Planinska Grčka – Grlom u jagode

bane_ns · pre 4 sati

Inspirisan mnogim putopisima sa ovog foruma / zajednice, već dve godine se kanim da napišem ovaj putopis. Beleške su tu odavno ali izgleda sam čekao ovaj dosadni grip i duže bolovanje kako bih ga konačno i započeo. Pa da počnem..

Zapitao sam se kako to da svi pamtimo naša prva putovanja? U mom slučaju, i dalje se jasno sećam, avgust, petak, završavam posao, ruksak na ledja i pravac Bosna. Žmarci u stomaku po prelasku granice, ganjanje krivina po Romaniji i trku sa mrakom, hladnoća noći i nebo puno zvezda, bakin osmeh i vruće sarme. Prvi i logičan odgovor, pa zato što su prva! Sve je novo, mašina s kojom se tek upoznaješ, putevi koje prvi put voziš, navigacija, vremenski uslovi, strahovi, padovi, pehovi i svi ostali problemi koje smo uspešno prevazišli. E to su sastojci putovanja za pamćenje. Ali posle daljeg razmišljanja shvatam da to nije cela priča. Mislim da se radi o izlasku iz zone konfora.

Kako vozim već neko vreme, i na asfaltu sam već dugo svoj na svome, i iako zahvalan na svakom pređenom kilometru, shvatam da mi već neko vreme fali taj magični sastojak: izlazak iz zone konfora. Logičan zaključak, silazak sa asfalta.

Moj trenutni saputnik je Suzuki V-Strom 650, popularni mali strom, motor koji me nije kupio nekim divljim karakterom, lepotom ili tehnologijom, već svojom vernošću i svestranošću. Pružio mi je šansu da i kad nestane asfalta ne zaustavim putovanje. Žut, ne narandzast, debeljuškast i nizak, ne baš prvi izbor za avanturu van asfalta, ali jedini motor koji imam. Ja sam svakako pobornik ideje da je bitnija veština i stav vozača od specifikacije motora. Pa Che je prešao udvoje pola južne Amerike na Nortonu (doduše La Poderosa se raspala na pola puta). Siguran sam da ovo moje japansko sokućalo moze više nego što deluje na prvi pogled. Uostalom, uverio sam se u to više puta do sada. Poslednjih par godina, skupljao sam iskustvo van asfalta, mic po mic, ništa spektakularno, ali dovoljno da mi da samopouzdanje da se uputim u ozbiljniju avanturu van asfalta.

I tako, dolazimo do teme ovog putovanja, ideje začete par godina ranije kada sam prvi put pogledao film Adventure County Tracks Greece (YouTube). Ukratko, ekipa sredovečnih likova na mnogo moćnim motorima kako vozi po bespućima planinske Grčke. E taj poslednji deo mi se jako dopao. Predeli koje sam video na filmu su delovali apsolutno neverovatno (a i nisu ličili na Grčku na kakvu sam ja navikao), toliko da sam poželeo da ih i sam lično doživim. I u toj ekipi dukatija i bembara, zalutao je jedan stromić, kao neki dodatni motiv da i ja uradim isto. ACT je zapravo neka vrsta organizacije, nešto poput TET-a, ali posvećen osmišljavanju ruta koje su miks asfaltiranih, makadamskih i šumskih puteva kojima mogu i veći motori da prodju.

Dugo je ova ideja čekala svoju realizaciju, ali konačno se karte otvaraju i uzimam nedelju dana slobodno. Početak Oktobra, nekom kasno, meni idealno vreme za vožnju. Kako ne volim previše detaljno da planiram, imam neki okvir plana, ali opet ostavljam prostora za spontanost i improvizaciju. Zato verujem u apsolutnu spremnost, što znači da ne računam da ću uvek naći smeštaj i hranu (spakovana kamp oprema i par gotovih jela), da je motor spreman, i u slučaju nezgode, osiguranje za sebe i motor. Nažalost, ne uspevam da nadjem drugu budalu (Milanče nije mogao) koja bi pošla na ovu avanturu sa mnom. Možda i bolje, izazov će time biti još veći. Umesto toga, formiram Viber grupu za podršku sastavljenu od bliskih prijatelja. Sa ACT sajta skidam gpx fajl i delim sa ekipom. To je to, sad samo još da krenem.

živke · pre 4 sati

Da se upišem, ovo obećava. :Mina:

bane_ns · pre 3 sati

Prvi dan – Autoput, nužno zlo

Petak. Jutro pred put. Po pravilu nenaspavan. Nekako pakovanje pred put mi uvek uzme više vremena nego što bi trebalo. Neodlučnost pri pakovanju, šta poneti, šta ne. Odlazim na posao da oglumim rad, dok u sebi odbrojavam sate i minute do polaska u avanturu.

Plan za danas je vrlo jednostavan, izaći na autoput i voziti do Vranja. Kako bi se odbranio od buke i dosade, naoružavam se velikom količinom muzike. Medjutim, ipak puštam Naxi Boem radio. Nista bolje protiv stresa saobraćajnog špica u Beogradu petkom posle pet. Nekako se provlačim i nastavljam dalje. Ne pravim pauze u želji da što više predjem dok još nije pao mrak. On me svakako stiže i taman kad sam počeo dobro da se smrzavam vidim da se približavam Vranju.

Odredište, dobro poznato: Hotel Simpo Pržar. Lepo zdanje na jos lepšem mestu. Hotel se nalazi na brdu iznad grada, tako da Vranje leži ispod, kao na dlanu. Nekad luksuzno mesto, usled neulaganja, zub vremena je uradio svoje. Mada, meni se i dopada baš zbog tog nekog šarma i odjeka duha prošlih vremena. Parkiram motor ispred portirnice ali ne nalazim portira. Kako umirem od gladi, upućujem se u restoran hotela na klopu. Veoma je živo. S jedne strane čujem trubače, s druge klavijaturu i živu muziku. Da, u Vranju sam. Konobar me obaveštava da je u toku rodjendanska proslava, ali da mogu da sednem gde želim. Izlazim napolje i nalazim lep sto, uživam u pogledu na Vranje koje sija poda mnom dok svira stari Ninov hit (donesi divlje mirise). Klopa i rakijica, može li bolje?