasnost, nismo ložili. Krećemo za sat-dva." (dakle uveliko pre 10, zar ne? Mmm?)

Spaja:  "Ima li nekih problema?"

Policija:  "No problems." Zbunjenost. Pruža ruku Spaji: "Bye."

 

 

Doručak, pakovanje, standardna procedura. Pošto smo policajcu obećali da se nećemo zadržavati, već u 10:45 smo na motorima  Od jučerašnjeg lošeg raspoloženja u grupi nije ostalo ništa.

 

Vrlo brzo silazimo sa asfalta. Smenjuju se livade i četinarska šuma. Manje-više smo na grebenu a teren oko nas je brežuljkast. Lepo je. Tu negde Kove puni mini jubilej, 8000km. Takvi svečani trenuci moraju se obeležiti Dobrodošlicom.

 

 

Pažljiv čitalac je do sada možda primetio da je Dobrodošlica skoro uvek puna. Čeda bi na pauzama, ili na kraju dana, izvodio nekakav magijski ritual što je omogućavalo da ta malena flašica traje danima i danima. Moja skromna zaliha rakije (koja nije bila magična) je potrošena pre nekoliko dana...

 

Kraj videa je dobar pokazatelj zašto je korisno imati ogibljenje sa velikim hodom.

 

 

Bili smo pri kraju sa vodom. Kraj je delovao prilično sušno. Mislim da smo i prošli pored nekoliko presušenih česmi. Ovu koja još teče nismo propustili.

 

 

 

Polako se spuštamo sa planine. Put je rastresit i za promenu nema jurcanja. Prolazimo kroz prvo selo sa asfaltom i koga vidimo? Pa majstora Akana, koga drugog. Onaj momenat kada u prolazu krajičkom oka spaziš čoveka da nešto majstoriše u svojoj garaži, a ti recimo imaš auspuh kom je potrebno zavarivanje...

 

 

 

 

Međutim, auspuh neće dole... Znam da je to ranije išlo veoma lako ali sada neće ni da mrdne. Vidm Akana kako iz garaže donosi solidno veliki čekić i pajser. "Ne ne, nećemo tako! Skinuću ga ja." Tri minute kasnije Akan, čekić i pajser ipak preuzimaju pos'o.

 

 

 

Postoji izuzetno realna mogućnost da je ovo bio medijski najispraćeniji događaj na celom putovanju. Gle samo ovu foto/video ekipu!

 

 

Već sam napisao u nekom od prethodnih delova, nosač je sa sobom odvalio i materijal cevi. Rupa se sasvim lepo vidi na ovoj fotki.

 

 

Uglavnom, nekoliko minuta kasnije auspuh je zavaren i montiran nazad na motor. Odsustvo ružne buke je izuzetno obradovalo moje uši (daleko od toga da Kove ima tih auspuh, ali sa rupom je užasno nesnosan na svakom dodavanju gasa).

 

 

Znao sam odgovor na moje sledeće pitanje i pre nego što sam ga postavio, ali prosto mora da se pita: "Koliko sam dužan za popravku?"

-"Ne dolazi u obzir da platiš bilo šta!"

 

Već dovoljno dugo putujem i imao sam relativno mnogo situacija kada mi je usput zatrebala pomoć. Svaki, baš svaki put je isti odgovor. Ljudi imaju tu neku želju/potrebu/običaj/naviku da pomognu putniku namerniku i to je divno (naravno ne mislim na materijalni deo). Sad, ne znam koliko bih voleo da ovo proverim u Zapadnoj Evropi...

 

Dok sam ja vraćao auspuh na motor, Spaja je otišao po sokove za Akana. Tu je bilo borbe i ubeđivanja da prihvati bilo šta. 

 

I taman kada smo bili spremni da krenemo dalje, dobijamo poziv na čaj, a to se u ovakvim okolnostima ne odbija. Glavna ulica u selu, gde je i Akanova radionica, deluje prilično skrnavo i ofucano. Zato me je prilično iznenadilo koliko je kafe sa bašticom lepo ušuškan na mini trgu odmah ispod glavne ulice. Lokalna ekipa sedi, kafeniše i očajava (pije čaj, da ne bude zabune). Deluje mi da baš uživaju u tom vremenu. Kontam da je Akan sa tri gosta stranca bio glavni dasa.

 

Ovo je snimak ekrana sa Google Street view. Da, zabačeno selo u Turskoj ima Street view. I glavne i sporedne ulice... Mesto se zove Gökçeli ako nekog interesuje (40.58712396934162, 36.733659080409225)

 

Negde kroz priču Akan ponavlja "nema problema" i sada već nema dileme, nemoguće da mi se dva puta učinilo. Ispostavlja se da ima neku dalju familiju u Bosni. Znanje jezika? "Jebemu uši." "Jebemu koleno". Klasika za učenje

 

Ja nisam ništa fotkao i snimao. Spaja ili Čeda imaju fotku na kojoj smo svi zajedno.

 

Uglavnom, put nas zove. Uspevamo da odbijemo treću turu čaja (ko nije išao do Turske, pije se isključivo crni čaj. I pije se mnogo, uvek i svuda). Pozdravljamo se sa Akanom i krećemo dalje. Popravka auspuha i druženje su potrajali oko sat ipo, tako kaže navigacija. Duže bi mi trebalo da u NS pronađem majstora, odem do njega i rešim stvar.

 

Idemo ka civilizaciji, gradiću Niksar. Čak se kilometar-dva vozimo magistralom sa četiri trake. GPS pokazuje da ćemo proći pored nekog starog mosta i rešavamo da tu napravimo foto pauzu. Kada smo stigli, ispostavlja se da put ne ide pored mosta. Srednjovekovni kameni most je i dalje u upotrebi (čitam sada Wikipediu. Starost se procenjuje na početak 13. veka. U skorijoj prošlosti je zmljotres srušio centralni raspon, ali je most nakon toga obnovljen). Tarihi Talazan Köprüsü most, koga zanima (40.62087572741983, 36.81437720087941).

 

 

Reka deluje lepo i privlačno za kupanje. Struja pomalo jaka. Naravno da stoje table zabrane prilaska vodi...

 

 

Koristim pauzu da ipak odšrafim auspuh sa onog nosača što je Akan zavario. Pokazalo se da stoji i bez njega, a nisam hteo da rizikujem još jedno lomljenje. Mnogo mi je više značilo što se stišala buka. Šta nalazim? Rupu, jebiga. Na nepristupačnom mestu izgleda var nije uhvatio kako treba i pojavila se rupica. Ne marim. No, ako neko ima da preporuči auspuh majstora u NS ili okolini rad sam da saslušam (nešto mi se ne mili da se opet cimam do Ade zbog ovoga).

 

Brzo smo u Niksaru. Ovo je poslednji veći gradić duž treka. Točimo gorivo, kupujemo klopu za večeru i doručak, kupujemo kebab za ručak negde na planini. Nagradno pitanje za vas: da li smo kupili grill kobasice i salamu? Pivo i tursku kolu (koja je zapravo najbolja "neCocaCola" koju smo ikada probali. I Uzimali smo je radije nego originalnu)?

 

 

Lep dobrosusedski momenat, ili smo ga makar mi tako doživeli: kupujemo hranu u samoposluzi ali nema hleba. Pitamo radnika i dobijamo odgovor "mi ne prodajemo Ekmek. To se kupuje u onoj tamo pekari". A u pekari milion vrsta hlebova, pogača, peciva.

 

Čeda je za to vreme rešavao kebab. Da smo se zadržali malo duže verovatno bi postao ortak sa ženom i momkom koji rade. Veoma srdačni, prijatni ljudi. Gradić odiše nekom lepom energijom. 

 

 

Generalno, gde god se pojavimo privlačimo pažnju. Slabo ima velikih motora u Turskoj. A onih sa inostranim tablicama i višestruko manje. Ljudi su radoznali ali ne i napadni, hteli bi da pričaju pa to i rade. Ni malo im ne smeta što se uopšte ne razumemo. U prvih dan-dva smo navikli da kažemo da smo iz Srbistana. Na to dobijemo osmeh. Oni nastave da pričaju i postavljaju pitanja na turskom, mi dajemo nasumične odgovore na srpskom. Upotreba engleskog verovatno može da se izbroji na prste dve, tri ruke.

 

NASTAVIĆE SE. Ne mogu više da gledam na oči.

Promenio pre 15 sati član Gliga