Strategija 23: uživaj u trenutku

[živke 5312 Napisano Novembar 25, 2023 (promenjeno)]

Kada su nas pozvali iz turističke agencije da kažu da nemaju više opciju letovanja od deset dana koju smo planirali i rezervisali, već da moramo da biramo između sedam i četrnaest dana - baš sam se razočarao. Sedam dana delovalo mi je prekratko, a četrnaest suviše dugo - nisam želeo da pravo sa posla idem na more, i onda maltene direktno sa mora nazad na posao. "Ko zna zašto je to dobro", neretko kažem sam sebi u takvim situacijama, a ovoga puta se to vrlo brzo pokazalo kao tačno.
Već posle par dana u turskom rizortu sam shvatio da takav način letovanja nije nešto što mi mnogo prija. Ruku na srce i očekivao sam tako nešto, ali mi je bilo bitnije da mojim najmilijima bude lepo, i tako je i bilo. I onda, sasvim neočekivano - ukazala se prilika za jednu fantastičnu avanturu.
U jednom od retkih trenutaka kad je sinčić od nepune dve godine (koga su na plaži vrlo brzo prozvali Bolt) dremao i pravio pauzu od trčanja (jer da hoda je očigledno zaboravio tamo) između bazena, suncobrana, ležaljki, stolova u kafićima i restoranima, i dok sam ja dolazio do daha od trčanja za njim, moja draga reče da bi volela da odmah posle mora ode sa njim na par dana kod svojih roditelja u vikendicu, na odmor od odmora. Da smo bili u crtanom filmu, meni bi se u tom trenutku verovatno pojavila sijalica iznad glave, jer sam upravo shvatio da imam par slobodnih dana viška i da žena u isto vreme želi da ode kod svojih na par dana. Prilika kakva se ne propušta! Samo moram da napravim dobru strategiju Dok sam kasnije drugaru koji nas dobro zna pričao o svojim planovima, čudio se kako je moja draga pristala na to:  “Jebote, mora da si se više pripremao da je pitaš za ovo, nego da se uda za tebe :D” Nije bio daleko od istine

 

Fast forward, ponedeljak, 26. jun, uveče. Moji su ostali u vikendici, ja stižem kući, i kreće frka i nervoza. Nisam imao trenutak vremena da bilo šta pripremim. Znao sam da želim da se provozam Rumunijom, da prođem TA, Strategica road, TF, i Brašov i neke osnovne informacije koje sam pokupio sa foruma i to je sve. Ali to je najmanji problem. Nikad ranije nisam išao na turu sa više noćenja, ne znam šta od stvari da ponesem, šta od alata, nemam previše mesta. A ono što me najviše nervira je što mi motor nije spreman za takav put. I tu naravno ne mislim na pouzdanost i održavanje, nego na sitnice i dodatke koji su za takve vožnje neophodni. Divim se ljudima poput našeg Neše @N.F.S., koji kupe motor, zasuku rukave i u najkraćem mogućem periodu ga kompletno srede, napucaju svime što je potrebno i više ne brinu o tome. Ja sam sušta suprotnost. Svoj motor vozim već skoro četri godine, odgovara mi po svemu, a još uvek ga nisam do kraja sredio i prilagodio sebi kako bih voleo i kako sam planirao. Uvek čekam zadnji momenat da uradim nešto, uvek nešto sređujem i radim pred samu vožnju na brzinu i sada mi se to obija o glavu.
Voltmetar / usb utičnicu koju sam sa alija uzeo ko zna kad - nikad nisam našao za shodno da namontiram jer mi do sada nije trebala. Ok, nije to neki veliki posao, ali kada se veče pred put skupi još nekoliko takvih sitnica - nastaje problem. Da problem bude veći - izgubio sam deo - nosač koji ide na korman. Pretražio ceo stan i garažu i nisam ga našao. Mora da je ostao u garaži u selu. A pošto problem nikad ne ide sam - rajsferšlus repne torbe koja mi puno znači za alat i razne sitnice konačno otkazuje, torba je neupotrebljiva…Vreme leti i već je pola dva ujutru, nisam stigao ni sve stvari da spakujem, dosta mi je svega, nervozan sam, umoran i ljut na sebe. U takvom stanju pomišljam i da odustanem od cele akcije jer odlaganje nije bilo opcija. Odlučujem da odspavam par sati, pa da ujutru vidim šta mi je činiti. Lakše reći nego učiniti

Na svaku dužu vožnju volim da krenem što ranije, da u osvit dana,  dok su ulice još prazne i mirne krenem na put. To mi je posebno lep osećaj. Ovoga puta neće biti ništa od toga. Ustao sam oko 6, i pravim neki nerealni plan da odem do sela, nađem sve što mi treba, namontiram, spremim se, i da već u 8 krenem. Naravno, to nikako nije bilo moguće. Stvaram sebi još pritiska. Nosač voltmetra sam našao, ali ne i torbu u koju sam mislio da strpam alat. Već ostajem bez ideja kad na zidu garaže ugledam torbicu sa zaštitnom maskom M2 Pre par meseci sam nešto sređivao garažu i posle premišljanja odlučio da je ipak ne bacam. E da se jednom desi da mi to što sam odlučio da ne bacim stvarno zatreba. Eto meni torbe za alat.
Stižem kući, žurim da namontiram, da spakujem, nervozan sam, ništa mi ne ide, ispadaju mi šrafovi… Čekaj bre, stani! Gde žuriš? Gde kasniš? Ovo je vožnja za moju dušu, opuštena, lagana. Hoću samo da se vozim, da posmatram, da uživam. Dokle stignem - stigao sam. Do Zaječara - do Zaječara. Super, sutra nastavljam dalje. Samo opušteno. Halara.

Od tog trenutka pa na dalje, tako je i bilo. Odspavao sam još sat - sat i po, i uz kaficu lagano i bez problema namontirao usb punjač i spakovao sve što mi je bilo potrebno. U 11:30 bio sam spreman da pođem.

 

Krećem dobro poznatim prelepim putem za vožnju. Svrljig, Knjaževac, Zaječar, pa onda malo dosadniji deo do Negotina i Kladova. Već na samom početku sustiže me grupa od 6 - 7 makedonaca, i za njima sam vozio do Negotina. Tu stajem da sipam gorivo i pravim kratku pauzu. Ispričah se tu malo sa kolegom iz Negotina. Granicu prelazim brzo i bez problema, onda malo gužve, šlepera i kolona, ali to prolazim brzo, i posle odvajanja u Brosteniju ka Targu Žiju čak ima i vrlo lepih deonica za vožnju kroz šumu. Pravim kratku pauzu u TŽ da klopam na brzinu. Još ne mogu da poverujem da sam konačno krenuo na svoju prvu pravu vožnju.





Ubrzo stižem u Novaći, simpatično malo mesto, ali pošto još uvek nisam nešto naročito umoran, a i ima još do mraka - odlučujem da krenem uz planinu i dođem do mesta gde sam video da ima puno smeštaja - Ranka. Uz put skrećem levo i desno, izlazim van puta, pravim kratke pauze i uživam u pogledu. Pola osam je po lokalnom vremenu, lako nalazim smeštaj a odmah pored i sasvim restoran sa, ispostaviće se, odličnom hranom (preporuka za Hanul Lupilor). Iznenađen sam činjenicom da celo mesto deluje nekako prazno, u restoranu sam samo ja i još jedan par. Pitam konobara o tome - kaže mi da su i oni iznenađeni i da je obično u to vreme sve puno.

 

 

Sedim, uživam u Ursusu, vraćam film gde sam sve prošao i šta sam video. Razmišljam o tome što se ljudi uglavnom jako iznenade kad shvate da putujem sam. Da li je to zaista tako čudno? Ja sam nekako uvek više bio samotnjak nego društveni tip, pa mi to dolazi nekako prirodno. Ako izuzmem to što je društvo uvek poželjno na vožnjama van puta, prvenstveno zbog neke sigurnosti - jedini trenuci kada mi zaista fali društvo su ti na kraju dana, kada se pije pivo i sumiraju utisci. Ali s obzirom da sam vožnju isplanirao bukvalno danas za sutra nije bilo šansi da se neko od drugara organizuje i priključi. Bilo je ili idem sam ili ostajem kući, tako da i nema neke svrhe razmišljati o tome.

 

 

Vraćam se u smeštaj, počinje da pada kiša, a mene počinje da hvata frka. Sutra je glavni dan ove akcije, Strategica road. Ono što su TA i TF za drumske vozače - to je OFF14 za nas koji volimo da se vozimo stazama kojima se ređe ide. Ali sada počinjem da sumnjam u sebe i svoju odluku. Sam sam, a na takvim vožnjama svašta može poći po zlu, vrlo dobro to znam. Najavili su loše i kišovito vreme, a ja nisam stavio krampone. Trasa je duga, nema naselja u blizini. Na nekim deonicama nema ni signala. Čujem se sa drugarom i posle malo priče i zezanja, vraća mi se elan. Naravno, oprezno i pažljivo, naravno polako, i ako nisam 110% siguran da mogu da prođem bez problema u nekoj situaciji, okrećem se i vraćam nazad. Dogovoreno. Stiže me umor, i posle par minuta već spavam. Par sati kasnije budi me ozbiljna planinska oluja. Kiša udara u prozor, po ulici teku potoci, seva, vetar nosi sve redom po putu. Onako pospanom čini mi se da vetar pomalo pomera motor. Plašim se jedino da nekako ne upadne u kanal pored kojeg sam ga ostavio. Ali nema šanse da po ovom vremenu izlazim napolje da ga pomeram. Vraćam se u krevet, pa kud puklo da puklo. Umor i zvuci kiše čine svoje i ubrzo opet spavam.

#zzz#

Promenio Novembar 25, 2023 član živke

[živke 5312 Napisano Novembar 26, 2023 (promenjeno)]

Budim se oko pola osam. Nema kiše, ni vetra. Dobro je. Jeste da je maglovito i hladno, ali kako je moglo da bude sudeći po noćašnjoj oluji - ovo je premija. Uzbuđen sam, uplašen i srećan u isto vreme. Ne mogu ni da pretpostavim šta me sve čeka danas. Doručkujem u istom restoranu, pakujem se, ne žurim. Čekam da malo otopli. Od Ranke do odvajanja na Strategica road ima nekih 20 km. Planiram da ošacujem kakav je put i da vidim kakvo će vreme tamo biti, pa da na osnovu toga odlučim da li da se vozim tuda ili da odustanem. A u svakom slučaju sam planirao da se provozam Transalpinom, makar do jezera Oasa. U pola deset sam na motoru, i krećem.






 

Maglovito je, i s vremena na vreme pada neka sitna kišica čisto da nervira. Ali nije mnogo hladno i vožnja mi prija. Dolazim do odvajanja, krećem malo makadamom. Hm, ne deluje loše. Ma idem, pa šta bude. Ali prvo da se još malo provozam tim legendarnim putem 67C. Kao što sam i planirao, spustio sam se do Oase. Nema tu šta mnogo da se kaže što već nije rečeno. Priroda je prelepa, put je odličan i to jednostavno treba to doživeti. A sada brzo nazad. Put je skoro prazan, gume su se zagrejale, ja sam se uvozao - iznenađujem sam sebe kako prolazim onaj set oštrih krivina uzbrdo. Da imam više vremena sigurno bih se vozao gore dole na toj deonici. Ali mene čeka ono zbog čega sam i došao ovde.

Strategica road.

 

U daljini se vidi kako Strategica preseca padine

Rekao bih da se to prevodi kao Strateški put. Probili su ga, tj. izgradili, Nemci za vreme Prvog svetskog rata. Dugačak je oko 40 km, i trebalo bi da može da se prođe za dva - dva i po sata. Deo je Rumunskog TET-a, popularan kao sekcija OFF14 i u suštini vrlo je lagan za vožnju… Sve ja to znam, ali
Skroz je drugačiji osećaj kad si sam, daleko od kuće, sa neodgovarajućim gumama i bez prava na grešku. Šta ako se izgubim, ako zaglavim motor, ako padnem i povredim se? Trudim se da izbacim te misli iz glave, ali ne ide. Adrenalin je na max a nisam još ni krenuo.
Jedan solidan deo puta na početku, a i kasnije se vozi odličnim makadamom - autoput što bi rekli enduraši. U nekim drugim okolnostima ovde verovatno ne bih spuštao ispod 70 - 80, sada ne smem ni do 40 da dobacim. Na trenutke me povuče dobar i zanimljiv put, pa zaboravim gde sam i odvrem gas, ali brzo bih se setio pa popustim. Blatnjave i travnate deonice su mi zbog kiše bile veliki problem. Mitas E07 nisu za to ni kad su nove, a kamo li kad su pred krajem karijere kao moje. Ne pomaže ni to što sam maksimalno smanjio pritisak kada sam sišao sa asfalta. Ovaj put je zanimljiv i zato što prolazi pored mnogih vrhova, vidikovaca, kratkih odvajanja i tome slično, videh na mapi čak i neko veštačko jezero na toj visini. Sve to je lepo videti i obići, i to može i da duplira kvalitetno provedeno vreme na ovoj trasi. Ali kao što rekoh - dosadna kiša mi kvari planove. Preveliki mi je rizik da se odvajam sa glavnog puta i penjem se na te travnate vrhove. Nekoliko puta oblačim i skidam gornji deo kišnog odela, a na kraju sam i odustao.
Neverovatna je energija koju ima ovo mesto. Kad bi ugasio motor i napravio pauzu da pijem vodu - uvek mi je bilo teško da ponovo pođem - jednostavno - nikako da mi dosadi mir koji donosi huk vetra i pogled na to beskrajno zelenilo.

Gore dole, gore dole. Vidi se put kojim treba da prođem

Ali valja voziti dalje. U par navrata nailazim i na malo teže i jako zanimljive deonice, ali naravno baterija na kameri se baš tada ispraznila.
Jedna zanimljiva i smešna situacija desila se kada sam naišao na nanos snega koji je blokirao put. Odmah sam ugasio motor i grozničavo krenuo pešice da ispitam teren i da vidim da li imam neke šanse da prođem. Nikako mi se nije vraćalo nazad, a delovalo je da je to jedina ispravna odluka. Ni sada mi nije jasno šta se tu desilo sa mozgom i zašto mi je trebalo više od 10 minuta da ukapiram da nema nijednog od tragova krampona koje sam do tada “pratio” preko snega, a odmah zatim i da uočim put koji obilazi nanos sa gornje strane  (čak se i na slici vrlo lepo vidi). Nema veze, bitno je da idem dalje





Nekih sat i po od kako sam se odvojio sa asfalta nailazim na terenca parkiranog na sred puta i dvoje poljaka koji su tu pravili pauzu za ručak. Ispostaviće se - to su bili jedini ljudi koje sam video na celoj ovoj ruti. Kako sam se samo obradovao. Lepo smo se ispričali, ali što je još bitnije dali su mi dve dragocene informacije. Na ovom putu postoji orjentir (“landmark”) ako tako može da se kaže. To je kućica koja je na mapi upisana kao “Cabana Plaiul Poienii”, a ja sam smatrao da je to nekakav planinarski dom, i da ću tamo sigurno naći nekog da se raspitam šta i kako dalje. Nekako sam zamišljao da će tamo sigurno biti parkirano par motora i terenaca, pa sam planirao da i pauzu napravim tamo. Velika greška. Poljaci mi rekoše, a i sam sam se kasnije uverio - da je kućica zatvorena i da nema nikoga.



Kod te kućice put se račva na dva dela. Jedan put ide grebenom, i onda se u blizini asfaltnog puta okomito spušta do asfalta. Ovo zapravo pravi Strategica road, njime je duža vožnja do asfalta i to je put kojim sam ja planirao da idem. Sreća je da sam naišao na ove ljude, jer su mi objasnili da je poslednjih par stotina metara (odnosno njihovih prvih) u izuzetno lošem stanju, da je put blatnjav, razrovan, i da su oni jedva izašli koristeći vitlo na nekoliko mesta. Ništa, skrećem desno, pa kroz dolinu. Nisam znao šta da očekujem, ali ispostavilo se da je dolina takođe prelepa i lagana za vožnju.



Vrlo brzo stižem i do asfalta, ali tu nije kraj uzbuđenjima. Imam veliki rezervoar, ali kad idem van puta ne volim da nosim više goriva nego što mi je potrebno. Deset litara gore visoko pravi veliku razliku u ponašanju motora. Ali ovoga puta sam se malo preračunao i vidim da ću imati knap  da dođem do pumpe. Naravno da sam promašio put i da sam vozio desetak km u suprotnom pravcu od nje.
Na kraju ipak stižem, a kišca koja je u međuvremenu rosila i zbog koje nisam hteo da oblačim kišno odelo pretvara se u pravi pljusak onog trenutka kada sam stao na pumpu!
Ali meni više ništa ne može da pokvari sreću - ja sam izvezao glavnu vožnju sa ove ture, i tek sada mogu stvarno opušteno i rasterećeno da nastavim dalje.

 

Promenio Novembar 26, 2023 član živke

[aca-pn 6324 Napisano Novembar 26, 2023]

Extra, jedva čekam nastavak

[DjordjeMijailovic 2644 Napisano Novembar 26, 2023]

Super! Pratim. Hvala!

[živke 5312 Napisano Novembar 26, 2023 (promenjeno)]

Hvala društvo, drago mi je da vam se dopada.

 

Ostao sam dužan trek ove vožnje, a i jedno pojašnjenje: u prethodnom postu sam pokušao da dočaram kako je ova vožnja i ruta izgledala iz mog ugla u datim okolnostima (kiša). Ja nisam znao šta me tačno čeka na tih 40ak km i zbog toga je moj doživljaj izgledao tako kako jeste.

Ali objektivno - ovo je jedna vrlo lagana i lepa ruta koju, kad je zemlja suva, baš svako sa višim motorom (da ne kažem endurom) i minimalnim iskustvom van puta može bez problema da izveze, što toplo preporučujem kada ste već u tom kraju. Zapravo, ovo važi i za ostale dve vožnje odnosno izleta van asfalta koje sam izvozao na ovom putovanju. Naravno, uvek je preporučljivo voziti u društvu. Meni je trebalo bez malo četri sata od odvajanja sa asfalta do gradića Brezoi, ali po suvom vremenu i bez većih pauza - verovatno bi mi trebalo dva - dva i po sata. Pa sad sve zavisi koliko ko želi da se vozi sa strane i penje na vidikovce.

Trek (doduše nije samo off):

https://ridewithgps.com/trips/126181812

 

Elem, posle dobrog odmora na benzinskoj pumpi i ćaskanja sa ljubaznom nasmejanom radnicom nastavljam dalje. Kiša je u međuvremenu prestala, i sada vozim dolinom velike reke Olt. Uživanje mi ubrzo prekidaju ogromne kolone na koje nailazim. Provlačim se, ali na blagim desnim krivinama mi nije sve jedno. Put je uzak, šleperi stoje na metar jedan od drugog i ne bih voleo da mi u takvoj situaciji naiđe šleper iz suprotnog smera vozeći kao da je sam na putu - kako zapravo i voze. Polako i oprezno - napredujem. Odvajam se desno kod mesta Talmaciu (ili kako se već to izgovara) i kroz neka dosadna sela dolazim do mesta Cârțișoara, a to tek ne mogu da pretpostavim kako se izgovara (pišite molim vas ako neko zna).



To mesto me je jako razočaralo jer sam očekivao nešto poput Novaćija ili Ranke - lepo turističko mesto. U stvari je obično selo koje nema jedan jedini restoran koji radi, pa sam morao da se vraćam skroz do magistrale da bih ručao. Takođe, iako na mapama i u Bookingu ima veliki broj smeštaja - velika većina uopšte nije radila! Mesto je delovalo sablasno prazno, i video sam samo jednu grupu bajkera dok sam po selu tražio smeštaj. Da li sezona još nije počela kako treba - ne znam, ali nisam to tako zamišljao. Posle malo više lutanja i traženja, a uz malo sreće nalazim vrlo pristojan i povoljan smeštaj. Još sam umorniji nego juče, i odmah se bacam u krevet. Sutra me čeka Transfagarašan.
 

Promenio Novembar 26, 2023 član živke

[DraganNS 8009 Napisano Novembar 26, 2023]

Samo napred, pratim sa zadovoljstvom! 

[Forsberg 4495 Napisano Novembar 26, 2023]

Jako lepo pišeš, samo tako nastavi  

[djpesic 205 Napisano Novembar 26, 2023]

Mesto bi se izgovorilo "Karcišoara". Kad sam bio sa zenon kolima na TF, mi smi preko bukinga bas u selu spavali. Doduse, vecera i dorucak iz nekog marketa koji smo nesto ranije obisli. Sad nije sezona, verovatno zato slabo sta radi od smestaja.

[živke 5312 Napisano Novembar 27, 2023]

@djpesic naravno, ali ovu vožnju sam vozio krajem juna, tačnije u Krćišuari (kako reče jedan kolega da se pravilno izgovara   ) sam noćio 28. juna.

[djpesic 205 Napisano Novembar 27, 2023]

Paa, u tom slucaju jeste cudno da ne radi mnogo smestaja, jun je solidna sezona. Cini mi se da selo zivi samo od turista koji idu na TF  

[petar_lord 809 Napisano Decembar 6, 2023]

Bravo za avanturu.

Lepo pises , taman koliko treba ,super fotografije..

Jesi li snimio nesto i pretvorio u film? (izvini mozda nisam ispratio kako treba ali bilo bi lepo i videti deo off road voznje)

[živke 5312 Napisano Decembar 6, 2023]

Hvala druže, nego evo nikako da stignem da nastavim, pritisle obaveze, a i kad imam nešto slobodnog vremena uveče - budem umoran pa mi se ne piše.

Imam nešto video materijala, dvoumio sam se da li da idem dan za danom, ili da sve bude u jednom videu na kraju, pa reših da probam da za TF napravim klip, pa ćemo videti.

 

[petar_lord 809 Napisano Decembar 6, 2023]

Najzanimljiviji trenutci voznje u par minuta sa lepom muzikom i eto prave stvari

[živke 5312 Napisano Decembar 9, 2023 (promenjeno)]

Ujutru se budim malo kasnije. Izgleda da će biti lep dan. U dvorištu kuće koje je juče bilo puno automobila sada su samo moj motor i jedan kombi. Uh, kako bi sada rado popio jednu kaficu, ali nisam znao da li je ok da sam uđem u kuhinju i poslužim se, a vlasnike nigde ne vidim.
"Good morning! Would you like some coffee?" čujem pitanje iz kuhinje koje mi je baš ulepšalo jutro. Zanimljivi su mi ti kratki susreti na putovanjima, sa osobama koje vidim prvi i verovatno poslednji put, a koji mi opet na neki način ostanu u sećanju. Adrian je sin vlasnice apartmana, sličnih smo godina i interesovanja pa je bilo mnogo tema za razgovor. Priča on o putovanjima, planinarenjima, kampovanjima sa ženom itd. Evo baš smo sad uzeli da ovaj kombi modifikujemo za kampovanje pa planiramo nove akcije. Čak su i deca izrazila želju da ga koriste, super je to. Verovatno sam u tom trenutku izgledao malo zbunjeno - jer sam trenutak pre toga pomislio kako i život bez dece ima nekih svoj prednosti, jer sam nekako bio vrlo siguran da život kakav on opisuje nije moguć sa decom. On to verovatno primećuje pa nastavlja dalje: da, da, imamo troje, ali su već veliki, dvoje je punoletno jedan samo što nije postao. Ljudi se često iznenade kad saznaju, verovatno i to što smo mladoliki doprinosi, ali tako ti je to kad ti vera zabranjuje seks pre braka, a želiš što pre da probaš
Vrlo zanimljivo. Gotovo sam siguran da mi je rekao da je katolik, odnosno pripada nekoj jako tradicionalnoj grani katoličanstva, ali mi je to malo čudno s obzirom da su rumuni većinski pravoslavci.
U svakom slučaju već sam se zadržao dosta duže nego što sam planirao i vreme je da podjem. Adrian mi donosi kremu za bol u vratu na koji sam se tokom razgovora požalio. Maže se gde boli i obavezno malo ispod nosa.
Jeste da me je vrat i dalje boleo isto kao pre, ali sada mi je to bilo smešno
Note to self: u buduće nemoj nositi kameru na kacigi ako ne snimaš.

 

 

Vozeći ka prevoju susreo sam se sa jednim problemom: non stop sam želeo da stajem i slikam i vrlo brzo sam uvideo da to tako neće ići. Treba napraviti plan kratkih pauza i držati ga se, inače nema ništa od vožnje. Uslovi su bili prihvatljivi, ali daleko od idealnih. Bitno je da nije bilo kiše. Na vrhu pored jezera magla, hladnoća i dosta snega pored puta. Pred polazak na ovu turu sam se dvoumio da li da uopšte nosim zimske rukavice ili ne s obzirom da je kraj juna. Sreća je da sam ipak našao dovoljno mesta za njih, inače mi ovaj prevoj ne bi ostao u lepom sećanju.





Sa druge strane tunela - druga priča. Osetno je toplije a i sunce se sve češće probija. I opet - šta da pišem? To se treba doživeti. Planina je ovde stvarno impozantna, divlja, oštra. Osećaj je skroz drugačiji nego na TA, ali ako bih morao da biram - za vožnju bih pre izabrao Transalpinu.



Vozim ka jezeru Vidraru i uživam. I onda za izbor trase koristim i drugu korisnu informaciju koju su mi dali poljaci: “put 704l koji ide sa druge strane jezera je odličan i vrlo zabavan, kao stvoren za tvoj motor!” To mi treba. Kratko privikavanje na nove uslove i gaaas.
Ubrzo stižem do nekog lepog odmarališta na obali jezera, vreme je za pauzu, ali mesto deluje prazno. Izlazi neki majstor - radi li ovo ? - radi, što ne bi radilo ? Penjem se na terasu, nalazim konobara koji kao da se tek probudio. To mu nije smetalo da mi donese jednu od najboljih pasti koju sam probao u poslednje vreme. Ili jednostavno na ovakvim putovanjima sve ima lepši ukus nego obično? Sedim sam na velikoj terasi, posmatram jezero, meditiram. Odjednom se muzika koja se jedva čula u pozadini pojačava na maksimum, na vrlo kvalitetnom ozvučenju! Obalom se prolama melodic house koji se tako lako uklapa u ambijent i stvara nadrealnu scenu… Stojim na ivici terase i upijam…
 

Par trenutaka kasnije jurim mokrim i mestimično blatnjavim makadamom iznad same vode, još sam pod jakim utiskom i imam utisak da mi motor lagano leti kao ona muzika preko jezera. Na kratkom pravcu susrećem lokalca koji cepa kvad u suprotnom smeru, mimoilazimo se nekako pri solidnoj brzini. Ok, dobar podsetnik gde sam, vreme je da se malo opusti ruka jer ne bi bilo zabavno da smo se susreli u nekoj od nepreglednih krivina. Skoro pred asfalt primećujem da mi je ispala kišna jakna, znam da je nisam baš lepo vezao kad sam krenuo sa pauze. Nerviram se i ljut sam na sebe, ali zbog čega ? Pa ovo je zapravo super, vozaću se ovde još malo. Nazad skoro do hotela, pa opet. Makadam od 20ak kilometara postaje skoro 40. Konačno tunel, i eto me na brani.

 

###

Kad prođu godine i počnem da zaboravljam i više nego sada, nadam se da ću moći da se setim samo dve stvari sa ovog mog prvog putešestvija:
Tog divnog osećaja opuštenosti i jednostavnosti kada su vožnja, put i motor bili jedino o čemu sam razmišljao i kada se sve svodilo na samo jedno pitanje: “Gde dalje?”
I trenutka kada sam na tezgi sa suvenirima ugledao mali drveni semafor. I doživeo nalet emocija kakav ne pamtim. Jer me kući čeka jedan mali dasa koji je opčinjen semaforima, tatin suvozač sa zadnjeg sedišta koji na zeleno nikad neće propustiti da poviče “tata, gas, gas!”, i njegova mama koja nam za kraj godine već nosi najlepši poklon koji mogu zamisliti. Nedostaju mi. Trebalo mi je da malo razbijem rutinu svakodnevnice, da se pomerim i da sa distance pogledam svoj život. I opet osetim sreću i zahvalnost. Od tog trenutka mi se menja osećaj: više se ne vozim, sada se vraćam kući.

###

Vozim dalje po prelepom danu. Kurta de Arđeš, Kampulung, pa kroz dolinu reke Dimbovica a onda na istok kroz neka živopisna mala sela sve do mesta Moroeni, gde sam odlučio da prespavam. Ali opet se ponavlja priča od prethodne večeri - iako online naizgled ima puno smeštaja - na licu mesta ne uspevam da nađem nešto povoljno a da radi.





Dolazim do neke kuće u brdu, strmo je pa i i onako visoka kuća izgleda još više. Ne uspevam nikog da dozovem i već palim motor da krenem, i tada se pojavljuje čovek. Na pitanje da li ima mesta da prenoćim premišlja se par sekundi, pa mi kaže da sačekam, proveriće. Posle par trenutaka izlazi i veselo mi kaže da ima, ali samo mala soba u potkrovlju. Kao da je bitno Sunce će uskoro zaći, a ja sam umoran tako da bi me bilo kakva soba usrećila. Da li mogu negde u blizini da večeram? “Naravno da može. Kod nas u restoranu” sa osmehom mi kaže vlasnica Julijana, koja se tu pojavila.



Malo kasnije silazim do restorana i tek tada shvatam da je prazan, kao verovatno i cela kuća. Nešto me baš hoće samoća na ovom putovanju. Dok večeram neku vrlo zanimljivu i ukusnu rumunsku verziju ćevapa (mići) sa prilogom, koje je preporučila i pripremila, Julijana mi objašnjava da su oni zapravo trenutno na odmoru tj. ne rade, i da sam pokušao da rezervišem mesto preko bookinga ne bih uspeo. Međutim, shvatili su u kakvoj sam situaciji a i znali su da ću teško naći smeštaj, pa su odlučili da me prime. Pogotovo poštuju i vole putnike na motorima, jer nekada davno i njih dvoje su se vozili motorom i želja im je da to ponovo počnu. Uz pivo nastavljamo razgovor još dugo posle večere, ali umor čini svoje i konačno krećem ka svojoj sobi. Dok se kroz prazne hodnike i stepeništa penjem ka vrhu kuće koji neodoljivo podseća na kulu i dok me pun mesec obasjava kroz prozore a drvena ograda i vrata škripe, počinjem da primećujem kako cela ova situacija dosta podseća na početak nekog horor filma u Transilvaniji. U početku mi je to vrlo zabavno, ali ubrzo prestaje da bude jer sam se setio da i likovima iz filmova u početku bude smešno Ali bilo kako bilo - umor i pivo čine svoje i ubrzo spavam čvrstim snom.

 

 

Promenio Decembar 9, 2023 član živke

[živke 5312 Napisano Decembar 10, 2023]

Odlučio sam na kraju da ću sve snimke koje imam strpati u dva videa od po desetak minuta; i evo prvog dela:
 

 

[petar_lord 809 Napisano Decembar 15, 2023]

supeeer

[Bruno 68 2709 Napisano Decembar 31, 2023]

Odlicno

[Milan81 174 Napisano Decembar 31, 2023]

Lepa tura, i sjajno napisano. Hvala za dobre opise i informacije. Ja ovu voznju planiram pocetkom leta i ovakva iskustva sa foruma su mi zlata vredna.

[Marko.B.Milosevic 55 Napisano Januar 2]

Хвала пуно на лепом путопису… Да их буде још стотине…

[živke 5312 Napisano Januar 25 (promenjeno)]

Ujutru se ipak budim čitav - odmoran i oran za vožnju, pa se brzo spremam i krećem; doručkovaću nešto usput. Vraćam se nazad do pumpe, a onda ponovo prolazim kroz ceo Moroeni - simpatično mesto uz magistralu, ali ništa spektakularno. Jedino primećujem da je jako čisto, uredno i sređeno - sve pod konac.  I onda - nailazim na najveći kontrast koji sam video na putovanjima: prelazak u selo Glod. U pitanju je romsko selo koje je izuzetno ružno i prljavo čak i za romske standarde - zaprege i konjski izmet svuda po putu, deponije sa strane, dim, šut, lom i prljavština; utisak verovatno pojačava to što su dva sela skoro pa spojena i verujem da je prelazak iz Moroenija u Glod šok za svakog ko prvi put prolazi ovim putem.
Jedna zanimljivost koju sam otkrio upravo sada dok pišem ovo: u Glodu je sniman deo Borata iz 2006te - sećate li se antologijskih scena iz Boratovog rodnog sela? Uspevam nekako da pobegnem psima, da izbegnem konje pored puta, i da uspešno napustim ovo živopisno selo. Sada se uskim, lošim putem penjem uz planinu ka sanatorijumu Moroeni, visokoj i impozantnoj beloj zgradi koja dominira predelom i koju je nemoguće ne primetiti ako se prolazi magistralom 71 ka Sinaji. Zbog položaja i okruženja pretpostavljam da je namenjen prvenstveno za plućne bolesti. Ali, kao što je to često slučaj i kod nas, tek kada se priđe bliže vidi se da je zgrada oronula, i da celo mesto deluje nekako polu-napušteno, skoro kao nema ljudi. Jedino sveže podšišani travnjaci govore drugačije. Sedam na jednu klupicu da prezalogajim nešto. Jutrarnji mir i tišina. Na jednu od terasa izlazi jedini čovek kojeg sam video tu, pacijent. Od kašlja jedva dolazi do daha, ali uspeva da se smiri i da zapali cigaru. Udaljeni smo taman toliko da nije moguće razgovarati, a imam osećaj kao da sedimo za istim stolom i posmatramo jutro. Par minuta kasnije palim motor, on baca opušak, podignuta ruka u znak pozdrava i svako na svoju stranu.

 

Sada vozim putem 714 koji je Julijana nazivala zimskim putem. Iako nije asfaltiran, zbog bolje orjentacije, to je u nekim situacijama jedini put kojim se zimi može stići do nacionalnog parka Bućegi. Jer Transbućegi je izgleda, kao i prva dva prevoja koja sam prošao na ovoj turi, često neprohodan zimi. Zanimljivo mi je da u Rumuniji postoji mnogo ovakvih kategorisanih, ali neasfaltiranih puteva. Ovaj čak ima uredno postavljene znakove a i zaštitne ograde u krivinama. Posle petnaestak kilometara stižem do asfalta, onda brzo do jezera Bolboći, a na kraju i do krajnje tačke ove rute - kafe Padina. Tereni kojima se odatle ide dalje u planinu su mi delovali jako zanimljivo i nosio sam se mišlju i da krenem malo motorom, makar do nekog vidikovca, pa da pogledam nazad na dolinu, ali bilo je vrlo očigledno da bih se loše proveo da sam to pokušao. Jedan rendžer sa kojim sam kasnije ćaskao mi je, uz blago čuđenje što sam to uopšte pomislio i pitao, potvrdio ovo

 

Standard: kad i offroad ima zaštitne ograde

 

 

Sreća što sam odoleo porivu da dam gas ka vrhu

Ovaj deo nacionalnog parka Bućegi je jedna ogromna prelepa dolina, i stvarno ima puno toga da se vidi, ali ja nisam imao previše vremena na raspolaganju, tako da se okrećem, i sada putem Transbućegi idem nazad ka Sinaji i Brašovu. Ovaj put je naravno mnogo manje poznat i dosta kraći od 67C i 7C (ima 20ak km), ali je takođe vrlo lep, na neki drugačiji način.





Ne želim da gubim vreme da bih ručao, i u Sinaji pravim samo pauzu za kafu i krofnu na nekom živopisnom malom trgu pored glavnog puta, i nastavljam dalje ka Brašovu. Taj put je ok, ali bilo je dosta gužve, a koliko znam često zna da bude i velikih zastoja. U Brašovu - šok. Grad je očigledno puno narastao, ne pamtim da je bio takav pre 13 godina kada sam prvi i jedini put bio ovde. Široki bulevari, velika gužva i brza vožnja. Hvata me blaga panika, ali brzo se smirujem i prilagođavam: opreznost i fokusiranost na maks, i gas! Brzo stižem do svog smeštaja - ali tu me dočekuje neprijatno iznenađenje. Prethodnih dana sam uvek imao bezbedan parking za motor i usladilo mi se da ne moram da skidam sve sa njega, pogotovo improvizovanu torbu sa alatom jer i nije bilo baš lako da se skine i ponovo vrati. Zato sam i u Brašovu pokušavao da nađem smeštaj sa dvorištem ili nečim sličnim, ali to baš nije bilo lako sa budžetom koji sam namenio i lokacijom koju sam želeo. Takođe - većina smeštaja ne naglašava ništa što se tiče parkinga ili dvorišta, pa sam gledao slike na google maps i street view da pokušam da pretpostavim koji smeštaj bi mi odgovarao. I tako sam i našao Casa Samurai. Ali - kao što rekoh - iznenađenje: iako su slike sa street viewa bile samo godinu dana stare - više ne oslikavaju pravo stanje. Pasaž sa kapijom, zbog koga sam i odlučio da rezervišem ovaj smeštaj - više ne postoji Ozidan je i tu se sada nalazi recepcija. Naravno ja sam im poslao poruku pre nego što sam potvrdio rezervaciju, ali nisam dobio odgovor na vreme, tako da sam rezervisao i nadao se najboljem. Sada šetam oko kuće i tražim neko zgodno mesto da parkiram i vežem motor, ali ne nalazim ništa što mi se dopada. Već malo razočaran stojim naslonjen na motor i razmišljam šta da radim kada iza leđa čujem anđeoski glas:
 “Aaaa, motoćikleta!”
Prelepa mlada nasmejana rumunka me gleda pravo u oči, stavlja mi ruku na rame i nastavlja:
“Come, i will show you where you can park your bike.” Može li bajker na putovanju da čuje nešto lepše?



Sat vremena kasnije šetam starim gradom Brašova sa takvim osećajm sreće i zadovoljstva da ga se i sada jasno sećam. Brašov je prelep grad i nadam se, zapravo potrudiću se, da bude još prilika da ga lepo upoznam.
A sada - ono zbog čega sam najviše i došao ovde: idem da se vidim sa svojim bratom Danijem. A otkud meni brat u Rumuniji, koji ima srpsko poreklo, a nikada nije bio u Srbiji i ne zna ni reč srpskog je jedna vrlo zanimljiva porodična priča, ali za neku drugu priliku. Iako se uživo vidimo tek drugi put u životu, kapiramo se vrlo dobro. Dok nam Dani u svojoj omiljenoj pivnici za početak naručuje po dva piva “da ne bi čekali po vrućini” shvatam da ima istine u onoj staroj “krv nije voda” Nekoliko sati, susreta, kafića i kafana kasnije druženje privodimo kraju na isti način. A priči nikad kraja. Dani je vrlo zanimljiv, načitan i inteligentan čovek i uvek uživam u razgovoru sa njim. Ipak, već je dva sata posle ponoći, a mene rano ujutru očekuje dug put.





Ovaj “neplanirani” susret bio je lep beg od svakodnevnice za obojicu, i zaključujemo da bi bilo lepo da ne čekamo opet 13 godina za naredni. A onda cik - cak, levo, desno - svako na svoju stranu

Promenio Januar 25 član živke

[nebica933 145 Napisano Januar 25]

 Bravo drugar, evo me čitam i gledam drugi put ove tvoje dogodovštine, i moram  priznati da ti zavidim jer si se po RO vozio u off varijanti što je sigurno lepše od onog krivinarenja na asfaltu sa našim biciklama.

Nego, jesi li razmišljao o medvedima i susretu sa istim po onim šumarcima?

Mi smo ih sretali al onako uz put gde žickaju hranu, al u šumi, brrrrrrrrr????'''

[živke 5312 Napisano Januar 25]

@nebica933 druže imaš trekove, pa sledeće godine put pod točkove Vrlo je lagan off i ima ga taman toliko da lepo dopuni standardnu asfaltnu turu. Pravo da ti kažem - nisam razmišljao šta ako sretnem medu u šumi   Valjda bih uspeo da zbrišem, jeste da nam je slabašno magare, ali je brže od medveda nadam se

@Marko.B.Milosevic hvala na lepim željama. Neka bude materijala za još 100 putopisa, ali nešto mi se čini da pisanje nije baš za mene: suviše mi sporo ide i previše vremena utrošim da napišem jedan post (da opišem jedan dan). Jeste lepo proživeti ponovo sve dok se piše i  sačuvati uspomene od zaborava ali kad nema slobodnog vremena - nije jednostavno. Možda nekada kada okolnosti budu drugačije.
A inače sada se još više divim ljudima koji redovno pišu putopise i opisuju putovanja od 10, 20, 30 dana. Svaka čast!

[doktor 4750 Napisano Januar 26 (promenjeno)]

13 hours ago, živke said:

 suviše mi sporo ide i previše vremena utrošim da napišem jedan post (da opišem jedan dan).

Upravo ovo. Kada pišem, to je jedan dan ture dnevno, a tome još prethodi priprema slika, trekova i sl.

Sve u svemu, putopis za turu od 10 dana, 20 radnih dana po 2-3 sata.

Promenio Januar 26 član doktor

[živke 5312 Napisano Januar 26]

Uh, ja sam još sporiji. Pošto nikako ne mogu da sednem i odjednom ili iz dva puta napišem ceo post, onda se to još više oduži.