Dva automatika do Adriatika

[Yanco 2978 Napisano Maj 22 (promenjeno)]

 

 

Molim da mi oprostite što sam u ovom putopisu opustio ruku i misli i pisao u možda previše emotivnom tonu. A imam i razlog za to: jednog dana, kada prođu godine, upravo ovako napisana sećanja će moći da me vrate tamo gde je sve počelo...

- "A šta misliš da odemo Automaticima do Trsta?"
- "Što da ne, šta nam teško…"

 

AI ilustracija - motivacija pred polazak
 
 
Pre nego što krenemo, moram da vam predstavim dva junaka ove priče. Nisu veliki, niti glasni — ali nose dušu jedne epohe. To su naša dva Tomosa Automatika, rođena u osamdesetim, skromna po izgledu, ali bogata uspomenama. Ako ih pažljivo slušate, čućete kako šapuću o vremenu kad je svet bio sporiji ali bolji, a putevi duži i lepši…

 

 
Priča o Tomosu i njegovom Automatiku

Bila je to zemlja koja se zvala Jugoslavija. Zemlja koja je, posle rata, želela da gradi fabrike, puteve i budućnost. A u jednom primorskom gradu, u Kopru, uz šum mora i miris nafte, rođena je 1954. godine fabrika pod imenom TOMOS – skraćeno od TOvarna MOtornih koles Slovenije.
U početku, Tomos je sklapao licencirane motore austrijskog Pucha. Ali ubrzo, slovenački inženjeri počeli su da razvijaju sopstvene modele – prilagođene jugoslovenskim drumovima, gorivu, džepovima i temperamentu.
I onda se dogodio Automatik.
Model koji nije bio samo vozilo – bio je simbol.
Prvi Tomos Automatici pojavili su se 1971. godine. Bili su jednostavni, dvotaktni, laki za vožnju. Imali su automatski menjač, pa si mogao samo da sedneš, zavrtiš pedale i kreneš. Nije bilo kvačila, nije bilo komplikacija. Bio je to moped za sve – za studente, poštare, deke i bake, za vožnju do posla, njive, mora ili prve ljubavi.
U decenijama koje su sledile, Automatik je menjao oblik, ali ne i dušu. Modeli kao što su A3 i A35 postali su deo svakodnevice. Bili su otporni, štedljivi i laki za popravku – mopedi koje si mogao sam da rastaviš i sastaviš u garaži, sa dva ključa i malo dobre volje.
Fabrika Tomos proizvodila je stotine hiljada komada godišnje. Slali su se širom sveta – u Holandiju, gde su ih kasnije i pravili, SAD, čak i Egipat. Bili su uspeh iz malog grada, tih ali uporan. U to vreme, ako nisi imao "Tomosa", znao si nekog ko ga ima. A ako si ga imao – nisi ga zaboravio.
Godine su prolazile, svet se menjao, naše dobre stare Yuge više nema odavno... Fabrika je prošla kroz privatizacije, preokrete, krize. 2019. godine, Tomos je definitvno zatvorio svoja vrata.

 

Stara fotografije proizvodne hale Tomosa

Ali priča nije završena…
Danas, Tomosi još uvek žive. Ne na traci – već na putevima. Obnavljaju ih zaljubljenici, prenose se s kolena na koleno. Na okupljanjima ljubitelja dvotakta, iz dvorišta, sa sela i iz gradova, još se čuje onaj prepoznatljiv zvuk cvaje.
Tomos Automatik nije samo moped. On je uspomena koja još može da ide. On je dokaz da nešto jednostavno može da traje – ako je napravljeno s namerom i srcem.
A možda je to najveći uspeh jedne fabrike.
 
 

 

Moj Sivi Automatik

Moj Tomos je pravi dragulj među starim mopedima. Proizveden 1988. godine, on je jedan od onih modela koji su pažljivo održavani i čuvani kroz godine, gotovo kao novo. Kupio sam ga pre 3 godine od @boki.64, koji ga je kupio od prvog vlasnika iz Kraljeva koji ga je imao od prvog dana, i to se jasno vidi u svakom detalju.
Tomos je u gotovo fabričkom stanju. Njegova siva boja, koja je s vremenom dobila taj specifičan matirani ton, daje mu izgled starog, ali izuzetno očuvanog mopeda. Nikada nije bio farban, što znači da svaka ogrebotina i ožiljak na njemu pričaju svoju priču.
Motor radi besprekorno, iako je star skoro četiri decenije. Iako nije najbrži, njemu nije ni potrebno da bude brz – sve što je potrebno je da se pokrene, a on uvek ide.
Sedište je u savršenom stanju, neudobno ali čisto, kao da je malo korišćeno. Prvi vlasnik je očigledno brinuo o svakom delu mopeda, a to se vidi i u sitnim detaljima – čak i hromirani delovi, kao što su farovi i dugmadi, izgledaju kao da su tek izašli iz fabrike.
Svaka linija na ovom Tomosu, svaki oblik– sve je precizno i pažljivo sačuvano. Mogu da kažem da je moj Tomos više od običnog prevoznog sredstva. On je kao vremeplov koji me vraća u prošlost, u vreme kada su mopedi bili simbol slobode, kada nije bilo žurbe, nego uživanja u putovanju. Kada sednem na njega, znam da mogu da idem bilo gde, jer moj Tomos je dokaz da, iako su godine prošle, prava vrednost je u tome da se očuva i čuva nešto što je istinski vredno.
Sećam se dana kada sam ga kupio. Otišao sam u Topolu. Utovario sam Tomosa u svoj 500L i vezao pažljivo, gotovo nežno, kao da ne prevozim mašinu već neko sećanje. Na putu ka kući, povremeno sam pogledao u retrovizor. Tamo je stajao on – mali, ponosan, i čudno miran. Kao da zna da je krenuo na novo poglavlje, ali bez straha.

 

Dan kada sam kupio svog Tomosa

 

Tomos je i dalje bio registrovan na svog prvog vlasnika. Bio je još na onoj staroj, plavoj knjižici koja je više ličila na pasoš nego na dozvolu. Morao sam da ga prevedem u „današnji svet“. Kod notara, na tehničkom, u SUP-u – svi su gledali papire, ali u očima im se videlo da gledaju nešto drugo. Gledali su vreme. Jer Tomos ne nosi samo tablice – on nosi godine.
I tako je dobio novu saobraćajnu. I tablice koje sijaju, iako ih on ne traži. Njemu bi bilo dovoljno da zna da ga neko voli.
Nisam morao mnogo da popravljam. Oprao sam ga i ispolirao hrom. Očistio karburator, jer su se godinama unutra skupile sitne senke od stajanja. I svećicu – verovatno staru 35 godina. Isto toliko stare gume “Made in Yugoslavia”. Nije bilo buke, nije bilo dima. Samo jedno tiho: brrrrrrmmm, kao šapat starog prijatelja koji kaže: „Tu sam.“
Vozim ga ponekad, lagano. Ne zato što ne žurim. Već zato što volim da idem sporo. Jer kad ideš sporo, vidiš sve. Vidiš decu kako se igraju. Starce koji klimnu glavom. Psa koji laje jer mu je motor poznat.
Tomos ne zna šta je internet. Ne zna za GPS. Ali zna put do srca.
A to je put koji nikad ne zaboravljaš.

 
Džonijev Beli Automatik

Nisu svi motori kupljeni. Neki dođu tiho, kao da su naslutili da su stigli na pravo mesto. Džonijev Tomos je došao baš tako.
Kupio ga je od čoveka koji ga je godinama vozio s ljubavlju. Bio je već bolestan kada su se upoznali – nije mnogo govorio o tome, ali u očima se videlo da zna kako mu vreme ističe. U rukovanju je bilo blagosti, u glasu tišina. Kao da je želeo da prenese nešto više od metala i guma – možda sećanja, možda poverenje.
I zaista, nedugo nakon što je motor preuzet, taj čovek je preminuo. Tomos je ostao iza njega kao trag – ne tužan, već miran. Kao da čeka, ne da bude zaboravljen, već da ga neko ponovo vodi napred.
Ostavinska rasprava je trajala dugo – više od godinu dana. Papiri su sporo govorili ono što su srce i volja već znali. Ali Džoni nije čekao papir da mu kaže da motor pripada njemu. Počeo je da ga voli. Ne po zakonu, već po srcu.

 

Stigao u radionicu i čeka na popravku, ali još uvek tudj...

 

Zajedno smo ga rasklopili, deo po deo. Kao da skidamo prošlost sa površine, ali ne da je izbrišemo – već da je očistimo i sačuvamo.
Ram motora ofarbali smo u belo. Felne u crno, kao kontrast. I u toj jednostavnoj kombinaciji, motor je izgledao kao neko ko zna i gde je bio, i kuda ide.
Rezervoar smo očistili pažljivo. Unutra je bila rđa, zaboravljena korozija vremena. Čistili smo ga dugo, strpljivo. Antirostom, lancem i epoksijem. I kada je zablistao iznutra, znali smo da sada može da primi gorivo, ali i poverenje.
Već na prvi pogled bilo je jasno da se o njemu nije vodila briga. Loše ofarban u ljubičastu boju. Ali, odlučili smo da ga potpuno sredimo – ne zato što je morao, već zato što je zasluživao.
Agregat je kompletno rastavljen. Sve što je imalo i najmanju sumnju u dugovečnost, zamenjeno je. Nove su bile karike, klip, ležajevi – ceo blok je očišćen i sklopljen pažljivo, deo po deo, tako da sve odgovara fabričkim specifikacijama.
Nakon sklapanja, motor je upalio bez zadrške. Zvuk je bio tih i ujednačen, kao da je upravo sišao s proizvodne trake.
Motor je kompletno sređen. Novi delovi, nova snaga. Ali stari duh – onaj koji ne možeš zameniti.
A kada su svi papiri konačno stigli, kada su ljudi rekli da je motor „pravno njegov“, Tomos nije trepnuo. Znao je: „On je moj.“
Jer motori možda imaju delove, ali imaju i dušu.
A duša zna kad je neko uložen – ne samo u popravke, već u ljubav.

 

Radovi su tekli... Sivi je kao nov, a Beli će da bude
 
 
Pred polazak… 

Nismo se ni trudili da previše razmišljamo o tome da li je to realno ili ne. Obojica znamo da su Tomosi stari, ali još uvek dovoljno dobri da pređu tih nekoliko stotina kilometara (skoro pa hiljadu). Počesmo odmah da razmišljamo o svemu što nam treba.
- „Moramo da proverimo mopede, možda ćemo morati nešto da popravimo. I da ponesemo dovoljno goriva, sigurno će nam trebati. Možda čak i nekoliko rezervnih delova.“
- "Da, to je važno. Ali mislim da ćemo da idemo polako. Nema žurbe, samo putovanje i uživanje. Biramo manje prometne puteve kroz sela?“
 
Zajedno smo počeli da pravimo plan. Krenućemo za nekoliko dana, a onaj deo o pripremama je već postao rutina. Imali smo iza sebe već jednu turu skuterima od 49 kubika. U garaži ćemo proveriti sve što treba, zamenićemo ulje u dvostepenom menjaču, proveriti kočnice, gume i sve ostalo. Ja sam počeo da pišem spisak stvari koje ćemo poneti. Bilo je toga mnogo, ali sve je to bilo deo planiranja.
Na dan polaska, obojica smo bili spremni. Našim Tomosima nisu trebale velike brzine da bi nas odvele na put koji ćemo pamtiti. Imali smo ograniceno vremena koliko ćemo vremena provesti na putu. Bilo je važno da krenemo, da se provedemo i da stignemo tamo gde nas srce vodi.

 

Četvrtak, 1. maj 2025.
Dan 1 – U ritmu dvotaktnih klipova

 

Neki dani, kad ih gledaš iz daljine, imaju oblik običnog četvrtka. Ali kad se vratiš na njih u mislima, vidiš da su to bili dani od kojih se pravi život. Prvi dan naše Tomos-pustolovine bio je takav – tih, hladan ujutru, a velik u duši.

Krenuli smo iz Kragujevca dok je još noć držala poslednje straže. Zvuk prvog alarma, termos kafe, tiho pakovanje stvari u kombi. Joca, Džonijev brat, vozio je moj Peugeot Partnera, lepog sivog putničkog kombija, lađa među kombijima. On je bio naša tehnička podrška. Na krovu – njegova bicikla, pažljivo vezana i spremna. Bio je to prizor koji bi u nekom filmu bio metafora: mi idemo motorima iz prošlog veka, on ide snagom nogu, a kombi nosi sve što ne možemo mi – alate, rezervne delove, ponešto pića i hrane i sav višak sigurnosti koji nismo poneli u sebi.

Tomosi su se u kombiju smestili kao dva umorna putnika koji znaju da ih čeka duga vožnja. Obojica su imali rezervne svećice, rezervne unutrašnje gume, i po flašu dvotaktola – da se nađe. U rezervoar smo već sipali mešavinu - 100ml na 6L benzina, kažu tako valja ako je dug put.

 

Džoni mi je prijatelj već godinama. Smiren, pouzdan i uvek spreman da pomogne, jedan od onih ljudi na koje možeš da računaš bez mnogo reči. Ima širok spektar interesovanja — od biciklizma i kartinga, do planinarenja i naravno, mopeda. Povezuje nas zajednička strast prema avanturama, starim dvotočkašima i putevima koji vode negde daleko. Najlepše kod Džonija je to što mu nikada ne treba mnogo ubeđivanja — na svaki moj predlog za nešto novo, on samo kratko kaže: „Kad?“ I znaš da je odmah u priči.
Njegov mlađi brat Joca je tih i staložen, sa izraženom ljubavlju prema prirodi i vožnji bicikla. Nema naviku da se nameće, ali kad krene da priča o svojim vožnjama kroz šumske staze i planinske prevoje, vidi se koliko u tome uživa. Iako je mlađi, u mnogim stvarima deluje zrelije, sa jasnim osećajem za ritam puta i poštovanje prema svakom pređenom kilometru. Njih dvojica su uigrani tim, navikli jedno na drugo, i pravo je zadovoljstvo putovati s njima — sve funkcioniše prirodno, bez haosa, bez žurbe, baš kako i treba da bude kada put vodi kroz priču.

 

Od Kragujevca do Uba nismo ni palili mopede. Taj deo puta je poznat, i po svojoj monotoniji i po rupama kod Milanovca koju niko ne popravlja decenijama. Kombi je bio bolji izbor – da sačuvamo mopede za ono pravo. A i mrak je bio – vožnja Tomosa u zoru po hladnom asfaltu bez jakih svetla i sa bubnjastim kočnicama nije samo retro romantika, već i potencijalna nesreća. Neke stvari ne valja odlagati. Ali kada je u pitanju vožnja mopeda po noćnim uslovima, bitno je sačekati svitanje zore. Do Uba smo stigli brzo, još pre nego što su se seoske pumpe otvorile.

Tu smo ih istovarili.

 

iskrcavanje Tomosa i poslednje pripreme

 

 

To je bio onaj trenutak kad ti srce malo zadrhti. Ne od straha, već od iščekivanja. Kao kad si bio mali, pa se prvi put sam zaljuljaš na ljuljašci – znaš da nećeš pasti, ali svejedno, u stomaku zatreperi.

Oblačenje je bilo prosta procedura: pantalone, prolećna jakna, tanke rukavice – više za stil nego za zaštitu. Na glavi otvorene kacige u stilu sedamdesetih, uz neizbežne naočare za sunce – protiv vetra, insekata, i da izgledaš kao neko ko zna šta radi.

Startovali smo Tomose s noge – jednom, pa drugi put, saug, pa malo gas, i onda onaj poznati zvuk cvaje koji te odmah prebaci 40 godina unazad. Zvuk koji miriše na ulje i detinjstvo. Niskofrekventno brujanje koje ne izaziva strah, već poverenje. Tomos ne reži. On prede.

 

Fotka za srećan put

 

 

Krenuli smo ka zapadu, pravcem prema graničnom prelazu Badovinci, kroz tihe ulice koje još nisu odlučile da li su deo jutra ili noći. Joca je ostao sa vojim bajsom. Njegov ritam nije imao veze sa našim – on je svoj put iscrtavao mišićima i plućima.

Pre granice, sve je išlo glatko. Prosečna brzina – oko 38 km/h. Malo sporije uzbrdo, naravno. A nizbrdo – pa... koliko Tomos može, do 50, uz vetar u leđa i blagi nagib. Kočnice su radile – barem dovoljno da staneš „na vreme, ali ne iznenada“. Kvačilo automatsko, naravno – sve je bilo u ravnoteži, kao da su te mašine znale da idu ka destinaciji gde su se rodile.

 

 

Na graničnom prelazu kratko zadržavanje. Pogledi zbunjeni, pa osmesi. Niko nas nije shvatio ozbiljno, ali svi su nas pustili s poštovanjem. Nosili smo pasoše, ali i snove. A za to se retko pitaš imaš li dozvolu.

 

Ćao Srbija...

 

 

...Dobar dan Bosno

 

 

Prošli granični prelaz

 

 

Bosna je zemlja tihe raskoši – planine što dišu maglom, reke što šapuću kroz doline i stari gradovi što mirišu na kavu i prošlost. Ljudi u Bosni imaju srce široko kao polje pod snegom – gostoprimstvo im nije dužnost nego čista radost. Tamo te ne pitaju ko si dok ti ne natoče kafu i ne ponude komad pite. U toj jednostavnosti, toplini i prkosu koji se prenose pogledom i pesmom, leži ona tiha, duboka lepota koju ne možeš objasniti – samo osetiti.

“Takve pjesme, lijepih djevojaka, te ljepote koja Bosnu krasi
Vjeruj nećeš, nećeš nigdje naći
Ne odlazi bolan prije mraka kroz sokake pune pjesme prođi
Pa da vidiš Bosnu od meraka”

 

Bosna nas je dočekala sa tihim drumovima i livadama. Bijeljina, Brod, Brčko – mesta čija imena znamo iz geografije i televizije, a sad su počela da dobijaju zvuke, mirise i male detalje.

 

Negde kroz Bosnu

 

 

Desetak kilometara pre Brčkog stajemo pored Save. Tela nam se nisu još uvek navikla na “udobnost” Tomosa, pa nas noge mole da ih malo protegnemo. A i prilika da proverimo da li je sve na mestu i zategnuto. Verujemo mopedima, ali preventive nikad na odmet.

 

Odmor pored Save

 

 

U Brčkom stajemo da se protegnemo i slikamo – centar je lep, sunce je već visoko, a Tomosi privlače poglede. Niko ne gleda nas – svi gledaju njih. Kao da su oživeli duhovi iz prošlih dana. Svaki prolaznik ima istu rečenicu u očima: „I ja sam nekad imao ovakvog.“

 

Brčko poziranje

 

 

Dalje put vodi ka Batkuši. Tamo, restoran Trojan – senovita bašta u hladu šumarka i kafa. Sedimo, pričamo, gledamo kuda dalje. Tehnologija nije važna – najviše smo se oslanjali na instinkt, volju i raspoloženje.

 

 

Predah u "Trojanu"

 

Na ulazu u Slatinu – iznenađenje. Malo veštačko jezero sa dokom. U vodi mir, oko vode – nikoga i tišina. Slikamo se. Iza nas, negde u granama, čuje se vetar. Sediš na mopedu, a izgleda kao da sediš u prošlom veku.

 

Jezerce u Slatini

 

 

Na putu ka Modriči, drum se pružao mirno, ali pogled s leve i desne strane pričao je drugu priču – tišu, tužniju. Povremeno, između obrađenih njiva i niskih šuma, pojavljivale su se kuće koje su davno prestale da budu domovi. Zidovi prošarani mecima, prozori zapečaćeni daskama ili potpuno prazni, krovišta zarasla u korov, i dvorišta koja više niko ne prelazi. Neki objekti su još imali tragove vatrenog oružja u geometrijskom rasporedu, kao da su vođeni borbeni dnevnici ostali urezani u ciglu. I dok su naši Tomosi brujali blagim tonom dvotaktnog motora, okolina je brujala tišinom gubitka.

Bilo je to podneblje koje je devedesetih godina prošlog veka bilo na liniji fronta jednog od najkrvavijih sukoba na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Rat u Bosni i Hercegovini (1992–1995), vođen između tri naroda – Bošnjaka, Hrvata i Srba – bio je užasan splet etničkih, verskih i političkih sukoba. Područje Posavine, kroz koje smo se vozili, bilo je posebno pogođeno. Gradovi poput Brčkog, Dervente, Modriče, pa sve do Bosanskog Broda, pretrpeli su teška granatiranja, etnička čišćenja i masovna raseljavanja. Nekadašnji susedi našli su se u rovovima jedni naspram drugih. Kuće koje su delile živice i bunare, podelile su i ratne linije.

Brčko, koji je od strateškog značaja zbog svog položaja na reci Savi i povezivanja istoka i zapada Bosne, dugo je bio trn u oku svima. Toliko da je posle rata postao posebni distrikt pod direktnom međunarodnom upravom, kako bi se sprečile nove tenzije. Modriča, kroz koju smo prošli kasnije tog dana, bila je mesto gde su se tokom sukoba dešavale žestoke borbe i veliki odlasci civilnog stanovništva. U tim krajevima, linije sukoba su bile često nedefinisane i menjale su se iz dana u dan. Ljudi su nestajali bez traga. Komšije su prestajale da se javljaju jedni drugima – prvo iz straha, zatim iz mržnje.

Danas, trideset godina kasnije, mnoge kuće još uvek stoje prazne. Neke zarasle, neke samo delimično obnovljene. Mnogi vlasnici su se odselili – u Austriju, Nemačku, Kanadu – ostavivši iza sebe zidove koji pamte. Te kuće nisu samo ruševine; to su arhive tišine, kolektivno pamćenje jednog naroda, jednog kraja. Njihova ćutnja je glasna i uznemirujuća.

Mi smo prolazili pored njih sa poštovanjem. Nismo usporavali previše, ali pogled bi ostajao zalepljen za svaku novu rupu, za svaki napušteni trem, za svaku zavesu koja se još ljulja iako prozora više nema. Nije bilo mnogo razgovora. Samo misao koja se sama od sebe javlja: neka ovakve slike nikada više ne budu stvarnost.

Uprkos svemu, život se vratio. Deca se opet igraju pored puta. U daljini se vidi dim iz odžaka. Ljudi ponovo sade bašte. Ali na fasadama još ostaju uspomene. I možda je to i pravedno – da se ne zaboravi. Da se zna šta je bilo, da se više ne ponovi. Jer kuće pamte. A mi, dok smo vozili pored njih, pokušavali smo da zapamtimo ono što one još uvek govore, iako niko više ne priča.

Ne ponovilo se više nikada… (sa ovih mesta nema fotografija, nije lepo gledati te prizore)

 

Ručak u Modriči. Joca nas čeka ispred restorana, a mi parkiramo kao dva ostarela viteza koji su stigli na dvor. Hrana je ukusna – ne znaš da li si gladan ili samo emotivno iscrpljen. Palačinke na kraju – obavezne. Ne praštamo dan bez šećera.

 

Modričo, eve nas

 

Konji bez vitezova u centru Modriče

 

Kalorijski oporavak

 

 

Tu se javlja i prvi kvar – pregorela sijalica. Ništa strašno. Alat iz kombija, zamena iz rezervnog paketa. Dve ruke, pet minuta i opet smo kompletni. Kad voziš Tomos, kvarovi nisu smetnje – oni su deo puta. Kao kamenčić u cipeli. Nije prijatno, ali znaš da je normalno. Ako se ovo i može nazvati kvarom…

 

Do Gradiške poslednjih 40-ak kilometara. Jedna deonica – desetak kilometara – bez asfalta. Utaban makadam spreman za asfaltiranje, prašina, vibracije. Tomos brunda kao traktor, mi se smejemo kao deca. Poneka rupa, malo klizanja, ali idemo. Sve je lakše kad znaš da imaš gde da stigneš.

 

Makadam

 

 

Zalazak sunca negde ispred Gradiške...

 

 

Kada smo predveče stigli u Gradišku, dočekao nas je vlasnik kuće gde smo rezervisali smeštaj — čovek jednostavan, ali srdačan, koji se iznenadio videvši nas sa dva stara Tomosa. Bez reči smo mu odmah platili, jer je plan bio da krenemo rano ujutru i nismo hteli da ga budimo. Dok smo razgovarali, ispričao nam je kako želi da proda kuću i preseli se na Frušku Goru u Srbiji, gde će, kao strastveni lovac, moći da uživa u tišini šume i zagrljaju prirode. Smeštaj rezervisan ranije, soba jednostavna i skromna. Tuš, čista odeća, i onda – šetnja do grada. Pivo u lokalnom kafiću. Osećaj kao da si stigao negde, iako znaš da si tek počeo.

Ostadoše prazne flaše, ali srce puno uzbuđenja. Prvi dan je overen. Međusobno podjebavanje i polazak na spavanje. Sve što smo hteli - danas je tu. Jedan minut mi je bio dovoljan da utonem u san…

 

Čudna je zemlja snova. Tamo vreme ne važi, a duše se prepoznaju bez reči. A ja često sanjam — ponekad jasnije nego što pamtim stvarnost. Sanjam drage ljude, one koji su mi još uvek blizu, ali i one kojih više nema, a želeo bih da su i dalje sa mnom. A u snovima su opet tu, nasmejani, prisutni, kao da nikada nisu otišli. I kad se probudim, ne osećam tugu — već nežnu zahvalnost. Kao da mi je noć dala priliku da ih još jednom zagrlim, da ih čujem, makar na tren. Možda su snovi način na koji se ljubav nikada ne gubi, samo menja oblik.

 

 

Ruta prvog dana (od Kragujevca do Uba je nebitno)

 

Nastaviće se...
 

Promenio Maj 22 član Yanco

[vidakn 1961 Napisano Maj 23]

E poznajem Jovana, vozimo bicikle po Dolomitima, reče mi da ide da prati neke ludake na Tomosima...
I sad ukapiram ko su ludaci...
Pratim!


Sent from my SM-A556B using Tapatalk

[Markone88 5021 Napisano Maj 23]

Bravo brateee. Pratio sam na insta. Lepe uspomene napraviste

[vlad77 59 Napisano Maj 23]

Cvaka cast, na brzaka sam pregledao. Ali ovo se mora kuci citati lagano posle posla uz kaficu i uzivanje.  Ja sam sa mojim APN6 pravio max ture do 100 km.   

[Bor-i-slave 6801 Napisano Maj 23]

Svaka cast momci. Bili ste u piceriji Prima  u Modrici. Sestra i zet su vlasnici.

[vojakis 67 Napisano Maj 23]

Lepo i slikovito pisanje.

[ujkaalbert 30 Napisano Maj 23]

Svaka cast. Ovo me vraca u stara dobra vremena kada sam imao legendarni Tomos. Jedva cekam nastavak.

[Bokes 3070 Napisano Maj 24]

Auuuu... bravo!
Pratim

Sent from my SM-S908B using Tapatalk

[Motorcyclist 19456 Napisano Maj 24]

Pratim!

[Yanco 2978 Napisano Maj 28 (promenjeno)]

 

 

 

Petak, 2. Maj 2025.
Dan 2 - Put "bratstva i jedinstva"

 

Mogli smo, naravno, da krenemo na "pravim" motorima. Ja sa svojom Hondom NC750X – motor koji pali na dugme, ubrzava kao poni i troši kao bicikl. Džoni sa Suzukijem SV650, koji brunda kao da je ljut na svet, ali pegla krivine kao da se izvinjava posle svake. Imali bismo ABS, LED svetla, gel sedišta, čak i grejače ručki za ona romantična, hladna majska jutra. Tura do Trsta bi bila stvar rutine – doručak u Kragujevcu, kafa u Zagrebu, večera u Trstu. GPS bi nas vozio, suspenzija bi nas mazila, a mi bismo, verovatno, doživeli avanturu sličnu gledanju dokumentarca o avanturama.
Ali… gde je tu draž? Gde je ono kada te uspon natera da razmišljaš o svim pogrešnim životnim odlukama, uključujući i tu što si krenuo sa 2.5 konjske snage preko planine? Gde je to varanje gasa, ona borba sa vetrom pri 40 na sat kao da ulaziš u orbitu, i miris dvotaktola koji te teleportuje direktno u 1984? Gde je izazov kad se Tomos penje uzbrdo kao puž s hernijom?
Ne, nije nas zanimao još jedan vikend na ozbiljnom motoru. Hteli smo da osetimo put. Da ga pomalo i preguramo. Hteli smo da se setimo vremena kad si mogao da odeš na kraj sveta sa šrafcigerom, ključem 10 i komadom žice u džepu. Hteli smo avanturu koja miriše na detinjstvo.
I zato smo odabrali Tomose....

 

Jutro nas je zateklo budne pre alarma. Ne zbog buke ili nervoze, već zato što telo i misli na ovakvom putu brzo prepoznaju ritam dana. Spremanje je bilo brzo – svi smo već znali svoj deo posla. Torbe koje su juče bile uredno spakovane sada su već ponešto upijale od puta: miris ulja, malo prašine, i tragove korišćenja koji im daju težinu pravog putovanja. Proveravamo ono osnovno – gume, lanac, gorivo, svetla – i kurblanjem smo najavili početa drugog dana.
Iz Gradiške krećemo lagano, Tomosi su mirno preli preko asfalta, a vazduh je još uvek nosio svežinu jutra. Put do Kozarske Dubice dug je tek tridesetak kilometara, ali ovde ništa ne merimo kilometrima. Svaka deonica ima svoje lice, svoje senke i boje. Prolazimo kroz sela u kojima se dan budi sporo, u ritmu jutarnjih koraka ljudi koji već znaju šta ih čeka.

 

Na putu ka Kozarskoj Dubici

Kozarska Dubica nas je dočekala tiho, ali ne prazno – kao grad koji zna svoju istoriju i granice, ali ih ne naglašava. Leži uz reku, tik na granici između Bosne i Hrvatske, u ravnici koja ne razdvaja nego spaja. Parkirali smo Tomose odmah pored bašte restorana “Stari Hrast”. Dva mopeda stajala su mirno, kao da pripadaju toj slici – svedoci nekog starijeg reda stvari.
Doručak je bio jednostavan – kafa, jaja, malo razgovora i tiha prisutnost lokalnih ljudi. Za susednim stolom četvorica gospodina su nas primetila, a njihova pohvala nije bila površna – bila je to prepoznatljivost jednog duha. „Svaka čast, momci. Ovo je prava stvar.“ Kratko, ali značajno. Ubrzo su prolaznici počeli da zastajkuju, slikali su motore, pitali odakle dolazimo. Neki su samo klimnuli glavom, kao da su nas razumeli bez mnogo objašnjenja.

 

Restoran "Stari Hrast"

 

Mopedi parkirani ispre resorana

Pre prelaska granice stali smo da dopunimo gorivo. Imali smo sve spremno u kombiju – Joca je još ujutru pripremio mešavinu benzina i ulja, pa smo samo sipali direktno iz njih u rezervoare. Nismo morali da tražimo pumpu, sve je bilo organizovano. Flaše Coca-Cole u korpicama su služile kao pokretne kanistere, i to je funkcionisalo iznenađujuće dobro. Sipanje je išlo brzo i bez prosipanja, a motori su nakon toga radili stabilno, spremni za nastavak puta.

 

Pit stop

To je mesto gde se i rastajemo sa Jocom – on nastavlja svojim putem, biciklom prema Jasenovcu. Njegov plan je bio drugačiji, ali podjednako posvećen. Nas dvojica nastavljamo prema Hrvatskoj Dubici, na drugoj strani granice. Formalnosti na prelazu nisu bile komplikovane. Carinik nas je pogledao, motore još pažljivije, i s osmehom rekao: „Ozbiljni ste vi.“ Odgovorili smo u istom tonu. Bez ironije, bez nadmenosti – samo istina.

 

Granica Bosna - Hrvatska

U Hrvatskoj Dubici menjaju se boje, tonovi u govoru, ali osećaj je sličan. Kao da nastavljamo kroz isti pejzaž, samo iz drugog ugla. Ulica po ulica, dan se razvija, a mi vozimo dalje, lagano i bez potrebe da žurimo.
Stajemo na benzinskoj pumpi u Mošćenici pored Siska. U tom trenutku, očekujemo samo kratki predah, malo hlada, kafe i sladoled. Ali put ne meri važne trenutke u planovima, nego u susretima.

 

Pauza za kafu i sladoled u Mošćenici

Prilazi nam čovek sa ćerkom. Gleda nas sa radoznalošću i iskrenim osmehom. Ubrzo kreće priča – o njegovim Tomosima, o danima kada se karike poručuju pismima, a delovi traže od rođaka po bivšoj Jugoslaviji. Njegova priča nije bila nostalgična, već živa – govorio je s toplinom čoveka koji zna šta znači voleti nešto jednostavno, ali pouzdano.
Ubrzo zatim, pojavljuje se još jedan prolaznik, član Oldtimer kluba iz Siska. Ne pita mnogo, već samo zamoli da sačekamo deset minuta. Nestaje, pa se vraća sa kačketima i poklanja nam ih uz reči: „Niste članovi, ali pripadate ovome duhom.“ U njegovom glasu nije bilo patetike, već uverenje. Bio je to trenutak koji potvrđuje da ovakva putovanja povezuju ljude upravo na najvažnijim tačkama – onima koje se ne vide na mapi.

 

Poklon prijatelja iz Siska

Kad smo već krenuli dalje, sustiže nas isti onaj prvi gospodin. Ovog puta autom. Zaustavlja se, izlazi, i sa nekom blago nervoznom iskrenošću kaže: „Zaboravio sam da vas pozovem na ručak. Nije u redu.“ Bili smo dirnuti, jer takve stvari ne možeš očekivati, ali ih pamtiš zauvek. Zahvalili smo se, objasnili da nas čeka put i da Tomosi ne trpe predugo zadržavanje. Nismo mogli ostati, ali smo odneli sa sobom njegovu velikodušnost.

Za to vreme, Joca prevaljuje svoje kilometre obilazeći Jasenovac…
Jasenovac je bio najveći koncentracioni logor i logor smrti koji je postojao u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, u periodu od 1941. do 1945. godine. Osnovan od strane ustaškog režima, logor je bio deo šireg sistema represije i etničkog čišćenja usmerenog pre svega protiv Srba, Jevreja, Roma i političkih neistomišljenika, naročito komunista i antifašista. Procene o broju žrtava variraju, ali se najčešće pominje između 80.000 i 100.000 ubijenih, uključujući veliki broj dece.
Za razliku od nacističkih logora koji su često koristili industrijalizovanu metodu ubijanja, u Jasenovcu su zločini uglavnom vršeni ručno – noževima, maljevima i drugim primitivnim sredstvima, što je ovaj logor učinilo jednim od najsurovijih u Evropi. U logoru nije bilo gasnih komora, ali je brutalnost ubistava i nehumanost uslova ostavila dubok trag u kolektivnom pamćenju naroda bivše Jugoslavije.
Danas se na mestu logora nalazi memorijalni kompleks sa Spomen-područjem Jasenovac, uključujući „Kameni cvet“ – monumentalni spomenik koji simbolizuje patnju i otpor. U okviru kompleksa postoji i muzej sa dokumentacijom i svedočanstvima preživelih. Jasenovac je ostao jedno od ključnih mesta sećanja na stradanja tokom Drugog svetskog rata na Balkanu i važna tačka za razumevanje posledica ekstremizma, mržnje i ideologije isključivosti.

 

Slike preuzete od Joce:

 

 

 

 

 

 

----------------------------------------------------------

Usput me je jedan detalj posebno nasmejao: na jednoj livadi ugledah bilbord sa natpisom „Ivan Janković za gradonačelnika Gline“. Nije bilo šanse da to previdim, jer je to baš moje ime. Smisao slučajnosti ili neka mala šala sudbine — nismo mogli da se ne nasmejemo toj koincidenciji.

 

Ja za gradonačelnika

Sledeća tačka za susret sa našim kombijem podrške bio je Karlovac, grad sa posebnom energijom i dugom tradicijom. Poznat kao grad na četiri reke, Karlovac je više od obične tačke na karti — to je mesto gde se susreću priroda, istorija i savremeni život. Njegova utvrđena gradska jezgra, sa karakterističnom zvezdastom tvrđavom iz 16. veka, priča priču o vekovima odbrane i trgovine. Dok smo se približavali Karlovcu, osećali smo kako nas grad poziva da napravimo pauzu i osvežimo snagu za nastavak puta.

 

Odmor na desetak kilometara pred Karlovac

 

Iako smo prvobitno planirali da ručamo u nekom lokalnom restoranu i iskusimo autentičnu kuhinju, vreme nas je pritiskalo, pa smo se odlučili za brzu, ali praktičnu varijantu — obrok u McDonald’s-u. Iako nije bio onaj klasični gurmanski trenutak, atmosfera u restoranu bila je iznenađujuće prijatna. Osoblje nas je s pažnjom dočekalo, sa zanimanjem pratilo našu neobičnu ekipu na starim Tomosima, a kao znak podrške našem putovanju, častili su nas sladoledima. Taj mali gest uneo je dodatnu radost i energiju, dok smo se spremali za nastavak naše avanture.
Nastavljamo dalje ka slovenačkoj granici, vozeći se širokim, lepo asfaltiranim putem koji se uvija kroz guste šumske predele. Popodne je, a priroda nas okružuje svojom smirenošću i zelenilom, pravi kontrast žamoru gradova kroz koje smo prolazili ranije.

 

Zahtevna deonica za motocikliste, ali ne i za mopedsite

Kad stižemo do granice sa Slovenijom, pravimo pauzu da zabeležimo trenutak – nekoliko fotografija kao znak prelaska u novu zemlju i novu fazu putovanja. Atmosfera je lagano ozbiljna, ali i ispunjena osećajem zadovoljstva što smo stigli dotle.

 

Granica sa Slovenijom

Dok smo se ulazili u Sloveniju, priroda nas je dočekala raširenih ruku – beskrajne, prostrane livade zelene boje, tako čiste i uredne da je delovalo kao da ih je neko pažljivo slikao i čuvao samo za nas. Te livade su se širile pod zlatnim nebom sutona, a tišina koja je iz njih dopirala bila je gotovo opipljiva, kao da nam šapuće da usporimo i uživamo u trenutku. Sa obe strane puta ponegde prostirale su se guste šume, prelepe i mirne. Putevi su bili glatki, pažljivo očišćeni i sa jasno obeleženim biciklističkim stazama koje su govorile o jednom drugom odnosu prema prirodi – odnosu koji podrazumeva poštovanje, brigu i harmoničan suživot. Sve oko nas bilo je u savršenom redu, od urednih travnjaka do čistih odmorišta, što je pojačavalo osećaj da smo deo nečeg većeg i uređenijeg. Ta prizemna, ali duboka lepota predela kroz koje smo prolazili nije samo zadovoljavala oči, već je umirivala dušu i podsećala nas zašto je važno ceniti i čuvati ono što nam je priroda podarila. U tom skladnom spoju prirode i ljudske pažnje nalazili smo inspiraciju da nastavimo put koji nas čeka nakon konaka.

 

Lepote Slovenije:

 

 

Ubrzo pronalazimo smeštaj u hotelu „Župančićev Hram“. Nakon raspakivanja stvari, rešavam da zamenim sijalicu na svom Tomosu — tokom današnje vožnje, stalno sam vozio pod punim gasom, pa je verovatno zbog previsokog napona pregorela. Popravka je brza i rutinska, ali i podsećanje koliko je svaki detalj važan kad si na ovakvom putu.

 

Hotel „Župančićev Hram“

Veče smo proveli u bašti hotela, okruženi lokalnim stanovnicima koji su nas toplo dočekali. Uz pivo koje je polako klizilo niz grlo, razgovori su se razvijali u pravcu istorije, politike, sećanja na prošlost i neizbežne teme jugonostalgije. Delili smo priče o vremenima koja su ostavila dubok trag na ovaj deo Evrope, ali i o tome kako se stvari danas menjaju, kako ljudi gledaju na budućnost i koje su im nade i brige. Nije bilo tenzija, već iskrena razmena mišljenja i poštovanja prema različitim iskustvima. U tim trenucima, dok su reči ležale u vazduhu i smeh se mešao sa tišinom noći, osetili smo koliko su naši putevi, iako različiti, isprepleteni zajedničkom prošlošću i sadašnjošću. Ta večernja druženja, protkana pričama i novim poznanstvima, još jednom su potvrdila da je putovanje mnogo više od kilometara koje pređemo – to je susret sa ljudima, kulturama i samim sobom.

 

Nekoliko piva za bolji san

Drugi dan našeg puta, iako bogat raznolikošću pejzaža, nije ostao u sećanju zbog reka, šuma i puteva – već zbog ljudi. Bilo je to putovanje kroz ljudskost, kroz nevidljive mostove koji se grade rečima, pogledima i pažnjom…

Živeli smo u zemlji koja se zvala Jugoslavija – velikoj, ponosnoj zemlji koja je stajala kao stub između Istoka i Zapada, spoj različitosti koje su zajedno mogle više nego pojedinačno. Bila je to zemlja širokih prostora, od Jadranskog mora do Panonske nizije, od planinskih vrhova Durmitora do ravnica Vojvodine. Imali smo more i planine, fabrike i vinograde, pesnike i radnike, fudbal i poeziju. Bili smo domaćini svetu, ne podređeni ni jednima ni drugima – vođena idejom nesvrstanosti, Jugoslavija je bila poštovana u Evropi i svetu kao primer kako se različitosti mogu držati zajedno, ne silom, nego voljom.
Nije bila savršena. Niti može da bude savršena nijedna zemlja. Ali imala je snagu, identitet, i ono što danas najviše nedostaje – osećaj zajedništva. Danas, kad prolazim kroz ove krajeve i gledam u lica ljudi koji govore sličnim jezikom, smeju se na isti način i voze Tomose koje su nekad delili njihovi očevi i stričevi, ne mogu a da ne osetim tugu zbog onoga što smo izgubili. Ne samo zemlju, nego i poverenje, bliskost, jedan širi identitet.
Volim svoju Srbiju, to je bez sumnje moj dom, moj jezik, moj narod. Ali u srcu nema mesta za gorčinu. Ratovi devedesetih su ostavili ožiljke, ali i dalje postoji dosta prostora i motiva za bliskost među ljdima koji su nekada delili jednu zastavu i himnu. Ne nosim teret neprijateljstva. Ni prema Hrvatu, ni Bošnjaku, ni Slovencu, ni Makedoncu, ni Crnogorcu. Svi oni su moji sunarodnici, moji komšije, moji saputnici. Delimo prošlost, delimo jezik, delimo mnogo više nego što nas deli. I svi su dobrodošli – u moj dom, u moju zemlju, u moj razgovor. Jer verujem da tamo gde su ljudi iskreni, gde se sećaju bez gorčine i gledaju napred sa poštovanjem, i dalje postoji mogućnost da živimo jedni pored drugih – možda ne u istoj državi, ali svakako u istom duhu.

 

Ruta drugog dana

 

Nastaviće se...

Promenio Maj 28 član Yanco

[Žaksi 9044 Napisano Maj 28]

Za ovo pisanje.....nemam reči,samo...

[DraganNS 8501 Napisano Maj 28]

Ni ja - samo gutam knedlu, pogotovo nakon ovog dela pisanog Italic -om... Na stranu što sam i ja rastao uporedo sa svojim mopedima: A3, APN4, E-90...

[maza1 1898 Napisano Maj 29]

Zaista lepo napisano... A3MS prva ljubav, i tek nakon 25g dočekao mnogo željeni A35 sa migavcima i "oklopom".

Sjajan tekst.

[Vjeko 185 Napisano Maj 29]

Sve je za svako poštovanje! I tura i napisano! I prevozna sredstva.

[Gastrorider 301 Napisano Maj 29]

Mi matori ovo ne bi trebali da čitamo. Rizično za srčku

ali i toliko dobro da vredi rizikovati

[doktor 5040 Napisano Maj 29]

Iako je putovanje Tomosima samo po sebi zanimljivo, način na koji pišeš, postavlja lestvicu osećaja koji izaziva veoma visoko. Svaka čast! 

[Yanco 2978 Napisano Maj 29]

 

 

Subota, 3. Maj 2025.
Dan 3 - More kao cilj

 

Noć iza nas ostavila je u ustima trag piva, smeha i poneke cigare koja se pali samo u prilikama kada promili alkohola u krvi narastu. U sobi polumrak, zavesa se jedva pomera pod mlazom ranog vazduha. Otvaram oči i pre nego što shvatim gde sam, telo već zna da dan počinje. Ne sa uzbuđenjem, nego s nekom umornom radošću. Kao kad ustaješ rano da kreneš na pecanje s ocem. Znaš da će biti tiho, teško, i lepo.
Mamurluk je blag, taman toliki da se setimo sinoćne kapljice, ali da nas ne sputa. Skuvamo kafu kratku, neurednu, što se pije na brzinu, uz pogled kroz prozor i tišinu između gutljaja. Još uvek ne pričamo mnogo. Treći je dan i telo već zna svoj ritam. Džoni i ja se spremamo da krenemo dalje. Joca ostaje. Njegova ruta danas vodi kroz prirodu, biciklom oko Župančićevog hrama. Pronašao je svoj mir u tom kraju, kaže da će ga ispratiti krugovima po brdima, kroz šumu i pored starih stabala koja izgledaju kao da pamte više od ljudi.

 

Mamurni ljudi spremi za put

Nas dvojica palimo Tomose. Zvuk je prepoznatljiv, već sada domaći. Kao da ti motor kaže: „Opet ti i ja, ajmo.“ Navikneš se brzo na njega, kao na miris garaže iz detinjstva. Pogledamo se kratko, klimnemo glavom i krenemo.
Put iz Župančićevog hrama izlazi lagano, ali već posle nekoliko kilometara nalazimo skretanje koje izgleda kao savršena prečica. Na karti je označen kao manji put, ali vodi pravo prema cilju, bez mnogo zaobilaznica. Logično da idemo njime. Nismo znali da je to staza koju su više koristila šumska vozila nego automobili. Prvo kamenje, pa zemlja, pa uspon. I ne bilo kakav. Onaj koji ti ne kaže odmah da nećeš moći, nego te pusti deset metara pa ti otme nadu.

 

Kraće nije brže

Tomos pod mojom težinom i sa punim rancem jednostavno staje. Nema više. Ne protestuje, samo ne ide. Zvuk motora pada u muk, kao kad neko pokuša da završi rečenicu koju više ne može da izgovori. Džoni uspeva da izveze uspon tik pored mene, mislim da ga je spasila dijeta. Gledamo jedan drugog i smejemo se, iako me već hvata znoj. Ima nešto u tom gurkanju — istina, bespomoćnost i snaga istovremeno. Kao da si ponovo klinac, a bicikl ti je pretežak da ga uz brdo izvedeš sam.
Kamenje pod nogama klizi, zemlja vlažna, ruke grabe za retrovizor i ručku, a srce lupa kao da se raduje. Šuma je gusta, miris zemlje svež i pun. Sunce tek što je probilo krošnje, i pravi pruge svetlosti po stazi ispred nas. Kao svetlosna reka. Tamo gde pogled ne može da dobaci, čuju se ptice i možda neka srna. Sve drugo je duboko disanje.
Ispod mišića osećaš umor, ali iznad svega toga lebdi osećaj da si deo nečega — tog jutra, te šume, tog puta. Guraš jer moraš, ali i jer želiš. Nisi tu slučajno. Nisi ni krenuo da bi ti bilo lako. I sve u telu, čak i ono što boli, slaže se s tim.

 

Uspon koji smo izgurali rukama

Na vrhu stajemo. Disanje je teško, ali pogled je dar. Iza nas dolina, ispred nas sunce. Tomosi ćute, ali kao da se smeškaju. Zaslužili smo nastavak puta. A pred nama je dan koji vodi do mora.
Taj dan bio je najmanje kilometarski zahtevan, jedva nešto više od 170 kilometara, ali je bio najlepši i verovatno najteži. Posle hladnog jutra i napornog šumskog uspona, nastavili smo dalje ka unutrašnjosti Slovenije. Predeli kroz koje smo prolazili brzo su bacali u zaborav sav umor od guranja.

 

Jahanje prelepim putevima

Put nas je vodio kroz mesta čudnih, ali zvučnih imena — Stara Cerkev, Ribnica, Cerknica, Postojna... Svako od njih kao da je iz bajke, ušuškano među brežuljcima, obraslo zelenilom, a opet uredno, čisto i nekako dostojanstveno. Asfalt je bio besprekoran, zavojit taman koliko treba da osetiš čari vožnje, ali bez napetosti. Dobar test za nove Trayalke 20x2.25, plaćene skupoceno svaka po 1000 dinara. Sunce je već ozbiljno ugrejalo dan, a vetar koji nas je pratio bio je blag, pun mirisa borovine, sveže trave i zemlje koja se polako budila iz prolećnog sna.

 

Prizori koji se ne opisuju rečima

Vožnja kroz te krajeve bila je čisto zadovoljstvo. Na momente bismo stali, da se protegnemo, da popijemo vodu ili jednostavno da ćutimo i gledamo oko sebe. Tomosi su radili bez greške, iako se uzbrdice nisu šalile. Sve češće bismo morali da “navijamo” mašine, spuštajući se u prvu i tražeći maksimum iz tih starih dvotaktnih srca.

 

Fotka da se javimo kući da smo dobro

Bio je to dan kada se čovek pomiri sa svim naporima koje ovakav put nosi. Jer priroda oko nas, mir koji smo nalazili u tim selima i energija koju su nam davali sunce i drum — to ne može da se prenese slikom ili rečima, samo se doživi.
Negde pred Postojnu, već po treći put pregoreva sijalica u faru mog Tomosa. Sad sam definitvno mnogo vozio “u crveno”. Nije to ništa strašno, ali nošenje rezervne mi je, naravno, ovog puta izostalo. Jer ih nemam više. Stajem kraj puta, vadim ranac i u njemu nalazim malu LED lampicu koju koristimo za kampovanje. Uz malo trake i improvizacije, pričvršćujem je na far. Dovoljno da makar formalno zadovoljim saobraćajne propise dok ne dođemo do smeštaja.

 

 

Treća koja crkava i priručno rešenje

U međuvremenu, javljamo se Joci. On je već bio aktivan, kružio biciklom po okolini Župančićevog hrama, uživao u prirodi i fotografisao detalje koje mi sa motora često previdimo. Molim ga da potraži neku prodavnicu delova, kupi običnu 12V sijalicu za far, onu standardnu kakvu koristi većina Tomosa. Dogovaramo se da ću je zameniti čim se sretnemo u večernjim satima. Sreća naša, pa u Sloveniji i dalje ima takvih prodavnica u većini mesta. Ako se pirate žašto ja menjam sijalicu već treći put, a Džoni nijednom: on je taj probem rešio na početku. Pregorela mu je prvi dan, i nije je ni menjao, već se koristio velikim LED farom.

Tomosovi mopedi, naročito stariji modeli kao što su Automatic A3 i A35, koriste jednostavan sistem napajanja u kojem alternator, odnosno magnetno paljenje, direktno napaja sijalice u faru i pozicionim svetlima. Ovaj sistem nema akumulator ni elektronski regulator napona, što znači da se napon koji se proizvodi u zavisnosti od broja obrtaja motora isporučuje „sirov“ i neregulisan direktno do sijalica.
U praksi, to znači sledeće: kada motor radi na niskim obrtajima, poput praznog hoda, alternator generiše relativno nizak napon. Međutim, kako vozač dodaje gas i broj obrtaja raste, tako i napon raste proporcionalno. Kod viših obrtaja, pogotovo kada se vozi punom brzinom nizbrdo ili uz blago opterećenje, taj napon može preći nominalne vrednosti sistema. Na primer, u sistemu od 6V može se meriti i preko 10V, a u sistemu od 12V i više od 16V – u nekim slučajevima čak i do 18–20V.
Zbog toga što nema regulator napona koji bi „odsekao“ višak struje i sprečio preveliko opterećenje, ovakav neregulisan sistem stvara uslove u kojima klasična vlaknasta sijalica sa žarnom niti lako pregoreva. Vlakno u sijalici jednostavno nije predviđeno da izdrži toliki napon – ono postaje usijano više nego što treba i brzo puca, naročito ako se vozi duži period pri visokim obrtajima.
Ovaj problem je posebno izražen na Tomosima koji nemaju funkcionalno zadnje svetlo, ili kod kojih je neko iz sistema isključio druge potrošače. U tom slučaju sav višak energije koji alternator proizvodi završava na samo jednoj sijalici – u faru – koja postaje jedini potrošač i samim tim najviše strada.

Nastavljamo vožnju lagano, bez žurbe. Improvizovana lampica blago treperi na suncu, kao da se i ona trudi da ostane u duhu putovanja — jednostavno, snalažljivo i s osmehom.
Nakon pređenih pedesetak kilometara i solidne doze uspona, pravimo pauzu za kafu na jednoj manjoj benzinskoj pumpi. Tihi krajolik, mirisi borovine i benzin iz mešavine – savršen spoj za kratki predah. Parkiramo Tomose uz ivicu pumpe, sedamo za sto i naručujemo dve duge kafe. U tom trenutku, delujemo kao prava mala ekspedicija: prašnjavi, oznojeni, ali vedri.
Nismo ni otpočeli kafu kako valja, kad dolazi grupa ozbiljnih bajkera – blistavi veliki motori, moto jakne, crne kacige. Zvuk njihovih agregata zatrese mirno popodne. Parkiraju se tik uz nas. Naši mopedi deluju kao igračke pored njihovih čudovišta na dva točka. Ali to nas samo zabavlja – njihovi agregati bruje, a naši šuškaju. Pogledi se ukrštaju, klimanje glavom, osmeh uz poštovanje. Svi znamo da ono što voziš nije bitno koliko ono zbog čega voziš.

 

Rastuci koji su nam spasili donja ledja

Dok pijemo kafu, smejemo se jednom detalju koji nas prati od samog starta – jastuci na naduvavanje. Nosimo ih već tri dana, pažljivo zakačene za sedišta. Čim se negde zaustavimo, prvo ih doduvamo. Sve da sačuvamo ono malo što je ostalo od naših zadnjica. Iako izgledamo kao da vozimo kamp-prikolice, verujte, ti jastuci su postali naši najbolji saputnici. Dobra pomoć da se smanje vibracije je bila i vodovodna izolacija za cevi koje smo stavili na fuzastere, i biciklističke sundjeraste navlake koje smo stavili na ručke guvernala.

 

Rešenja za vibracije

Put nas polako vodi nizbrdo, gotovo neprimetno u početku, ali ubrzo postaje jasno da silazimo sa visina prema primorju. Posle svih onih brda i uspona, mopedi se napokon odmaraju. Motor ne mora da se muči, a ni noge. Povremeno dodamo gas tek toliko da se ne ohladimo, ali većinu puta jednostavno klizimo niz serpentine, uživajući u blagom vetru i pogledu koji se širi pred nama.

 

Spuštanje ka primorju

Negde usput nailazimo na mali proširenje pored puta. Zaustavljamo se i prilazimo ogradi. U daljini, obasjana sunčevim zracima koji probijaju kroz laganu izmaglicu, nazire se morska linija. Nije još uvek kristalno jasno, ali se more vidi, plavo i mirno, kao obećanje. Ispred njega je Kopar. Luka, dizalice, brodovi u tišini stoje pod popodnevnim suncem. Činjenica da smo tu, na pragu mora, deluje gotovo nestvarno. Još samo tridesetak kilometara.

 

Kopar tu ispred nas...

Sedamo ponovo na mopede i nastavljamo lagano, sa osećajem da je najteže za nama. Ne žurimo. Kao da želimo da poslednji deo ove etape traje što duže. Prolazimo kroz mesta koja sve više odišu mediteranom. Kuće menjaju oblik, svetlo se menja, čak i vetar ima drugačiji miris. Miris mora.
Plan je jednostavan: prvo pravac u smeštaj da skinemo prašinu sa sebe, da se konačno istuširamo i malo odmorimo. Onda, bez mnogo zadržavanja, idemo u muzej Tomosa u Kopru. Muzej radi do 13 časova, ali smo se unapred najavili. Ljubazni ljudi iz muzeja su rekli da će otvoriti vrata samo za nas, da dočekaju dvojicu putnika koji su se, uprkos vremenu i nagibu, odlučili da dođu Tomosima.
Ta pomisao nam stvara veliko zadovoljstvo. Kao da će čitavo jedno doba – ono naše, mopedistično i pomalo zaboravljeno – na trenutak ponovo oživeti.
Stižemo u Kopar u popodnevnim časovima. Grad nas dočekuje u punom sjaju. Sunce još visoko, ali meko, boji kamene fasade toplim zlatnim tonovima. Ulice su široke, popločane, prožete mirisima mora, soli i kuhinje iz obližnjih restorana. Vozimo se polako mopedima kroz primorske ulice, pokušavajući da upijemo sve – mirise, zvuke, atmosferu. Iako umorni, osećamo se lagano. Kao da se i naši Tomosi raduju kraju ovog dana, veselo bruje po ravnim delovima grada, više ne mučeni usponima i lošim putem. Ovaj trenutak smo sanjali dugo. Konačno smo stigli. Tu smo. Kopar.

 

 

Ulazak u Kopar

Na pristaništu pravimo pauzu. Parkiramo mopede tik uz ogradu, more pred nama širi se do horizonta, a luka je ispunjena brodovima, čamcima i talasima koji lagano udaraju o beton. Slikamo se nasmejani, sa vetrom u kosi i prašinom na licu. Nismo baš reprezentativni, ali to i jeste čar. Ovo nije bila vožnja za pokazivanje, već za pamćenje.

 

Poziranje na pristaništu

U apartmanu nas čeka Joca. On je stigao ranije kombijem, s lakoćom koja se sad čini kao prečica kroz vreme. Već je istuširan, opušten, dočekuje nas s osmehom, ali vidi se u njegovim očima da razume šta nam ova etapa znači. Mi se brzo istuširamo, presvučemo i kao preporođeni krećemo dalje do muzeja Tomosa.

 

Primorske uličice Kopra

Muzej se nalazi u mirnijem delu grada. Mala zgrada, ali velika po značaju. Dočekuje nas zet vlasnika – čovek srdačan, nasmejan, pun priče. Otvorio je samo za nas. Priča nam o istoriji Tomosa sa iskrenim žarom, kao neko ko ne prenosi samo informacije, već čuva i prenosi duh prošlih vremena. Vodi nas kroz izloženu kolekciju modela koje smo viđali u starim časopisima, one koje pamtimo iz detinjstva, a neke koje nismo ni znali da su postojali.

 

Stigli i čekamo da nam otvore

Ali ono što nas je najviše dirnulo bio je njegov gest: pitao nas da li želimo da naše mopede uvedemo unutra, među izložene primerke. I dok smo ih pažljivo uvodili u prostor muzeja, imali smo osećaj kao da činimo malu svečanost, kao da smo doveli dva poslednja primerka iz divlje vožnje u njihovu prirodnu kuću među srodnike.

 

Specijalna nestandardna postavka muzeja

Ulaz nije hteo da naplati. "Vi ste ovde učinili više nego da ste samo došli da gledate", rekao je. Kupujemo majice sa logom “TOMOS” ne kao suvenir, već kao mali znak zahvalnosti, i uspomena na dan koji će, znamo, ostati duboko urezan u nama.

Muzej Tomos u Kopru predstavlja pravu riznicu industrijskog nasleđa, posvećenu legendarnom proizvođaču mopeda i motocikala koji je ostavio dubok trag ne samo u Sloveniji, već i širom bivše Jugoslavije. Smešten u srcu starog grada, na adresi Kidričeva ulica 23a, ovaj muzej čuva sećanje na decenije proizvodnje, inovacija i svakodnevnog života koji su oblikovali generacije.
Osnivač muzeja, Stevo Vujić, nekadašnji radnik Tomosa, pokrenuo je ovu inicijativu iz lične strasti i osećaja odgovornosti da sačuva deo istorije koji je gotovo nestao. Tokom više od 15 godina, Vujić je pažljivo prikupljao eksponate – od originalnih mopeda i prototipova, do marketinških materijala, fotografija i tehničke dokumentacije. Mnogi predmeti su spašeni iz otpada tokom zatvaranja fabrike, dok su drugi donirani od strane bivših radnika i entuzijasta.
U muzeju se nalazi više od 40 originalnih Tomos mopeda, uključujući i retke modele koji su obeležili zlatno doba proizvodnje. Pored vozila, posetioci mogu videti i brojne artefakte koji osvetljavaju širi kontekst razvoja fabrike i njenog uticaja na lokalnu zajednicu. Muzej nije samo tehnička izložba, već i emotivna priča o ljudima, vremenu i viziji koja je stvorila brend prepoznatljiv širom Evrope.
Za sve ljubitelje dvotočkaša, industrijske istorije ili nostalgičare koji se sećaju Tomosa kao dela svakodnevice, ovaj muzej pruža jedinstvenu priliku da se povežu sa prošlošću i otkriju priču o brendu koji je ostavio neizbrisiv trag.

Za ostatak popodneva planirali smo laganu šetnju gradom. Ipak, pre toga treba rešiti pitanje bezbednosti. Nismo želeli da ostavljamo mopede na ulici, ni pod ključem, ni pokrivene. Previše su nam značili, previše su prošli s nama. Zato smo odlučili da ih parkiramo u apartman. Bukvalno. Pored kreveta. Gurnuli smo ih uz stepenice, kroz uska vrata i smestili ih unutra kao najpoželjnije goste. Tako su naši Tomosi, prašnjavi, mirisni na ulje i put, te večeri delili sobu s nama. Spavali smo zajedno, kao da su deo ekipe. Što su, zapravo, i bili.

 

Svako spava sa onim što je poveo

Apartman se nalazi u staroj zgradi u srcu Kopra, u jednoj od onih primorskih ulica koje su toliko uske da imaš osećaj da se zgrade dodiruju. Prozori mali, kameni zidovi debeli, a atmosfera prava mediteranska – blaga, topla, tiha.

 

Apartman u uskim primorskim ulicama

Polako se spuštamo do centra. Odlazimo na šetnju do Titovog trga, koji nas dočekuje sa svojom karakterističnom atmosferom. Bele fasade, renesansna lođa, stara katedrala. Sve odiše mirom i jednostavnošću. Nema gužve, tek po neki turista, lokalci na biciklima i poneki galeb koji lenjo preleće trg.

 

Titov trg

 

I ja na njemu

Za večeru biramo lokalni restoran s specijalitetima bosanske kuhinje. Zašto bosanska kuhinja u Kopru: bili smo gladni i željni roštilja. I naravno pivo. Sve je toplo, ukusno, jednostavno. Nema pretenzije, samo čist užitak. Tiho pričamo o putu, o svemu što smo prošli, o sledećim planovima, kao da ne želimo da priznamo da se kraj ovog putovanja približava.
Nakon večere odlazimo na kafu. Smeštamo se u mali kafić sa terasom i pogledom na more. Sedimo u tišini. Talasi u daljini, svetla u luci, tiha muzika. U tom trenutku, ništa ne fali. Sve je na svom mestu. Nema više ni umora, ni napora. Samo spokoj.

 

Kafa sa pogledom na more

Nakon kafe lagano se vraćamo u apartman. Mopedi nas i dalje čekaju u sobi. Gledamo ih i smešimo se. Zaslužili su i oni odmor. Gasimo svetla i tonemo u san, miris mešavine u sobi nas podseća na put koji smo prevalili.

More je čista emocija, čežnja, znak da smo stigli. More je trenutak kada se iz krivine iza planine ukaže plavetnilo, pa ti srce odskoči, a oči se ispune tišinom i svetlošću koje znaš, ali si ih zaboravio. Taj prvi pogled na more zauvek mi je ostao kao granica između svakodnevice i nečeg svetog.
Kao dete iz unutrašnjosti Srbije, iz mesta gde su leta bila vruća i prašnjava, more je za mene bilo obećanje. Čekalo se cele godine. I kada bismo se konačno uputili na letovanje, bilo je to više od putovanja. Bila je to avantura. Škripava kola iz Zastavinog programa, papirna karta na suvozačevim kolenima, sendviči u voštanom papiru, i ono uzbuđenje koje raste kako se primičemo jugozapadu. I onda… iznenada, iza nekog brda, izmaglica se razdvoji i pojavi se plava linija. „More!“, vikne ćale. Znam da sam i ja tada vikao, iz sveg glasa.
Taj trenutak, taj pogled – to je slika koja mi se urezala dublje od svega. More u osamdesetima imalo je poseban miris, ukus i zvuk. Radost je bila jednostavna. Peškiri na betonu, dušeci na naduvavanje, sladoled Pekabela i Ledo. More je bilo zajedničko. Naše. Jugoslovensko. I nije bilo važno da li si iz Subotice ili iz Varaždina – svi smo se radovali isto.
Danas, kad ponovo vidim more, kroz vizir kacige ili kroz vetrobran svog automobila, srce mi se stegne na isti način. Vreme stane, a u meni se probudi ono dete. I u tom pogledu, u tom prvom susretu s plavetnilom – sve se vraća: i stari za volanom, i mama što daje sok iz flaše, i ja, zaljubljen u svaki talas, u svaki kamen, u miris borova. Ali sam sve ređe na Jadranu…
Zato mi je more više od destinacije. More je uspomena koja se ponavlja. “More je peto godišnje doba” rekao je Mika Antić.

 

Ruta trećeg dana

Nastaviće se…

[Motorcyclist 19456 Napisano Maj 29]

Hvala ti na ovome. Fenomenalno.

[Toreador 755 Napisano Maj 30]

Bravo, odličan putopis prava avantura.

Bio sam oko Nove Godine u Tomos muzeju u Kopru, baš je priča za sebe 

[Bencivenga 116 Napisano Maj 30 (promenjeno)]

Zaista znaš da preneses osjecaje na papir.

svaka ti cast i hvala ti na ovome.

Svuda se može, kad se oće, i kad srce želi! 

Promenio Maj 30 član Bencivenga

[Yanco 2978 Napisano Maj 30]

 

 

Nedelja, 4. Maj 2025.
Dan 4 - Kraj puta, pоčetak priče

Krećemo iz Kopra ujutru, odmorni i spokojni. Sunce je već obasjalo istarske krovove i morsku pučinu. Danas nas čeka najkraća etapa – svega tridesetak kilometara – ali u simboličkom smislu možda i najvažnija. Naša misija se privodi kraju. Vožnja kroz poslednji komadić jadranske obale, tik uz more, više liči na šetnju nego na put. Tomosi pucketaju u blagom ritmu, kao da i oni osećaju kraj ovog zajedničkog pohoda.
Napustamo Sloveniju bez zaustavljanja. Nema graničnog prelaza, nema pasoša ni rampi – samo tabla koja diskretno najavljuje ulazak u Italiju. Tomosi su sada zvanično napustili teritoriju nekadašnje Jugoslavije i ušli u zemlju Apeninskog poluostrva.

 

Skromni prelazak u Italiju

 

Vozimo kroz primorski pejzaž pun maslina, borova i starih kamenih kuća. More s leve strane neprestano nas prati.
U Trstu nas dočekuje blago razočarenje – centar grada je zatvoren za saobraćaj zbog maratona. Asfaltna trasa kojom smo zamišljali da uplovimo u simbolični kraj našeg putovanja sada je blokirana. Ipak, brzo nalazimo alternativu: jedna tiha ulica na uzvišenju pruža savršen pogled na luku. Tu stajemo, fotografišemo se. Tomosi, more i mi – sve je tu.

 

Trijumfalna fotografija osvajanja Trsta

Odlučujemo da ipak pokušamo da stignemo do mesta koje smo zamislili kao krajnju tačku – mosta „Ponte Verde“. Ali tamo nas zaustavlja italijanska policija. Na trenutak pomislimo da će nas vratiti ili kazniti zbog vožnje kroz zatvorenu zonu. Međutim, dešava se suprotno. Policajci su nas dočekali sa osmehom, pitali za dozvolu da nas fotografišu na slabom srpskom jeziku, a zatim nas sproveli kroz centar, sve do mosta.

 

 

Prvo nas zaustavljaju, a zatim fotografišu

 

Taj gest gostoprimstva ostavio je snažan utisak. Poslednji kilometri postali su neponovljiv trenutak topline i razumevanja.
Još malo se vozimo ulicama Trsta koje nisu zatvorene. Zastajemo na kafu i kroasan – simboličan italijanski doručak za kraj naše jadranske avanture.

 

"Ponto Verde"

 

Završna vožnja ulicama Trsta

Na periferiji grada, tamo gde nas je čekao parkiran kombi, dolazi vreme rastanka. Tomosi se lagano utovaruju, stvari se pakuju, motori se vežu španerima. Tišina u kombiju dok sedamo i zatvaramo vrata nije ona tišina neizvesnosti s početka puta, već ona puna značenja. Znamo da smo uspeli.
Tomos tura je zvanično završena.
Nakon poslednjeg pogleda na Trst, krećemo put kuće. Put nas vodi autoputem, pravo ka Srbiji. Sve je brzo, tiho, bez zastoja. U kabini je opušteno i prijatno. Nema više brige o usponima, o vremenu, o gorivu u rezervi. Sada samo prebiramo po sećanjima.
Kilometri prolaze, ali u mislima smo još u onim šumama kod Ribnice, na staroj cesti kod Kozarske Dubice, na benzinskoj pumpi gde nismo znali hoće li Tomos upaliti. Svaki dan ima svoju sliku, svoju anegdotu, svoj miris.
U Kragujevac stižemo uveče. Nekako smo isti, a opet nismo. Ova tura nas je pomerila iz svakodnevice, i pokazala da ono što je jednostavno — kao Tomos, kao put bez cilja — često ima najveću snagu.
Ova vožnja nije bila samo putovanje do Trsta. Bila je to vožnja kroz uspomene, kroz prijateljstvo, kroz vreme koje kao da je stalo u dva takta starog Tomosa. Pokazali smo sebi da još uvek možemo da se obradujemo malim stvarima.
Bilo je izazovno, bilo je lepo. I upravo u toj jednostavnosti i naporu leži čar cele ture. Kad stignemo na cilj, shvatimo da nam je najviše značilo sve ono između.

Ponekad nam je potrebno vrlo malo da bismo se osećali istinski živo. Stari motor, ranac sa par stvari, mapa koju retko pogledamo, i dvoje, troje prijatelja s kojima možemo da ćutimo satima – a da sve bude rečeno. Nema glamura, nema udobnosti, ali ima onoga što se ne može spakovati u kofer ni staviti na papir: ima duše.
Putovanja su proživljeni trenuci, usputne rečenice, neočekivani susreti, tišina na vrhu brda dok gledaš dolinu, i osećaj da si na pravom mestu, iako ne znaš tačno gde si. Na takvim putovanjima, svet izgleda drugačije, ne zato što se on promenio, već zato što si ti otvorio oči.
Kilometri koje prelazimo na motorima, naročito na malim Tomosima koji traže strpljenje, snagu i posvećenost, nisu samo razdaljina. To su stranice jednog dnevnika. Svaka uzbrdica koju si pregurao peške, svaki pogled unazad koji pokaže koliko si daleko stigao, svaka šala na benzinskoj pumpi dok jedete sladoled i delite vodu – sve to ostaje zauvek u nekoj toploj, unutrašnjoj ladici.
U svetu u kojem nas svakodnevica sve češće gura da jurimo, da završavamo, da precrtavamo stavke s liste, ovakva putovanja nas vraćaju sebi. Podsete nas da vreme ne mora da se meri satima, već trenucima koji te preplave i ostanu s tobom. Da bogatstvo ne leži u tome koliko imaš, već koliko osećaš. Da prava sreća stane u šoljicu kafe, u pogled pun zahvalnosti, u tiho “dobro je” kada motor prede ispod tvojih nogu.
I možda je najlepše od svega to što ovakva putovanja ne moraju da traju dugo – ali ostaju. Ostaju u pričama koje ćemo prepričavati ili ponekad opet pročitati na forumu, u slikama koje ćemo ponekad pogledati, ali najviše u onom neobjašnjivom osećaju da smo negde, bar na kratko, bili istinski slobodni. I povezani sa sobom, sa svetom, sa drugima.
A kada se sve završi, kada poslednji kilometar ostane iza nas i kada se zadnji put osvrnemo ka horizontu, ostaje ono najtiše i najlepše: saznanje da neko čeka kod kuće. Možda ne zna sve gde si bio ni šta si doživeo, ali zna kako da te zagrli kad se vratiš. I tada shvatiš – putovanje nije bilo beg. To je bio povratak. Povratak sebi i onima koje voliš.
U tome je sva draž putovanja…

 

Ruta četvrtog dana

 

 

-----------------------------------------------------------------------------------

 

- I stvarno smo Automaticima stigli do Trsta?
- Jesmo, i nije nam bilo teško…
- Možda najlepše nije ni bilo na cilju?
- Najlepše je bilo to što smo krenuli…
 

Pre nego što smo krenuli...

 

KRAJ

[Tedybear 1079 Napisano Maj 31 (promenjeno)]

Super. Super.

 

Kad stignemo na cilj, shvatimo da nam je najviše značilo sve ono između.

 

Jedan najboljih SLO alpinista Nejc Zaplotnik ( 1983 stradao u Himalaji) napisao je knjigu Pot. ( Put). Iz nje je najpoznatiji citat o smislu putovanja...

 

Tko traži cilj, ostat će prazan kad ga postigne, ali tko nađe put, uvijek će nositi cilj u sebi.

Promenio Maj 31 član Tedybear

[Gastrorider 301 Napisano Subota u 12:47]

Momci hvala vam za ovaj povratak u mladost. Sjajno, emotivno napisano. Iduća tura do Japana, da bi putopis trajao koliko bih ja želio

[Vjeko 185 Napisano Nedelja u 12:03]

Pročitao sam od početka, svako slovo. I svaka vam čast!

Ja ću svoja dva motorića iz ove fabrike da čuvam koliko budem mogao i da me sećaju na fabriku koje nema, detinstvo, mladost, vožnju bez kacige, vetar u kosi, spokoj, druženje, prve korake u putu ka mehanici... Puno toga!

Naklon svakako!

[LukaBG 36 Napisano Utorak u 08:17]

Svaka čast i za putovanje i za pisanje, bilo je zadovoljstvo čitati.