Ako je još aktuelno, da dodam neke ideje. Najbitnije je znati šta je prioritet, tj. odnos želja za vožnju/avanturu/turizam? Svako ima neki svoj miks prioriteta, kao i koliko može/želi da podnese puta, a koliko želi da odmara. Vožnja - to su lepi putevi baš za vožnju motora, znači krivine, vijugavi putevi, lepi predeli, itd. Tu u relativnoj blizini gde mi se lično dopalo su naravno Alpi, rumunski Karpati (Transfagarasan, Sibiu, Brašov), sever Albanije (planine istočno od Skadra), Peloponez, Peloponez, ali i centralna Italija. Avantura bi bilo istraživanje zabačenih i interesantnih krajeva, planina, pećina, klisura, uključivanje u neke lokalne akcije i sl. Generalno, probati i doživeti svašta. Toga ima na svakom kraku puta, samo se malo raspitati unapred. Turizam - znači šta bi voleli posetiti, nevezano sa motorom ili bez. Npr. Istanbul, Meteori u Grčkoj, Sicilija, Sardinija, Rim, Herkuleaneum, Dolina Hramova na Siciliji, itd. Video sam predlog kruga koji bi išao kroz Bugarsku (može i do mora), pa preko Bukurešta i Transilvanije nazad i to bih rado preporučio. Posebno bih dodao prelepa mesta Brašov i Sibiu i čuveni put Transfagarasan, koji je Top Gear proglasio za "najlepši put na svetu". Zaista je lep, šteta što nije duži. Može se posetiti i nekoliko Drakulinih zamkova (više njih ističe kandidaturu), uz malo sreće naleteti na neki lokalni vašar, promati rumunske ćevape (miči) i preko Temišvara nazad. Drugi interesantan krug je na jug, ka Peloponezu, preko Atine. Zavisno koliko se vremena ima, može samo do Atine, ili i na sam Peloponez, koji je jako lep. Tu bi se usput mogli posetiti čuveni Meteori, možda svratiti na Krf, pa vratiti preko Albanije nazad. Preporučujem planine na severu Albanije, istočno od Skadra, preko Puke i Kukeša. Tu se baš povlačila i druga kolona srpske vojske 1915-e, pa ima i veliku emotivnu vrednost (kao i Krf). Interesantna može biti i tura do recimo Istanbula, sa drugačijom povratnom rutom. Može se ići i do Sicilije, preko Bar-Bari trajekta (Bari je mnogo lepši grad nego što sam mislio), pa onda povratak ili recimo preko Drača, da se napravi krug, ili kroz Italiju, pa preko Sloveniju nazad. Ako je aktuelno iznajmljivanje motora, neko je već pomenuo Tenerife, koji su jako interesantni i trebalo bi obići celo ostrvo. Planina Teide (najviši vrh Španije) je toliko visoka da obezbeđuje drugačiju mikroklimu na različitim stranama ostrva, pa su suv jug i razlistali sever skroz različiti. Teide obavezno obići, a na severu ostrva je predivan Zoo park Loro. Interesantno je i drugo ostrvo, Grand Kanaria, ne znam kakvi su uslovi putovanja iz Srbije. I ono ima solidan vrh od oko 2000 m, oko ostrva ide čuveni "put 365 krivina" i zapravo ima razvijeniju mrežu puteva na ostrvu. Dodao bih još i Sardiniju, koja ima potpuno drugačiji utisak od Sicilije (viši nivo turizma i cena) i vredi obići celo ostrvo. Zapadni deo je uobičajen turistički. Južni je manje komercijalan, više za surfere (plus prelepi Kaljari). Tu sam na jugu u ne turističkom selu jeo prase sa ražnja na jednom od dva mesta van Srbije (drugo je Portugal). Severoistočni deo je pak najskuplji deo Evrope (Porto Červo), jer tu vezuju jahte zimi šeici i razni oligarsi. Slobodno pitajte, ako nešto zanima, prošao sam sve navedene rute.

Hvala puno, baš je bilo uživanje pročitati i pogledati :). Prođoh celu Evropu motorom, ali najmanje od svega kod stare kuće, kroz Ex-Yu. Zato mi je posebno prijalo da vidim baš detaljan opis i puno fotki sa samog puta. Čestitke na veridbi, vrlo romantično izvedeno. Jako je lepo i što si imao sa kime da podeliš put, sve najbolje oboma u dugom i srećnom zajedničkom životu! Pa da jednog dana decu vodiš da vide gde se tata rodio. A i da požurite, da vide i superbaku! Pretpostavljam da je fotke sa samog puta slikala saputnica tokom same vožnje? Ili ste stajali za fotke? Telefon ili "pravi" foto aparat? Moram malo da vas izgrdim za izgubljenu rukavicu! Ona je tu pre svega zbog zaštite, jer čuva šake prilikom pada. Trebali ste što pre da nađete bilo kakvu alternativu. Čuvajte glavu i ruke, najviše vam trebaju!

Da napišem neka lična iskustva u vezi sa originalnim pitanjem. Idem dosta na duže ture, gde vozim po 10+ sati dnevno po nedelju dana i duže. I raznorazni bolovi su tu stalni pratioci. Bolovi u trtičnoj kosti, među lopaticama, niži deo leđa, sama zadnjica, itd. Ako je toplo, a posebno ako se šeta u opremi okolo, hoće da se i ojede dobro između nogu. Šta uraditi? Sada volim da češće stajem, otprilike na svaki sat, makar na 10-15 minuta. Ideja je preventive, jer kad jednom neki deo počne da boli, teško da će da ide na bolje do kraja dana. Kad stanem, obavezno malo prošetam okolo, a par puta dnevno odradim i vežbe istezanja. Meni godi i da povremeno legnem na ravno, travu ako je suvo, ili neku klupu, savijem malo noge, stavim jaknu ispod glave kao jastuk i odmorim malo. Svakako opet krene da gnjavi, kod mene najviše trtična kost, između lopatica i sami gluteusi (guzni mišići). Onda krenem da malo menjam položaj tela - sednem više napred, ili nazad (neki put malo i na suvozačevo sedište). Malo polegnem po tanku, ili ustanem malo na nožice (ne na autoputu). Prija i da se istegnu noge - ispružim ih malo napred i u stranu i zategnem pravo. Uglavnom svaka takva akcija pomogne na pet minuta, pa onda nešto drugo. Ako ništa ne pomaže, onda znači da je vreme da se stane, na koliko god treba. Kad ništa drugo ne pomogne, ne treba bežati od lekova protiv bolova. Meni sa navedenim problemima najviše pomogne Brufen. Kad znam da ću recimo voziti manje više non-stop sledećih 5-6 sati neki put uzmem jedan od 400 mg unapred, preventivno. Uvek kod sebe, sem Brufena i Aspirina, imam i Voltaren. Neko je već napisao - ništa od pamučnog veša. On se natopi znojem, a kad je vlažan bude kao šmirgla. Ima specijalnih moto majci i gaća, kupovao sam recimo u Louisu Vanucci Coolmax veš, a generalno savetujem sportske majce i gaće od sintetičkih materijala. Ima ih raznih u svim sportskim radnjama. Što se ojedanja tiče, meni tu izuzetno pomaže i dobra, stara, Pavlovićeva krema ;). I nju treba unapred fino naneti. I ona je obavezni deo mog putnog nesesera.

Potakao si me da krenem da brojim i izbrojah 6 padova u pokretu i jedno 4-5 u stajanju. Stari epileptičar. Od onih 6, četiri je bilo pri brzinama od oko 30-40 km/h, jedno pri polasku i jedno na oko 80 km/h. Sebe bih nazvao relativno iskusnim (od 2008-e sam prešao sigurno iznad 100.000 km na motoru kroz nekih 45 zemalja u Evropi). Međutim, ako bi me neko pitao kako bih ocenio svoju veštinu upravljanja motorom ocenom od 1-5, gde bi prosek bio 3, odgovorio bih vrlo optimistički sa "3-". Jbg, kasno sam počeo i slabo sam i talentovan. Odatle valjda toliko bubanja. Sa druge strane, realno sagledavanje svojeg (ne)umeća mi je omogućilo da pored svog tog vozanja doživim da sada mogu ovde da sedim i kuckam.

Imao sam više padova u raznim situacijama i brzinama, pa da podelim neke misli i iskustva. Ukratko: Tokom samog pada je dobro pokušati da se nekako iskontroliše sam šok i reaguje koliko se može. Neposredno posle pada treba ostati pribran i srediti situaciju. Ako se vožnja nastavlja, biti ekstra oprezan, prvo jer ne znamo tačno stanje samog motora, a drugo jer sam pad obično dovodi do pada sapomouzdanja. Kasnije, kad se slegne prašina, preporučljivo je vratiti fim nazad i pokušati da se shvati gde se pogrešilo. Šta može da se učini kad se vidi ili pomisli da je pad neizbežan? Najbolje bi bilo da se proba opustiti, posebno da se ne stegne upravljač kao da život od toga zavisi. Pokušati da se seti šta se može primeniti. Jednom sam imao "high side" prelet preko upravljača. Kada sam sledeći put potpuno izgubio zadnji kraj, uhvatio sam sebe da sam stegao ručice iz sve snage i ukočio ramena (što je, na žalost, moja instiktivna reakcija kad krene po zlu). Voljno sam uspeo da se opustim i dopustim da me bajk "strese" sa sebe. To je ispalo najbolje, jer je zadnji točak tad uhvatio i bajk je napravio skoro salto. Asfalt je bio mokar, brzina oko 80 kmh i klizao sam ka metalnoj bankini. Legao sam na leđa i upro se koliko sa mogao u asfalt, da usporim. Zaustavio sam se manje od pola metra od ograde, sa petama utonulim u blato. Udarac u bankinu mi je mogao polomiti noge. Drugi put sam prebrzo ušao u krivinu koja se zateže, oborio jače motor i bio zatečen kad su nožice zaparale. To mi se desilo prvi put, pa sam malo podigao motor i ispao na travu, pa pao. To je sada za nauk, za sledeći put. Posle pada bi trebalo prvo ugasiti motor, pa uspraviti i pomeriti ga sa puta da ne smeta saobraćaju. Sem ako još neko nije umešan u nesreću, pa da može doći do veštačenja i u tom slučaju je dobro napraviti par fotki cele scene pre nego što se motor uspravi i skloni. Treba znati i da je telo puno adrenalina, stanje šoka, pa možda čak i ne primetimo neku povredu. Jednom sam se tako suljao na zadnjici i bio siguran da je to bilo nekako kontrolisano. Tek sam kasnije, po povratku kući, primetio veliku brazdu na kacigi što je značilo da sam dobro glavom zveknuo o asfalt, a mogao sam se zakunuti da ga nisam ni pipnuo. Čak i ako mislite da je motor skroz OK i da ste sami OK, treba nastaviti dalje krajnje oprezno. Posle mog prvog pada, vožnja do kuće je bila vrlo klimava, ubeđen da je nešto stradalo na bajku. Ispostavilo se da je motor OK, već da sam ja stradao, ali u glavi. Totalni gubitak samopouzdanja koji je doveo do očajnog prolaska kroz krivine. Trebalo je dosta vremena da se vratim na "normalu", sigurno par nedelja. Mnogo je važna i retrospektiva, pokušati da se shvati gde smo pogrešili, da se to izbegne ponovo. Čak i ako nije bila naša krivica, možda je ipak moglo pametnije da se postupi, da se bolje čitaju drugi u saobraćaju, da se radi na preventivi. Prvi pad mi je pomogao da uhvatim sam sebe da kad jače kočim, pomeram celu desnu ruku unapred, idem u susret ručici. Ne mnogo, ali pokret je dovoljan da unese dodatnu nestabilnost. Radio sam na tome i vežbao da to izbacim. Drugi izenadni pad na mokrom u sličnim uslovima, kada se jače kočilo prilikom ubrzanja, je doveo do novog saznanja. Naime kada se ubrzava, posle recimo semafora, kružnog toka, itd, je 70% i više težine da zadnjem točku, a onda u kočenju se stvar obrne i bude i do 80% na prednjem. Taj nagli gradijent promene težine prednjeg točka dovodi do toga da on lakše izgubi kontakt sa podlogom nego da je isto kočenje bilo pri konstantnoj brzini. Onaj "highside" pad se desio pri svega 30-40 na sat na izlasku iz krivine. Ali je asfalt bio jako klizav, a nagib asfalta pogrešan, od krivine. Zato je bio znak opasna krivina i ograničenje 20 na sat! Sledeći put više poštovanja za znakove, čak i ako ne deluje na prvu da ima smisla. Jedan pad je bio u krivini kada je bilo peska na asfaltu. Međutim, iskreno i kritičko razmišljanje je dovelo i do saznanja o pogrešnoj tehnici kroz krivine, da sam još uvek kočio malo prednjom pre obaranja u krivinu. Poslednji pad, prošle godine, je bio na polasku iz mesta preko mokrog metalnog šahta. To možda jeste bio direktan razlog, ali glavni sam opet bio ja, jer sam kretao preoštro u žurbi i nervozi. Generalno sam saznao da se, kada je frka, moje telo na žalost instiktivno koči, da dižem ramena, stežem šake i morao sam da radim dosta na tome da se voljno nateram da se opustim i omogućim racionalni deo da preuzme nazad kontrolu. Meni se isplatilo da budem jako samo kritičan u tim retrospektivama i to mi je onda pomagalo da savladam snažan gubitak samopouzdanja koji se javljao posle svakog pada.

Izvanredan putopis, Filipe, sjajno napisano i snažno proživljeno. Velike čestitke na snalažljivosti i fleksibilnosti i kako si dozvolio da ti interakcija sa ljudima oblikuje put. Upoznavanje interesantnih ljudi zaista često bude i najbolji deo putovanja. Samo napred, iz Čikaga takođe možeš ići na velike ture, na razne strane. Hvala i Deanu jer je iskopao tri godine stari putopis koji bih inače propustio!

Hvala svima na lepim rečima, drago mi je da vam se dopalo. Sad kad pogledam unazad bila je to zaista jedna velika jurnjava, ali mi je srce puno i mislim da sam vreme koje je bilo na raspolaganju dobro iskoristio. @doktorPotpuno si u pravu, nisam siguran zašto jos nisam uzeo neki držač za mobilni zbog navigacije. Verovatno da izbegnem iskušenje da gvirim na ekran i kad ne treba, a i šanse da zaboravim telefon. Obično dobro prostudiram svaku rutu unapred, ali je ovde tempo bio baš veliki, pa se nekad preskočilo. Ja sam jednostavno prihvatio da manjeg lutanja uvek ima tu i tamo i da je bitno snaći se. @milomir22Tako je, često mi bude žao što nisam negde ostao malo duže. Ja ipak razmišljam da je bolje provesti u recimo Sevilji dva sata nego ne videti je nikako. Uz malo iskustva zapravo se može puno toga videti za tih par sati, osetiti esencija nekog mesta. A onda se u neko koje se baš dopadne može vratiti kasnije. @IbivanSrećan put i uživaj do Palme! Kao što rekoh jednom - ako ja mogu ovako kljakav, onda može svako! Napisao sam i malu zbirku saveta za one koje razmišljaju o malo dužim moto turama: https://forum.bjbikers.com/topic/194797-priprema-moto-tura/

Hvala svima na dodatnim savetima! Nisam ni znao recimo da postoji kesa za benzin, to može biti jako zgodno. Nekad sam i ja nosio više alata, delova i sl., ali kako ne umem baš da ih koristim, odustao sam radi lakšeg pakovanja. Pade mi još na pamet da kada je baš jako sunce i ne nađe se parking u hladu, nije loše prebaciti nešto preko sedišta, peškir recimo, ili tu ostaviti kacigu, jer zna da se baš usija i neprijatno je onda sesti na njega. Takođe, obzirom da imam hronične probleme sa leđima i da sam dosta slupan zapravo, na stajanjima (recimo na svaki sat) malo prošetam, dobro istegnem na sve strane, neki put legnem 5 minuta na klupu ili travu, sa savijenim kolenima. Na dužim putovanjima nekad uzmem preventivno 200 mg Brufena ujutru, opusti malo mišiće leđa. Još se i mesec dana pred put malo dodatno spremam - redovne vežbe pre svega trbušnjaka i leđa. @Gajo Sevojno Svako ima neku svoju želju i motiv za putovanjem na bajku, ovo je čisto zbirka saveta da im se u tome pomogne. A gde i kako se ide, to je naravno vrlo individualno. Išao sam i u Alpe da uživam u hiljadama krivina (treći link u prvom postu), a ovaj zadnji put (4. link) je bio više turistički, gde je motor pre svega prevozno sredstvo, a glavni motiv da se što više vidi i obiđe. Moglo je to i automobilom, bilo bi udobnije, međutim i dosadnije.

Detalji i saveti Isplati se imati dobre čepove za uši. Takođe i kremu za sunčanje na dohvat ruke, jer ceo dan na suncu ispod vizira zna da dobro zapeče kožu lica. Navigacija neka je neophodna i u današnje vreme je to obično GPS. Ja koristim sada telefon i Gugl Mape. Držač za telefon je jako koristan u tom slučaju, mada ga ja ne koristim, već samo audio navođenje, dok mi je aparat u džepu. Tako mi je nekako lakše, ne moram da mislim na njega i ne dolazim u iskušenje da gvirim u navigaciju kada ne treba, tj. kad je opasno. Ne treba slepo verovati GPS-u, jer zna i da pogreši, da mape budu stare ili neprecizne, ili da izgubi signal na neko vreme. Zato je generalno uvek dobro unapred malo pogledati rutu, brojeve puta, usputna mesta i sl. Zatreba pre ili kasnije. Treba ipak biti vičan i korišćenju dobrih starih papirnih mapa, jer ponekad zatreba. Ponekad koristim poznata rastojanja, recimo vidim da treba da za 55 km skrenem desno, na put broj 126, a onda da posle 21 km skrenem levo na put 340. Uračunam onda tu kilometražu na odometru, pa znam unapred kad otprilike očekujem skretanja. Uprkos svemu, ponekad se malo i zaluta, tada treba ostati pribran, pa gledati da se stigne do najbližeg poznatog orijentira. U više situacija sam se recimo orijentisao po suncu, kad sve drugo zataji. Tako sam 2013-e prešao celu Ukrajinu sa “na istok do Odese, onda na sever ka Kijevu”, bez ikakvih mapa. Treba voditi računa da su telefon i dodatni GPS stalno puni, zato bi dobro bilo imati neki USB kontakt za punjenje sa 12V izlaza. Mudro je proveravati ponekad pritisak u gumama, posebno kad se temperatura dosta menja i ima malih ručnih merača za tu priliku. Takođe proveriti i nivo ulja sa vremena na vreme, posebno ko ima stariji motor. Obično nosim sa sobom dve platežne kartice (u zadnje vreme putujem praktično bez gotovine, koje nešto ponesem, za svaki slučaj). Jednu karticu i nešto novca imam naravno kod sebe, a drugu obično ostavim negde u motoru, za slučaj da me neko opljačka, da bih mogao da nastavim put. Iz istog razloga pasoš uvek nosim sa sobom u šetnji i obilascima, za slučaj da motor “dobije noge” u međuvremenu. Rezervne ključeve ostavim isto negde na motoru, gde mogu da ih nađem, makar i uz obijanje, za slučaj da glavne izgubim ili nestanu. Dakle, kako kažu, “ne stavljajte sva jaja u istu korpu”. Važno je stalno imati vode kod sebe i piti na svakom stajanju, makar malo. Mene je jednom uhvatila sunčanica u Albaniji u planinama, nigde nikog, dehidrirao, povraćanje, jedva sam se spustio vozeći 15 na sat. Ja inače volim sada da stajem češće, a kraće, jer kad se jednom pojavi bol u leđima ili trtičnoj kosti, obično više ne odlazi tako lako. Svaka zemlja ima svoja pravila, što zvanična što nezvanična. Od zvaničnih je jako važno da proverite da li vam važi osiguranje za motor ili se plaća dodatno (kao recimo što sam morao u Gruziji i ranije u Rusiji). Takođe obavezno proverite da li imate važeće putno zdravstveno osiguranje. Kada mi je kod Sent Petersburga pukao mišić u leđima 2013-e, shvatio sam da sam u Rusiji bez zdravstvenog osiguranja (za motor sam doplatio). Onda mi je najbitnije bilo da se nekako dočepam Finske, gde mi je bilo važeće i zdravstveno za mene i kasko za motor. Nezvanična pravila su gde je i šta prećutno dozvoljeno, recimo u vezi brzine, parkiranja i sl. Tu treba gledati lokalce, dok se ne uđe u štos. Tako se može pohvatati i odnos prema radarima i kamerama recimo. Takođe se treba unapred raspitati da li se plaća putarina za motore i kako. Da li je bezbedno slušati muziku za vreme vožnje? Meni zapravo pomaže da zadržim fokus, posebno na dužim deonicama na autoputu. I to muzika sa dosta energije, recimo rok. Ali ne treba preterivati, posle nekog vremena počne da zamara. Neko voli sve da isplanira unapred, ja obično prenoćišta bukiram isti dan, neki put i svega par sati unapred, online preko Booking aplikacije/sajta. To mi onda pruža maksimalnu fleksibilnost, a često se i isplati jer se dobije neki last minute popust, pretražim neki region gde očekujem da ću stići uveče da nađem najpovoljniji smeštaj. To ne funkcioniše za trajekte, njih bukiram unapred koliko mogu i to su onda kritične tačke puta. Mudro je dosipati benzin kad god ste na pumpi, ili recimo kad padne na pola rezervoara. Desilo mi se par puta da ostanem bez benzina, jer sam mislio “ma može jođ 100 km, biće pumpe sigurno”. I bude pumpa, ali zatvorena, ili bez goriva. Vožnja po kiši ne mora da bude jako stresna, ako ste dobro obučeni (garderoba). Treba jasno obratiti pažnju na put i prijanjanje, probati par puta kada ste sami kako koči, da li proklizava. Od samog intenziteta kiše, bitnije je koliko vode zapravo ostaje na asfaltu (što zavisi od dreniranja, asfalta, nagiba, saobraćaja i sl.). Ja volim da posmatram zadnje točkove automobila oko mene i tu se tačno vidi koliko vode bacaju, tj. koliko vode ima zaista na putu. Neki put kiša bude prejaka i vidljivost postane jako slaba. Tada bi trebalo zastati negde i sačekati malo da se smanji. I najvažnije: ako ja ovako trapav mogu da idem okolo na razna moto putovanja - onda može svako! Srećan put!

Pakovanje Najbolje je naravno imati ceo set kofera, uključujući i tank bag (torbu na rezervoaru). U toj torbi na rezervoaru sam nekad nosio razne stvari koje treba da su mi lako dostupne - dokumenta, naočari za sunce, lekove protiv bolova, vodu, foto aparat, itd. Takođe mapu ili skicu za navigaciju u gornjem providnom džepu, kasnije mobilni za GPS navigaciju. Drugim rečima - jako je koristna i toplo je preporučujem. Ono što može biti nezgodno je što se teško osigurava i zaključava, pa sam je, obzirom da su u njoj baš bitne stvari, kad negde stanem na duže skidao i nosio sa sobom. Bagster tank bag se može nositi preko ramena ili kao ranac. Sada RT ima zgodan pretinac/kutiju na ključ napred, pa više ne koristim tank bag i koristim ga na sličan način. U svakom slučaju, jako je zgodno imati nešto slično pri ruci. Nekad sam nosio više stvari, a sada uglavnom zapakujem samo koliko stane u bočne kofere. Tu je rezervni veš, termo presvlake, garderoba, “civilna” odeća i obuća i sl. Ne koristim više unutrašnje torbe (inner bags) kao ranije, već stvari grupišem funkcionalno po plastičnim kesama (to jer koferi nisu više potpuno zaptiveni pa jaka kiša može da prođe malo). Na taj način više stane i bolje rasporedim stvari levo/desno. Zadnji kofer gledam da ostavim skoro prazan na putovanjima. Eventualno neku hranu, vodu, rezervne rukavice i slično. Takođe i garderobu za presvlačenje. Pošto je kad je toplo neugodno dugo se šetati u punoj moto opremi, kad stignem negde gde se želim prošetati i promuvati obično se na brzaka presvučem - makar jaknu i pantalone, pa ih ostavim u gornjem koferu. Ako ima mesta (recimo kad nije toliko toplo da se skidaju i jakna i pantalone), onda ostavim čizme. Ovo se ispostavio kao najefikasniji sistem. Ali gde ostaviti onda kacigu? Iz tog razloga imam jedan katanac i metalnu sajlu sa dve omče na svakoj strani (ostalo od Suzukija baš za kacigu) pa smestim kacigu spolja na sedište i zaključam je na držače ruku za suvozača.

Veš Ovo može da zvuči glupo - kakvi sad saveti za veš? Međutim, prvu svoju dužu turu sam vozio sa običnim pamučnim vešom i nije dobro ispalo. Leto, vruće, obučen za autoput, ulazim u grad, saobraćaj, semafori, sporo se ide i traži centar. Usput se jako oznojim i potpuno skvasim pamučnu majcu i donji veš. Posle tako mokar nazad na autoput i više brzine, pa bude jako neugodno i meni je kočilo mišiće i leđa posebno. Sada koristim delom specijalni veš za bajkere, a većinom obične sportske majce i donji veš. Sve je to uglavnom od sintetičnih materijala. Bude tu i nešto veša za skijaše, posebno za skijaško hodanje, jer za njih veš mora da odvede puno toplote i isparavanja, a da štiti od hladnoće spolja. Generalno je dobro imati više slojeva, kao i dodatni topli donji veš. Čarape koristim obične, ali ih uvek ponesem puno pari. Nekada obujem duple ako je hladno.

Čizme Čizme su isto jako važne, posebno jer je teško nositi sa sobom više komada, kao sa rukavicama. Zato je bitnije da se dobro pogode i da su fleksibilne. Kad se povuče crta, najmanje sam štedeo na čizmama, relativno gledajući. Uzimam dobre kožne modele, sa GoreTex membranom i dobrom zaštitom. Kada sam pao u Rumuniji, motor mi je delom pao na desnu nogu, ali čizme su imale ojačanja u đonu, pa su mi spasle stopalo od gnječenja. Za vrstu putovanja koju ja vodim, sa puno vožnje i puno šetnje, obilaska, bitno je da su čizme i udobne za hodanje. Neke pružaju odličnu zaštitu, ali je teško u njima hodati. Nije zgodno uvek se presvlačiti, a nekad dnevno u njima prehodam i 5-10 kilometara. Zato je bitna udobnost, da se može udobno hodati, čučnuti i sl. Bitno je dobro ih i održavati, čistiti i mazati sa odgovarajućim materijalom za čuvanje i impregniranje. Onda mogu dugo da potraju.

Rukavice Iako svoju opremu (jaknu i pantalone) koristim univerzalno, u svim vremenskim uslovima, nemoguće je naći rukavice koje bi tako funkcionisale. Zato preporučujem više pari rukavica na putovanjima. Ja uvek nosim bar tri - letnje, zimske i jedne između. Plus još jedne rezervne, jeftine. Zimske rukavice su sa GoreTex membranom, jako dobro podnose i hladno i kišu. Letnje su mi jednostavne, kožne, sa dobrom ventilacijom. I opet su u turi oko Španije bile pokrivene belim šarama od soli, koliko sam se znojio, jer je bilo vrlo toplo. Bitno je imati dobre, kvalitetne rukavice, ali isto tako imati i rezervne. Dobro dođu u slučaju kiše, recimo. Važna je i ergonomija, da se brzo i lako stavljaju i skidaju. Imam jedne dobre, sa GoreTexom, ali se uvek prevrnu kod skidanja, postava se izvuče i muka ih je posle obući. Zato ih više ne koristim. Uzeo sam i jedne rukavice sa jeftinom membranom i to ne preporučujem. Kad je bilo toplo, ruke su mi bile mokre od znoja, jer loše dišu. Čim je palo malo kiše, ponovo sam bio mokar, jer je membrana slaba. OK su i dalje za generalnu upotrebu, a svakako treba imati više modela na putu.

Jakna i pantalone Ovde se ima veliki izbor modela, materijala, različitih zaštita. Pao sam u jeftinoj opremi koja se jednostavno poderala, a i u mnogo kvalitetnijoj koja je dobro izdražala i bolje me sačuvala. Zato dobru opremu smatram jako važnom i meni je možda i bitnija od recimo samog motora. Veliko je pitanje da li uložiti u opremu sa GoreTex ili sličnom membranom za zaštitu od kiše? Alternativa je da se koristi dodatno kišno odelo, pa navuče po potrebi. Moj je savet da, ako se ide na membranu, ide na vrhunsku, kvaliteta kao GoreTex. Naime, membrana ipak utiče i na disanje i propustnost materijala i loša membrana će smanjiti to prirodno disanje, a opet pustiti vodu da uđe, najgora kombinacija. U tom slučaju, bolje uzeti opremu bez ikakve membrane. Bolje će disati, a koristiti kišnu opremu po potrebi. Može se i spolja impregnirati, koristi. Poslednjih 12 godina koristim Rukka GoreTex opremu i ona se odlično pokazala - ostajem (uglavnom) suv i posle celog dana vožnje po kiši. Da sam koristio kišne navlake koje su uglavnom od plastike ili gume tada bih se sav upalio, posebno ako je uz kišu i relativno toplo. Bitno je i dobro održavanje membrane - pranje sa određenim šamponima koji dubinsko čiste i održavaju samu membranu, kao i impregniranje spolja sa odgovarajućim sprejevima. Pored hidro izolacije, bitna je i termička, posebno ako vozite cele godine po velikom rasponu temperatura. Koristim istu opremu u rasponu od 0-40 stepeni uz samo jedan termički sloj koji je vrlo efektivan (i jasno ekstra slojeve garderobe). Uloga dobre termičke izolacije koja se lako stavlja i skida je vrlo bitna kada se ide kroz različite klimatska područja. Više puta sam od nizije i 30+ stepeni se penjao na planine gde me je dočekalo samo 5, u svega par sati. Moja oprema je, i bez termičkog sloja, nešto toplija pa zna da bude neugodno na visokim temperaturama i malim brzinama (u gradu i saobraćaju recimo), ali ja ipak živim u Skandinaviji i bolje je prilagođena ovdašnjoj klimi. Da živim u Španiji, kupio bih verovatno drugačiji model (ali isto GoreTex). Dalje, preporučio bih jaknu i pantalone koji su komplet, da se mogu zakopčati jedno za drugo i da imaju termički sloj koji se lako stavlja i uklanja. Od ostalih stvari, džepovi su uvek dobro došli. Uvek ih nekako zafali. Mogu da kažem i da štitnici od specijalnih materijala, recimo od onih koji se stvrdnu prilikom udara, zaista funkcionišu. Lično probao i preporučujem.

Kaciga Kaciga (bukvalno) glavu čuva i tu nema zezanja. Dobra okolnost je što verovatno svaki model koji zadovoljava tekuće sigurnosne standarde (npr. ECE) zadovoljava tu namenu. Na šta onda treba obratiti pažnju? Tip kacige Modularne (flip-up) kacige su popularne kod mnogih za duže ture. Vrlo je zgodno ceo prednji deo podići da se nešto prezalogaji, popije vode, skinu/stave naočare za sunce, pogleda karta, porazgovara sa nekim i sl. Kad je lepo vreme mnogi vole da ih voze podignute, što ih pretvara efektivno u otvorene kacige (open face). Ukratko, smanjuju potrebu da se kaciga skida i vraća, štedi vreme i daje vreću fleksibilnost. Sa druge strane su nešto teže i skuplje. Pružaju verovatno i nešto slabiju zaštitu, a sigurno ako se koriste otvorene. Ja lično koristim samo one iz komada (full face). Znači mi razlika u težini, veća sigurnost, a nikad mi nije teško da skinem kacigu kad je to neophodno. Tip zakopčavanja Ovde postoje tri glavna načina. Sistem sa običnom trakom i prstenovima (double D ring) pruža verovatno najsigurnije kopčanje i najlakše je tačno dozirati količinu stezanja. Ali je najteže vezati sa rukavicama (ja ne umem recimo). Klik sistem (quick release) je vrlo zgodan jer se najlakše kopča i skida, čak i sa rukavicama. Problem je što je muka podesiti odgovarajuću silu zatezanja. To se menja recimo kad se stavi ekstra sloj garderobe i sl. Klik sistem sa više pozicija (micro metric) pokušava da reši gornji problem sa više pozicija u koju kopča može da sedne, pa pokušava da spoji najbolje od oba sveta. Ja sam najviše koristio D ring sistem i najviše ga volim. Sada koristim micro metric kopču na LS2 kacigi i nije loše, mogu da je koristim i sa rukavicama. Međutim, sigurnije sam se osećao sa D ringom i ipak je bilo lakše podesiti silu zatezanja koliko mi baš treba. Ventilacija Ovde se pravi razlika između jeftinijih i skupljih kaciga. Teško je napraviti ventilacioni sistem za sve vremenske uslove. Recimo, LS2 mi mnogo bolje ventilira od prethodne XLite (slične cene) i ugodnija je stoga pri velikim vrućinama. Međutim, dosta je lošija po kiši, ventilacija vrata koja je bila dobrodošla na vrućini sada kvasi vrat, takođe voda nalazi put i oko vizira. Verujem da skuplje kacige imaju bolja rešenja. Buka Još jedno mesto gde se često ogleda cena kacige. Dobra kontrola buke obično “košta” i te kacige znaju biti teže i skuplje. Najlakša kaciga koju sam koristio, Marushin carbon, je tu bila i najgora. Ja uvek vozim sa čepovima za uši, međutim viša buka otežava komunikaciju i korišćenje slušalica. Dodatna oprema Integrisan sunčani vizir je izuzetno koristan i ja ga smatram esencijalnim. Duža vožnja po suncu kad asfalt “sija” zna strašno da zamori, kao i vreme koje se brzo menja sunčano/oblačno. Zato su makar naočare za sunce vrlo važne, a puno je lakše kad su integrisane u kacigu. Recimo, kod ulaska u tunel se samo povuče polugica. Dodatno je važno kod osoba koje nose naočare. Vizir protiv zamagljivanja (Pinlock anti-fog) je isto veoma koristan dodatak. Efikasnost zna da varira od kacige do kacige (verovatno vezano sa ventilacijom), ali je učinak jako važan kad temperatura opadne, jer jako zamagljivanje može drastično da smanji vidljivost. Integrisana komunikacija zna jako da digne cenu, ali kad je dobro urađena veoma olakšava grupnu vožnju. Značilo bi čak i nekom ko stalno vozi solo, jer u kombinaciji sa dobrom kontrolom buke jako olakšava slušanje muzike i navođenja GPS-a. Skidanje postave je takođe zgodno, zbog pranja. Meni je to isto neophodna osobina, jer se posle duže ture po suncu cela postava potpuno natopi znojem i ako se ne može skinuti, kako je dobro očistiti?