Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10000 km solo tura

[AMomcil 641 Napisano April 14, 2022]

 

 

Pozdrav svima. Teških par godina je za nama, svi smo osetili efekat Korona virusa na naše živote. Malo mi je i neumesno da se žalim na nedostatak putovanja, obzirom da su mnogi izgubili puno više, međutim stvari se već vraćaju na neku normalu.

 

Posle prošlogodišnje (2020) ture u Alpima (https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/184428-alpi-i-preko-20-planinskih-prevoja-10-dana-solo-tura/) priželjkivao sam novu turu u proleće, u maju, ostavio dovoljno i odmora, međutim što zbog pandemije, što zbog promene posla, morao sam da odložim.

 

U najboljoj nadi preko leta sam obavio neko osnovno servisiranje motora (stari dobri BMW RT 2003) i, najbitnije, montirao nove gume, Michelin Road 5 GT. Stare Pilot Road 4 su izdržale 16000 km i dve duže ture (Rusiju i Alpe).
Konačno, početkom avgusta primio sam i drugu dozu vakcine protiv Korone, moglo se putovati već posle dve nedelje. Međutim u tom periodu dešava mi se nezgodna povreda vrata i sledi odlaganje. U pregovorima sa šefom i porodicom otvorio se novi termin u drugoj polovini septembra.

 

Dok čekam da mi vrat prođe, pojavljuje se drugi, veći problem. Pojavljuju se ozbiljni problemi sa disanjem, kapacitet pluća mi se drastično smanjio i počinjem da se veoma lako zamaram. Već i kraća šetnja pravi problem, stepenice postaju pravi neprijatelj. Posle konsultacija lekar mi daje zeleno svetlo, ali traži da budem oprezan.

 

Odluka je pala da se odvezem za Beograd, provedem tamo radnih nedelju dana i servisiram potpuno motor. Ako sve bude OK, onda bih imao 10 dana za dugi povratak kući. 
Ali kuda ovog puta? Usled pomenutih zdravstvenih problema, hteo sam prvo da vidim kako ću podneti tih 2000+ km puta do Beograda, pa onda odlučiti.

 

Od opreme sam najviše bio zabrinut za moju staru Rukka Goretex jaknu, sada već preko 6 godina staru. Svašta smo prošli i odlično se ponašala do sada, a brinuo me je sada rajsferšlus. Počeo je da se otvara odozdo, prvo ponekad, a onda sve češće i češće. Svratio sam do najveće moto radnje u Oslu, MC Oslo, da pogledam cene novih Rukka jakni i nisam bio baš spreman za toliki trošak. Izjadao sam se jednom prodavcu i on je bio ne samo ljubazan, već i jako spretan. Uzeo je klješta i stisnuo čvrsto početak onog kliznog dela. Probaj ponovo - Uau, hvala puno!

 

Druga muka je bila vezana za kacigu, LS2, kupljenu novu prošlog leta. Norveška klima obično nalaže oko 4-5 meseci zimskog mirovanja, kada ima snega i poledice. Poslednja vožnja prošle jeseni do jednog skladišta za zimski san je bila po blagoj kiši, a ja sam neiskusno ostavio i kacigu i rukavice tako mokre zatvorene u zadnjem koferu. Kad sam mesecima kasnije ponovo otvorio kofer, sve je bilo prekriveno debelim slojem žute buđi. Sve sam detaljno potapao u sirće i sodu bikarbonu, prao više puta, sušio na suncu, itd. Ali sam se i dalje bojao da se buđ ne vrati, kada ponovo pokisne. Za sada je OK, ali sam bio spreman da, ako na putu osetim miris buđi, svratim do neke radnje po novu kacigu.

[AMomcil 641 Napisano April 14, 2022]

1. dan (17.09.2021): Oslo - Ystad

 

Sve je spakovano. Izljubio sam i izgrlio porodicu i krenuo oko 14:30. Do trajekta na samom jugu Švedske ima oko 620 km i treba stići pre deset uveče. Vremena ima, ali nisam siguran kako ću se osećati, a zna da bude i radova na putu, pa više volim da pređem prvu polovinu puta što brže.

 

Malo iznenađenje na granici sa Švedskom - prvi put ikada da su Šveđani skrenuli vozila na granici ka kontrolnom punktu. Takve kontrole se obično viđaju u drugom smeru, ka Norveškoj, radi kontrole unosa cigareta, pića, pa i hrane, koje je sve značajno jeftinije sa švedske strane. 
Korona menja ustaljene šeme i ne dozvoljava nam da je olako zaboravimo. Sa još jednim bajkerom zaobilazim manju kolonu i ide se brzo dalje.

 

Do Geteborga sam samo stajao po gorivo i malo odmora - istezanje, šetnja oko pumpi. U samom Geteborgu sam navratio do prijateljice na malo druženja i sjajnu klopu. Vrlo sam zahvalan dobrom starom Google Mapu i GPS navođenju. Dobro došao nazad, stari dobri prijatelju (putopis sa ture po Alpima od prethodne godine objašnjava zašto). Slušalice u uvo, levo, desno, i već smo tu. Parkiranje iza zgrade, u neku travu. To je jedna od lepota putovanja motorom, lako se nalazi parking.

 

Odmor od par sati mi je jako prijao i nastavlja se putovanje do Ystada bez mnogo usputnog stajanja. Na trajekt stižem oko 22 sata i odmah me pozivaju da uđem, sjajno, nema gnjavaže. Kad sam pričvrstio motor na trajektu, sledi prva promena u odnosu na ranije ture istim RT motorom. Odlučio sam da ne skidam i nosim sa sobom bočne kofere, već samo ponesem u jednoj kesi šta mi je potrebno za tu noć - veš, higijenski pribor, punjač, vodu a onda bih ujutru  upakovao prljav veš u drugi kofer. Tako sam radio i ostatak puta i to je puno pojednostavilo stvari, po ceni malo pakovanja i preturanja uveče i ujutru.

 

Kako se u Poljsku u Svinoušće stiže pre šest ujutru, odmah sam otišao u kabinu, koju sam delio sa još trojicom. Sa mnom je u kabini bio jedan poljski vozač kamiona, bivši vojnik. Lepo smo se ispričali, a on je vrlo strastveno objašnjavao kako je poljski kralj Sobjeski svojevremeno spasao Beč i zapadnu civilizaciju od Turaka. A onda u mnogo drugačijem tonu dodao kako se to nije na isti način vratilo. Uvek mi je drago da tako proćaskam sa ljudima, poslušam šta misle i kakav je njihov pogled na svet.

 

Pre nego što sam zaspao sam konstatovao da se ovaj trajekt najviše ljuljao od kako prelazim preko Baltika. Nadao sam se samo da neće pokrenuti mučninu. Srećom sam brzo zaspao, pa nisam stigao ni da se nasekiram kako valja.
 

[AMomcil 641 Napisano April 14, 2022]

2. dan (18.09.2021): Svinoušće - Budimpešta

 

Na izlasku iz trajekta me je dočekalo hladno poljsko jutro. Stajem da obučem zimske rukavice koje me svojim rupama podsećaju na pad u Slovačkoj kod Banske Bistrice 2014-e. Kupio sam ih u Louisu u Berlinu pre nekih 10 godina (zar je već toliko vremena prošlo) i vreme je za nove. Pred put sam razmišljao da bih opet mogao da svratim u Berlin po novu jaknu, ali i rukavice su dobar povod. Zamolio sam damu iz Gugla da me odvede do Berlina, u Louis radnju.

 

Stižem do radnje već oko 10 sati. U toj radnji sam bio desetak godina ranije, kada sam kupio Suzuki V-Stroma 650. Doleteo sam sa porodicom, prespavali smo i večerali u Berlinu, kupio mnoštvo opreme i za sebe i za motor i još uštedeo novca. Tolike su razlike cena bile u odnosu na norveške. Radnja je ogromna i odlično opremljena, kakvu je se i sećam. Konačno jedno mesto gde mogu da razumem kako se moja draga oseća u radnji sa ženskim cipelama na rasprodaji.

 

 

Sećam se koliko je hladno bilo sinoć u Švedskoj i jutros u Poljskoj i uzimam topli dugački donji veš, nešto što sam zaboravio poneti. Takođe i dodatni USB punjač (imam već jedan ali prošlogodišnji gubitak pred Alpe me je dosta opekao). Ovaj još ima i dva metra kabla, što je ispalo sjajno - direktno punjenje ispod jakne, čak i po kiši.

 

Još rukavice. Ima sijaset modela, meni trebaju i zimske i jesenje, letnje dobre imam. Međutim, čak i u radnji opremljenoj kao što je Louis dolazim brzo do dobro mi poznatog problema - veličine. Slično je i sa kupovinom cipela - ne tražim ja model koji mi se sviđa, nego odmah pitam “Jel imate nešto 47-48?”. Rukavice nosim obično 13/14 ili 4XL, a to su obično najveće koje se masovno proizvode. Šta ću kad imam šake kao orangutan. Šta li tek rade momci sa još većim šakama, košarkaši recimo? Ostaviću ih njihovoj muci, ja sad imam dosta svoje. Nalazim na kraju dva jesenja modela odgovarajućih veličina: Held sa Goretexom i neke Probiker trt-mrt upola cene sa noname membranom. Biram te “čuvene” Probiker, najviše jer Held idu ispod, a ne preko jakne, što mi ne uliva poverenje što se kiše tiče.

 

Krećem dalje ka jugu sa novim rukavicama i odmah kreće kiša. Posle nekog vremena ponovo zaključujem da ipak vredi platiti ekstra za Goretex rukavice, jer su mi ruke mokre već posle par sati. Grejači ručica priskaču u pomoć.

 

Plan je bio da nastavim dalje preko Drezdena, pa onda preko Praga. Međutim, po ko zna koji put, zalutao sam na nemačkim autoputevima. Prenulo me je kad sam video tablu sa natpisom “A15 Wroclaw toliko i toliko kilometara”. Stani bre, kakav sad A15, zapamtio sam toliko da treba samo da se držim A13 na jug do Drezdena, a onda bih pitao GPS kuda ka Pragu. Opet me je uhvatila na spavanju jedna od onih nemačkih zbunjujućih (za mene makar) petlji na autobanu. Išao sam sa A13 na jug i trebalo je izaći i skrenuti na izlaz desno da bi se ostalo na A13, dok je nastavak puta pravo prešao zapravo u A15 ka istoku. Dakle, treba skrenuti da se ne bi skrenulo sa puta, a ja nisam skrenuo, pa sam skrenuo ka Poljskoj.

 

U Poljskoj sam sišao sa autoputa, namestio GPS da me vozi na jug, nazad u Nemačku Put je bio jako lep, gusta šuma, simpatična seoceta usput. Odjednom prođoh tablu da sam ponovo u Nemačkoj. Razmišljam kako je teško bilo preći tu granicu pre samo 35 godina, a sada da sam bio malo manje pažljiv ne bih to ni primetio. Predeo i vožnja su divni, želim da nastavim tako pa ponovo stajem i biram rutu koja produžava malim lokalnim putem, tik uz granicu do Gorlica, onda ponovo u Poljsku pa na jug u Liberec, u Češkoj.

Međutim, posle nekog vremena shvatam da nešto nije u redu, nije to željena ruta. OK je, idem na jug, ali nekim dosadnijim putem. Opet stajanje, vidim da sam na većem putu malo više ka zapadu. Korekcija, nastavljam, ali posle nekog vremena sam opet na istom putu. Kapiram šta se dešava - Gugl mapa posle nekog vremena shvati da nisam na optimalnom putu ka Beogradu (hvala lepo, nisam ni hteo) i onda mi ljubazno nudi da me vrati na taj optimalni put, znači nazad na najbliži auto put. To onda i naznači uz potvrdu na ekranu i ima se nekih 10-ak sekundi da se klikne na dugme za “Ne, hvala” ako se ne želi promena. Pošto je meni telefon u džepu i slušam samo uputstva nikako ne mogu da se petljam sa ekranom. Sećam se kako me je tako maltretirao pre par godina u Istambulu i stalno slao u Evroazijski tunel koji je zatvoren za motore.To su naopako uradili, trebalo je obrnuto, da dugme bude “Važi, slažem se” i onda bi bilo logičnije. Meni makar.

 

Predajem se i odustajem od putića uz granicu, ali ne i od Libereca. Skidam slušalice i za nastavak puta koristim dobre, stare saobraćajne znakove. U Liberecu sam u dva navrata kupovao i menjao gume, prošli put baš na putu za Rusiju pre par godina, poznat mi je kraj. Tu se uključujem na auto put, pa ka Pragu, pored Mlade Boleslave (Škodina fabrika), zatim ka Brnu.

 

Nižu se kilometri, dobro mi ide. Pomogli su mi doduše moji stari znanci - tablete protiv bolova, Ibuks i Diklofenak, dobri drugari. Ovog puta uzimam ih malo i preventivno, ujutru i uveče. Jer kad se oštar bol pojavi, nema više ništa od duže vožnje.

 

Razmišljam da potražim već smeštaj, ali negde u glavi mi čuči informacija da od Budimpešte do Beograda ima oko 600 km, pa odlučujem da se ipak nekako protegnem do tamo i na pumpi bukiram noćenje u Budimpešti, blizu aerodroma da ne gubim vreme zavlačeći se u grad.

 

Kako kilometri odmiču, postaje mi sve neugodnije. I dalje se provlači poznati bol u leđima, ali me sve više muči trtična kost. Na pumpi jednoj jedva silazim sa motora, treba mi par minuta da prohodam normalno. Ne odgovara mi sedište RT-a, posebno kako vreme prolazi.

 

Primećujem jednu interesantnu pojavu. Kako prolazi dan i dolazi veče trebalo bi da je sve hladnije. Međutim, pošto sve vreme vozim brzo na jug, temperatura je zapravo blago rasla. Dok sam stigao do hotela negde oko ponoći, u Budimpešti je bilo toplije nego u sred dana oko Berlina.

 

Jako sam umoran i drago mi je da ne vucaram više kofere u hotel, već samo šta je neophodno. Plus laptop, da ne nestane tokom noći. Proveravam kilometražu i računam da sam prešao nešto preko 1250 km, što je novi dnevni rekord. To uopšte nije bilo planirano, već se malo odužilo vraćanjem u Poljsku, ali pre svega jer sam potegao skroz do Budimpešte. Ček, nešto tu ne štima, brojke se ne slažu. Gledam sutrašnju rutu do Beograda - samo 380 km! Znači, omašio sam rastojanje za više od 200 km, inače mi ne bi na pamet palo da vozim toliko dugo, tražio bih smeštaj već negde oko Bratislave.
 

[AMomcil 641 Napisano April 14, 2022]

3. dan (19.09.2021): Budimpešta - Beograd

 

Dan je protekao u kratkoj vožnji bez ikakvih problema do Beograda.

 

 

Brzo i lako sam prešao oba granična prelaza, nije bilo ni velike gužve ni mnogo zadržavanja. Kako sam juče potegao junačku kilometražu i stižem ranije nego što sam planirao, odlučio sam da to iskoristim.

 

Odvezao sam se direktno do Baneta i ostavio mu motor da uradi servis svega što misli da je potrebno. Izgleda da me čeka dugačak put, pa da budemo spremni i motor i ja. Bane me potom odvezao do Bobana, njemu sam ostavio sedište motora da ga presvuče, uradi praktično novo sedište i da me spase muka na daljem putu.

 

Ostalo je vremena i za druženje sa porodicom i, posebno mi drago, koncert Vlatka Stefanovskog na Tašu.

 

[AMomcil 641 Napisano April 14, 2022]

Pit stop (20.09. - 23.09.2021): Beograd

 

Sledilo je pet radnih dana u Beogradu (zato sam teglio laptop sa sobom). Iskoristio sam naravno vreme i da se vidim sa rodbinom i prijateljima.

 

U sredu sam se sa prijateljem provozao do Avale, da obiđemo novi toranj i stari spomenik, malo se prošetamo. Ispred tornja sam sreo vrlo interesantnog “kolegu” iz Italije. Naime, Danijel je kapetan italijanske vojne policije, negde iz okoline Venecije, koji ima pasiju za dugačkim i egzotičnim moto turama. Poznat je u Italiji i izdao je već i nekoliko knjiga o svojim putovanjima (https://www.instagram.com/danieledonin/).

Već dugo vremena svake godine provede ceo godišnji odmor (oko mesec dana) tako što sedne na motor i vozi negde gde nije ranije bio. Nešto što i ja pokušavam da radim po Evropi, samo još duže i udaljenije. Do sada je obišao preko 85 zemalja u Evropi, Aziji, Africi i Severnoj i Južnoj Americi. Pre 5-6 godina je jednog (od dva) BMW GS-a prevezao do Aljaske, pa ga zatim ostavio u Americi tako da svake godine može da nastavi put tamo gde je motor ostavio. Ove godine je morao da ga vrati iz Urugvaja zbog nekih administrativnih problema. Motor je inače sav u rag’n’bone izgledu, prekriven različitim uspomenama sa posećenih predela.

 

Danijel je veoma komunikativan i prijatan momak. Ćaskali smo dugo, o sličnoj pasiji i dogodovštinama sa putovanja. Meni je najupečatljivija bila da je jednom u Južnoj Americi, posle pada sa motora, vozio 20-30 km sa slomljenom ključnom kosti dok nije stigao do prve civilizacije po pomoć. Uzvratio sam sa mojom vožnjom od 1000 km od Sankt Peterburga do Osla sa puknutim leđnim mišićem, ali se svakako zna ko je tu bio veći majstor.
Mislim da Danijel živi moto život o kome sam maštao za sebe. Uz tu razliku što Danijel još nema porodicu, pa može da se potpuno posveti ovoj strasti. Da mogu da premotam film, voleo bih da sam u ranim 20-im posvetio godinu-dve takvom putovanju po svetu na motoru. Životni film se, na žalost, ne može premotati, ali srećom ostalo je još dosta prazne trake, da se snimi po još koja scena, dok se može.
Sve najbolje i puno sreće Danijele, gde god da te put odvede!

 

Vredna pomena je i poseta Banetu, koji mi je uradio kompletan servis na BMW-u i postarao se da me sigurno vrati kući. Bane u svojoj kući, u dnevnoj sobi na spratu, ima ne jedan, već dva i po motora!

 

 

Pitam ga šta će sa tim starim BMW-om, kad završi restauraciju, kako će da ga snese na ulicu iz sobe sa prvog sprata? Ma nema problema, odgovara Bane, rastaviću ga, izneti u delovima i sklopiti očas posla. Svaka čast Bane, meni je avantura da namestim vizir na kacigi!

 

U toku nedelje pala je i definitivna odluka - idem na plan A, znači krug oko Iberijskog poluostrva, oko Španije i Portugala!
Sestra me pita jesam li se spremio, isplanirao, znam li kuda ću? Pa u Španiju i Portugal, odgovaram. A od spremanja imam motor, telefon, pasoš, karticu sa nešto para i to je sve što mi treba. Videću kuda će me put odvesti.
 

[AMomcil 641 Napisano April 14, 2022]

4. dan (24.09.2021): Beograd - Ljubljana

 

Pred sam polazak sam pokupio novo sedište od Bobana. Ranije mi je radio sedište za V-Stroma i spasao mi je zadnjicu, prestao sam da koristim vazdušni jastuk, AirHawk. Odlično je ispalo, dobro izgleda, malo je povišeno, deluje udobno. Uzeo sam motor od Baneta, kaže da je zadovoljan, naštelovao je i motor i kaže da će imati sada više snage, posebno na nižim obrtajima.

 

Na put sam krenuo oko 18 sati i nije se mnogo šta zanimljivo dešavalo. Nije bilo gužve na auto putu, brzo se prešla granica, prvo sa Hrvatskom, a potom i sa Slovenijom. Pošto sam kasnije pošao, nisam želeo da mnogo stajem, da bih što dalje stigao.

 

Novo sedište je bilo dosta tvrdo, posebno u samom početku, pošto je skroz novo, treba malo vremena da se razgazi, ili možda prikladnije “razguzi”. Međutim kako je vreme proticalo, počelo je polako da popušta i postaje udobnije.

 

 

Kako je došlo veče, procenio sam da je dovoljno da se stigne do Ljubljane, a voleo bih i da je malo obiđem, nikad još nisam bio u glavnom gradu Slovenije. Našao sam prenoćište malo van grada, bilo je puno povoljnije, a i jednostavno za parkiranje. Noć je pala i uživao sam na delu autoputa posle otprilike Novog Mesta. Mali saobraćaj, krivudav put pun brzih zavoja, šumovit predeo okolo, najlepši deo puta danas, sigurno.
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

5. dan (25.09.2021): Ljubljana - Kan

 

Ujutru sam se odmah odvezao do centra Ljubljane. Lep sunčan dan i Ljubljana se ispostavlja veoma zanimljivom. Ima šta da se vidi, podseća najviše na austrijske gradove, ali ipak sa slovenskom dušom. Možda me dosta podseća na Prag? Slučajno nailazim na slovenačko-srpski klub, a konstantujem i kako ulične korpe za smeće imaju tri kese, za sortiranje đubreta.

 

 

 

Vrlo brzo shvatam razmere probleme koje mi pravi muka sa plućima i disanjem, zamorom. Već posle par stotina metara sam zadihan, moram da idem mnogo sporije nego inače. Uzbrdice predstavljaju ozbiljan izazov. Neću da dozvolim da mi to potpuno pokvari putešestvije, ali se moram prilagoditi. Moraću hodati sporije, češće se odmarati, pa videti kako ide.

 

 

 

 

U samom centru Ljubljane se nalazi lepo sređen deo sa puno uličnih tezgi i pored jedna pekara. Burek sa sirom i još jedan sa jabukama za doručak i širok osmeh. Kakav početak dana.
Malo dalje je prava otvorena pijaca, smeštena na trgu u strogom centru grada. Na rubu pijace nalazim nešto što nikad pre nisam video - automate za mleko, jaja i domaće ocvirke (šta god to bilo).

 

 

 

Sama pijaca je vrlo čista i odlično uređena sa raznovrsnom ponudom. Sa setom razmišljam o tome kako je moj rodni Beograd “uredio” i sklonio, sakrio pijace po gradu, dok je u Ljubljani jedna centralno, na trgu, pretvorena u pravu turističku atrakciju. Poslovica kaže da se pametan stidi onog čime se budala ponosi, ali možda neki put bude i obrnuto.

 

Kroz pijacu se šetao i gospodin hraneći grožđem svog ljubimca, emua (ili možda noja). Sasvim normalno.

 

 

Na brdu pored centra nalaze se stari grad i trvđava. Obzirom na situaciju, vrlo rado koristim žičaru do vrha. Za ulazak u žičaru potreban Covid test ili vakcina. Divan pogled odozgo i lep kompleks.

 

 

Vreme je da se krene dalje. Sledeća meta je Milano. Do njega autoputem, pored Trsta, Padove, Verone, Breše. Planiram ipak stajanje samo u Milanu, dosta sam ranije vozio kroz Italiju i dosta mesta obišao. Put je dobar, gužve su oko gradova, inače nije strašno. Benzin je skup, ali ni putarina uopšte ne zaostaje. Srećom, makar nema puno naplatnih rampi, samo kod izlaska za Milano. Na ulazu u grad zovem bivšeg kolegu koji je baš iz Milana. Dobijam par saveta i krećem hrabro u sam centar, vodi me GPS. Kako prilazim centru sve je veća gužva, teško je i motor provući. Na jednom trgu vidim prazno parking mesto za motor, ubeđujem se da je dovoljno blizu centra i nekako uspevam da se uvučem između silnih vespi.

 

Milano je veoma živ, užurban grad. Takođe i vrlo poš mesto, video sam na ulicama više Ferarija i Lambordžinija nego u ostatku Italije. Sigurno bi to mogao da kažem i za visoku modu, samo kada bih umeo da je prepoznam. Lakše primetim imućnog muškarca u krizi srednjih godina (Ferari) nego damu ukrašenu odgovarajućom skupom garderobom i nakitom. Ali tu su, sigurno.

 

 

 

Centar Milana je izuzetan, ispunjen atraktivnom arhitekturom. Šetam se lagano do Milanske Skale, spolja zapravo deluje relativno jednostavno, obzirom na okruženje.

 

 

 

 

Katedrala je ogromna, lepa i okružena gužvom. Shvatam da se održava i neki politički skup, organizovan od desničarske partije Fratelli Italiani. Puno parola, balona i puno mladih. 

 

 

Tražim po centru panceroteriju Luini, po savetu kolege. Kaže da su tu u centru jako dugo, daleko pre nego je sve postalo fensi. Dodaje da uzmem originalnu, tradicionalnu pancerotu, samo paradajz i mocarela sir. Dok sam našao Luini, prolazim pored super fensi ogromnog kafea na sprat. Na ulazu je vratar, ulazak samo sa Kovid pasošem.

Kod Luinija je bio solidan red, ali se čekanje isplatilo. Testo pancerota me najviše podseća na krofne ili uštipke, apsolutno su sjajne. Hvala na savetu! Ipak, žalim što nisam uzeo i jednu modernu, sa Nutelom.

 

 

 

Vratio sam se nazad do motora, gužva u gradu još veća. Pored mene su na maksi skuteru prošli tata i njegova devojčica koja možda ima četiri - pet godina. Curica sem svog dodatnog sedišta ima i nastavke (sigurnosne pojaseve) za nožice, jer su suviše kratke da može da stane na oslonce za noge skutera. Slikam ih, sa mišlju kako sliku možda ne bi trebalo da vidi moj šestogodišnjak, kome stalno odlažem prvu vožnju. Pred put mi je baš ponosno pokazao kako je izrastao dovoljno da može na oba oslonca da stavi noge, što smo pominjali kao najveću prepreku.

 

 

Krećem dalje oko 18 sati. Prethodno tražim negde povoljno noćenje i interesantno, nalazim ga u Kanu, od svih jeftinih mesta. Razdaljina odgovara, idem pravo tamo.

 

Put vodi na jug, ka Đenovi, a kod nje treba skrenuti na zapad, ka Francuskoj. Deo puta kroz brda severno od Đenove je bio sjajan. Noć, praznan put, brze i vijugave krivine, kao poručeno za vožnju bajkom.
Konačno, stižem na račvu - Livorno na jednu, Ventimiglia na drugu stranu. Uh, nisam memorisao na mapi mesta između Đenove i Francuske. Nadao sam se makar nekom znaku koji bi ukazao ka Nici, Kanu, Monaku ili (taman posla) Francuskoj. Ništa od toga, kuda sada?
Novi znak ka skretanju za Livorno dodaje i Đenova Zapad. Računam da sam negde severno od Đenove i to mi zvuči kao dobar smer. Posle nekog vremena nova tabla - pravo ka Đenovi Istok. To ne zvuči dobro, ali ima još dosta do prve pumpe, gde konačno mogu da stanem i proverim GPS. Ma jasno, idem tačno u pogrešnom smeru - Livorno je ka istoku, a Ventimiglia na zapadu, na granici sa Francuskom. Eh, Italijani, zar bi vas ubilo da ste stavili neki znak na mesto van Italije, rekao bih da je Nica recimo ipak poznatija od Ventimiglie..

 

Potrajalo je još 10-ak kilometara dok sam mogao da se okrenem. Sve u svemu, oko 50 km izgubljeno zbog pogrešnog skretanja, a već sam i umoran. 
Glavni uzrok problema je u tome što je Samsung, u svoj mudrosti, odlučio da na modelu S21 ukine dobar, stari 3.5 mm priključak za slušalice. Kome to još treba, jel da? Valjda će svi koristiti nove, skuplje, bežične Bluetooth slušalice? Ali one uglavnom ne izdržavaju 10-12 sati vožnji na motoru (sem GPS-a slušam puno i muziku, posebno na auto putu). A i već imam odlične slušalice koje se jako dobro slažu s kacigom i ne žuljaju.
Uzeo sam pre puta USB-C -> 3.5 mm prelaz i on, iako je gnjavaža, funkcioniše. Međutim, nezgodna je posledica da sad ne mogu istovremeno da koristim slušalice i punim telefon preko USB 12V punjača. Kako mi se u Milanu telefon ispraznio, morao sam da ga punim na putu ka Đenovi, pa nisam mogao i da slušam GPS uputstva. A tad bi mi teta iz Gugla sigurno objasnila da Livorno nije baš usput.

 

Put dalje vodi pored čuvene Ventimiglie, zaobilazi Monako, pored Nice. Kasno uveče stižem konačno do Kana. Slušalice, GPS do hotela, centralno smeštenog. Parkiranje u pešačkoj zoni, odmah do hotela. Uvek je dobar znak videti grupu parkiranih motora i skutera, posebno lokalce.

 

Kad sam se smestio i presvukao, izašao sam da se malo prošetam i posle dugog dana baš sam se uželeo jednog piva. Oko hotela, u pešačkoj zoni, ima više restorana, ali svi zatvaraju u 11 uveče, zakasnio sam 10-ak minuta, ne služe više. Kažu kreni samo ka plaži ima puno barova, i tako je i bilo. Dve ulice potpuno prazne, ni žive duše, a onda kraj bliže plaže, sa barovima. Bar do bara, klubovi, mnoštvo sveta, iako je još rano, znači ovo je pravi Kan. Jedva nađoh da sednem napolju. Malo pivo 7€ - hvala lepo, dosta je jedno.

 

Šetnja po plaži i pesku i nazad u hotel.

 

 

 

Primećujem sa smeškom da je hotel skoro na ćošku Srpske ulice (Rue des Serbes). Sećam se kako sam jednom davno noćio slučajno blizu Beogradske ulice (Rue de Belgrade) u Parizu, blizu Ajfelove kule. 

 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

6. dan (26.09.2021): Kan - Taragona

 

Dobro sam se naspavao, jako bitno jer dugačak dan sledi (svaki će zapravo biti dugačak do kuće). Dok pakujem stvari na motor čavrljam sa znatiželjnim Francuzem, koji je svog novog GS-a 1250 parkirao odmah pored. Pita kako me služi RT, kao i da li nameravam da ga zadržim i kad pređe 100.000 km, kako je to kul, retro. Kakav crni retro, mislim se, odmah bi ga menjao za mlađi model ili sa manjom kilometražom, samo da mogu da priuštim. Zapravo, i mogao bih da priuštim noviji model, ali onda nema para za putovanja, kvaka 22. 
Svaka sličnost odnosu muškaraca i žena je sasvim slučajna.

 

Nošenje samo neophodnih stvari sa sobom iz kofera mi se sve više sviđa, ali ima i mana. Recimo kad mi kesa sa prljavim vešom ispadne, otvori i njen sadržaj fino raspodeli svugde oko motora, kao ovoga puta.
Spakovao sam konačno sve stvari i shvatam da sam tačno preko puta pekare. Na ulazu u pekaru parfimisani antibak, ipak je ovo Francuska. Par kroasana i đus, tačno što je doktor prepisao. Idemo dalje.

 

Sledeće odredište je Andora i, pošto nešto kasnije polazim, ne želim da gubim mnogo vremena, ne planiram da svraćam nigde drudge u Francuskoj. Plan je da se držim auto puta ka Nimu, a zatim ka Monpeljeu do Narbone gde se skreće, jer želim ući u Andoru sa severne strane.

 

Od početka dana je kilavo, oblačno, na ivici kiše. I konačno, nekih 100 km od Kana, počinje pljusak koji ubrzo prelazi u pravu provalu oblaka. Iz daljine sam video kako prosto ulazim u kišni oblak, ali nije se imalo gde. Vidljivost mala do nikakva, potok na auto putu, sva četiri migavca i lagano napred. Srećom brzo nailazim na pumpu, već zakrčenu parkiranim automobilima. Nalazim ipak mesto sa strane, ispod nadstrešice. Oprema je izdržala, suv sam ispod jakne, ali menjaju se rukavice, oblači još jedan sloj, zahladnelo je naglo.
Kao i kod ljudi, slično je i sa vremenom - što je bes intenzivniji obično kraće traje. Dok sam se obukao, svratio do toaleta, kupio vodu i sokove, nešto za grickanje kasnije, pljusak se smanjio i uskoro ostao na nivou kišice. Može se dalje.

 

Rekao sam da nisam planirao puno stajanja, ali silom francuskih prilika stajao sam vrlo često, nekad i na 20-30 km. Povod najradosniji - plaćanje putarine. Putarina na autoputevima u Francuskoj je skupa, kao i u Italiji recimo. Italijani međutim obično pokriju sve ulaze i izlaze sa autoputa naplatnim rampama, pa se samo jednom na ulazu uzme karta i onda jednom plaća na izlazu. Kroz celu Italiju sam platio putarinu tri puta (ali masno) - na izlazu kod Milana, Kana i na izlasku iz zemlje. Francuzi isto na nekim mestima koriste karte, ali često i ne, i onda stave naplatnu rampu pred svaki izlaz sa auto puta. Tada sledi zaustavljanje, skidanje rukavica, otkopčavanje jakne, uzimanje novčanika, kartice, plaćanje, pa onda sve unazad. Ako je vreme lepo ponekad ostavim novčanik u spoljnom džepu i onda mogu sve da obavim bez skidanja letnjih rukavica, a i to je gnjavež. A kada je kiša, kao danas, sve je još komplikovanije, moram lepo da sve zakopčam, namestim, traje duže. Moj savet vozačima automobila na naplatnim rampama, posebno kad pada kiša - radije budite iza pet, nekad i deset automobila, nego jednog bajkera.
Cela ta rutina vrlo brzo jako dosadi…

 

Kod Narbone sam skrenuo ka Tuluzu i posle nekih 100-ak km konačno sišao sa autoputa i krenuo ka Andori preko Pirineja. Taj deo puta je bio jako lep i ugodan za vožnju, bez velike gužve. Malo je počeo da me brine nivo benzina, a kako je počelo da se spušta veče i raste aktivnost insekata, jedva sam šta video od sloja bubica na viziru.
Konačno, pumpa, ali ne baš kakvu sam očekivao, najviše me podsetila na film Bagdad Kafe. Mala lokalna stanica u poljoprivrednom kraju, imala je samo jednu pumpu za dizel i jednu za benzin. Obe prastare, sa mehaničkim brojačima. Pored pumpi jedna kućica u kojoj mi se čini i živi radnik (ili vlasnik) sa pumpe. Unutra sedi čovek i razgovara sa poznanikom, a pored njih na šipki stoji ogroman šareni papagaj. Sva trojica zajedno ne znaju ni dve reči engleskog jezika. Ali uz dobru volju i ljubaznost (univerzalni svetski jezik), došlo se do aparata za kartice, a našao se i papir i malo vode za čišćenje vizira. Lakše se vozi kada se ipak nešto i vidi.

 

Brzo se stiže do obronaka Pirineja. Put krivudav, pravi planinski, ne zaostaje ništa za lepim Alpskim prevojima. Ulazi se često u oblak, smanjena vidljivost, ali je asflat dobar, nije velika gužva (oko šest uveče). Zapravo je puno veći saobraćaj iz suprotnog smera, posebno puno bajkera koji se iz Andore spuštaju ka Francuskoj. Uživam u krivinama, ipak se nešto naučilo prošle godine u Alpima, na onim silnim prevojima.

 

Ulazim u Andoru i shvatam da me GPS vodi u neki tunel. Dobra prilika da stanem i obučem se bolje, temperatura je sad već prilično pala i biće samo hladnije. A ne, nećemo prečicom tunelom, vraćam se malo na drugi put i nagrađen sam najvijugavijim delom, sa lepim serpentinama, do planinskog prevoja od preko 2400 metara.

 

 

Asfalt je odličan, usput su vrlo lepi pejsaži, a dopada mi se jako i arhitektura, sa puno upotrebe prirodnih materijala, kamena i drveta. 

 

 

Stižem tako do  Andora la Vele, glavnog mesta, smeštenog u manjoj kotlini među planinama. Nalazim poseban moto parking (uvek sam oprezan u nepoznatom mestu). Sad vidim da sam dobio i SMS koji me upozorava na roming, jer Andora nije u EU. Uh, gasim Mobile Data, valjda su one GPS mape učitane cele još u Francuskoj.

 

 

Obišao sam centar mesta i prilično mi se dopao. Sve je dosta stisnuto, prepuno restorana, ali pre svega radnji, svih mogućih poznatih i manje poznatih svetskih brendova. Ima i onih sa moto opremom, zlatara, luksuznih butika, ali i Zare, H&M-a, itd. Iako je nedelja, oko pola osam uveče, sve su radnje otvorene. 

 

 

 

 

 

Sve mi češće ponestaje daha, valjda i zbog nadmorske visine, a i generalnog umora. Mrak se spušta i shvatam da sam izuzetno gladan. Sledi jedna od omiljenih mi šetnji - traženje mesta za klopu. Suviše skupo, suviše dosadno, suviše fensi. Konačno jedna mala picerija, to je to. 
Kakve su vam pice, ali iskreno, pitam maskiranog radnika. Pa onako, OK, odgovara bez previše entuzijazma. Ali su zato hamburgeri odlični, dodaje. Može, daj jedan dupli. I flašu vode. Ček, stani, pošto je voda? Evro i po, važi. I tu krene priča kako je znalo da bude neugodnih iznenađenja (vidi putopis po Alpima, Sent Moric). Nastavljamo da ćaskamo, momak je vrlo simpatičan, iz Belorusije.

 

 

Saznajem da Andora nije baš tax free raj, ali da je blizu i da je porez na promet nekih 4-5%. Zemlja zarađuje najviše od turizma, i to tokom cele godine. Dolazi se zimi radi skijanja, leti na pešačenje, ima bajkera, biciklista, a vrlo jak je i šoping turizam (zato radnje rade non stop). Cene su generalno niže nego u Španiji i Francuskoj. A život je kaže opušteniji.

 

Hamburger je bio zaista izvanredan i ogroman, međutim pada mrak i vreme je da se ide dalje. Našao sam i sledeće prenoćište - u Taragoni, nešto južno od Barselone.
Pre izlaska iz Andore ide obavezno stajanje na pumpi, benzin je daleko najjeftiniji u okruženju, sipa se do maksimuma, da se nađe mesta za kap više.
Na ulasku u Španiju ide brz pregleda dokumenata, bilo je svega par vozila. Međutim iz suprotnog smera, iz Španije, bila je velika kolona vozila, primećujem po tablicama uglavnom iz Andore.

 

Sledi fin, vijugav put, skroz negde do Tarege. Sada se već smrklo, saobraćaj u mom smeru je vrlo mali. Uslovi su dobri, ali shvatam da mi brzinu pre svega ograničavaju farovi, jednostavno ne vidim dovoljno dobro, čak ni sa dugim svetlima. Što jer su slaba, a što jer nisu baš optimalno usmerena. Uključujem neko vreme one za maglu (i njih je Bane popravio) i mnogo je bolje, ali vozači iz suprotnog smera nemaju baš previše razumevanja. Neki se ljute, blicaju. Štos je što je prekidač svetla za maglu na kontrolnoj tabli, pa nije baš lak za često prebacivanje. Ništa, idemo nazad na kratka/duga svetla, bar dok se saobraćaj iz suprotnog smera ne razredi, što se posle nekog vremena i desilo.

 

Ponovo autoput, navigacija do hotela, slušalice sam već imao jer sam celo veče slušao muziku. Već sam umoran, jednolična je vožnja, prošlo je i jedanaest uveče. Odjednom, pred samom Taragonom, iz noći se pojavljuje ogromna, beskrajna, jako osvetljena industrijska struktura. Dugačka kilometrima, nikako je proći. Ogromni silosi, cevi, mostovi, jako svetlo, podsetilo me na film Blejd Raner. Kasnije sam saznao da se radi o naftnoj rafineriji Repsol Taragona, jednoj od najvećih u Španiji. Preko dana je verovatno ne bih ni primetio, ali u gluvoj, bistroj i mračnoj noći, zaista je delovala kao grad iz SF filmova.

 

Nikako stići do Taragone i hotela, par pogrešnih skretanja na ogromnim kružnim tokovima na prilazu gradu. Kružni tokovi su mana navođenja samo glasom. Kaže gospođa iz Gugla “izaći na četvrtom izlazu”, ali bez pogleda na mapu ne vidi se da je to levo. Onda brojim jedan, dva tri… Ček, jel su ovo bila dva izlaza ili jedan put sa odvojenim trakama? A ovo jel uopšte put ili samo neko odmorište? Hajde nek bude ovo četvrti. “Za 5 kilometara, napravite polukružno skretanje”, znači nije bio četvrti izlaz. Ne pomaže ni činjenica da ovaj telefon ima dosta neprecizan GPS, stari se bio bolje pokazao, dok ga nisam sredio, jasno.
Stajem u stranu i prelazim na old skul - gledam i memorišem mapu, bar komplikovanog dela. Pomaže, ubrzo sam u centru i brzo stižem do hotela, tj. hostela.

 

Razmišljam usput gde je najmudrije parkirati, rekoh da prvo vidim gde je taj hostel. Na moje veliko iznenađenje tačno ispred vrata hostela je namenski moto parking, potpuno prazan. Ne mogu da verujem, to je to, sveti gral putovanja. Kažu da mnogi provedu ceo život tražeći idealan parking, dok samo neki uspeju u tom cilju. I evo, ja sam ga našao, metar od ulaznih vrata. Gejm over, bliže ne može.

 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

7. dan (27.09.2021): Taragona - Altea

 

Taragona ima vrlo bogatu i dugu prošlost i bio je veliki i bitan grad još u rimsko vreme. To se oseća u šetnji po gradu gde ima zdanja iz puno različitih perioda - počev od rimskog amfiteatra i zidina do modernog doba.

 

 

Moj hostel se nalazi tačno preko puta kafane sa lokalnim pijancima i čudnim likovima od ranog jutra. Kraj nije luksuzan, ali je živ, sa uskim starim ulicama sa kaldrom u starom lučkom delu grada.

 

 

Stižem i do modernijeg dela grada, sa fontanama, kao i rimskim mozaikom, zidinama. Iako se isto nalazi u Kataloniji, Taragona mi deluje rustičnije od recimo Barcelone, imam dosta drugačiji osećaj u obilasku grada.

 

 

 

 

 

Vraćam se do hostela, ostavljam telefon i novčanik, uzimam kupaći i peškir. Vreme je za plažu, udaljenu 10-ak minuta hoda. Plaža je peščana, vrlo prostrana. U blizini se nazire luka, na horizontu ukotvljeno više velikih transportnih brodova. Prilično je toplo, međutim ima malo ljudi, 11 je sati.

 

 

Voda je vrlo topla, uživanje je uroniti se posle toliko dugo putovanja i šetnje. Na veliku žalost, shvatam da plivanje teško ide, rapidno gubim dah, napornije dosta nego sa hodanjem. Neka, dobro je i lagano plivuckanje, plutanje, brčkanje, zapljuskivanje talasima u plićaku. Pola sata bez ikakvih briga i misli, pravi letnji odmor na početku jeseni.

Dok sam ležao u plićaku primećujem onižeg gospodina, preplanulog, osedelog, nešto starijeg od mene, ali izgledom u puno boljoj formi. Stigao je biciklom, spustio se stepenicama, zatrčao u more, otplivao kratko, ali jako, izašao i istuširao se, obrisao, skočio nazad na bicikl i odjurio dalje. Sve u nekih 5-10 minuta. Sigurno lokalac. Mislim se kako bih i ja tako živeo, samo da mi se povrati zdravlje. Ali bilo ga je letos, pa se opet ne sećam da sam bio ovako aktivan...

 

Idemo dalje na put, sledeća stanica je Valensija. Na jednoj benzinskoj pumpi nailazim na vrlo interesantan auto, kabriolet, koji podseća na neki super bagi. Delovao mi je poznato, iz emisija Top Gira, pa sam na kraju prišao vozaču i malo smo proćaskali. Ispostavlja se da se radi o holandskom Donkervoort JD70. Vozač, sredovečan i dobrodržeći muškarac, priča sa puno strasti o svom automobilu, njegovom Audi motoru, laganoj karoseriji od ugljeničnih vlakana, performansama. Pokazuje mi na pragu pločicu sa natpisom “Ručno izrađen za gospodina X, serija Y/70”. Pitam jel on “osoba X”, ili da zovem policiju? Smeje se, da to je njegov auto, drži lanac restorana u Holandiji i za taj novac je kaže mogao uzeti Ferarija, ali želeo je nešto što je manje statusni simbol, a više čista mobilna uživancija. Verujem mu, jer auto je izuzetno spartanski opremljen, bez recimo klime, ekstremno tvrd i sportski i zaista treba biti entuzijasta da se potegne njime od Holandije do Španije.
Rekoh mu da mi se sviđa njegova kriza srednjih godina, da je ispoljava sa stilom i da je više kul od moje, tj. lomatanja po Evropi na motoru. I na to se smeje, kaže ima tu nešto, a ta kriza ne pita gde udara, pa ko koliko i šta može da priušti. Šta žena kaže na sportski auto i putovanje? A ne, njegovu devojku (mlađa, morao sam da pitam) to ne interesuje, putuje sa prijateljem, vidim ga malo dalje sa putno napakovanim BMW GS motorem.
Na kraju ga pitam koliko autić košta i odmah se izvinjavam, to je već bilo neukusno. Ipak odgovara, oko 250,000 € je bazni model, a ovaj njegov je maksimalno napucan i tako…

 

 

Naknadno shvatam da je holanski restorandžija verovatno najimućnija osoba do sada sa kojom sam tako neobavezno ćaskao o bilo čemu. Zapravo je bio simpatičan i pristupačan. Nisam osetio aroganciju, već zadovoljstvo i ponos svojom igračkom i hobijem.

 

Ulazim nešto kasnije u centar Valensije, malo kružim tražeći dobro mesto za parking i nalazim konačno veliki niz skutera i motora, uvaljem se na kraj. Bio je vrlo topao, vruć dan, a nameravao sam da se malo više prošetam. Zato se presvlačim, na ulici, malo skriven iza motora, u šorc i letnje cipele. U koferu ima mesta za čizme, ali ne i za jaknu, nju nosim sa sobom preko ruke. 
Tek tada sam se malo osvrnuo i primetio da sam parkirao tačno ispred prelepog zdanja Nacionalnog Muzeja Keramike. Sledi obilazak Valensije.

 

 

 

Kako za par sati obići jedan veličanstveni grad, u kome se može provesti istražujući i dobrih nedelju dana, kakva je i Valensija? Na ovakvim putovanjima to je svakodnevni problem. Jedan od pristupa je detaljna priprema sa planskim obilascima određenih zdanja i atrakcija. Međutim, često ne znam ni gde ću zastati, a previše planiranja, u mom slučaju makar, obično dovodi do previše izmena planova. Kako je pesnik Robert Berns rekao (a Stajnbek od toga napisao celu knjigu) “I najbolji planovi miševa i ljudi padaju u vodu”.
Moj pristup obilaska novog grada je tako poput nekog planskog lutanja, istraživanja. Koristim dosta Gugl Mapu, na kojoj se obično centar grada, posebno istorijski, označi posebnom, žućkastom bojom. Tu mogu da vidim i veličinu područja, procenim koliko mogu toga da obiđem peške. Kad se zumira, mapa prikaže i neke najpoznatije atrakcije, a ponekad se konsultujem i sa Wikipedijom oko toga. Odaberem tako nekoliko rasutih mesta koja baš želim videti, a ostalo je improvizacija. Često proverim na mapim gde sam, da li u blizini ima nešto interesantno, vredno obilaska. A često se i prepustim oku i ulicama da me vode da vidim šta ima iza ćoška, pa onda sledećeg…
Na taj način dosta vidim, doživim, osetim neko mesto za kratko vreme. Sa druge strane, sigurno nešto i preskočim, kao što sam recimo prethodni dan u Andori La Vela prošao sam par stotina metara od čuvenog spomenika Salvadora Dalija, što sam otkrio iste večeri čitajući o Andori ušuškan u udobnom krevetu u Taragoni.

 

 

 

Koristeći oprobanu istraživačku formulu, proveo sam oko sat i po lutajući ulicama Valensije, od jedne do druge divne Barokne građevine, upijajući atmosferu ulica i prolaznika.

 

 

 

 

Dosta je bilo građevinskih radova, posebno u samom centru, koji su diktirali drugačije rute. Ipak, stiglo se do katedrale, glavne pijace, stare berze svile i dosta drugih znamenitosti grada.

 

 

 

 

Morao sam da hodam sporije nego ranije, sa više odmaranja, a to je iziskivalo nešto više pažnje oko toga koliko daleko ću hodati u raznim smerovima i malo više planiranja rute nego obično.
Na kraju su me umor i glad, stari podsetnici prolaska vremena, podsetili da je vreme da se nešto pojede, malo odmori, pa nastavi dalje na put.

 

Sledi meni jedan od omiljenih zadataka - naći lep restoran, da ne bude skup, da hrana bude dobra, sa lepim mestom za sedenje. Posle kraćeg obilaska, odluka je pala, kao i tema za danas - paelja sa plodovima mora. Odličan izbor.

 

 

Iz restorana sam pozvao telefonom poznanicu koja je iz ovih krajeva, konkretno iz Benidorma nešto južnije. Savetuje mi da obiđem Denju (Denia) i Alteu. Poslušaću savet.
Trebalo je malo više vremena naći gde sam parkirao motor. Na kraju sam se poslužio fogotrafijom motora sa telefona koja otkriva GPS poziciju gde je snimljena. Čuda moderne tehnologije.Iz tog razloga (a i dokumentacije usled eventualne krađe ili nesreće) obično i napravim fotku tamo gde sam parkirao.
Sledi presvlačenje, bio je zaista veoma topao dan, i dalje na put.

 

Put ka Denji je bio veoma interesantan. Predeo je bio drugačiji, sa dosta rasutih brdašca. Jedno mi je privuklo pažnju jer je bilo puno tesno grupisanih belih kuća, baš svih belih, dok u dolini ispod brda nisam primetio nijedno naselje, tek po neku kuću. Kao da je bilo naselje na ostrvu u sred mora. Moguće da to potekne od crkve (ili džamije, istorijski u ovom delu) na najvišem lokalnom uzvišenju, oko koje se kasnije obrazuje naselje. 
Primetio sam dok sam vozio i drugačiji miris nego oko Taragone, ili prethodno u Francuskoj, Italiji. Verovatno vezano za lokalno rastinje, cveće.

 

Do Denje sam lako stigao, ali sam se tamo zapetljao u mreži isprepletanih uskih uličica. Na kraju sam našao mesto za parking i krenuo u obilazak. Palo je veče, nisam mislio da ostanem duže u mestu, pa se nisam presvlačio, već sam samo jaknu ostavio u koferu.

 

 

Deo pored mora je pun restorana, malo dalje ima dosta barova i radnji. U samoj luci se nalazi jako interesantan spomenik Italijanu Umbertu Masetiu, dvostrukom moto GP pobedniku iz 50-ih.

 

 

Centrom grada dominira srednjovekovna mavarska tvrđava smeštena na manjem brdu. Nisam u ovom stanju rad da se pentram gore, pa je zaobilazim uskim uličicama i sa druge strane vidim da je prokopam tunel ispod brda, poduprt metalnim nosačima. Nisam jedini kome se ne ide puno uzbrdo.

 

 

Vrlo simpatičan primorski gradić, ali vreme je da krenem do Altee, gde sam bukirao prenoćište.
Veče je toplo i već sam zažalio što sam se šetao dugo okolo u moto pantalonama i čizmama. Sada već dolazi do dehidracije, nisam pio vode još od one slane paelje. Međutim, nigde neke radnje da kupim vodu. Kod samog motora sam konačno našao automat sa kolom, pivom i (olakšanje) hladnom vodom. Daj jedno tri flašice! Međutim, ne prima kartice, samo kovanice. Uh, ko još nosi sa sobom novčiće, automat bez kartica, srednji vek.. 
Treba mi voda, jako. Vršljam okolnim uličicama i srećom blizu je bio mali restoran gde sam mogao da kupim par flašica vode. Idemo za Alteu.

 

U Altei je bilo malo lutanja da se nađe hotel, jer Gugl mapa nije bila baš najpreciznija, niti sa kućnim brojem, niti sa jednosmernim ulicama. Kad sam se konačno smestio shvatio sam da se radi o restoranu sa nekoliko soba na spratu. Dugačak je dan, umoran sam, ne ide mi se okolo. Sveža riba za večeru i jedna ogromna čaša sangrije. Dve sangrije, da ona prva ne bude usamljena.
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

8. dan (28.09.2021): Altea - Marbelja

 

Altea ima lepu promenadu uz more i divan stari gradić na brdu. Plaža je široka, od oblutaka, i pored nje ide široko šetalište pod palmama sa povremenim velikim kružnim proširenjima (za koje nikako nisam shvatio čemu služe, nemaju izlaz na plažu, možda u sezoni služe kao bašte restorana). Podseća me sve najviše na Francusku, Nicu recimo, drugačiji utisak dosta od Denje. 
Za kupanje će biti vremena nešto kasnije, dok malo otopli, a sad ide napad na brdo u središtu mesta, na čijem vrhu se nalazi stari grad.

 

 

 

Imam utisak da do starog grada ima hiljade stepenika, idem polako, povremeno zastajkujem i odmaram, ali vredno je bilo truda.

 

 

Delovalo je kao da sam otišao u neko skroz drugo mesto, ili čak drugu zemlju. Sve su zgrade bele, ulice jako uske i često formirane od mozaika crnih i belih oblutaka. Nigde nikoga, mogu u miru da istražujem. Zainteresovano posmatram kako jedan dostavljač uskom ulicom, kaldrmom, spretno unazad i uzbrdo manevriše vozilom radi istovara gasa. Potreba je zaista majka veštine.

 

 

 

Stari grad Altee je lep, interesantan, egzotičan. Lepa stara crkva, interesantna bakarna skulptura bika u stilu Kubizma i - Korto Malteze na jednim roletnama u beloj zgradi sa plavim vratima i prozorom. Izuzetno prikladno, prosto mogu da ga zamislim kako se šeta ovim uskim ulicama u potrazi za avanturama.

 

 

 

 

Vreme je za kupanje. Plaže su uglavnom zatvorene zbog nekog renoviranja, ali nalazim jednu blizu od sitnog kamenja. U moru ima dosta trave i algi, ali je toplo, slano, ugodno, prijatno posle pentranja do starog grada.

 

Izlazeći iz mesta video sam ostatke Mavarskih zidina, podsećaju kako burnu i interesantnu istoriju imaju ovi predeli. Zaputio sam se dalje ka Almeriji, u Andaluziji. Razmišljao sam i o Mursiji, ali pošto sam nešto kasnije krenuo, odlučio sam da hoću da pređem malo više do sledećeg stajanja.

 

Put je bio odličan, dobar asfalt, blago vijugav, da drži pažnju i interesovanje u vožnji. Vozi se generalno nešto sporije nego u Italiji i Francuskoj. Pored puta ima puno manjih brežuljaka, prekrivenih osušenom, prašnjavom zemljom, povremenim žbunovima i posuti krupnim kamenjem. Na nekim brežuljcima usred ničega primećujem jasne tragove guma, pravo preko vrhova. Nagađam da su to možda omiljena mesta lokalcima na enduro motorima i kvadovima.
Na jednoj pumpi sam proverio nivo ulja i dosuo pola litre, taman koliko sam imao u kantici.

 

Parkirao sam u Almeriji, tik iznad katedrale. Presvlačim se i razmišljam da mi se ne tegli jakna okolo, kao u Valensiji. Odlučujem da čizme smestim pored motora, onda ima mesta i za jaknu. To se ispostavilo kao dobra ideja.

 

 

Katedrala je stara, rustična, ali bitno drugačija od baroknih crkava na severu Španije. Saznajem da je prvobitno tu bila džamija, konvertovana u crkvu, porušenu, pa ponovo izgrađenu i da su neke stare zidine ostale. Uopšte se oseća drugačija arhitektura u Almeriji. Nije ni čudo obzirom da su grad osnovali Mavari, Muslimanski osvajači Iberijskog poluostrva, u 10-om veku. Možda su bili osvajači Iberije, ali su u ovom gradu bili osnivači, a osvajači su stigli kasnije.
Građevine su interesantne, drugačije, neke sa dosta jarkih boja, koje im pristaju. Većina njih je nastala posle dolaska hrišćana, ali se oseća kulturno nasleđe prvobitnih graditelja.

 

 

 

 

U šetnji nailazim i na muzej gitare, na žalost zatvoren, kao i na široka i čvornovata debla prastarih drveća fikusa, koja sigurno svašta pamte. 

 

Na kraju sam stigao da obiđem i impresivne kule i zidine Alkazabe, utvrđenja koje je štitilo grad od osnivanja do srednjeg veka. Nastavljam put dalje, pod utiskom da Almerija ima još dosta toga da ponudi.

 

 

 

Još pre Almerije sam primetio ogroman broj plastenika uz put. Sada se to povećalo i na kraju pretvorilo u cele ogromne njive, kompletno u staklenicima, posebno kad sam prolazio kroz El Ehido (El Ejido), malo van Almerije. Plastično more se prostiralo dokle god mi je pogled dosezao. Ispostavlja se da je taj tip agrikulture tipičan za taj kraj (https://en.wikipedia.org/wiki/Intensive_farming_in_Almería), sa preko 26000 hektara pod plastenicima. Toliko ih ima da čak utiču i na lokalnu klimu (https://geographyfieldwork.com/AlmeriaClimateChange.htm). Plastenici održavaju toplotu i vlažnost, što olakšava navodnjavanje inače suve i žedne zemlje. Primetio sam i kako se ljudi bore da još povećaju broj staklenika, usecajući široke stepenice u brda.

 

Sledeća stanica - Malaga. Ovog puta sam lako našao put do samog centra i omiljenog mi parkiranja - u velikoj grupi drugih motora i skutera.

 

 

Malaga je jedan od najstarijih gradova u Španiji, osnovana davno od strane Feničana. Lutao sam lepim ulicama velikim istorijskim pešačkim centrom između brojnih širokih i prostranih trgova. Lepe i noću dobro osvetljene zgrade i ugodna atmosfera. Brojne bašte restorana su bile pune gostiju, iako je bio utorak uveče. 

 

 

Vreme je bilo da se nešto pojede i posle kraćeg lutanja, izbor je pao na jednostavni tapas restoran tik uz Alkazabu (reč alkazaba na arapskom označava utvrđenje) i rimski teatar. Iznad na brdu su se snažno osvetljene sijale odlično očuvane zidine i stari zamak.

 

 

Posle večere put me je proveo i pored Pikasovog muzeja (on je rođen u Malagi). Šteta što muzeji nisu otvoreni tako do kasno kao i restorani.
Na putu do motora sam svratio i na par kugli sladoleda. Interesantno, nisu imali Malagu. Tik pored mog BMW-a parkiran jedan njegov zemljak i vršnjak, R1150GS, takođe putnik iz daleka.

 

Zbogom Malago, voleo bih te opet posetiti, na malo više vremena.

 

Noćas se spava u Marbelji, nije daleko. Brzo stižem i parkiram na ulici, tačno preko puta malog hostela, iza nekih građevinskih mašina. Uzimam ključ, smeštam se u sobu, međutim, ne sviđa mi se gde sam parkirao, izlazim da preparkiram skroz okolo, pa opet na kraju samo 20 metara dalje, iza pešačkog prolaza. Odmah pored je mali restoran, lokalci cirkaju. Kasno je za šetnju, sedam i tražim sangriju. Ništa od toga, sangriju prodaju samo u većim količinama, a ubrzo i zatvaraju. Konobar mi preporučuje “letnje vino”, crno vino sa limunadom i puno leda. Kad sam ga probao, brzo sam naručio još jednu čašu, za svaki slučaj, pre nego što zatvore.

 

Kraj dugačkog dana, vreme je za spavanje.
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

9. dan (29.09.2021): Marbelja - Sevilja

 

Prva stvar koju sam primetio kroz prozor sobe, čim sam ustao, je da su one građevinske mašine živnule i rade koješta baš tamo gde sam prvo parkirao sinoć. Pretpostavjam da bi prvo pozvali službu da me lepo premeste tamo gde već završe nestašna vozila u Marbelji. Srećom proradio je unutrašnji alarm za opasnost.

 

Stari centar Marbelje mi se odmah jako dopao. Puno jakih boja, interesantne građevine i pre svega ulice popločane mermernim pločama tamno crvene boje. Takođe velika upotreba keramike - ulični brojevi su keramičke pločice, mape, ukrasi, čak i meni u restoranu.

 

 

 

 

Oseća se veliki uticaj orijentalnog stila, što samo dodaje bogatstvu izraza arhitekture.
Ulice i balkoni su pune cveća i zelenila, čak su i kante za smeće oslikane, unikatno, svaka je različita. Na više mesta su beli zidovi prekriveni mnoštvom plavih saksija sa cvećem. Dosta ima lepih, prostranih trgova sa fontanama i interesantnim mozaicima.

 

 

 

 

Na jednom takvom trgu ispred stare crkve se okupilo puno policajaca, oficira, svaki u svečanoj uniformi. Vladala je užurbanost, pripremali su se za neku važnu svečanost. Nešto dalje, kod ostataka srednjovekovnih zidina, sreo sam trojicu sa najvišim činovima, kako su uvežbavali jahanje na paradnim konjima. Još uvek se pitam kakav je to važan događaj sledio, međutim vreme je bilo za doručak.

 

 

Posle kraće šetnje našao sam idealno mesto - tradicionalna čureria (churreria) smeštena na divnom, starom trgu, pored fontane. Pogledao sam šta jedu lokalni ljudi i naručio isti doručak - čuros sa šećerom, tost sa paradajzom i svež ceđeni sok od pomorandže. Zapečen hleb, umočen u maslinovo ulje i preliven sa mlevenim paradajzom (verovatno sa dodatim začinima, recimo biberom) mi se zaista dopao, u svojoj jednostavnosti. Čuros, neka vrsta dugačkog uštipka prženog u dubokom ulju,mi odmah postaje favorit. Najbolji doručak poodavno, svakako.

 

 

Otišao sam po kupaći i peškir, plaža nije bila daleko. Do nje sam došao preko širokog novijeg bulevara, zaobišavši veliki park i botaničku baštu u kome se, kako sam kasnije saznao, nalazi devet skulptura Salvadora Dalija. Nije mi bilo suđeno da vidim Dalijeve skulpture, makar na ovom putovanju.
Plaža je bila lepa, peščana, ali je bilo jasno da je prošla glavna sezona. Voda je bila primetno hladnija nego severnije, posebno kod Taragone. Uživao sam u vodi, brčkajući se. 
Pažnju mi je privukla mlada devojka u toplesu, u čijoj je blizini, sasvim slučajno, na praznoj plaži, peškire stavilo par momčića. Od garderobe je na sebi imala predimenzionirane silikonske grudi, koje nikad kostim nisu videle (bez tragova sunčanja). Usne su bile jednako predimenzionirane i neprirodne, i izgledale kao da je poljubila Smederevac (izraz mog dobrog prijatelja). Nije se odvajala od telefona, stalno praveći autoportrete (ne volim izraz “selfi”) i pišući neke poruke. Izgleda da sam ostario mnogo za ovo novo, moderno doba, pošto baš ništa tu privlačno nisam video. Samo uz mnogo ironije mogućnost da je ispod sve te plastike nekad bila lepa, ali nesigurna mlada devojka.

 

Krećem dalje na put. Glavni cilj je Tarifa, najjužnija tačka kontinentalne Evrope, 40 km zapadno od Gibraltara (za koji sam ranije mislio da je najbliže Africi, ali nije). Nisam bio siguran da li ću svraćati na Gibraltar, bojao sam se da nemam dovoljno vremena, ali mi je u kratkom razgovoru bliski prijatelj upitao “Jesi li blesav, ako sad ne odeš, kada ćeš?”.

 

Krenuo sam tako ka Gibraltaru, i ubrzo se videla na horizontu čuvena Gibraltarska stena. Bio je vrlo topao, vruć dan, dosta sam se znojio ispod sve opreme i malo je falilo da padnem na jednom kružnom toku, tik pred Gibraltar. Prilazio sam sa zapadne strane i posle tog malog incidenta u kružnom toku stao pored puta da se malo priberem i osmotrim čuvenu stenu. 
Dok sam pravio par fotografija, stena mi je iz tog ugla delovala jako poznato i brzo se lampica upalila - izgledala je skoro potpuno isto kao crtež iz romana Mali Princ od Sent Egziperija. Čuveni šešir, odnosno piton koji je progutao slona. Da li je Sent Egziperi ikad bio na Gibraltaru, pomislio sam, možda se tu ta ideja i rodila?

 

 

Brzo sam stigao do pasoške kontrole. Ah, divne posledice Bregzita, pošto je Gibraltar i dalje deo Velike Britanije i sada više nije u EU. Hiljade radnika svaki dan dolazi iz Španije svako jutro na posao u Gibraltar i sada bi trebalo da prođu kroz pasošku kontrolu na ulazu i na izlazu. Srećom, potpisali su neki sporazum da je dovoljan samo lična karta, ali opet je kontrola tu. 
Dokumenta sam spremio i kontrola je bila brza, ali onda nailazim na duži red i probijam se napred do veće grupe skutera. Tu sam shvatio da se red nije napravio zbog nove pasoške kontrole, već da je rampa spuštena, čekali smo poletanje jednog manjeg aviona.
Gibraltar je toliko kompaktan i brdovit, da je jedino mesto za aerodrom bilo na samom prilazu, poprečno. Od ulaska i pasoške kontrole put dalje vodi bukvalno preko aerodromske piste.

 

Prva stvar koju sam doživeo je saobraćajna gužva, ima dosta vozila na malom prostoru, a postaje sve toplije i toplije, dobro preko 30 stepeni već. Zato sam prvo stao na jednoj pumpi u centru, da skinem jaknu i spakujem je u kofer, podvrnem nogavice. Dalje nastavljam u majci, kršim donekle bezbednosne mere, da se uvek nosi zašitna jakna, ali pri ovakvoj vrućini je riskantnije da se kuvam i preznojavam, a i ne kreće se okolo puno brzo.

 

Krenuo sam dalje i zastao pored jednog velikog vojnog bunkera, iz sredine 19-og veka. Nije ni čudo, ceo Gibraltar je najviše u Ujedinjenom Kraljevstvu i imao ulogu jednog ogromnog vojnog utvrđenja.

 

 

Uputio sam se dalje na sam jug poluostrva do “Europa Point” gde se nalazi grandiozna nova bela džamija, kažu jedna od najvećih u ne muslimanskim zemljama.

 

 

Tu sam se parkirao i prošetao do starog svetionika iz 19. veka. Kažu da se odatle po vedrom vremenu može nazreti obala Maroka i Atlas planine. Sad nije moglo, ali je zato bilo nekoliko ogromnih kontejnerskih brodova na horizontu, koji su podsećali na važnost gibraltarske luke.

 

 

 

Sledeće sam posetio interesantan muzej sa topom od 100 tona s kraja 19-og veka. Muzej je mali, ali vrlo lepo dizajniran i uspešno me vraća na kratko u ta stara vremena i demonstrira koliko je s tadašnjom tehnologijom bilo teško baratati sa projektilima od 450 mm teškim oko tone. Srećom, top nije nikad bio u pravoj ratnoj upotrebi.

 

 

Navratio sam do samog centra grada u kratku šetnju i osetio se odmah kao da sam kročio u Englesku. Takva su bili i arhitektura i atmosfera, pabovi, engleski čaj, okolo se čuo engleski jezik. Jedino je odavala vožnja po putevima sa desne strane. I klima, jasno, sa jakim suncem i bez kiše na vidiku.

 

 

 

 

 

Dosta je bilo Velike Britanije, vraćam se nazad u Španiju, idem ka pomenutoj Tarifi. Tu sam se parkirao na samom kraju poluostrva, tik ispred nasipa koji ga povezuje sa malim kružnim ostrvom, koje je zatvoreno za posetioce usled vojnog prisustva.

 

Tu sam zastao ispred malog metalnog znaka koji najavljuje Atlanski okean. I zaista, sa leve strane je mala ušuškana peščana plaža, koja je zapravo poslednja (ili prva) plaža u Mediteranu, a sa desne je široka i dugačka prva plaža Atlantika. Atlanska strana je bila puna kajt surfera (sa zmajevima), koji su uživali u jakom vetru i izvodili razne vratolomije.

 

 

 

 

Nisam mogao da odolim, posle dugog i toplog dana na motoru, a da se ne okupam u najzapadnijoj plaži Mediterana. Voda je bila još hladnija nego u Marbelji i definitivno se oseća da je Atlantik, bukvalno, iza ćoška. Ali uživanje je bilo pravo, prijalo je rashladiti se.

 

 

Sledeća stanica - Kadiz. Kadiz je jedan od najstarijih stalno naseljenih gradova ne samo u Španiji, već u celoj Zapadnoj Evropi, osnovan još od strane Feničana u 8 veku p.n.e. 
Stigao sam u grad nešto posle 7 uveče i dosta mi je vremena trebalo da nađem pravo mesto za parking. Ne zbog bojazni od kazni za parkiranje (toga nema toliko puno van Norveške), već da se odabere dobro mesto kao polazna tačka za obilazak. Nisam u dobroj formi i ne mogu ni brzo ni dugo da hodam, pa je bitno odakle se krene.
Stvar su otežavale stare i uske jednosmerne ulice u starom centru. Sve su delovale isto, trebalo je dosta stajanja i konsultovanja sa GPS-om, koji nije uvek bio precizan, posebno u vezi jednosmernih ulica, a i baterija telefona se opasno ispraznila. Konačno sam se skrasio kod stare pijace, blizu katedrale.

 

 

 

Kadiz je zaista lep i vrlo egzotičan. Arhitektura i duh grada oslikavaju dugu i šarenu prošlost, od Feničana, preko Rimljana i Islamskog uticaja, do Baroka. Prošetao sam se najviše južnim delom centra, prisustvovao foto sesiji venčanja kod katedrale i muvao se starim ulicama uživajući u atmosferi.

 

 

 

Međutim, vreme je bilo da se krene dalje, bio sam jako umoran i gladan, a želeo sam da zanoćim u Sevilji, da se malo vratim na neki planirani tajming. Baterija je već bila skoro prazna i da bi se dopunila, trebalo je nastaviti vožnju. Tako je otpao severni deo starog centra i odlazim iz Kadiza, iako punog srca, sa osećajem da sam ga mogao malo više obići i doživeti.

 

Noćenje sam bukirao u centru Sevilje i do grada sam stigao relativno brzo. Dok sam vozio razmišljao sam ponovo kako cela južna Španija nekako lepo miriše i to malo drugačije, od regije do regije. Lokalno cveće i rastinje, verovatno.
Hostel je bio možda i previše centralno, u sred velike centralne pešačke zone Sevilje, gde parkirati? Malo dalje je bilo i parkinga za dvotočkaše, a i nekih ostavljenih uz zid i slično, ali ne i u samom centru. Mnogo se više dopušta motorima i jednostavnije je parkirati se, ali da ne ispitujemo baš granice. Prvo sam se parkirao malo dalje, ali posle vratio i preparkirao već dovoljno blizu, na poseban parking za motore. Sad je već kasno i prilično sam gladan. Ostavio sam stvari i krenuo u šetnju severnim delom centra, ali nigde restorana, samo zatvoreni butici. Napravio sam priličan krug, vratio se i prošao pored hostela. Konačno, malo samo dalje nalazim jedan otvoreni bistro. Tapas i jedno ono “letnje vino”. Više nego dovoljno za večeras.
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

10. dan (30.09.2021): Sevilja - Porto

 

Jutarnja šetnja Seviljom. Odmah preko puta hostela je frizerski salon imena “Seviljski berberin”, kako drugačije?

 

 

 

 

Grad je jako lep, sa puno interesantnih arhitentonskih detalja na koju god stranu da se krene. Veliko bogatstvo boja, orijentalnog uticaja, mozaika na trgovima.

 

 

Odlazim do Seviljske Katedrale, za koju kažu da je jedna od najvećih crkava u svetu, a najveća u Gotskom stilu. Velelepno zdanje, koje izgleda kao da je satkano od čipke. Iznutra izgleda čak i prostranije, sa dalekim visokim svodovima, a i još ekskluzivnije, sa detaljnim vitražima i puno oltara i velikih ukrasa izrađenih od drveta.

 

 

 

 

Odmah uz katedralu je Reales Alcázares, stara kraljevska palata, izgrađene na ruševinama ranije Islamske. Tu je bio veliki red za ulazak, za šta nisam bio raspoložen.

 

 

Krenuo sam dalje u obilazak centra i sasvim slučajno naišao na jedan nov simbol grada, Setas de Sevilla. Radi se o ogromnoj drvenoj strukturi, koja pokriva ceo jedan manji blok, podseća na povezane pečurke a izgleda kao da je sačinjena od ogromnog saća. Obično jurim za starijim delovima i simbolima gradova, ali i moderna arhitektura ima često puno toga da ponudi.

 

 

Odmah pored Setasa sam odlučio da zastanem na sada mi već omiljen doručak - vrući čuros sa tečnom čokoladom i sokom od pomorandže. Mogao bih se opasno navići.
Sevilja je ostavila sjajan utisak i rado sam se dužim putem uputio nazad ka hostelu. Ulice i trgovi su bili jako zanimljivi, a na više mesta sam video velika platna razapeta između vrhova zgrada, ponekad stubova, nalik na ogromna jedra. Još mi nije jasno da li se radi o umetnosti ili jednostavnom hladu. 

 

 

Primetio sam i da se brojni skuteri često zaključavaju sa bravicom koju nikad ranije nisam video, a povezuje ručicu upravljača do ispod sedišta. Nešto kao lavlja kandža za skuter. Moguće da ima i više krađa u ovom kraju…

 

 

Sledeći cilj je Lisabon, do koga ima preko 450 km. Sledi duga vožnja autoputem, sa par stajanja na pumpama. Odmah po ulasku u Portugal, prelaskom preko dugog i zaista lepog mosta, nailazi se na Algarve “mesto za doček”, tj. velika automatska naplatna rampa. Bilo je pusto, bez igde ikoga i dok sam nameštao slušalice radi GPSa, primetio sam da ima i jedan poseban automat za motore. Ako ima automata, verovatno ima i kazni za izbegavanje plaćanja. Odvezao sam se do njega i petljao po displeju. Račun - 0 evra, pa to znači da je džabe za motore, baš lepo od njih. Ipak, sumnjičavost je pobedila i malo sam bolje pogledao dobijeni papir i primetio da je prazan broj tablice. Pogledao sam unazad i primetio malu kameru, nisko pri zemlji, tako postavljenu da skenira tablice motora. Kako sam ja došao herojski, sa strane, nije mogla da me očita. OK, drugi pokušaj, ovog puta kako je bilo zamišljeno. I zaista, tablica je očitana i dobio sam račun za putarinu. Uh, nije malo, ali ako je ovo za ceo Portugal, nije ni mnogo. Kako sam se samo prevario…

 

Putevi u Portugalu su vrlo dobri, nije bio ni velike gužve. Makar do Lisabona, jer tu sam već upao u priličan saobraćajni špic. Ispred dugačkog mosta na ulazu u centar Lisabona nalazi se visoka velelepna statua Isusa Hrista, izgrađena po ugledu na sličnu na brdu iznad Ria de Žaneira. Izgleda impresivno i vidi se iz velike daljine. Diveći joj se sa mosta u retrovizoru umalo sam promašio izlaz ka centru grada. Gužva, više kolona vozila i morao sam da izbegavam jedan kombi, pardon, biću pažljiviji.
Odlučio sam da se uputim prvo ka Lisabonskoj Katedrali iz 12-og veka. Do nje sam prošao kroz centar grada i potrajalo je dok se stigne. Vožnju ipak olakšava jasno označena informacija da dvotočkaši mogu da voze posebnom trakom za autobuse i taksije. To je moguće u mnogim gradovima Evrope, ali obično nije jasno istaknuto (kao recimo u Oslu), a kao i obično kad ne znaš pravila bolje je podrazumevati da nešto nije dozvoljeno.

Kod katedrale sam shvatio da se ona nalazi na uzvišenju, brdu, pa sam je samo spolja razgledao. Oko nje je bilo mnoštvo tuk-tukova, starih znanaca mini taksija poznatih iz Tajlanda, zaista ih nisam očekivao u Portugalu. 

 

Treba sad naći put nazad do centra. Sve je veća gužva, saobraćajni špic, a čini mi se da iz minuta u minut je sve toplije. Počinjem da se kuvam u punoj opremi za put, raste nervoza, imam utisak da mi je mozak blizu ključanja. To je opasna situacija, mami za greške i nesreće, pa sam malo stao sa strane da se oduvam, proučim GPS, napravim strategiju.
Konačno, sam centar i jedna mala bočna uličica i mesto za motor. Sledi kompletno presvlačenje, skidam i pantalone, jaknu, čizme ostavljam pored motora. Puno ugodnije!

Sada se već mogao malo istražiti sam centar Lisabona. Uživao sam u centralnoj pešačkoj ulici Rua Augusta, koja je sva pokrivena sitnom kaldrom sa puno mozaika i vodi skorz do mora, kroz veliku Triumfalnu kapiju. U većini ozbiljnijih evropskih gradovima, u centru mora biti neki jako važan konjanik. Lisabon tu ne razočarava i na velikom trgu pored mora je jedan zaista impozantan.

 

 

 

 

Daljim lutanjem ulicama centra grada, stižem do atraktivnog starog otvorenog lifta u gotskom stilu Santa Justa, koji ima više od 100 godina i diže na nekih 50 metara. Mislim se čemu li je to služilo i krećem da ga zaobilazim. Posle 10 minuta pentranja veoma strmom ulicom mi je bilo jasno zašto je bio izgrađen, sem kao simbol industrijskog doba. Lisabon je kažu izgrađen na sedam brda, a upravo sam jedva dolazio do daha pentrajuči se na jedno, baš iznad tog lifta. Zato ima toliko žičara i tramvaja u starom Lisabonu, jer je geografija kao na skijalištu. 

 

 

Saznajem da se taj deo grada zove Bairro Alto i da je centar šopinga i noćnog života. Nije mi to u tom trenutku bilo toliko interesantno, koliko da se konačno zaravnalo malo i da dolazim ponovo do daha. Tada sam počeo da primećujem interesantne trgove, lepe mozaike, stare tramvaje, koji još rade u gradu. U malim bočnim uličicama vidim i dosta restorana, sa stolovima napolju. Gladan sam, ali sačekaću još malo, da završim sa lutanjem.

 

 

Izbio sam konačno na jedan veći plato na kome su se nalazili razni umetnici, slikari i prodajne tezge. Sve sa divnim pogledom u pozadini na ostatak grada gde sam shvatio koliko sam se uspeo ispentrati. Tu sam shvatio da je centar Lisabona preveliki i prebrdovit da bih još puno stigao da obiđem. 

 

Pre nego što se krenem spuštati morao sam naći vode, jer sam sad već bio na ivici dehidracije od jakog sunca i puno znojenja, još od vožnje. I na tom platou sam našao tačno što mi je trebalo - mali štand na kome je prelepa egzotična devojka pravila voćne sokove/smutije i servirala ih u izdubljenom ananasu. Delovalo je kao fatamorgana, ali je bilo stvarno. Pitam je da nije iz Brazila, kaže ne, njeni su iz Angole. Jasno, u Angoli se kao u bivšoj portugalskoj koloniji i dalje masovno govori portugalski jezik. Brzo sam ispraznio ananas čašu, uzeo par flašica ledene vode i krenuo u povratak nizbrdo.

 

 

Spuštao sam se strmim putem uz liniju žičare, koja izgleda kao da dolazi s kraja 19. veka. Interesantan kontrast, pošto je samo vozilo žičare potpuno oslikano modernim grafitima. Ceo taj prostor oko žičare je iskorišćen kao ulična galerija, što sa tematskim grafitima, što sa izloženim plakatima i fotografijima.

 

 

Još sam neko vreme lutao po centru Lisabona, ovoga puta ravnom delu. Grad je ostavio sjajan utisak, delovi grada se dosta razlikuju i sve je puno nekog šarma. Mnoštvo malih uličica, trgova, mozaika. Štošta se nešto dešavalo, a pažnju su mi privukla i kolica prodavca pečenog kestenja. Zar na 35 stepeni ide vruće kestenje? Video sam i dosta parkirališta za motore, gde su bila kad sam se znojio tražeći parking?

 

 

U blizini sam našao i restoran koji mi se dopao. Tradicionalan portugalski restoran koji, jasno, drže Indijci. Koje sam tradicionalno jelo naručio? Mladu prasetinu sa ražnja! Portugal je drugo mesto na svetu, van Srbije, gde sam našao prasetinu sa ražnja. Prvi je bio na jugu Sardinije gde su isto okretali prasiće i jaganjce na ražnju, samo polutke.
Začini su bili nešto drugačiji, vole i da više oprlje kožicu, ali to je, bez ikakve greške, bila mlada prasetina. Sad su mi bili puni i stomak i srce i vreme je da se put nastavi.

 

 

Cilj je bio udaljen samo oko 40 kilometara na zapad, Cabo da Roca, litica sa svetionikom na Atlanskom okeanu. Najzapadnija tačka kontinentalne Evrope.
Zadnji deo puta je bio veoma interesantan, vijugav i krivudav sa lepim pogledom na okean sa zalazećim suncem u pozadini. Užitak su kvarili nešto jači saobraćaj i, posebno, vrlo snažni udari vetra koji su me i sprečili da krenem u poteru i obilazim vozila ispred sebe.

 

Konačno, stigao sam taman pred sam zalazak sunca. Odličan tajming za fotografisanje i ljubazna Poljakinja se ponudila da me slika sa motorom na, za mene, veoma interesantom mestu. Koliko juče sam bio na najjužnijoj tački kontinentalne Evrope, a sada na najzapadnijoj.

 

 

 

 

Bilo je zaista divno mesto za praćenje zalaska sunca. Sve vreme je duvao hladan, snažan vetar koji je uzburkao okean u pozadini i načinio još interesantniju atmosferu. Gledao sam u praznu daljinu znajuči da tamo nema ništa sve do obala Severne Amerike. To sve kreira jedan poseban osećaj izolovanosti. Celo to mesto, litice i pogled na prazan okean me je najviše podsetilo na sam sever Škotske i Irske.

 

 

Bukirao sam spavanje u Portu, i čekalo me je nekih 350 km noćnog puta. Od momenta kad sam se dokopao autoputa, put je bio relativno jednostavan i miran. Sem što je bio ispresecan čestim, dosadnim punktovima za plaćanje putarine. I što je zahladnelo, morao sam stati da se dodatno obučem.

 

Stigao sam u Porto dosta kasno, posle 11 uveče i teškom mukom našao hotel, majušan u samom centru među uskim uličicama sa kaldrmom. Gde parkirati? U toj ulici nisam mogao, video sam da ima dosta radnji, vrata, izloga. Bilo je par bočnih uličica, još užih, ali me odbila kriva i valovita kaldrma, plus moguće da bih zakrčio prolaz. Nisam želeo da se zamerim lokalcima, pa da sutra imam problema. Da se vratim nazad malo, desno sam video neki parkiran skuter uz zid? Da probamo, ali put je preprečio jedan mlad momak sa sportskim autom iz kojeg je treštala glasna muzika i odmah se okupila neka mladež oko njega. Probaću da dođem sa donje strane.

Tu sam upao u lavirint manjih ulica, jednosmernih, nekih prolaznih, a nekih blokiranih. Mrzim kaldrmu, klizava je i neravnomerna, osetio sam koliko je moj motor veliki i težak. Još ovako nervozan i već vrlo umoran, čini se da ima pola tone. Malo je falilo da se par puta preturim u maloj brzini. Ne vredi, odlazio sam sve dalje i dalje, duboki uzdah, nazad na GPS, na glavni put, napravio sam krug i vratio se blizu hotela, ali sa druge strane. Tu sam se nekako uglavio u jednu bočnu ulicu, pored stare barokne katedrale. Put je bio jako uzak, sa tramvajskim šinama koje su izgledale van upotrebe jer je bilo parkiranih vozila tik uz njih. Ja sam se za svaki slučaj pribio skroz uz zid katedrale.
Odmah pored katedrale skupio se veliki broj mladih studenata, verovatno slave početak akademske godine, svi u svečanim crnim odorama i odjednom su svi na znak krenuli da bacaju kape u vis. Kako nađu posle svoje, još u tom mraku?

 

Potpuno iscrpljen, nisam bio voljan da dalje istražujem. Vreme je za spavanje. Noć je hladna, morao sam da preturim ormane u sobi da nađem ćebe. Veliki kontrast u odnosu na Španiju.
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

11. dan (01.10.2021): Porto - Foz

 

Prvo što sam ujutru uradio, proverio sam jel sve sa motorom - i jeste bilo, još na mestu, niko ga nije preturio, nema kazni. Neka ga, dok malo obiđem grad.

 

 

Porto ima takođe veliki centar i, na moju veliku žalost, takođe je smešten na vrlo brdovitom mestu. Malo sam tek odmakao kad sam naišao na poduži red ispred jedne radnje. Vidi koliki red, da nije pekara prvo sam pomislio? Morao sam radoznao da proverim o čemu se radi. Naravno, nije bila pekara, već jako stara i kitnjasta biblioteka, Livraria Lello, za koju Wikipedia kaže da se smatra jednom od tri najlepše u celom svetu. Pretpostavio sam da to uglavnom turisti i čekaju u redu i gvirnuo samo malo kroz izlog. Nemam vremena za redove.

 

 

Porto podseća naravno na Lisabon, tu je kaldrma sa mozaicima, stari tramvaji, puno lepih građevina, ali opet ostavlja nekako drugačiji utisak. Ulice su malo šire, a fasade zgrada raznovrsnije. Dopalo mi se korišćenje boja, posebno interesantno korišćenje raznobojne keramike za fasade. Najinteresantniji primer su stare gotske crkve prekrivene velikim motivima na keramičim pločicama u dve boje - plavoj i beloj.

 

 

 

 

 

Uživao sam nasumično birajući ulice, uglavnom se vukući uzbrdo, dok nisam stigao do čuvene Porto katedrale. Ispred nje naravno ogroman konjanik, a sama katedrala u gotskom stilu i noću bi mogla biti dobar dekor za horor film. Međutim, sunce se pojavilo, mnoštvo turista, a ja sam uživao u bluz gitari koju je jedan tamnoputi momak izvanredno svirao, tik uz zid katedrale. Ljudi su prolazili, ali ga nisu primećivali. Poneko bi mu ostavio neki novčić, ali da ga i ne pogleda, ne posluša. Naslonio sam se na jedan verovatno pola milenijuma star zidić i nekoliko minuta uživao u dekoru i muzici. Pogledi su nam se sreli, razmenili smo osmehe.

 

 

 

Iza ćoška još jedan muzičar, saksofonista, svira pored divnog starog spomenika. Svira šlagere, nije me pogodio.

 

 

Saznajem da se može ući u katedralu i koristim priliku.
Katedrala nije razočarala, mnoštvo raskošnih i lepi detalji, ali mi nije delovalo kitnjasto kao poznatije španske katedrale. Izlazim u dvorište i saznajem da se može popeti stepeništem na vrh kule, do zvonika. Kažu da je divan pogled. Čisto da pokušam sa par strmih stepenika i odmah zaključujem da nije za mene, ne u ovom stanju. Ma dobar je pogled i odavde, vidi se lepo reka, most. Svratio sam do tog mosta kasnije, odlično se video noviji deo grada sa druge strane.

 

 

 

 

 

Spustio sam se onda sa brda na kome je katedrala kroz najstariji deo grada i tu su me dočekale dobre stare uske uličice, kaldrma, stari restorani sa stolovima na ulici ili čak stepeništu.
Tu, bliže reci je bilo i mnogo više sveta, radnji, butika, kafića. Urbani stari centar. Još sam se malo vrteo tuda i osetio da je vreme da se ide dalje. 

 

 

 

Kada sam izašao jutros bilo je prohladno i oblačno, ali sada je sunce već zasijalo dobro, postaje vruće i krećem dalje da ostvarim još jednu želju - kupanje u Atlantiku. Dosta nasumično, istražujući mapu, biram primorsko mesto Apuliu, izgleda da ima veliku peščanu plažu.

 

Pakovao sam stvari na motor i bilo mi je drago da sam u hladu velikog zida katedrale. Uličica je sad bila pusta, bez vozila i zaključio sam da su one šine verovatno napuštene. Malo sam se odmakao od zida da lakše priđem koferima. I odjednom, glasno “Cin-cin”! Iza mene žuti stari tramvaj čeka strpljivo da mu napravim mesta. Odmah, odmah, dižem ruku u izvinjenje, vraćam se nazad uz zid. Srećom da sam sinoć tako stao, inače bi me jutros verovatno odšlepali tamo gde već završe nevaljala vozila koja ometaju saobraćaj.
Dok sam izlazio iz Porta i čekao na semaforima, setio sam se nečeg interesantnog - u Portugalu, kao i u Španiji, crveno na semaforu prelazi direktno u zeleno, bez žutog između. Žuto se javlja samo na prelazu iz zelenog u crveno.

 

Do Apulie sam brzo stigao, malo mesto, ogromna peščana plaža. Presvukao sam se u kupaći i poneo stvari sa sobom, ostavio ih na stazi iza jedne kućice. Prazno, skoro nigde žive duše. A voda - ledena. Mislim da nisam plivao nikad u tako hladnoj vodi. Da se malo prošetam plićakom, valjda ću se navići. Taman da probam da odem malo dublje, kad je neki tinejdžer na biciklu došao tačno pored mojih stvari, i krenuo da drnda po telefonu. Tu su mi ključevi i telefon, ne mogu da plivam mirno dok se ne makne. Ako mu se dopadne moja moto jakna, ne mogu da ga stignem kad je na biciklu (kao da bih mogao da je i peške). Potrajalo je to nekih 10-ak minuta dok konačno nije otišao svojim putem. Za to vreme sam se šetao u vodi do kolena i začudo, nisam se navikao na vodu, već je nekako bila još i hladnija. 
Idemo, onaj najteži deo, do struka. Sad još malo, uh ala je hladno. Nisam više siguran da mi se baš brčka u Atlantiku, ali kad sam već ovde. Hajde na tri - jedan dva,... Au, al je ledena voda, pokušao sam da plivam malo levo desno, ali sam osetio kako mi se grudi stežu. Nisam baš u skroz operativnom stanju, što se zdravlja tiče i odmah ostajem skoro potpuno bez daha. Beži napolje, dok možeš.

 

Pošto je vazduh bio topao, van vode je bilo ugodno, dok sam se sušio na suncu. U tom trenutku su na plažu došle dve tamnopute dame. Jedna je samo probala stopalima vodu i odustala. Ali druga.. Zaronila je, pliva prsno, sad kraul. Sad prska prijateljicu na obali.. Eh, lako je njoj kad je mlada i zdrava, ubeđivao sam sebe. Osetio sam da je vreme da se maknem sa plaže, pa se tiho obukao i šmugnuo.

 

Prošetao sam se majušnom Apuliom. Sezona je tek prošla i delovala je kao grad duhova. Bilo je ribarskih čamaca uz more, jedan stari zamak i još starije vetrenjače.

 

 

 

Nigde restorana, rado bih nešto pojeo. Prvi zatvoren, drugi isto, treći. Konačno, dva riblja restorana, jedan naspram drugog. Jedan veliki, fensi i skup, drugi taman kakav sam tražio. Imaju svežu ribu, naručujem gladan i više nego što treba. Telefon ide na punjenje i ćaskam sa konobarom, Luišom, pošto sam jedini gost u to vreme.
Luiš se ispostavlja nije zapravo konobar, tj. ne profesionalan. On je inače računovođa,a menja drugara koji je na odmoru. I odlično govori engleski, što je inače retkost u tim krajevima. 
Ispotavlja se da je veliki fan MotoGP trka (Eštoril naravno nije puno daleko), ali pre svega da delimo strast ka F1 trkama. Omiljeni vozač - Kimi, zna čovek. Za razliku od mene, on je bio na par trka. 
Riba je bila izvanredna, zapravo jedan od boljih obroka poodavno. A imao sam sve vreme i sjajno društvo. Pozdrav Luiš, bilo mi je veliko zadovoljstvo.

 

 

 

Izlazim iz Portugala, vraćam se u Španiju i sledeće mesto je Santiago de Compostela, glavni grad pokrajine Galicije. Sećam ga se sa ovogodišnje biciklističke trke kroz Španiju “Vuelta a España”, bilo je cilj jedne etape. Međutim, treba mi gorivo. Neću iz inata da sipam u Portugalu, pošto je puno skuplje, a granica je blizu. Pali se rezerva, uh da malo preispitam taj inat? Izdržao sam ipak do granice sa Španijom, gde su nervi ipak popustili (tj. razum je pobedio), pa sam konsultovao GPS da nađem najbližu pumpu. 21 litar, bilo je gusto.
Španci zato seku sa putarinama (doduše i Portugalci isto). Razmišljam da pitam Gugl da mi nađe jeftiniji put, ali postalo je kasno, vreme je proletelo. Pomoglo mu je i što je Španija u drugoj vremenskoj zoni, pa sam dobio ekstra sat pride. Autoput ipak. 

 

Stižem u Santiago, počinje lagana kišica, ali ne smeta puno. Stari grad je sav u gotskom stilu i sa malo kiše deluje još ekstremnije. Na momenat deluje kao da sam se vratio u srednji vek.

 

 

 

 

To međutim prekida veoma interesantan semafor za pešake - na njemu mali animirani zeleni čovečuljak koji lagano hoda, međutim zadnjih nekoliko sekundi ubrza i počne da trči.

 

U Santiagu se nisam dugo zadržao, ali mi se mesto jako dopalo. I to ne samo zbog divnog sladoleda od mandarine (ne sećam se da sam to ranije probao). Ulice su zaista imale srednjevekovni šmek, a najviše vremena sam proveo oko velelepne stare katedrale. Katedrala je izgledala zaista magično i ostavila je sjajan utisak. Kasnije sam tek saznao da je ona od davnina meta hodočasnika kao i da je jedna od tek tri crkve u svetu izgrađene iznad groba jednog od Hristovih apostola (Jakov u ovom slučaju). Ne čudi me, zaista je delovala nekako specijalno.

 

 

 

 

Krećem užurbano ka La Korunji. Blizu je, tek 70 km i za to je putarina bila 7€, i to za motor. Previše, ali sada je već duboko veče i nisam imao vremena za lutanje.
Malo sam duže tražio gde da se parkiram u La Korunji, najviše jer nisam bio skroz siguran gde je centar, srce grada. A onda je nastala gužva i trebalo je naći gde se sigurno uglaviti.
La Korunja se kao i Santiago takođe nalazi u Galiciji, severozapadnoj pokrajini Španije. Međutim, skroz drugačiji utisak je ostavila. Centar je lep, puno lepih, kitnjastih zgrada.

 

 

 

Izgleda da sam potrefio pravi deo grada, jer je sve bilo puno ljudi. Petak je veče i silni stolovi kafića i restorana na kaldrmi su bili uglavnom zauzeti. Vrvelo je od ljudi, sede, uživaju u društvu, mezi se obavezno i uživa u piću. Međutim, imam utisak ipak umereno. A pored pića, uglavnom vina, obavezno stoji tanjir sa sirom, pršutom, tapasom.. U velikom sam iskušenju. Planirao sam da vozim još malo večeras, ali možda da potražim ovde neki krevet i navalim na tapas i vino? Nije to ipak isto kad si sam, sedam na stepenik i nalazim noćenje u mestu Foz nekih 150 km dalje. Još neko vreme uživam u La Korunji, upijajući uličnu vrevu i veselu atmosferu.

 

 

 

 

Ovog puta odlučujem da zaposlim gospođu sa Gugl Mape i tražim da mi nađe put to Foza gde nema putarine. Na moje zadovoljstvo ispašće svega pet minuta duže, a biće sigurno dosta jeftinije. Primećujem da me GPS vodi sa autoputa, pa posle svega par kilometara vraća na njega, taman da se zaobiđe naplatna rampa, divota.
Temperatura je pala i ponovo počinje blaga kiša. Ono što je nezgodnije je pojava prilično guste magle i povremeno vrlo male vidljivosti. Čekaj, pa imam svetla za maglu - i zaista koriste! Put povremeno prolazi kroz visoko i gusto drveće što u magli kreira dosta mističnu atmosferu. Galicija je bujna i zelena i bitno drugačija od sasušenog jugoistoka Španije. Jasno, kad očigledno ima puno padavina i vlage.

 

Put je zapravo zanimljiv, vreme brzo prolazi i već sam u Fozu. Malo primorsko mesto, parkiram preko puta hotela, teško da će me ovde neko gnjaviti. Ponoć je prošla, ali kažu da je check in non stop (bitno za izbor tog hotela). Lupam, zvonim na vrata ali ništa. Ima neki telefonski broj na vratima, zovem i javlja se stariji ženski glas. Ja na engleskom, ona na španskom, ali razumeli smo se i uskoro silazi do recepcije jedna prilično starija gospođa. Sve OK, ja njoj pasoš, ona meni ključeve, ali zapinje kod plaćanja karticom, nešto ne štima sa uređajem. Opet ona na španskom, ja na engleskom, gledamo se i smejemo. Konačno okreće neki broj, i posle kraćeg razgovora stiska prave dugmiće. Konačno mogu na spavanje.
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

12. dan (02.10.2021): Foz - Bordo

 

Ujutru sam prvo malo obišao mesto u kome sam zanoćio, Foz. Radi se o malom obalskom gradiću u Galiciji sa jako velikom peščanom plažom, koja je sada bila potpuno pusta. Duvao je jak vetar, more je bilo namreškano i par vindsurfera je uživao hvatajući vetar preko zaliva. Svakako je bilo rano, ali nisam imao neku želju da isprobam koliko je voda hladna, sa kupanjem sam završio za ovaj put.

 

 

 

 

Sledeća stanica je Hihon, nekih 150 km udaljen, ovoga puta pažljivo ubacujući u GPS da nisam više voljan da plaćam putarine. Put je bio jako lep za vožnju i sada sam po danu mogao da uživam u vožnji kroz Galiciju. Put je bio ugodno vijugav, blizu mora, uz puno zelenila okolo. Bio sam u par navrata u iskušenju da skrenem sa autoputa i nastavim obalskim manjim putevima, kroz lokalna manja mesta, međutim oduzelo bi previše vremena, danas treba da se stigne do Francuske najmanje. Počinje blaga kiša. Lako sam našao parking u jednoj maloj bočnoj uličici u samom centru Hihona, pored nekih skutera. Najviše volim da se ne ističem previše.

 

Hihon je glavni grad pokrajine Asturijas i već početak šetnje pokazuje razlike. Sa jedne strane, tu su i dalje tipično špansko korišćenje boja, keramičke pločice na fasadama, lepe pešačke ulice, mozaici na trgovima, ali opet je nekako drugačije. Šta tačno ne umem da kažem, a sećam se kako su mi Santiago i La Korunja delovali drugačije iako su oba u Galiciji.

Kiša je još tinjala i ispod jedne nadstrešice je momak svirao na harfi poznate klasične melodije.

Manja kiša nije nikakav problem, obzirom da mi je moto odelo prilično vodo otporno i da izdržava satima vožnju na kiši, ostanem ispod suv, pa se kiše po šetnji ni najmanje ne bojim. Imam peškir pozadi u koferu za kupanja i ovakve situacije.

 

 

Iako je mokro, dopada mi se Hihon, prijaju mi šetnje centralnim ulicama, dopada mi se raznolikost arhitekture, grad deluje uredno, ali ne i sterilno.

 

 

 

 

Nasumično šetajući stižem do obale, do velike gradske peščane plaže. Na plaži je bilo nešto prolećno obučenih šetača, međutim u vodi je bilo više od stotine surfera. Iako talasi nisu bili veliki, možda do metar, veliki broj njih je pokušavao da uhvati makar desetak metara jašući talase, dok se dobar broj samo prevrtao u plićoj vodi. Sinulo mi je da je subota, sezona prolazi, pa je verovatno svako sa daskom došao danas da proba. Pažnju su mi privukla i dva starija seda gospodina, koji su u kupaćim kostimima na kratko uleteli u vodu, zaplivali par puta i onda se brzo vratili na brisanje peškirima. Malo dalje od njih je iz vode polako izlazila grupica plivača na duge staze. Svi su imali neoprenska odela i za struk zavezane bove u jarkim bojama, verovatno za slučaj grča i lakšeg spasavanja. Procenjujući vetar i temperaturu vode, ako sam i imao zrnce sumnje, postao sam siguran da sam sa kupanjem završio za ovu sezonu.

 

 

 

Nastavljajući šetnju, naišao sam na lokalnu folklornu grupu koja je na manjem trgu, ispred srednjevekovne tvrđave, uvežbavala za neki nastup.

 

 

 

Presecajući do luke sa druge strane, nailazim na interesantan spomenik Don Pelayu, osnivaču kraljevine Asturias u osmom veku i za koga se smatra da je započeo Rekonkvistu, tj. osvajanje Španije od strane Hrišćana, završenu tek predajom Granade 1492-e. Sam spomenik verovatno ne bih specijalno primetio da ga lokalni mangupi nisu ukrasili sa velikom, prikladnom anti-kovid maskom. Za svaki slučaj.

 

U blizini je bio i jako interesantan spomenik napravljen potpuno od zelenih staklenih boca.

 

Na povratku do motora sam svratio na još jedan čuros sa topljenom čokoladom, omiljeni mi španski doručak, verovatno poslednji na ovom putovanju. Kiša je prestala, moglo se ugodno sedeti napolju. 

 

Spakovao sam se na motor, namestio GPS i slušalice i krenuo dalje, ka Santanderu. Baš tada su na početak uličice u kojoj sam parkirao zastali kolima otac i sin (pretpostavljam) i preprečili mi put. Mahnuo sam im i pomerili su se malo napred, ostavljajući nešto mesta da izađem, ali mogli su i više. Gunđajući sam se okrenuo u uskoj ulici i krenuo da se provlačim pored njihovog auta, zastao da se uključim u saobraćaj. Išao sam desno, a primetio sam da je sa leve strane upravo semafor prešao u zeleno i požurio sam da krenem, da izbegnem da čekam celu kolonu vozila. Međutim, kako sam krenuo da skrećem, ceo horizont je samo krenuo da se naginje levo i dok sam shvatio šta se dešava, već sam bio na zemlji. Motor nije tresnuo, nego nekako skliznuo na desnu stranu, mislim da sam se oslonio na desnu nogu i malo ga ukočio u padu. Voleo bih da kažem da sam bio priseban, pazio da mi ceo motor ne padne na nogu, ali je sve to bilo nesvesno i samo znam da sam odjednom ležao pored motora, potpuno šokiran. Odmah sam ugasio motor, na ključ, što je posledica iskustva, jer nisam baš prvi put pao, mada je ovo prvi put od 2014-e.

Dvojac iz parkiranog automobila je odmah skočio da mi pomogne, prvo da se pridignem, a potom i da uspravimo motor. Bili su vrlo zabrinuti, pitali me da li sam u redu, dok su nas isti oni automobili polako zaobilazili jer sam bio na sred ulice. 
Da, da, sve je OK, odgovarao sam užurbano, stresno, možda i malo ljutito. Gurnuli smo motor malo u kraj, kratko sam proverio desnu stranu i primetio samo manju ogrebotinu na plastičnom oklopu, ništa specijalno. Ne curi ništa, ručice deluju OK. Ne skidajući kacigu, seo sam na motor, okrenuo se ka mojim pomagačima, puno ljubaznije zahvalio na pomoći, još jednom potvrdio da sam dobro, upalio motor i brže bolje krenuo dalje, ovog puta uspešnije. Osećao sam se kao da bežim, iako ništa loše nisam uradio, nikog nisam oštetio ili povredio. Ono što je bilo povređeno je moj ponos, osećao sam se krajnje neugodno, posramljeno i samo sam hteo da što brže kidnem odatle.

 

A to i nije baš bilo pametno. Trebao sam prvo da detaljno proverim motor, da li je sve u redu, da nije nešto oštećeno, pre svega da li su kočnice i upravljanje u redu. Takođe i da se primirim, motor se ne vozi pod stresom.
Stao sam zato na prvoj pumpi, dosuo gorivo, pregledao motor detaljnije, proverio kočenje, da li nešto curi, ili se olabavilo. Sem par ogrebotina sa desne strane na oklopu i desnom koferu, sve je izgledalo OK, što je i očekivano jer sam motor ispustio skoro u mestu, malo i ublaživši pad. Motor je star, već 18 godina, ima svojih ožiljaka dosta i od pre mene, padao je na obe strane, par novih ogrebotina nisu problem. Problem sam ja - zašto se ovo desilo?
Sledi retrospektiva, detaljna analiza, šta se tačno desilo, imam previše iskustva za ovakve gluposti. Neću imati mira dok ne razumem šta sam zabrljao.
Kretao sam iz mesta, kada je balans najosetljiviji. Zbog skučenog prostora, pored parkiranog automobila, skretao sam oštrije nego uobičajeno. Setio sam se i da sam, kada smo uspravljali motor, primetio da sam skliznuo tačno preko metalnog šahta, koji je bio mokar od kiše. To su tehnički razlozi. Pravi i glavni razlog je da sam previše požurio i da sam bio pod stresom jer mi je parkiran auto otežao situaciju. Međutim, ti španci i auto nemaju apsolutno nikakve veze sa ovime, ovo je potpuno moja greška, krivac sam samo ja. Kad se situacija zakomplikuje, treba usporiti, biti smireniji, toliko valjda znam.

 

Razumevanje uzroka pada i potpuno prihvatanje krivice me je zapravo primirilo. Bio sam spreman da nastavim dalje, ka Santanderu, manje od 200 km dalekom.
Malo sam skrenuo sa auto puta i jedno vreme išao manjim lokalnim putem, bliže moru. Bilo je ugodno, ali me je pogrešan izlaz na jednom kružnom toku vratio na autoput (čuveni četvrti izlaz, pa sad šta se broji). U redu, stići ću malo ranije.

 

Santander je glavni grad sledeće španske pokrajine, Kantabrije. Tražeći mesto za parkiranje, svratio sam prvo do luke i šetališta pored mora. Vetar je mreškao more, talasi su zapljuskivali betonsku obalu, bilo je više jedrilica u zalivu nego šetača pored mora. Parkirao sam na moto parkingu pored stare zatvorene pijace. Nedostajaće mi ti silni posvećeni parkinzi za dvotočkaše kad se vratim na sever Evrope. Malo dalje sam se prvi put sreo sa zatvorenim parkiralištem za bicikle. Kružno, zastakljeno, sa bravom na šifru, zanima me da li se plaća?

 

Centar grada je delovao vrlo uređeno, sa širim ulicama, zgradama i pločama od belog kamena. Lepa stara katedrala, restorani, izlozi, još jedna pijaca u zatvorenom. Santander je delovao vrlo ugodno, vrlo španski i, opet, sa nekim svojim posebnim šarmom i primetno drugačiji od prethodno posećenih mesta.

 

 

 

Jutros sam se čuo sa prijateljima u Parizu i pozvali su me da kod njih prenoćim. Prethodna ideja je bila da krenem duž Atlantika do Normandije, da nađem plažu Omaha recimo, ali bilo bi prenaporno, idem ipak u Pariz. Šetajući po Santanderu, palo mi je na pamet da bih mogao da im donesem nešto iz Španije. Sam grad sa svojim mnoštvom atraktivnih prodavnica hrane mi je dao odgovor, šta bi bio dobar poklon. Obilazeći radnje, izbor je pao na lokalni sir, pršutu i vino. Uspeo sam nekako sve da spakujem u kofer i krenem u novu pokrajinu, Baskiju i njen glavni grad Bilbao.

 

Stari centar Bilbaa je uz reku, subota je po podne, dosta ljudi i vozila u gradu, trebala su dva prolaza da nađem odgovarajući parking. U međuvremenu je prilično otoplelo, pa se ponovo potpuno presvlačim.

 

 

 

 

Od samog starta mi se Bilbao dopada, zgrade su vrlo raznovrsne, što po stilu, što po bojama. Stari centar je velika pešačka zona, isprepletana lavirintom uskih uličica i mnoštvom trgova. Uz jedno brdo nailazim na toranj starog lifta, sličan onome iz Lisabona. Srećom, grad je ipak prilično ravan, nemam muka kao u Portugaliji. U jednoj ulici prisustvujem divnoj tački dvoje uličnih muzičara, gitariste i violiniste, koji su zajedno sjajno odsvirali pesmu "The Bare Necessities" iz Diznijevog crtaća Knjiga o džungli. Čisto uživanje i sa zadovoljstvom se odričem poslednjih par kovanica evra. Razgovaram posle sa njima, Poljakom i Špancem, Baskijcem, saznajem da su se tu sreli pre par dana i spontano krenuli da sviraju zajedno.

 

 

 

 

Pustio sam da me ulice Bilbaa vode svojim tokom, uživajući i upijajući vrlo živu atmosferu. Tako sam i ogladneo i zaželeo se dobrog tapasa za pozdrav sa Španijom. Puno barova, ali gde su restorani? Da probam sa Guglom, ovde ne, zatvoreno, ovamo ništa, tu ne obećava. Jedan restoran kaže da nemaju ništa, drugi je preskup. Obeshrabren, vraćam se ka motoru i usput svraćam u neki Pintxoak bar da pitam gde bih mogao da nađem dobar taps. Šankerica zna malo engleskog i pita me koliko ima sati. Sedam uveče rekoh, a na to mi odgovara kako je još rano za restorane, tek od osam polako otvaraju. Uh, kakvo razočarenje, ali tek onda postajem svestan da se ispred nje nalaze silni mali sendviči, ja bih naivno rekao tapasi, bar 20 različitih, grupisanih u kategorije - sir, piletina, lignje, meso, vegeterijanski, itd. 
Ček, a šta je ovo, zar ovo nije tapas? Ne, odgovara, to je tradicionalni lokalni pinčo (na baskijskom pintxo), i po kome lokal (i mnogi drugi u blizini) i ima ime. Svi su formirani kao kriška bageta ili sličnog crnog hleba natopljenog maslinovim uljem i sa “zalogajem” (mnogo više od jednog zalogaja) pričvršćenog čačkalicom. Uh, uh, a pošto su? Koliko, ne razumem, hajde mi to napišite, molim, upitah skeptično, jer mi je zvučalo premalo. Zaista, evro i deset (1.10 €) po komadu. Dajte ovaj i ovaj i ovaj ovde, jel to pet? I sok (mada čežnjivo gledam točeno pivo i vino, ovde se dolazi na piće i meze).

Oduševljen sam, prosto ne znam koji je bolji, tanjir se brzo ispraznio i odlazim po još pet nasumičnih pinčosa. Nije važno, svi su odlični. Šankerica se smeje, shvatam da delujem kao da dva dana nisam jeo. Ovako dobro zapravo odavno nisam jeo, a ni za manje para.

 

 

Dok sam jeo bukirao sam smeštaj malo van Bordoa. Sledi Francuska i nedostajaće mi Španija, a posebno pinčo.
Međutim, prvo treba izaći iz Bilbaa. Subota je uveče, gužva u saobraćaju, još je vrlo toplo, a ja obučen za noćnu vožnju po autoputu. Znojim se, postajem nervozan. Uska uličica, gužva, čekamo semafor a pored mene prozuji skuter i krene da obilazi spretno kolonu automobila sa leve strane. Pa čekaj, to mogu i ja i krenuo sam za njim. Međutim, moj BMW je značajno širi, a plus imam kofere sa obe strane. Bojao sam se da ne udarim neki auto, otišao više ulevo i odjednom osetio i čuo tup udarac sa leve strane. Auh, šta sad, odmah stajem, da nisam nekog udario?! Ispostavilo se da sam očešao jedan metalni stubić koji služi da spreči parkiranje. Ništa strašno, izgrebao malo levi kofer. Dakle, posle 7 godina bez incidenata, uspeo sam u istom danu da izgulim kofere sa obe strane. Tu sam se nasmejao samom sebi, primirio i polako izašao iz grada na autoput. 

 

Stavio sam potom telefon na punjenje jer će mi trebati kasnije da nađem hotel, a baterija je skoro prazna. Do hotela ima nekih 350 kilometara, biće duga noć a već sam prilično umoran.
U Francuskoj me odmah dočekuju stari znanci, naplatne rampe, koje sam nekako uspeo da izbegnem na severu Španije. Još su češće nego u Španiji, tu se Francuzi najviše ističu, ali ipak je cena za motore nešto niža.
U Francuskoj su ograničenja brzine niža i primetio sam da se više poštuju. Važi, pripaziću. Naravno, ubrzo me je blicnula kamera. Radar na autoputu? Radilo se o privremeno smanjenoj dozvoljenoj brzini zbog izlaska sa autoputa. A skoro nigde nikog, imao sam utisak kao da sam sam na autoputu. Ali radar to ne zanima. U međuvremenu je ponovo počela i kiša, pa mi je raspoloženje bilo po meri. Tačno, nemam tablice napred, ali da li kamera snima i od pozadi, kao u Škotskoj (Škoti su perverzno zaljubljeni u radare, kamere, merenje prosečne brzine i slično)? Ne vredi da lupam glavu, saznaću vremenom. Međutim, kroz ceo put kroz Francusku sam obratio veću pažnju na ograničenja brzine.

 

Konačno, Bordo. Van je grada, uz autoput, lako se stiže, ima svoj parking, kiša i dalje lije.
Čekiram se, već je prošla ponoć. Recepcionar, mlađi Francuz, me upita “Iz Norveške?”. Na moje iznenađenje kreće da ćaska na sasvim solidnom norveškom?! Ispostavlja se da je svojevremeno igrao fudbal profesionalno u Norveškoj par godina, pa ostao još da radi neko vreme. Šta ti se najviše dopalo, pitam ga. “Norvežanke su prelepe”. A šta ti je najviše nedostajalo? “Francuskinje su strastvenije”. Laku noć prijatelju, dugačak dan je bio, jedva stojim…
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

13. dan (03.10.2021): Bordo - Pariz

 

Kiša, nešto jača. Šta da se radi, idem da malo razgledam Bordo kad sam već tu. Bez nekog velikog razloga sam odlučio da kasnije svratim do primorskog mesta La Rochelle, čisto da obiđem i Atlantik sa francuske strane.

 

Kiša je bila dovoljno jaka pa sam preneo u ulaz hotela sve kofere sa motora, da bih mogao da spakujem stvari na suvom. Pošto odavno ne verujem zaptivenosti kofera, sve stvari su raspodeljene po kesama i muljam sa svime time u predvorju, dok se koferi cede i prave baricu. Peškir noću ponesem u hotel i gledam da ga osušim, bilo u kupatilu, bilo na terasi. Pazio sam da bude na vrhu gornjeg kofera, trebaće mi posle ove kiše.

 

Parkirao sam se odmah iza stare katedrale u Bordou. U većini gradova je to dobro početno mesto za obilaska centra, jer je obično glavni istorijski centar blizu katedrala i velikih crkava.

 

Katedrala je zaista impozantna spolja, oko nje veliki i prostrani trg. Nedelja je pre podne, skoro nigde nikoga sem par osoba u matilima i sa kišobranima. Čini mi se kao da sam jedini koji tumara okolo bez kišobrana, mogu misliti kako izgledam malobrojnim prolaznicima.

 

 

 

Šetam brzo koliko mogu ulicama Bordoa koji zaista lepo izgleda, puno lepih starih zgrada, ali i nekih novih, modernih. Pored obavezne kaldrme interesantna mi je podloga od velikih svetlih kamenih ploča, deluje svečano. Grad jeste zaista lep i interesantan, ali šetnja i ne previše, što zbog kiše, što zbog tog osećaja pustoće. Svaki grad ostavlja puno lepši utisak kad ima prolaznika, kad su svi izlozi otvoreni, kad se oseća gradska vreva i atmosfera.

 

 

 

Turobnu atmosferu presecam sa dva sjajna kroasana, zna se ko ih je izmislio, uvek su najlepši u Francuskoj.
Kiša je krenula da se pojačava, pretvara u manji pljusak  i njeno dobovanje po glavi je već krenulo da mi ide na živce. Kako se istopilo zadovoljstvo od toplih kroasana, odlučujem da je bilo dosta i vraćam se do motora. Istrljao sam kosu peškirom ispod jedne nadstrešice, presvukao se, namestio GPS do La Rošela i krenuo. Dok se sve to odigralo, kiša je prestala, ali nije smetalo, biće lepša vožnja.

 

Jutros sam u hotelu tražio interesantne zamkove po Francuskoj, da vidim gde su locirani i da li bih mogao da svratim makar do jednog, usput. Tako sam pronašao jedan, Chateau de la Roche Courbon, vrlo blizu putu ka La Rošelu, pa sam se tamo i uputio, tražeći jasno od GPS-a da izbegnemo putarine. 
Put je bio dobar, vreme se prolepšalo, vrlo mali saobraćaj. Jedino su doživljaj pokvarile silne saobraćajne kamere sa radarima. Nisam bio siguran da ne snimaju i od pozadi, pa sam bio pažljiv. Drago mi je da sam izbegao autoput, jer me je navigacija provela kroz neka manja francuska sela, koja inače ne bih video. Prolazio sam i pored farmi, šuma i po manjim lokalnim putevima. Raspoloženje se vrlo popravilo, pustio sam i stari klasičan rok preko slušalica.

 

Ubrzo se pojavio jako lep stari drvored koji je označavao prilaz zamku. Zamak je iz 15-og veka, u privatnom vlasništvu i vlasnici i dalje žive u jednom njegovom delu.

 

 

Naplaćuju se ulaznice za ulazak i obilazak jednog dela, ali sam ionako stigao nešto pre otvaranja. Ulazak u baštu je zato slobodan, kao i mali muzej praistorije, smešten u jednoj kuli. Naime, na imanju se nalaze i neke jako stare pećine gde su ljudi i raniji preci živeli od davnina, pa su vlasnici istraživali, sakupljali eksponate i otvorili mali muzej. Muzej je bio zapravo vrlo zanimljiv, što zbog stare kule u kome se nalazi, a što zbog kompaktnog sadržaja, smeštenog u dve sobe na dva sprata. Meni su najinteresantnije bile zbirka lobanja (Homo Habilis, Erectus, Neanderthalensis i konačno Sapiens) i starog oruđa i oružja (posebno velika zbirka vrhova strela).

 

Zamak je izgledao zaista impozantno spolja. Iz daljine deluje kao dvorac iz bajke, dok se iz blizine primećuje oronulost starih kamenih zidova od peščara, što daje jaku patinu. Bašta je ogromna i veoma lepo dizajnirana, sa puno zelenih i vodenih površina, cveća, kamenih zidića i klupica. Šetajući okolo na momente sam zaista mogao da se osetim kao da je vreme stalo i da sam negde u srednjem veku.
Sa jedne strane su ušuškani u stare zidine stari mlin i ribnjak čije je dno prekriveno gustom travom i algama, i podsećalo je na scenografiju iz starih horor filmova.

 

 

 

Krenuvši dalje ka La Rošelu, prošao sam kroz jedno malo selo Saint-Porchaire i zastao da uživam u jednoj staroj kamenoj crkvi i možda još starijem kamenom bunaru. Bio je to i dobar trenutak da ponovo pustim muziku i uživam u ostatku vrlo mirnog puta.

 

 

La Rošel je lučki grad na atlanskom okeanu star preko hiljadu godina. To se moglo osetiti u starom centru koji je dosta velik za grad te veličine i osetio se duh i uticaj raznih epoha istorije. Sunce je izašlo i vreme je postalo idealno za šetnju starim ulicama. Puno zidova od belog kamena, od kojeg su često napravljeni i pločnici. Zgrada ima iz zaista raznih perioda, a sve deluje vrlo skladno uklopljeno.

 

 

 

U jednom trenutku sam na većem trgu pokraj stare ribarnice video desetine roze kišobrana, okačenih visoko u vazduhu o žice i kablove. Saznao sam kasnije da se radi o Roze Oktobru, sada već tradicionalnoj manifestaciji, kada se grad ukrašava stotinama roze kišobrana, a u znak podizanja svesti o borbi protiv raka dojke. Nastavljajući šetnju naišao sam na još nekoliko trgova okupanih u roze i dopala mi se akcija i vizuelno i suštinom.

 

 

Konačno sam izašao iz spleta starih ulica do luke, gde je bilo puno aktivnosti, lepo vreme je puno ljudi namamilo nedeljom u centar grada. Najveća je poseta bila oko tri stare kule, znamenja grada. Većina sveta svrati na sladoled, palačinke, ceđeni sok, puni su i turistički brodići za vožnju po zalivu, u kojem nekoliko vindsurfera nespretno vežba bez mnogo uspeha, jer vetra jedva da ima.
La Rošel je vizuelno veoma zadovoljio i ceo doživljaj mi je popravio raspoloženje. Dopada mi se kako Francuzi kombinuju stilove, na jednom mestu su bile dve modernističke klupe jakih boja ispred srednjevekovne stare kule, i to se zapravo lepo složilo.

 

 

 

 

 

Ostalo je da još probam čuvene palačinke i odabiram lep restoran sa velikom baštom. Ljubazna, ali vrlo direktna (kako često zna biti u Francuskoj) konobarica mi je brzo odgovorila “Ne, ne, nemamo mi palačinke (pancakes), to smeće prave Amerikanci”, smejući se i prevrćući očima. Shvatam da misli na male debele palačinke, koje Amerikanci zalivaju sirupom. U Francuskoj se palačinke moraju zvati “crepes”. Ali imaju i galete, pitam u čemu je razlika. Strpljivo mi objašnjava da su crepes slatke, a galete slane i da se testo razlikuje. Da skratimo - jednu slanu, tradicionalnu, sa jajetom odozgo i jednu slatku, sa puno čokolade. Pa neka ih zove kako god hoće. Potcenio sam količinu, dobio sam dve ogromne i bogato napunjene palačinke. Bile su zaista izvrsne i jasno mi se formiraju slatki favoriti - u Španiji čuros, u Francuskoj palačinke.

 

 

Do Pariza ima nešto manje od 500 km, a Gugl Mapa kaže da bi izbegavanje putarina produžilo put za oko sat i po. Ne isplati se, želim da stignem na večeru kod prijatelja, pa neću skretati sa autoputa. Krenula je gnjavaža sa čestim naplatnim rampama. Uzmi tiket, daj tiket, nađi karticu. Počela je blaga kišica, dva puta mi se tiket nije očitao, valjda se ovlažio. Onda stiskaj dugme, čekaj da se neko javi, ne, ne govorim Francuski. Došao sam od tamo i tamo, OK, platite toliko i toliko. Mnogo me je više živcirala ova gnjavaža od samog troška.

Nisam mnogo gubio vremena, sem malo istezanja na pumpama i do Pariza sam stigao za nešto manje od pet sati. Moji prijatelji žive u centru grada, dvadesetak minuta peške od Ajfelovog tornja i trebalo je parkirati. Ništa slobodno, krećem u drugi krug i pokušavam da se uglavim između dva skutera. Ne vredi, pretesno je, moram nazad. Ali onako umoran sam napravio početničku grešku - uvalio se nizbrdo skroz do ivičnjaka u tesnom okruženju. Sad treba uzbrdo unazad izvući motor koji sa svim stvarima ima skoro 300 kila. Cimaj nazad, kočnica, cimni još jednom, pa još jednom… Srećom, malo kasnije, zapravo blizu cilja, sam našao perfektno mestu na parkiralištu za motore.

 

Sledi ugodna večera, malo vina, ćaskanje, gde sam to sve bio, šta video. Odužilo se. 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022]

14. dan (04.10.2021): Pariz - Rhynern

 

Šta smo drugo doručkovali u Parizu nego pecivo, naravno da je bilo sjajno. Potom sam se malo prošetao solo. Prvo sam razmišljao da svratim do Ajfelove kule, ali u ovom stanju je to bilo prenaporno za mene, a obišao sam je već više puta. Zato sam obratio pažnju na moderne zgrade u okolini, a bilo je prilično interesantnih. Tako sam slučajno nabasao i na parisku kopiju Statue Slobode, postavljenu na manjem nasipu nasred Sene. Četiri puta je niža od originalne (i dalje vrlo pristojno velika), a Parizu su je poklonili Amerikanci poreklom iz Pariza tri godine pošto je postavljen original u Nju Jorku, koji je naravno poklon od strane Francuza Americi.

 

 

 

 

Spakovao sam se da krenem dalje, međutim bilo mi nekako žao što nisam video Ajfelov toranj. Znam od ranije da je najbolje mesto za njegovo posmatranje i fotografisanje sa Trokadera, ali peške je daleko, prevozom ode mnogo vremena, kad bih imao nešto na dva točka da svratim na brzaka. Ček, pa sedim na jednom takvom… Brzo sam stigao do Trokadera, parkirao se na brzaka u neki kraj i pozdravio Ajfela, a samim tim i Pariz.

 

 

Na savet prijatelja, odlučio sam da pre nego napustim Francusku, svratim još u Lil.
Do Lila sam stigao za oko tri sata i nije bilo mnogo uzbuđenja, pored toga da sam morao da punim telefon tokom vožnje, da bih imao baterije za navigaciju. Pri ulasku u grad primećujem da, slično kao u Španiji, i ovde zeleno svetlo na semaforima ide odmah posle crvenog, bez žutog između.

 

 

 

Lil mi se odmah dopao - široke ulice, veliki trgovi, bogatstvo arhitekture i različitih stilova. Ispresecao sam centar dosta nasumično, šetnja je bila ugodna i prijala je posle dosta vožnje. Hodajući starom kaldrmom u jednom trenutku sam pomislio da sam se greškom vratio do motora, sa užasom konstatujući da mi je neko zdipio kacigu (mada je zaključavam). Trebao je koji sekund da ukapiram da je to lokalni brat blizanac, BMW R1150RT iste boje, samo u znatno boljem stanju, kako sam nevoljko primetio. Ali putni motor je da se njime putuje, a onda se tu i tamo zaradi i neki ožiljak.

 

 

 

Malo kasnije su me ljubazno pozdravila klimanjem glave dva lokalna policajca na motorima kad su prošli pored mene - nisam se presvukao i šetao sam se u punoj moto opremi. Pozdravio sam i ja njih, sa velikom nadom da se nećemo više sresti, posebno kad krenem dalje na put. Pokušao sam da odgonetnem šta voze. Imali su različite motore, jedan je bio BMW sličan mome, samo noviji (verovatno R1200 RT), a drugi nisam prepoznao.

 

Iza ćoška je bio i veliki parking za gradske bicikle, svi istog izgleda, a koji se verovatno mogu iznajmljivati na posebne kartice, kako sam već puno puta viđao po evropskim gradovima.

 

 

Krećem dalje i neplanirano odlučujem da svratim ipak do Brisela. Nisam još tamo bio, otprilike je usput i jedno sat i po vožnje udaljen. Računam da posle vozim direktno do prenoćišta negde u Nemačkoj, pa mogu i kasnije da stignem. Znači, Brisel je sledeća stanica.
Odmah sam osetio razliku na drumu čim sam ušao u Belgiju. Ovde je ograničenje brzine bilo ponovo 120, za razliku od 130 u Francuskoj, ali je većina vozila išla malo brže, 10-15 možda, pa se saobraćaj uglavnom kretao istom brzinom kao u Francuskoj gde se više pazilo na ograničenje. Pri ulasku u novu zemlju prvih pola sata obratim pažnju na nepisana lokalna pravila - šta se sme, a šta ne sme i to se razlikuje malo od zemlje do zemlje. Takođe se razlikuje među vozilima na dva i četiri točka.
Sam asfalt je bio veoma dobar, kompletan autoput je osvetljen, benzin je jeftiniji nego u Francuskoj, a putarina - nema. Uživanje je voziti kroz Belgiju, šteta što se tako brzo prođe.

 

Parkirao sam opet u jednoj bočnoj uličici kod samog centra Brisela. Grad mi se odmah dopada, više nego što sam očekivao. Široke ulice i trgovi, puno lepih starih zgrada. Ponedeljak je veče, a dosta je živo, ima puno sveta u gradu. Grad me podseća na Francusku, Lil recimo, ali je opet dosta drugačiji, ne znam tačno zašto, nemam neophodno znanje arhitekture.

 

 

 

 

Prvo sam otišao do katedrale, koja jeste lepa, ali je na žalost nešto dalje od centra zbivanja nego u većini gradova. Zbog problema sa zamaranjem mi je domet hodanja ograničen i možda sam je mogao i izbeći, ali OK je kad sam već došao tu. Ali svakako odustajem od ideje da svratim do kraljevske palate. Možda se kasnije provezem na motoru, kad krenem iz grada.

 

Šetajući centrom imam utisak da se sastoji iz različitih oblasti, kvartova. Jedan deo je recimo pun restorana, drugi kafića, nešto dalje ima više važnih zgrada i institucija.

 

 

Naišao sam tako do glavnog trga u gradu (Grote Markt) i zastao zatečen njegovom lepotom. Veliki trg je oivičen lepim starim zdanjima, koje su sjajno izgledale i uveče, odlično osvetljene. Trg je bio pun studenata, odevenih u tradicionalne odore, sa karakterističnim pravougaonim kapama. Slično kao u Portu, pretpostavljam da se radi o početku akademske godine.

 

 

 

Malo dalje od glavnog trga sam naišao na veliko parkiralište gradskih bicikala, slično onom u Lilu, samo bicikli su drugačiji, druge kombinacije boja, interesantno za porediti.

 

 

Stižem ubrzo i do čuvenog Pis Manekena, statuu dečaka koji piški, kopiranu na mnogim toaletima širom sveta.  Dosta je manji nego što sam očekivao i okružen je bio velikom gužvom, morao sam da sačekam da se približim za par fotografija. Kažu da piški tako već preko 400 godina, dobro da se nije umorio. Razmišljam kako je dobro da ga moderni dušebrižnici nisu već pokrili, kao dečju pornografiju, ali da ne ureknem.

 

Vreme je za večeru, vraćam se polako nazad, uživajući u laganoj šetnji kaldrmom Brisela, birajući mesto za hranu. Razmišljam uglavnom o nečem tradicionalnom, lokalnom, ali kod poznate zgrade berze pažnju mi privlači Menhetan Burgers, gde sam gvirnuo malo u tanjire gostiju, da vidim šta je na meniju i momentalno odlučio da se ostavim tradicije. Ogroman hamburger na jedno sedam spratova, sa svim i svačim i pomfrijem od slatkog krompira, sve za veoma prihvatljive novce. Nisam mogao da odolim i nikako nisam požalio. 

 

Dok sam se borio sa hamburgerom, tražio sam mesto za spavanje, negde u Nemačkoj. Što dalje, ali opet ne predaleko jer je već osam uveče. Zahtev za kasno otvorenom recepcijom je zakomplikovao pretragu, takođe i za nižim budžetom, a i da bude van grada, ako je moguće. Konačno se odlučujem za hotel pored autoputa kod Rhynerna nekih 50 km istočno od Dortmunda. Tada shvatam da će to biti poslednje spavanje van kuće na ovom putu.
Stigao sam brzo do motora i dok sam se spremao naišla su dva vesela momka, koji su malo već popili negde, radoznalo su prišli kad su videli norvešku registraciju i počinjemo da ćaskamo. Dva slikara, jedan Belgijanac, drugi francuski Baskijac, pričamo o mom putu, gradovima po Evropi, slikama, fotografiji, hrani, devojkama i još koječemu. Laku noć, hvala, uživajte samo. Ovakvi nenadani razgovori daju posebnu draž ovim putovanjima. Međutim, shvatam da smo pričali tako više od pola sata, da sam već jako umoran a da me tek čeka solidan put, bar 300 km. Kraljevska palata definitivno otpada (već je i sa večerom), moram dalje.

 

 

Pratio sam GPS i generalno dobro napredovao. Obratio sam pažnju da napunim rezervoar sa jeftinijim belgijskim gorivom. Baterija telefona je bila na vrlo niskom nivou, ali mi je navigacija sada trebala, pa je plan bio da makar do dođem do Nemačke i autobana, biće onda lakše.
Tek sam ušao u Holandiju kad sam dobio instrukciju da izađem na prvom sledećem izlazu i pređem na drugi autoput. Važi, međutim izlaz je zatvoren zbog radova, šta sad. Izađi na sledećem, kaže, u redu. Pratim uputstva i nalazim se brzo u predgrađu nekog grada, blizu Mastrihta. Kružni tok, pogrešan izlaz, sad idi desno, sad levo. Onda je navigacija zaćutala i prolazim nasumično par raskrsnica, tražim neki znak. Duža nizbrdica, desni zavoj, noć je došla, nigde žive duše, nešto crveno trepće sa desne strane, privlači mi pažnju, gledam pravo u crveno svetlo. U tom trenutku mi se sve zabelelo pred očima, privremeno slepilo i na par sekundi praktično ništa nisam video. Jaki fleš radarske kamere koji sam osetio i na potiljku. Ma u redu, platiću kaznu (zapravo verovatno neću, jer mislim da nije osvetlio otpozadi), ali jeste li normalni, da me ubijete zbog toga?! Ovo mi se prvi put desilo, verovatno jer sam zurio tačno u blic u trenutku okidanja (mala crvena lampica). Zakočio sam jako, ali gledao da zadržim istu putanju, jer sam bio u zavoju. Srećom da nije bilo saobraćaja, jer sam malo prešao u suprotnu traku. Nemam pojma koliko je tu bilo ograničenje, niti koliko sam tačno brzo vozio (nije bilo puno), ali sam siguran da nisam bio nikakav rizik ni za sebe niti za bilo kog drugog, međutim da je ta kamera bila ozbiljan rizik za mene.

 

Znao sam da je granica blizu i ubrzo sam video znak Nemačka u tom i tom smeru. Pratim put i dočekuje me dobrodošlica u Nemačku, neki putokaz je pominjao Dizeldorf. Originalni put je vodio preko Duizburga, ali nema veze i ovo je u dobrom smeru. Temperatura je jako pala zadnjih sat vremena i sada se već smrzavam, počinjem da se tresem. Nalazim se na manjem regionalnom putu i stajem na prvom zgodnom stajalištu, odmaralištu za kamione.
Odmah saznajem da je telefon ostao bez baterije. Ponovo psujem Samsung i odluku da izbace 3.5 mm priključak za slušalice što me onemogućilo da istovremeno slušam navigaciju i punim bateriju. Oblačim se toplije i za to vreme stavljam telefon da se malo puni, što na BMW-u može i kada je motor isključen. Taman da vidim gde sam i da potvrdim da je u redu da prođem pored Dizeldorfa i krenem ka Dortmundu. Memorišem brojeve puta i važnija mesta usput, stavljam telefon da se puni (trebaće mi kasnije) i nastavljam dalje.
Ugrejao sam se, znam da sam na manje više dobrom putu i raspoloženje mi se popravlja. Vožnja je ugodna, saobraćaj je redak, a noć vedra i puna zvezda. Malo po malo put se pretvara u autoput i vozim ka Dortmundu. 

 

U hotel sam stigao oko jedan sat po noći. Zaključano, svetla pogašena, recepcije nema. Razgledam okolo i ulazim u povezani restoran pored hotela, koji izgleda otvoreno. Da, kažu, oni su odgovorni i za hotel noću, dobijam ključ karticu. Soba naravno na kraju ogromnog hodnika. Bzzz, bip, crvena lampica, ništa. Ponovo - bzzz, bip. Blenem u broj sobe, broj na kartici, isti su. Bzzz, bip. Nevoljko nazad u restoran. Samo trenutak, uh, izvinjavamo se, pogrešan sprat, čekajte novu karticu. Ovog puta se pomenuti hodnik činio još dužim. Kartica, bzzz, klik, zelena lampica! Toliko sam bio umoran da nisam imao snage ni da se naljutim zbog greške. Spavanje!
 

[AMomcil 641 Napisano April 15, 2022 (promenjeno)]

15. dan (05.10.2021): Rhynern - Oslo

 

Znao sam da me čeka dugačak dan vožnje, oko 850 km do samog severa Danske, Hirtshalsa, odakle uveče polazi trajekt za Larvik u Norveškoj, i onda još oko 150 km noću kući, do Osla. Juče sam odabrao da svratim u Brisel i zato ovaj dan ima više vožnje. Pošto nema fleksibilnosti oko vremena stizanja, jer me trajekt neće čekati, a postoji nedoumica oko zadržavanja na ulazu u Dansku (zbog provere Kovid pasoša), nema više obilazaka gradova, samo autoput ceo dan.

 

Dan je počeo kišom. Ne pljusak, ali je mokro, takođe i hladno, možda oko 10 stepeni. Dobro sam se obukao, uključio GPS, da ne zalutam ponovo u Nemačkoj autoban mreži i krenuo na put. Ideja je da se što pre dočepam A7, negde kod Hanovera, i onda se njega držim skroz na sever, preko Flensburga u Dansku. Onda navigacija više neće biti potrebna. Takođe, radni je dan i želeo sam da prođem Hamburg pre popodnevnog špica, jer tada saobraćaj može da bude potpuni haos.

 

Kod sledećeg stajanja na pumpi, negde kod Bielefelda sam proverio ulje, nivo je bio u redu, ali sam primetio da je leva glava motora masna. Ulje ne curi, niti kaplje, ali se masti gornji deo, kod poklopca. Sećam se da je Bane pomenuo da bi trebalo promeniti valjda neke dihtunge na glavi i da to neće biti preveliki problem, samo on ih nije imao i nije bilo vremena da se nabave. 
To me je potaklo na razmišljanje o mom vernom konjiću i koliko je zapravo bio pouzdan na eto već trećem velikom putu uzastopno u tri godine. Nije se mnogo žalio, ni protestvovao, radio je sve što mu je traženo, preživeo i jedno spuštanje na zemlju kao i sijaset različitih puteva i dosta lošeg vremena. Pre svega, preživeo je mene. Iako ima već više od 18 godina i skoro 100.000 km pod točkovima i dalje se dobro drži. Osetio sam zahvalnost, samo još malo, verni druže, još jedan dan, pa ti sledi odmor.

 

Držao sam se puta, stajanje samo na pumpama, što zbog goriva, što zbog istezanja, malo štenje okolo, ponekog soka, vode. Kiša je na kratko prestala, možda na pola sata, ali se onda nastavila. Stigao sam do A7 kod Hanovera, više mi GPS nije trebao, prešao sam na muziku, pomaže kod dugačkih, monotonih deonica, da se zadrži fokus.
Hamburg sam prošao negde oko 2 po podne, pre špica, mada je saobraćaj već bio popriličan. Svratio sam potom na jednom odmorištu u restoran na klopu, tipično nemačku, šniclu sa krompirima. Dobra hrana uvek podigne raspoloženje, a onda nazad, na kišu.

 

Relativno brzo sam stigao do Danske i tu sam skrenuo ka Flensburgu, da bih ušao u Dansku na manjem lokalnom putu i da izbegnem eventualnu gužvu i provere na autoputu. Kako sam imao dovoljno vremena, svratio sam malo u lokalni tržni centar, pre svega da se ugrejem i malo razmrdam. 
Nastavak vožnje kroz Dansku nije doneo mnogo novosti, kiša je i dalje padala, saobraćaj se malo zgusnuo. Bilo je još hladnije i, tipično za Dansku, vetar je krenuo da jače duva. Osetio sam i da sam mokar ispod jakne, na više mesta. Oko rukava, oko vrata i malo na stomaku. Stare zimske rukavice su se potpuno napile vode. 
Svratio sam na pumpu malo iza Orhusa, dodatno obukao, još par slojeva, promenio rukavice. Saobraćaj se nakon toga proredio, ali se kiša pojačala, veče se spustilo i često sam brzinu morao da prilagođavam vidljivosti. Takođe i da proveravam koliko vode ima na autoputu gledajući u točkove automobila okolo. Na momente je bilo ili pljuska ili jačih udara vetra i osetio sam kako mi je sve hladnije i hladnije. Trebao sam da stavim toplu postavu u pantalone na pumpi, kako sam to zaboravio. NIje mi se sada stajalo, hteo sam što pre da svratim na picu u Hirtshals. Vožnja je sada već bila sve, samo ne zabavna, samo da se dočepam trajekta.

 

Konačno, Hirtshals. Lutam okolo pokušavajući da se setim gde smo to porodično bili na pici pre par godina kad smo čekali trajekt sa autom. Mesto deluje kao napušteno, nigde nikoga na ulici. Veče je, kiša pljušti i konačno nalazim piceriju, jedini sam gost. Jaknu stavljam preko stolice, kacigu i rukavice na pod, sve se cedi i ubro ostavljam priličnu baricu na podu, izvinjavam se konobaru, ima razumevanja. Topla pica, hladna limunada, sedim pored radijatora i toplota polako zamenjuje hladnoću koja kao u kosti da se uvukla.
Uvek sam se kunuo u GoreTex i do sada se ova oprema odlično pokazivala, ali da li je gotova, zrela za penziju, ipak ima već 6-7 godina? Analiziram gde je voda probila. Kraj rukava se skvasio od rukavica, koje su bile potpuno namočene i slivala se iz njih voda u rukave. Deo na stomaku je verovatno od rajferšlusa koji tu ne zaptiva više potpuno, a tu dolazi voda preko rezervoara. Međutim, nije baš ni tako strašno. Najviše sam bio mokar oko vrata, ali mislim da nije zbog jakne, već kacige. Kacige? Naime, ova španska kaciga, LS2, ima drugačiji oblik donje ivice od prethodne dve XLite. I tih par milimetara razlike čini da vazduh, a sa njime i kiša, udara pravo u vrat, umesto da bude skrenut ispod njega. To je potpuno namočilo balaklavu, pa se vremenom voda razlila i niže, na gornji deo grudi. Moguće da je to namerni deo dizajna, jer je zapravo taj vetar u vrat bio ugodan na visokim temperaturama, bolje je bilo rashlađivanje.

 

Krenuo sam do trajekta, nekih pola sata pre polaska. Trajekt je nešto i kasnio u polasku, ali nije bilo strašno. Bio sam jedini sa motorom, pustili su me da uđem prvi i smestili me skroz napred, što znači i da prvi silazim sa trajekta.
Na trajektu sam se presvukao u suvu odeću i namestio lepo na mekim sedištima, par sati vrlo dobrodošle dremke. Pred polazak sam obukao sve što sam mogao - duple suve čarape, dupla balaklava, topli donji veš. Takođe namestio toplu postavu u pantalone.

Iako je sada već bilo oko tri sata noću, vožnja je bila puno lakša nego kroz Dansku. Ne samo što sam se bolje obukao, već je kiša bila nešto slabija i nije bilo vetra. Benzin je bio na izdisaju, ali mi se nije stajalo, hteo sam što pre do kuće i izračunao sam da bi trebalo da može. Stigao sam sa možda dve litre u rezervoaru, mrtav umoran, ali čeka me moj poznati i udoban krevet.

 

Rezime - 15 dana vožnje, pređeno oko 10700 km. 

 

 

 

Promenio April 15, 2022 član AMomcil

[aca-pn 6108 Napisano April 15, 2022]

Fenomenalan putopis, pročitao sam ga u dahu, bravo !

[K_A_W_A 936 Napisano April 15, 2022]

Svaka cast. Prelepe slike i tekst. Hvala ti na ovoj putopisnoj avanturi sto si nam predstavio  

[doktor 4607 Napisano April 15, 2022]

Ozbiljan krug! Bravo! 

A za ubuduće, reši problem sa telefonom/navigacijom. Samo slušanje, bez povremenog pogleda na ekran (ili pregleda ponuđene rute unapred) može solidno da zavede u šta si se i sam uverio nekoliko puta.

[Ibivan 130 Napisano April 15, 2022]

Svaka cast na opisima i slikama ali i na entuzijazmu , i ja ga procitao u dahu. Meni je narocito zanimljiv jer mi je vec neko vreme u glavi da se upustim u slicnu avanturu zato sto mi brat zivi na Palmi. Ovo mi samo daje podstrek. Svaka cast!

Sent from my M2102J20SG using Tapatalk

[dtesic 353 Napisano April 15, 2022]

HVALA !

[bmwgs 53 Napisano April 16, 2022]

Bravo bome si se na vozao

[Drelens 376 Napisano April 16, 2022]

Lepo napisano i dokumentovano fotografijama. Svaka cast i hvala sto si ovo podelio sa nama.

[milomir22 3194 Napisano April 16, 2022]

Hvala na putopisu, uživao sam čitajući.

 

U životu me malo stvari čine srećnim, koliko me putovanja čine takvim. I uvek, neizostavno, mi je krivo što nisam makar još neki dan u tom mestu, jer imam utisak da sam površno upoznao grad, a da isti ima još toliko toga da mi pokaže.