Пут до снова - Истанбул 2023

[draki 2331 Napisano Sreda u 19:02]

          Од посљедњег „великог“ путовања прошле су 4 године. Таман када сам одлучио да кренем ка истоку, 2020. године,  десила се чувена пандемија, а  затим и низ лијепих ствари - вјенчање, усељење у стан и на крају рођење ћерке Макрине. За све то вријеме точкови нису мировали али нису ни ишли на далеке путе. Жеље су се преносиле из годину у годину све док се није створио прави тренутак.

 

 

Жељан нових изазова, путева и држава одлучио сам да искористим неколико дана старог одмора и провозам се до Солуна и Зејтинлика и онда преко Сјеверне Македоније до Косова и Метохије, до наших највећих светиња. Сваког дана сам одвајао мало времена не би’ ли у тих 8 – 9 дана уклопио што је више могуће планираних посјета. И таман када сам помислио да је план завршен десила се нова политичка криза на Косову и Метохији и мој боравак на територији јужно од Ибра доведен је у питање. Уз консултацију са супругом одлучио сам да одлазак у Дечане, Велику Хочу, Призрен, Штрпце и остале градове и села на Косову и Метохији оставим за неки други пут. Одмор је већ био одобрен, на пут сам ријешио да кренем, али нисам знао на коју ћу страну, па сам помоћ потражио од другара Александра Вуковића (у даљем тексту Боске). Прегледали смо све могућности, а онда је мени синула идеја (она коју сам поносно представио гостујући у емисији „Петком у 9“ на бијељинској телевизији ИН) да кренемо пут Истанбула. Надао сам се да ће Боске рећи да то није добра идеја али он је као из топа дао потврдан одговор и од тог тренутка кренула је припрема маршруте, одабир смјештаја и прибављање потребне документације. Старт путовања заказан је за суботу, 17. јун у 11 часова.

 

 

У животу нисам имао бољи испраћај на путовање. Испред зграде у којој живим окупили су се супруга Милица и наша ћерка Макрина, затим Миличина снаја Весна са своје 4 дјеце (Софија, Стеван, Николија и Ленка који су дошли да праве Милици и Макрини друштво док сам ја на путу), а био је примјетан и мањи број комшија. Са Боскетом сам се срео код Аутокоманде и кренули смо пут југа Србије, тачније Врања.

 

 

  

 

 

 

 

Прву паузу смо направили код Велике Плане, а недуго затим и једну принудну паузу код Ћуприје. Јака киша почела је да пада и такво (не)вријеме нас је пратило све до излаза из Ниша. Вожња аутопутем је увијек једнолична и помало досадна. Монотонију пута разбила је једна ситуација која се може сматрати и опасном. Излазећи из једног од тунела кроз Грделичку клисуру ударио нас је прилично јак бочни вјетар. Након пар стотина метара од тунела примјетио сам да је Боске стао у зауставну траку што сам и ја урадио али доста даље од њега. Није ми било јасно шта се дешава, а на све то видио сам да Боске трчећи иде према тунелу. После пар минута ишчекивања дошао је до мене и објаснио ми да му је онај бочни вјетар одувао танк торбицу у којој су му били новчаник, документа, камера и још доста ствари. Кишна навлака подвила се испод магнета и онемогућила стабилно држање торбице. Управо због тога ја торбицу вежем за управљач што је после и Боске радио са својом.

 

 

 

 

Тмурно и хладно вријеме дочекало нас је и у Врању. Како је било вријеме ручку одлучили смо да питамо локалне становнике за препоруку и отишли у ресторан „Код Баке“. Југ Србије познат је по добрим јелима, обимним порцијама, приступачним цијенама и изврсном услугом, а ми смо се увјерили да је то апослутно тачно. Пуних стомака отишли смо до терена код спортске сале у Врању гдје се одржавао мото скуп локалног удружења. Нажалост, усљед лошег времена у региону посјета је била веома мала. Вјерујем да ће у будућности овај град имати прилику да угости већи број моториста.

 

 

 

Приликом договарања гдје ћемо спавати на овом путовању изразио сам жељу да прву ноћ преспавамо у конаку манастира Свети Прохор Пчињски. Боскету се ова идеја веома допала и одмах смо резервисали собу. Пут од Врања до манастира дугачак је свега 30 километара и иде преко предјела изузетних одлика - „Долина Пчиње“. Манастир се налази на лијевој обали ријеке Пчиње подно планине Козијак. По самом доласку на манастирски посјед био сам обузет осјећајем задовољства што корачам плочницима хиљадугодишњег свједока постојања народа и вјере којим припадам. Историја манастира Прохор Пчињски дубока је и богата. Основан у 11. вијеку, манастир је преживио различите историјске периоде, од средњовјековне Србије до османлијске владавине и модерне српске историје. Ова светиња била је изложена рушењу, скрнављењу и другим промјенама, али је увијек чувала своју душу и значај као мјесто духовности. У току Другог свјетског рата, манастир Прохор Пчињски служио је као скровиште за бројне избјеглице. Многи људи су потражили спас у манастиру, тражећи заклон од ратних бурни. Монаси су сахрањивали и чували ратне избјеглице, што је био велики ризик у то вријеме. Тај догађај свједочи о хуманости и доброти манастира у најтужнијим временима.

 

 

 

 

 

Манастир Прохор Пчињски је био мјесто на коме је 4. августа 1944. године, одржана важна конференција. На овом састанку, који је познат као Прохорски састанак - представници партизанских снага из Југославије су донијели одлуку о формирању владе. Овај догађај је имао значајан утицај на догађаје у току рата и послијератна политичка дешавања у Југославији.

На вратима манастирског конака дочекао нас је искушеник Боривоје. Након уписивања у књигу гостију отишли смо у собу да би касније, иако већ од раније сити, сишли на вечеру која је спремљена за све госте.

 

 

 

 

 

 

 

[ProMaster 6868 Napisano Sreda u 19:10]

Pratio na Instagramu, ali ovde je bolje..

[draki 2331 Napisano Sreda u 19:29]

Јутра на овом мјесту су посебна. Жубор ријеке, цвркути птица, манастирска звона су прави мелем за уши и душу. Док сам се шетао по манастирском комплексу примјетио сам да се братство ужурбано спрема за нешто. Испоставило се да су спремали дочек за Његово Преосвештенство епископа врањског Пахомија. Имао сам част да присуствујем литургији коју је предводио епископ, а након литургије служен је доручак који је благословио епископ.

 

После доручка кренули смо пут Сјеверне Македоније. Од манастира до граничног прелаза има око 5 минута вожње, а без дужег задржавања завршили смо процедуру изласка из Србије и уласка у Сјеверну Македонију. Од документа било нам је потребно: важећи пасош, саобраћајна дозвола, возачка дозвола и зелени картон.

 

 

План за вожњу по Македонији нисмо имали. Одлучили смо да стајемо гдје и када желимо. Ја сам имао жељу да свратимо у Куманово не би ли видјео како изгледа град који, за нас Србе, представља мјесто највеће побједе али и највећег пораза у 20. вијеку. За оне који нису упознати са историјом, а и за оне који су, можда, заборавили 1912. године Српска војска под командом, тада, генерала Радомира Путника и пуковника Живојина Мишића извојевала је побједу над Турском војском и тако после 500 година поново успоставила власт над територијама Старе Србије и Косова и Метохије. Нажалост, 87 година касније у овом граду, након 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије од стране НАТО алијансе, потписан је војно-технички споразум после кога су војне и полицијске снаге СРЈ биле присиљене да оду са територије Косова и Метохије. Тим чином, а нашим поразом, званично је почело отимање нашег вијековног огњишта.

 

Сасвим случајно паркирали смо се испред, испоставиће се ускоро и зашто, веома популарног локала не само у Куманову него и у цијелој Сјеверној Македонији. Градска Пивница је мјесто гдје се окупљају овдашњи мотористи и рокери, а примјетио сам и налијепнице мото клубова из Србије што значи да овде радо свраћају гости са свих страна свијета.

 

 

Пре крајњег циља за овај дан, а то је било Дојранско језеро, свратили смо још у градове Свети Никола и Струмица. У првом смо упознали Ивицу и његовог сина Стефана који су из Куманова али су ти дошли да се провозају. Како то бива када се мотористи сретну отишли смо на пиће, а Ивица нам је дао неколико савјета за вожњу по Македонији и Грчкој. Пауза за ручак била је у Струмици одакле смо, веома брзо, стигли у Стари Дојран.

 

 

 

 

Обале Дојранског језера простору се кроз Македонију и Грчку и треће је по величини (одмах иза Охридског и Преспанског језера). Велики број српских туриста бира ово мјесто за предах на путовању за Грчку. Раније смо резервисали апартман али тек када смо тамо дошли видјели смо да имамо поглед на језеро и да можемо моторе паркирати практично испред самог апартмана. Остатак вечери провели смо упознавајући се са овим малим мјестом.

 

 

 

За око ми је запала запуштена православна црква. Сазнао сам да је посвјећена светом пророку Илији и да је то био саборни храм некадашњег града Дојрана. Црква је доспјела у жижу јавности када су, прије неколико година, безбожници провалили врата и организовали журку праћену сатанистичком иконографијом.

 

 

 

 

[mali_zmaj 884 Napisano Četvrtak u 12:58]

Pratim,lijepo je počelo!! 

[draki 2331 Napisano Četvrtak u 18:00]

Од 2019. године нисам уписао ниједну нову државу на својој мапи путовање. Због тога сам са одушевљењем ушао на територију Грчке и у одличном расположењу започео трећи дан вожње. Од граничног прелаза до Солуна има близу 80 километара, а на том путу примјетили смо неколико патрола саобраћајне полиције. Вођени искуствима других моториста чинили смо све да не направимо никакав саобраћајни прекршај јер би у супротном били изложени веома непријатној ситуацији и наше путовање би се завршило прије вријемена. Ипак, по доласку у Солун, схватио сам да локални возачи немају развијену саобраћајну културу. У неколико наврата за длаку сам избјегао удес.

 

 

 

Прије него што смо отишли у хотел, дошли смо на мјесто које сваки Србин али и Рус, Француз и Британац треба да посјети. То мјесто се зове Зејтинлик.

 

 

На Српском војничком гробљу похрањени су земни остаци 8000 наших сународника који су дали своје животе да би ми живјели у слободи. Гледајући споменике и читајући имена свих тих јунака поклонио сам се пред њима и у сузама рекао “Хвала вам и извините!”. Хвала им за жртву, хвала им за слободу, а извињење јер их, очигледно, нисмо достојни. Од јунака који се нису плашили ни куршума ни бајонета дошли смо до народа који ћути, окреће главу од проблема, продаје образ за шаку динара. Да су знали какви ћемо постати, можда се никада не би са Крфа вратили. Што би прослављени српски глумац Љубомир Бандовић рекао: „Па ти људи од прије 100 година, кад би сад устали пола нас се не би главе наносило.“ На сву срећу има и оних који своју дјецу одгајају на причама великих побједа, у духу традиције и православља, па ми остаје нада да ће нове генерације вратити изгубљено достојанство.

 

 

 

 

 

 

Са лакоћом смо пронашли хотел, иако у тој улици има преко 100 хотела и хостела. Љубазно особље помогло нам је да се распакујемо и да нам покажу пут до паркинга. С обзиром да смо знали да нећемо два дана путовати моторе смо закључали и оставили у дебелој хладовини на чување.

 

 

Обилазак града почео је вечером, а избор је пао на гирос и пиво, а након тога кренули смо ка луци и обали. Град је био пун туриста, а ми смо искористили прилику и да се провозамо туристичким бродом. Док је брод испловљавао из импровизоване луке сјетио сам се стихова чувене пјесме “Креће се лађа француска” и још једном осјетио исти онај понос и тугу као и на Зејтинлику.

 

 

 

 

 

“Сиње је мора широко,

Широко, хладно, дубоко.

Креће се лађа француска

Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,

У земљу даљну Африку;

Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;

Туђино мајко – маћијо,

Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,

Сви моле Светог Николу,

Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,

Много је Срба пропало

У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;

Седам се лета борио;

У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,

Море је сито – мирује;

Јединца твога – милује!”

 

 

[draki 2331 Napisano juče u 04:58]

Солун је град који има прегршт знаменитости које привлаче туристе. Ми смо се одлучили да посјетимо следеће:

 

        Бијела кула – симбол града, изграђена у 15. вијеку за вријеме османлијске владавина али је кроз историју имала различите намјене. У почетку то је био затвор да би у новијој историји постала музеј града. Унурашњост је уређена у различитим собама које представљају различите периоде историје овог града.

 

 

 

 

        Аристотелов трг – један од најживописнијих тргова у граду. Ту се налази велики број кафића, ресторана и продавница што га чини центром друштвених активности. Име је добио по грчком филозофу Аристотелу, а на тргу се налази и његова скулптура.

 

 

 

        Галеријева палата и лук – Палата се налази у самом срцу Солуна, на Наварино тргу. Изграђена је 300. године и непроцјењиви је споменик из римског доба. Као дио комплекса ове палате је и Камара илити Галеријев славолук. Посвећен је побједи имперотара Гаја Велерија Галерија Максимилијана у Азији, а подигнут је 300. године. Ту се такође налазе и мањи, видљиви дио остатака хиподрома, док се већи налази испод кућа на  горе поменутом тргу.

 

 

 

        Ротонда – градска легенда каже да је ова грађевина направљена са намјеном да буде Галеријев маузолеј али да никада није имао ту сврху јер је император преминуо далеко од Солуна (према неким изворима у Феликс Ромулијани (Зајечар)). За вријеме владавине цара Теодисја I служила је као хришћанска црква, а у вријеме турске владавине као џамија о чему свједочи минарет који је у потпуности сачуван.

 

 

[draki 2331 Napisano juče u 05:08]

Вожња мотора представља велико задовољство, али накупљени умор може прилично да поквари то задовољство. Управо због тога већи дио другог дана боравка у Солуну провели смо одмарајући. Спавање, лежање, читање па чак и преслагање одјеће и опреме су активности које враћају енергију. Тек пред вечерње сате смо кренули у даљи обилазак. Наравно, прва на листи била је црква светог Димитрија која се налази у истоименој улици. У славу и част заштитнику града Солуна, почетком 4. вијека подигнута је првобитна црква. Нажалост та црква је страдала у пожару али већ 629. године кренула је изградња цркве (петобродна базилика), а тај изглед је задржала до дана данашњег. . Мозаици који се данас налазе у цркви представљају ријетке примјере умјетности преживјеле из доба Иконоборства. Падом Солуна под Турску власт 1430. године, црква је претворена у џамију. Богу хвала, након побједе над Османлијама у балканским ратовима и ослобођењу Солуна Црква Светог Димитрија је освјештана и поново јој је враћено звоно. Црква је нажалост разорена 1917. године  у Великом солунском пожару, али је рестаурирана између 1926. и 1948. године. Приликом функционисања цркве као џамије и великог оштећења у пожару из 1917, највећи дио мозаика из византијског периода је изгубљен. Каснија ископавања су открила дијлове римског купатила, који се и данас могу видјети унутар цркве, гдје су Римљани држали Светог Димитрија и погубили га. Унутар цркве налази се саркофаг са моштима Светог Димитрија.

 

 

 

 

 

 

 

До поласка на спавање отишли смо још до споменика Александру Македонском а у оближњем ресторану домаће кухиње смо и вечерали. Грчка кухиња је веома укусна, за разлику од Турске коју сам пробао када сам био на љетовању у Кемеру.

 

 

 

 

 

[draki 2331 Napisano pre 16 sati]

Најзахтјевнији дан путовања почео је већ у 6 часова по локалном времену (Грчка се налази у временској зони ГМТ +3, односно један сат у плусу у поређењу са временом у Србији). Чекао нас је пут дуг преко 600 километара. Није било гужве па смо прилично брзо стигли до Аспровалте гдје смо правили паузу за доручак, онај прави путнички. Док смо стајали и јели, осматрали смо да ли можемо негдје да се пресвучемо и окупамо у мору, јер кад смо већ дошли штета би било да се не оквасимо мало. У једном од плажних кафића видјели смо да има неко од особља па смо пришли да питамо да ту оставимо ствари. Када је видио да смо мотористи, а још и из Србије одмах нам је показао гдје да паркирамо моторе и дао нам кључеве од кабина. Колико је то добар и гостољубљив локални становник говори чињеница да нам је, поред кафе и воде, спремио и послужење у виду оброка (домаће маслине, тост хљеб и козији сир). Када се све ово сабере са купањем у Егејском мору добије се прилично добар осјећај.

 

 

 

 

 

 

Већина путника, са којима сам причао, до Истанбула ишли су преко Бугарске. Због тога сам био у страху да пут који смо ми изабрали није најбољи избор али сам се разувјерио прилично брзо. Иако смо користили аутопут прилично доста тога може да се види. Чак један дио аутопута подсјећа на дионицу аутопута „Милош Велики“ од Љига ка Чачку (кривине, пењање на вишу надморску висину). За вријеме вожње направили смо двије паузе, једну за сипање горива и у граду Александрополи.

 

 

 

Овај лучки град настао је у другој половини 19. вијека али има богату исторју. Око њега водиле су се борбе у свим ратовима. Падао је под комадну Руса, Турака па чак и Бугара. Изградњом гасовода Бургас-Александруполис добио је на значају. Иако постоји велики број кафића и ресторана имали смо проблема да нађемо слободно мјесто.