Putevima i džadama Male Azije i Bliskog Istoka

[s a n j a 130 Napisano Septembar 26, 2008]

Uf,hvala bogu stigao je nastavak najuzbudljivijeg putopisa na forumu.Samo tako. :D

[misa22 6 Napisano Septembar 27, 2008]

Stvarno vrhunska avantura i putopis! Hat down( sto bi rekli francuzi) za matijaka i olju! Citajuci putopise od vas, chale,scija,djure,smajsera i mnogih drugih, ne mogu da se otmem utisku da mi je vreme da prodajem kruzera i prestanem sa njegovim "customizingom" i kupim endura sa tri kofera.  Stvarno, svaka cast!

 

Inace, vest od danas :

A car packed with explosives detonated on a crowded residential street today in Damascus,Syria, killing 17 people and wounding more than a dozen others, state-run television reported.

 

Srecom imali ste dobar timing. 

 

[jodi 94 Napisano Septembar 28, 2008]

Ekstra tekst! Uzivao sam citajuci (kad vec ne mogu da se vozim ja tako)! Uzivajte i pisite dalje!

[AreOut 8 Napisano Septembar 29, 2008]

Ne vidi se druga slika iz tvog zadnjeg posta Matija.

[matijak 265 Napisano Septembar 29, 2008]

 

XX

 

Gosti kampa u Kemeru, se još nisu probudili kada smo ih napustili. Promenićemo plan i pored Kemera, napustićemo i tursku obalu Sredozemnog mora. Ovo što smo videli  i nije naš - cup of tea. Bojim se da, ukoliko Tuska nastavi da se razvija na ovakav način, sav ovaj progres, jednog dana, ima da joj izađe na nos. Idemo u kontinent, u prirodu, da nađemo zamak od pamuka i mesto na kome je Apolon sreo Kibel, anadolsku boginju Majku  ...i da vidimo kako je turizam izgledao pre dve hiljade godina. Idemo u Pamukale!

 

 

Vraćamo se u Antaliju, okruženu nestvarnim planinama, pred kakve je Leonardo da Vinči voleo da postavi one koje je portretisao. Rano je i još uvek nema gužve. Iz Antalije, ka unutrašnjosti, vode tri puta. Na svakoj raskrsnici, radovi.... Srećom, afrika može i po tome. Pratimo velike putokaze – Isparta, Dinar, Afyon, Konja... svako od imena nas zove i mami... baca u razmišljanje.

 

Koliko je malo to što smo videli, a koliko se puno, to malo, odrazilo na nas. Što smo bliži Beogradu, više razmišljam o tome hoćemo li biti u stanju vratiti se u ono što smo za sobom ostavili pre samo nekoliko nedelja?

 

Nije moguće izbeći i to da se, sa svakim novim horizontom, pred nama, otvaraju po još jedna vrata spoznaje... Koliko je strašno što više ne znamo kakav je i koliki svet, i kako je mali i prljav kavez u kome se još uvek nalazimo.

 

Teši nas da će Tursku biti namoguće zaobići na svakom sledećem putovanju. Istok nije skup neobičnih mesta i građevina. Na Istoku se traži srce slagalice koju želimo da složimo. Samo to znati je dovoljno.

 

Tražimo skretanje za sporedni planinski put za Denizli. Put na kome su naseljena mesta tek na svakih pedeset kilometara ...dovoljno za razmišljanje, a premalo da se skrene sa uma. Prolazimo pored ogromne Ataturkove betonske glave, koja je, kao i sve ostalo - u izgradnji. Kada bude gotovo, Ataturk će lično moći da prati i nadgleda razvoj ogromnog antalskog zaliva. Jedino što neće ništa moći da kaže, pošto su mu, usta, za svaki slučaj - zabetonirana.

 

 

Par kilometara i eto nas na raskrsnici. Čim se dohvatismo džade, vremeplov, unazad, obrće koju hiljadu. Termosos, drevni grčki ...nešto ...u kome se nismo zaustavili. Kujundžiću, sedi, jedan. Hvala. Kujundžiću – napolje! Aa, možete li i Božovićevu da pustite sa časa? Ide nam se na kebab u Korkuteli...

 

Ubrzo smo na oko hiljadu metara nadmorske visine. Planinska svežina briše ružna sećanja na jučerašnju tropsku vrućinu i vlagu. Hladno je, ali ne oblačimo jakne ...malo da se smrznemo. Luksuz od deset zvezdica, sa crtom.

 

Tursko leto. Nebo bez oblačka, gole i puste planine, pokošene žitne doline i poneki minaret u sred polja.

 

 

Posle tačno pedeset kilometara – Kirkuteli ...na ravnoj Romaniji. Seher merkezi nije teško naći. Milimo, tražimo kafanu, mehanu, ćevabdžinicu, burekdžinicu, aščinicu... u kojoj svi sede. U malim mestima se uvek izlazi na samo jedno mesto - ono najbolje. U malim mestima, dobro, nije teško naći. Kao prvo, motor se može parkirati pored stola koji izaberemo. Nije li to divno? Toalet je nov i čist. Osoblje nasmejano i ljubazno. Hrana obilna i ukusna. Kolonjska voda miriše na Mediteran...Časte nas kafom, i daju savet gde da idemo posle Pamukale. Marmaris i Kušadasi. Very nice ...pošto nam pomažu da podignemo motor i podmažemo lanac, nemam srca da iznosim svoje mišljenje o tim biserima egejske obale i srbijanskih turističkih agencija. Na rastanku se rukujemo sa pola Kirkutele.  Foto sa konobarima i kuvarima za uspomenu i dugo sećanje. Pravimo počasni krug oko centra, čisto da damo šansu, onima koji se nisu rukovali, da nam makar mahnu za srećan put.

 

Zapadna, uostalom, kao i sve druge Anadolije, jednostavno nema kraja. Kolika li je tek bila pešacima i konjanicima? Šta su jeli oni koji su je osvajali?

 

Usamljena pumpa državne kompanije Petrol ofisi nas spašava pešačke spoznaje prostranstva Anadolije. Pumpadžije sede napolju i velikim nožem čereče dinju. Najmlađi dobija zadatak da nam natoči benzin. Odmaramo u hladu.

 

 

Posle par minuta dobijamo veliki tanjir sa lepo nasečenom ananas-dinjom. Sve je spremno za tragikomediju u tri čina, pomalo prozaičnog imena - Minsk u Kiziladžadagu. Radnja teče ovako nekako.

 

I

Neočekivani dolazak slavnog motocikla marke Minsk na malu i ubogu benzinsku stanicu Kiziladžadag.

 

II

Tajni i neobjašnjivi rituali koji prethode zaustavljanju motocikla marke Minsk i agonija skidanja poklopca rezervoara i točenja goriva. Vraćanje poklopca rezervoara je očito zabranjeno prikazivati u javnosti...

 

III

Grandiozni odlazak motocikla marke Minsk ...uz pomoć kurble, šestoro ljudi, jedne nizbrdice, i mnogo, do sada neviđenih, svetlosnih, zvučnih i pirotehničkih efekata.

 

I sledećih stotinak kilometara imalo se šta videti... sreli smo Budu na skuteru od pedeset kubika, okamenjenog jahača sa turbanom i okamenjenog magarca, bika koji sedi, žene traktoriste... i mnoge druge interesantne i poučne stvari.

 

 

Penjemo se i spuštamo. Dobar deo puta je u fazi rekonstrukcije i proširenja, tako da vozimo po makadamu, zemlji, šljunku, pesku, prašini... Srećom, katrana nema.

 

 

Izbijamo na vidikovac sa koga se pruža pogled na ogromnu dolinu. U dnu je Denizli, a nasuprot nama, na dalekim brdima, nalazi se padina koja kao da je prekrivena snegom. Paamukale.

 

Denizli je školski primer uspešnog turskog grada. Starac koji obećava... Privreda i razvoj znaju samo za rekorde. Denizli je centar ogromne turske tekstilne industrije. Tkanine i materijali od pamuka i vune. Ćilimi. Periferija nosi fabrike i četvrti koje opslužuju tehniku. Na lepim i osamljenim mestima velelepne vile novopečenih biznismena. Centar je stara džamija i utvrđenje, koje izgleda kao da nikada nije bilo pod opsadom. Denizlije su pozante meraklije, gaje vinovu lozu i prave vino. Ko voli mentalnu gimnastiku treba da se druži sa muslimanima vinopijama. Kako piti a ne piti? Kako ne piti a da se popije?

 

Takođe Denizli je čuven po rvačima. Tursko rvanje podrazumeva dvojicu nauljenih muškaraca u kožnim i za tri broja manjim bermudama. Tursko rvanje podrazumeva da u borbi nema ujedanja, a da svega ostalog ima.

 

Kroz Denizli vode moderne saobraćajnice sa bezbrojnim isključenjima, skretanjima, obilaznicama. Ipak, nije teško slediti putokaz Pamukkale i ubrzo smo na putu na kojem se mogu sresti samo vozila sa stranim tablicama. Motoristi, kao što je red, mašu jedni drugima.

 

Prolazimo ispod ogromnog znaka – Welcome to Pamukkale. Nismo ni pročitali taj komplikovani natpis do kraja, već nas kojekakvi promoteri i animatori vuku za rukav, prodajući aranžmane, pakete, ture, pogodnosti... Zaustavljamo pored tipa koji sedi pod suncobranom i ne nudi ništa ... prve dve sekunde. Kamp? Tu je, odmah iza ćoška. Eto  i vlasnika kampa... cene, duplo veće nego u bilo kom drugom kampu u kojem smo bili. Pored, nudi nam i sobe u malom privatnom hotelu. Posle malo cenjkanja, dobijamo apartman sa bazenom, po nižoj ceni od prve cene za kamp. Upecali smo se na bazen... Terasa gleda na kamp, travnjak iza hotela. Uživam gledajući stariji bračni motociklista, iz Francuske, kako briše šator i stvari na koje se očito nešto prosulo. Minut kasnije, uživam u istom prizoru ...iz bazena. I pored toga što su došli na novim i divnim BMW turerima, i u istoj tako divnoj opremi, ovi Francuzi govore sve same ružne reči...

 

Hotel ima internet, tako da se po prvi put javljamo svojima sa nečim drugim od onoga  – živi smo. Dok sam pisao BJB forumašima, Olja je odspavala partijicu.

 

Uveče smo prošetali kroz varoš i nagledali se suvenira za sledeća tri života, kao i pijane engleske omladine.

 

Kroz mrak posmatramo ogromnu padinu koja izgleda kao Jahorina u sred zimskih olimpijskih igara. Sutra ujuto ćemo se tu nacrtati prvi.

 

 

 

 

[hpg 8 Napisano Septembar 30, 2008]

Tek sad vidim sta sam propustio!  :-X

 

Ponovo, mali milion poredjenja, inteligentnih dosetki... very nice!

 

Posle malo cenjkanja, dobijamo apartman sa bazenom, po nižoj ceni od prve cene za kamp. Upecali smo se na bazen...

 

Zar ne rece da cete od onda samo kampovati?

[matijak 265 Napisano Septembar 30, 2008]

 

XXI

 

Svi koji žele da vide termalne izvore Pamukale, travertine i antički grad Hierapolis, treba da izbroje tačno četrdeset turskih lira. Dolazimo prvi i blagajnik nema da vrati kusur. Nema kabina za presvlačenje, ni garderobe, niti kesa u kojima bismo mogli poneti svoje stvari, kada ih već nemamo gde ostaviti. Ispod ulaza je privatni park, koji se posebno plaća, i u kome sve to postoji.

 

Pred nama je brdo u kaskadama od okamenjenog snega. Izgleda da ne postoji mesto niz koje se voda ne sliva. Što se više penjemo voda je toplija. Kaskade su tzv. traverne, plitki bazenčići nastali taloženjem kalicijuma, kojim je voda koja ovde izvire prebogata. Sada mi je jasno zašto je dno bazena, u kome sam se juče kupao, bilo prekriveno finim slojem belog mulja.

 

 

Sami smo i sve je naše. Pentramo se po brdu i uskačemo u skoro svaki bazenčić. Prava dečija radost. Ne mrdamo odavde! Na mnogim  mestima na kojima se traverne prelivaju u donji nivo se mogu videti stalaktiti i stalagmiti. Sve zajedno, izgleda poput slapova Krke, kada bi se, nekim slučajem, zaledili.

 

 

Nije mi jasno kako je, pored tolikog broja posetilaca, sve savršeno belo i čisto. Pištaljka policajca nas zove da siđemo po odgovor. Prethodno moramo da odgovorimo na pitanja da li smo normalni i da li znamo šta je turski zatvor? Svaki pristup tavernama je najstrožije zabranjen. Da bi nastala jedna taverna, potrebne su hiljade godina. Pre nego što se stvrdne, sloj kalcijuma mora da prođe fazu u kojem je gustoće želatina. Našim stopalima smo sigurno dosta toga oštetili. Izvinjavamo se ali dodajemo da nismo videli nikakvo obaveštenje. Policajac nas pušta, zaista nema niti jednog upozorenja ...a on je malo zakasnio na posao.

 

 

Jedino kuda je dozvoljeno je prljava staza uz koju je ukopan plitak kanal kroz koji otiče voda. Turisti su se već nakupili i svojim telima ispunjavaju kanal. To nam i nije nešto interesantno, pa se penjemo gore, gde bi trebalo da se nalaze ostaci starog Hierapolisa. Izbijamo na prostrani travnati plato nad kojim je neko istresao veliku knjigu istorije umetnosti.

 

 

Nalazimo klupu ispod drveta, proučavamo brošuricu i plan lokaliteta. Hierapolis je zvanično star više od dve hiljade godina, ali otkrića su pokazala da je postojao mnogo pre nego što je okupiran od strane civilizovanog sveta, Grčke i Rima.

 

 

Bio je mesto obožavanja Kibel, boginje Majke, kao i drugih prastarih bogova Anadolije. Tajne ceremonije i obredi su vršeni u bazenima, izvorima i u Plutoniumu, pećini punoj otrovnih gasova. Veruje se da su paganski sveštenici koristili otrovan vazduh kako bi dostizali nova stanje svesti, ali se ne zna kako im je to polazilo za rukom. Nije teško doći do zakljuka da svako ko je izašao živ iz te pećine je postajao slavan i ugledan. Čudotvorac. Prvo što su hrišćani uradili, kada su nasledili Rimljane, je da zatrpaju Plutonium. Slični mađioničarski trikovi, se i danas koriste u svrhe stimulisanja bogobojažljive raje u neophodnost doniranja Crkve. Miracolo!

 

 

Temelji Apolonovog hrama su odmah pored ovog sablasnog ždrela podzemlja. Tu je Apolon sreo Kibel i nema indikacija da je taj susret bio neprijatan.

 

Kako se o istoriji Hierapolisa, pre dolaska klasičnih civilizacija, ništa ne zna, za zlatno doba Hierapolisa je proglašeno doba klasičnih civilizacija. Grad je bio zdravstveno, religijsko i umetničko središte. Verovalo se, kao i danas, da su ove vode lekovite. Kasnije su Persijanci rušili grad, kao i mnogi zemljotresi. Turci Seldžuci su izgradili zamak i dali ime Pamukkale. Tačku na sve stavili su Fridrih Barbarosa i njegovi krstaši. Hierapolis se od toga nikada nije oporavio, a nekoliko kasnijih zemljotresa sravnilo je i ono što su užurbani Sveti ratnici izostavili. Ostaci su zarasli u travu, po kojoj se krišom krećemo. Valjda se neće ponovo stvoriti onaj sa pištaljkom.

 

Nekropola Hierapolisa je jedna od najbolje očuvanih na svetu. Mermerni sarkofazi su odavno ispražnjeni. Čak su i kosti pokradene. Reljefe na sarkofazima, srećom, niko nije upotrebljavao kao kamen za kiseljenje kupusa. Ko čita stripove, može čitati i ove reljefe. Bogovi, polubogovi i smrtnici se svađaju, mire, ratuju, vole, plaču, smeju... kao u španskoj seriji. I tako u nedogled, dok se halabuka i prašina ne podigne do vrha Olimpa. Tada veliki Zevs ošine koju munju i kaže – Ee, dosta je bilo, hoću da gledam utakmicu u miru.

 

 

Hodamo drevnim gradom. Hramovi, kapije, slavoluci, kupatila... Primećujemo jednu od najočuvanijih građevina, jedinu u Hierapolisu koju vodič ne opisuje. Pre dve hiljade godina, latrina ili javni toalet, nije bilo nešto od čega se zazire i nešto čega se treba stideti. Da je bilo suprotno, govori bogata, mermerna fasada sa raskošnim stubovima. Unutra su dve velike i svetle prostorije, dame i gospoda. Duž svake, mermerne klupe sa otvorima, jedna nasuprot drugoj. Nekada se, sedeći na klozetu, razgovaralo, družilo, trgovalo možda... Nije se krilo da svako mora da radi – ono.

 

 

Idemo do velikog Amfiteatra. Amfiteatar u Hierapolisu je najveći i najočuvaniji u Aziji. Primao je preko deset hiljada posetilaca. Napokon mi se ispunjava želja da čestito obiđem jedan. Ulazi su raspoređeni po obodu gledališta, stepenicama se silazi ka bini. Binu, na kojoj je danas jedino čuvaru dozvoljen pristup, ukrašavaju statue bogova. Akustika je zaista savršena. Tihi koraci čuvara se čuju i u poslednjem redu. Kako li se tek čulo kada nekome u publici zazvoni mobilni telefon? Pored ovog postoji još jedan i stariji amfiteatar, koji, posle jednog od zemljotresa, nije obnavljan. Rimljani su napravili ovaj na kome se nalazimo. Ispred bine je izdvojen prazan prostor u koji se, ukoliko drama ne ispuni očekivanja, uvek može ubaciti poneki lav, tigar, gladijator, loš glumac, režiser... Za rimski kulturno-zabavni program uvek se tražila karta više.

 

 

Oko amfiteatra se još uvek vrše istraživanja, italijanski arheolozi ovde kopaju više od trideset godina.

 

 

Tražimo antičko kupatilo na otvorenom. Na slici je ispunjeno kristalno čistom zelenom vodom i ostacima mramornih stubova i statua bogova. U stvarnosti, ovo kupatilo je ispunjeno ružičastim telima ruskih turista, jedinih koji mogu da plate nekadašnju privilegiju božanstava i kraljevske porodice.

 

 

Tešimo se uz odvratnu instant kafu iz automata, takođe kraljevske cene.

 

U muzeju, koji je skoro besplatan, nema žive duše. Ovde su pohranjeni visokobudžetni reljefi-stripovi koji imaju tekst i na engleskom i na originalnom – španskom. Šalu na stranu, prelepo je. Veština klesara je prosto neverovatna. Nesumnjivo da su neki od njih bili makar polubogovi.

 

 

Sarkofazi, statue, pisma... Meni je pažnju privuklo nešto potpisano kao – Statua glumca. Obezglavljen muškarac sedi na stolici i u ruci drži svoju glavu. Pitam se da li je Šekspir znao za Pamukale?

 

 

Za kraj, još jednom, protivzakonito, uskačemo u jednu od traventina. Dve crnkinje slede loš  primer. Pištaljka je uključena na maksimum, i mi nestajemo u masi. Na ulicu izlazimo u kupaćim gaćama. Preskačemo ogradu privatnog parka sa kabinama za presvlačenje i oblačimo se. Na izlazu želimo blagajniku ugodan dan.

 

 

Pakujemo stvari na motor, i ponovo prolazimo ispod znaka.Welcome to Pamukkale, piše i na izlazu iz Pamukale. Hvatamo pravac za Sarakoy iza koga skrećemo na put koji vodi na zapad.

 

 

Do Egejskog mora i Kušadasija ima dva sata ugodne vožnje kroz brda, sela i male varoši, Kuprubaši, Kujundžak, Sultanhisar, Umurlu, Indžirliova i jedan veći grad -  Ajdin. Nismo se zaustavili, pošto smo to Ajdin povezali sa rečju – ajran, kojom su potpisani oni vodnjikavi i kiseli jogurti koje nam svuda pokušavaju uvaliti. To, kao i natpisi restorana čuvene crnomorske kuhinje nas opominju da je vreme ručku. Skrećemo u Germendžik, mahalu zaboravljenu od Boga i vremena. Stajemo ispod table Pide salonu. Jedini smo gosti, ali silne nagrade, okačene iznad furune, sa slikom ovog istog Brke koji stoji pored furune, nam govore da smo na pravom mestu. Izvol'te, bujrum. Dajte nam puno vode, koka kolu, kafu i jogurt. Ajran nećemo. Pide? Da, sa mesom i sa sirom. Odmah. Gledamo Brku kako vešto razvlači testo i puni ga nadevom. Otvaraju se vrata furune u kojoj bukti celo jedno stablo. Onom pekarskom lopatom, sa dugom drškom, polaže naše pide da obli zidić iznad vatre. Zatvara vrata i smeška nam se... Bir minut. Za minut se ponovo otvaraju vrata furune i eto pida na drvenom stolu. Brka ih seče i ređa na tanjire. Momak, najverovatnije Brkin sin, nam poslužuje tanjire i salatu koju nismo tražili. Kuća časti. Umalo prste nismo pojeli. Tražimo još dve porcije... za poneti. Brka se smeška... Na kraju, jedemo svi zajedno. Gledajući nas i njima se prijelo...

 

Iznad Kušadasija, je na našoj karti zaokruženo selo Pamučak. Kamp i plaža. Pored je čuveni Seldžuk i još čuveniji Efes, jedno od sedam čuda Starog sveta. Mene brine to što nam je i Kemer bio ovako zaokružen, pa smo jedva dočekali da pobegnemo. Valjda nas neće ponovo dočetati ona vrućina i vlaga od koje se ne može disati?

 

Skrećemo sa glavnog puta i pratimo putokaz Ephesos. Gužva i kolona, iza amfiteatar i stubovi.

 

 

Dosta nam je istorije za danas, od svetskog čuda su i onako ostala samo dva stubića. Put vodi ka Kušadasiju i «kući Device Marije». Videli smo Devicu Mariju od bronze i vratili se putem koji smo došli.

 

 

Iznad prvog kampa na koji se naiđe piše - Welcome bikers. Kamp je na prašnjavoj ledini, pored puta i bez imalo hlada. Do plaže treba da šipčiti kilometrima. Ne pecamo se na to, i pridružujemo se penzionerima koji kampuju u šumici eukaliptusa pored divne peščane plaže sa koje se vidi ostrvo Samos. Oko nas nema nikoga i šator podižemo ispod krošnje povijenog drveta. Kupanje do noći,  raki i pivo sa prvim komšijama, starijim Slovencima. Lepo smo se ispričali i još lepše napili.

 

 

[matijak 265 Napisano Septembar 30, 2008]

 

XXII

 

Kafa i cigar duvana sa Slovencima, i doviđenja Pamučak.

 

 

Danas idemo ka Evropi, pa dokle stignemo. Pred nama su stotine i stotine kilometara dobrih i manje dobrih puteva egejske obale. Nigde se nećemo zadržavati, pošto smo oboje zaključili da sve ove stotine i hiljade kilometara turske obale nisu ni prineti onih par kilometara obale Ade Bojane. Pije nam se nikšićko pivo u Disku, na +35C, jedu čevapi u Ulcinju i šampite u Holiday-u. Na Adi su nam prijatelji, koji nam potvrđuju da je tamo sve kao i pre – blagi raspad. Usput ćemo proći Bugarsku, Makedoniju i Albaniju. Videćemo mesta koja nikada ranije nismo videli. Prevarićemo osećaj povratka kući!

 

 

Na sred Selžuka vadimo šator i istresamo ga ne bi li našli Oljinu ogrlicu iz Damaska. Vraćamo se u Pamučak, u kamp. Ogrlica nas čeka pored mesta na kome je bio šator. Džepove u šatoru bi zakonom trebalo zabraniti. Koliko puta sam u njima ostavio baterijsku lampu ili autan, pa kada je zatrebalo, eto zabave.

 

 

Do drugog po veličini grada u Turskoj, Izmira, ima oko šezdeset kilometara auto-puta ili džade koja prolazi kroz varošice i predgrađa. Biramo džadu, a posle prve gužve izlazimo na auto-put. Vidimo prostrane plitke bazene solana po kojima se lenjo šetaju flamingosi. Ružičasti.

 

 

Izmir nam se prikazuje kao mnoštvo, ljudima inficiranih brda. Kuće su se ovde popele jedna drugoj na glavu. Nećemo se zadržavati. Taman što sam pomislio kako ćemo se lako izvući, auto-put se završava i eto nas kako očajnički pokušavamo da se, komplikovanim zaobilaznicama od kojih je većina u radovima, izvučemo iz haosa. Vozači se ponašaju kao u Beogradu. Žele krv.

 

 

Slažemo kilometre, Aliaga, Bergama, Ajvalik, Edremit, Altinoluk, Ajvačik... Sve liči jedno na drugo i sve podjednako nezanimljivo. Evropska šminka ne pristaje orijentalnoj lepoti. Jedino se se zaustavljamo da popijemo čaj.

 

 

Računam koliko imamo do granice sa Bugarskom. Oko četiri storine kilometara. U Enzine poslednji put točimo papreno skupo tursko gorivo. Sledeće punjenje je u Bugarskoj!

 

Prolazimo velikim autobusima zakrčeno skretanje za Troju. Umesto Troje, u Troji postoji jedino replika drvenog trojanskog konja i znak da Troja pod zaštitiom UNESCO.

 

 

Očekujemo da obala zavrne desno i da se pred nama ukaže Čanakale, Mramorno more,  čuveno Galipolje i Evropa. Prvo smo videli Evropu, pa Galipolje, pa Mramorno more pa Čanakale. Spuštamo se i sledimo znakove na kojima je nacrtan simbol luke. Luka ima nekoliko i ja sam u rebusu koja je ona prava. Nisam razumeo, ali na jednoj od njih stajemo u red. Svaki trajekt vodi ka Evropi, ali neki idu čak do Istanbula. Prepuštamo sudbini i redu vožnje da nas odvedu gde žele. Svakako se nećemo buniti ako preplovimo celo Mramorno more i pristanemo u Istanbul. U luci nema nikoga ko prodaje karte. Kažu – na brodu. Pristaje trajekt, ni po čemu drugačiji od onih koji saobraćaju na liniji Kamenari-Lepetane. Izgleda da nije onaj koji ide do Istanbula... Penjemo se na brod i niko nam ne naplaćuje kartu. Pitamo stjuarta koji prodaje sokove, kaže – doći će.

 

 

Isplovljavamo i napuštamo Čanakale. Par puta nam se učinilo da ćemo se sudariti sa ogromnim tankerima i teretnjacima.

 

 

Kanal Čanakale je dugačak desetinama, a širok svega par kilometara. Olja mi pokazuje jato ogromnih meduza.

 

Približavamo se brdu preko koga je ogromna slika turskog vojnika sa puškom. Natpis Dur Yolcu, nismo dešifrovali, ali nije ni potrebno. Slika govori hiljadu reči. Ovde su Turci naneli najteži poraz Saveznicima u Prvom svetskom ratu. Celo Galipolje je spomenik toj borbi.

 

 

Pristajemo i eto nas na evropskom kopnu. Još uvek pitam gde se kupuje karta za trajekt. Kažu – samo vozi. Ušli smo i izašli iz Azije kao probisveti.

 

 

Galipolje je prelepo. Naseljenih mesta nema puno, poneka kasarna ili vojno odmaralište po uzoru na kasarnu. Turskih zastava ima više nego bilo gde drugde. Pitam se hoćemo li proći pored spomenika onom ćosavom gorostasu iz muzeja Rata za nezavisnost u Ankari. Čovek, koji ne zna da čita i piše, je sam potopio najmoćniji engleski brod...

 

Prolazimo kroz gradić Gelibolu i prelazimo na drugu stranu poluostrva. Trakija nas dočekuje svojom žućkastom pitominom. Svemu je vreme žetve i berbe. Sve je teško i jedro. Čak je i zalazak Sunca pun crvenog i masnog soka. Kotrljamo se preko blagih brežuljaka prema starom putu između Edirna i Istanbula. Lepota!

 

 

Na ulazu u Edirne pronalazimo Shell pumpu, istu onu na kojoj smo prvi put prenoćili u Turskoj. Ovoga puta i mi imamo tepih preko koga možemo prostreti svoje posteljine. Naučili smo i mi nešto...

 

Prilazi nam bugarski kamiondžija u beloj potkošulji, Georgi. Poziva nas da se premestimo u blizinu njegovog kamiona. Tu nam neće smetati rasveta... U strahu je da noćas neko ne preskoči ogradu parkinga i ne pokrade mu naftu iz rezervoara. Svašta ljudima pada na um. Ok, premestićemo se i čuvaćemo kamion. Nudimo Georgija čajem. Sad ću da dođem... ulazi u svoju kabinu i vraća se sa dva ledena piva. Veliko je za mene a malo za devojčicu. Živeli. Nudimo ga somunom, sirom i sudžukom. Sad ću da se vratim... Dobijamo paradajz iz Georgijeve bašte. 100% organic. Slede: bugarska salama, bugarski sir, bugarska čokolada, bugarski sok, bugarske cigarete i još bugarskog piva.

 

Georgi je oduševljen našim putovanjem, ne može da veruje gde smo sve bili. Moramo da mu pokazujemo slike na ekranu fotoaparata. Zaključuje da mi, motociklisti i kamiondžije, delimo džadu. Kada je video našu afriku sav se naježio od sreće. Evo, pogledajte. Stvarno... Kao mladić je vozio jawu i u njegovoj dnevnoj sobi stoji fotografija Georgija, njegove tadašnje devojke (sadašnje supruge), i jawe ...na zadnjem točku. Nagovaramo ga da kupi ponovo motor. Nikad nije kasno. Georgi poziva svoju ženu, da je pita za motor... posle par uvodnih rečenica telefon prepušta nama. Olja i ja nagovaramo Georgijevu ženu da kupe motor. Zamislite u dnevnoj sobi sliku Vaših unučića i njihovih devojaka na zadnjem točku! Kupljeno.

 

Za kraj, dobijamo smo sve moguće blagoslove kao i saznanje da je u Plovdivu velika žega.

 

Slede zgode i nezgode iz kamiondžijskog života sa osvrtom na aktuelnu geopolitičku situaciju. Bugarska je super, Turska je super, Jugoslavija je super, Evropska Unija je bez veze. Samo traže neke papire i pišu kazne. Čoveka tu niko ne gleda... ljudi smo, majka mu stara, nismo roboti.

 

Vodi nas u svoj kamion i pokazuje nam kabinu u kojoj provodi većinu života. Ima sve, klima uređaj, krevete, televizor, frižider, muziku i slike unučića za ovim istim volanom. Pokazuje nam kilometražu koju je kamion prešao za šest godina, koliko je star. Skoro milion kilometara! Sve ih je on izvozao. Do generalne ima još vremena... Kamion ima oko 600 konjskih snaga i troši 35 litara na sto kilometara...

 

Sa Georgijem smo se te večeri oprostili jedno desetak puta. Uvek se vraćao da nam kaže još nešto ili da nam donese nekekvu bugarsku poslasticu koje se ranije nije setio... Dobili smo i vodu sa Gorne Banje, izvora u blizini Kirove radionice. Radujemo se što ćemo sutra videti Kira i Plamena.

 

Georgi je napokon digao ruke od nas i pridružio se pumpadžijama i policajcima koji tek što su pokušali da zaigraju karte.

 

Mi smo ostali da biramo između komaraca ili pretoplih planinarskih vreća.

 

Prešli smo Boga oca.

 

 

[hpg 8 Napisano Octobar 1, 2008]

Putovanje dozivljava obrt! Opet Evropa, ali nije onakva kakvom ste je ostavili, nego opet - neistrazena!

 

DUR YOLCU - putnice, stani! Mesto gde treba da se zastane i pokloni zrtvama i herojima Velikog rata. (imao sam sjajnu profesorku istorije...)

 

P.S.imam novi deeeeesktooop  ;D

[dane@ 98 Napisano Octobar 1, 2008]

Auuuuuuuuu pa morate opet tamo...

 

Efes je nesto najbolje sto sam ja video od kulturno istorijskih znamenja. To je toliko ocuvano da se mogu cuti koraci koju su tu odzvanjali pre vise hiljada godina, kao i prirodni zvuci iz javnog toaleta ;D Ne stvarno je neverovatno, covek se zapita, gde smo pogresili... U tom gradu su ljudi ziveli humanije nego mi danas bilo gde...

 

 

 

Edirne, ok nije vam se svidelo, meni je bilo super...

 

 

Obala tu je super, ima divljih plaza, super za kampovanje i kupanje...

 

 

 

I moj omiljeni Ayvacik, stari grad, na vrhu dzamija... 10 kilometara nizbrdo ribarsko naselje sa dve kuce, i fantasticnom kafanom...

 

 

 

 

 

 

 

[Arakis 5990 Napisano Octobar 1, 2008]

Lepota je u različitosti...Matijaku i Olji se nešto nije svidelo, Danetu i Komi jeste...mnogo zavisi i od trenutnog psihičkog stanja, umora, Boga koji te okrenuo da kreneš levim putem umesto desnim i naiđeš na predivne predele...

 

Svačije iskustvo je zasebno i vredno poštovanja.

[dane@ 98 Napisano Octobar 1, 2008]

Lepota je u različitosti...Matijaku i Olji se nešto nije svidelo, Danetu i Komi jeste...mnogo zavisi i od trenutnog psihičkog stanja, umora, Boga koji te okrenuo da kreneš levim putem umesto desnim i naiđeš na predivne predele...

 

Svačije iskustvo je zasebno i vredno poštovanja.

 

Lepo si to rekao... Bas kada su me dva Hrvata pitala oko rute kroz severnu Aziju, detaljno sam im opisao kuda smo prosli i na kraju dodao, ne trudite se da pratite nasu rutu, to je bilo nase putovanje, vi treba da se opustite i da pustite da vas put vodi i da imate vese putovanje...

 

A i Matija je napisao mudre reci one starije zene, da se ne trude da vide sve, jer na kraju nece videti nista... A mora i nesto da se ostavi za posle

 

Ovo je samo sugestija kuda da prodju, kada budu isli za Iran...

[doktor 4775 Napisano Octobar 1, 2008]

Nisam bas hteo da kazem da su trebali da svrate u Efes i da su nesto propustili ???, pored svega sto su videli. A da je tacno sto Dane kaze da je odlicno ocuvano, tacno je. A isto je i tacno da se ne moze sve videti i da treba nesto ostaviti i za drugi put...

 

[matijak 265 Napisano Octobar 2, 2008]

 

XXIII

 

U pola šest, budi me Olja ...kaže – ustaj! Šta je bilo? Voda... Kakva bre voda? Gledam, ležimo u lokvi. Pumpadžija pere auto i sva voda se sliva na nas. Sve je mokro. Psujem pumpadžiju... Kako da spakujemo mokre vreće? Ako budemo čekali da se osuše, ostaćemo ovde pola dana. Uzimam kompresor za vazduh, skidam celu onu skalameriju sa creva, vazduh piči kao lud. Sušim vreće ...jedno pola sata. Kompresor radi punom parom - nema odmora dok traje obnova. Pumpadžija me psuje zbog kompresora, ali baš me briga, nek' crkne. Pakujemo vreće suve kao barut, a mokro šatorsko krilo prebacujemo preko kofera, da se osuši u vožnji. Georgi je još uvek u carstvu snova... Ćao Georgi, nemoj da kupiš kineski skuter!

 

Pre Edirna, izlazimo na auto-put. Edirne nam se dopalo, ali još je rano, a mi imamo da vozimo i vozimo. Prvi put se, od kada smo krenuli, nalazimo na istom drumu kojim smo i došli. Prvi zraci Sunca obasjavaju kupolu i minarete velike džamije. Sve blješti.

 

Nema žive duše. Auto-put tik uz granicu i tok reke Evros. Brzo smo na prelazu. Dobijamo pečate i na ničijoj zemlji stajemo ispred duty free shopa, da kupimo nešto za Kira i Plamena.

 

 

Na bugarskoj granici je gužva, pa pribegavamo oprobanoj metodi guranja motora do šaltera. Ovde su uveli elektronski prenos podataka, što znači da, od šaltera do šaltera, šetamo sa USB drive u ruci. Podaci prosto lete i eto nas u Bugarskoj očas posla.

 

 

Pod hitno nam treba benzin, ali radije ću da guram motor, nego da ponovo sipam na bugarskoj granici. Afrika nas ne izdaje i eto nas u Harmanli, sipamo gorivo za evre, nema problema.

 

Do Plovdiva vozimo sporednim putevima, negde sam omašio prvi izlaz na auto-put... Plovdiv je živi spomenik socrealizma. Betonske kutije sa kojih se otpala boja. Sve je sivo i sumorno, čak i usred leta. Zaista je žega, ali navikli smo.

 

Auto-put i raspali. Afriku dajemo u trk. Simpatična stvar u Bugarskoj su policijski automobili od kartona, u prirodnoj veličini, koji su postavljeni pored puta da, poput strašila ...plaše vrane. Prave policije nema sve do ulaska u Sofiju. Tu se po auto-putu vozi 60 km/h.

 

Deset-dvadeset kilometara pre Sofije primećujem blago lupkanje koje je povezano sa obrtanjem točkova. Kada se zaletim i ubacim u ler, lupkanje se baš čuje i oseća. Nekoliko puta stajem, proveravam kočnice, gume, točkove, pipam da li se nešto pregrejalo... ništa. Nastavljamo, lupkanje postaje sve jače. Motor počinje da se trese. Kako ne znam šta se događa, vozim polako, ako padnemo da manje boli. Nerviram se... ova Sofija nam je baš jack pot.

 

Skrećemo za tranzit koji vodi do Gorne banje. Nismo odmakli ni kilometar, barikade i znak - stop. O čemu se radi? Put je zatvoren za saobraćaj, pošto se obnavlja. Zaista je bio rupa do rupe... ali zar baš danas? Malo obilazimo radilišta, malo vozimo po njima. Niko nas ne hapsi, samo psovanje...

 

Prolazimo OMV pumpu, na kojoj smo proveli svoju prvu «bračnu» noć. Vala, ima da je pamtim dok sam živ. Skretanje za Gornu banju. Trubimo niz ulicu u kojoj je Kirov servis - Motobox. Ovoga puta dolazimo u radni dan i u radno vreme. Servis radi punom parom. Kiro, kez oko ušiju. Ljubimo se i pitamo ga da li mu se porodila žena? Nije, ali minuti u pitanju. A ti ovde šrafiš!? Opet kez...

 

Upoznajemo se sa Kirovim ocem i mladim pomoćnikom. Pa gde ste putnici? Dokle ste stigli? Do kraja Kiro, afrika nije ni štucnula ...do malopre. Šta je bilo? Nemam pojma, nešto trese, točkovi, gume, kočnice, lageri... Gledali smo, ali ništa nismo našli. Kiro gura glavu pod zadnji blatobran. Prstom pokazuje na gumu sa koje fali parče, petnaestak centimetara u prečniku. Smeje se – Da slučajno nije ovo? Pa... može biti. Vozili smo na jeftinoj tajvanskoj unutrašnjoj gumi... Poslaću je Metzeleru u Nemačku, da vide malo kako se prave gume. Izvini Kiro, nismo došli da bi nam ponovo  popravljao motor, hteli smo da te pozdravimo ...i Plamena. Doneli smo vam neke gluposti... Znam, znam, ali hajde prvo da rešimo tu gumu ...pa da ručamo. Nećete valjda da mi stojite tu do Sudnjega dana? Sledi dobro uvežbana procedura... skidanje prtljaga, skidanje točka. Kiro uzima točak i kači na svog Varadera. Pita - Koju gumu želim? Metzeler? To više u životu neću da vidim, hoću gumu. Preporučujem ti dunlop, odlične su, malo su više za off-road, ali mogu da ih nađem po veoma povoljnoj ceni. Uzeću ih i sebi. Ok Kiro, ti si majstor, znaš bolje od mene. Varadero nestaje, a mi sedamo sa Kirovim ocem. Momak donosi sladoled za sve.

 

Kirov tata, takođe Kiro, mnogo voli da priča. Pitamo ga da li će i Kirov sin, dobiti ime Kiro? Čisto da ne bude zabune... Budući deda se osmehuje... paa, mogu da mu daju i neko drugo ime... ali... ...

 

Sve zna o nama i našem putu. I on je pre trideset godina živeo i radio u Libiji. Arapi su mu ostali u lepom sećanju. Problemi su nastali kada se vratio u Bugarsku. Nisu mu dozvolili da unese niti jednu jedinu stvar. Morao je da proda automobil u Turskoj i u Sofiji kupuje rusku ladu, a da bi se došao na red za ladu, moralo se čekati nekoliko godina... i sve tako. Ipak, današnja kombinacija turbo-kapitalizma i kriminala je još gora od marksizma i lenjinizma...

 

Priča nam o svemu i svačemu. Najviše o tome kako Jugoslavija i Bugaska treba da se poštuju i čuvaju kao rođaci i dobre komšije. Eto, vi govorite srpski, ja govorim bugarski i sve se razumemo. Slažemo se. On ima kumove u Beogradu. Kad god dođe u Beograd, samo ga teraju da jede... kao da je pobegao od gladi. Jeste, Beograđani svoje goste vode najdalje do prve kafane, mada nema u tome ništa loše...

 

Kiro senior je auto-električar, a Kiro junior je diplomirani inženjer elektrotehnike. Ne pitamo zašto su mlađem Kiri ruke po ceo dan u benzinu i ulju, umesto za tastaturom i finim instrumentima... i mi smo mogli da uplatimo turu Sirija-Jordan...

 

Priča nam kako sada, kao penzioner, osim što pomaže oko servisa, pokušava da se izbori za javno priznanje najvećeg makedonskog i bugarskog prosvetitelja - Marka Cepenkova. Svoga čukundede. Cepenkov je svoj dugi život posvetio prikupljanju pesama, priča, bajki, legendi, verovanja, običaja... kao naš Vuk Karadžić. Objavio je desetine knjiga, koje su danas najvredniji izvori narodne kulture ovih prostora. Bugarska mu nikada nije priznala nesumnjivi značaj.

 

Eto Kira nazad, na točak od afrike je namontirana nova, lepa guma. Dunlop, 50% off-road 50% on-road, made in Japan, izgleda kao da bi sa njom mogli tri kruga oko sveta. Pokazuje mi nove tegove na žbicama – Uradili smo i centriranje. Koliko smo dužni? Posle ...šta vam se jede? Uzmi što i sebi... Varadero ponovo nestaje, a mi montiramo točak i vraćamo prtljag. Afrika je spremna.

 

Dok čekamo ručak, raspitujemo se za put prema Makedoniji i Albaniji. Najbolje da idemo preko Pernika, Kjustendila, i graničnog prelaza Gjuševo, ali da poštujemo  ograničenja brzine, pošto je policija u tim krajevima – gladna. Lepo je tamo, šuma, planina... put je dobar.

 

Naša VIP trpeza je preko puta servisa, za stolovima ispred prodavnice piva i vodke. Pijanci nam prave mesta. Kiro svima deli po jednu poklopljenu plastičnu čašu za pivo, pune nekakve čudne mase. Uz to ide viljuška, hleb, pečene ljute papričice i koka kola. Kakvo je ovo jelo? Od svega šta je izgovorio ukačio sam jedino - sirenje na dimljenje...  tako nešto.  Da probamo ...mmm, čoveče, pa ovo je ludilo! Kiro se smeška...

 

Objašnjavam šta predstavlja kičerica plavi dlan sa okom, lančićima, perlicama i arapskim natpisima koji smo mu kupili u Damasku. Ustvari, pravo značenje ne znam, pa iznosim svoje viđenje... Znači - Gledamo se, čuvamo se. Hvala ti Kiro za sve što si učinio za nas. De, de, nemojte još da mi se rasplačete... Okati plavi dlan se kači na počasno mesto u servisu, iznad malog radnog stola i kase. Kad smo već tu, da naplatimo... gumu sam nabavio za 50 evra, vaš račun je toliko, ostalo – kuća časti. Pokušavamo da uguramo koji dinar više, ne dolazi u obzir. Umesto zbogom, dobijamo sprej za podmazivanje lanca. To uvek treba...

 

Hvala Kiro, CARE!!!

 

Skretanje za Pernik je blizu, tako da se jednostavno izvlačimo iz grada. Penjemo se u brda, pratimo kolonu kamiona kojima je mesto na otpadu. Prolazimo pored istih takvih industrijskih postrojenja. Posrnuli giganti, koji su sa sobom, u propast, povukli čitave regije. Poznata imena, udarnici, metalci, rudari, heroji  ...i moj favorit – Hlebozavod!

 

Zato je, propašću industrije, živnula priroda. Sve je prodisalo, olistalo, procvetalo... Zaista je predivno, potpuna suprotnost niziji kojom smo došli. Zeleno more hrasta, bukve, jele...

 

 

Čekaj malo, i mi želimo da dišemo! Pozivajući se na svačije legitimno pravo na život, pretičemo crne, otrovne oblake preko pune linije, duple pune... nova guma lepo hvata. Pred Pernik ih nekako ostavljamo iza sebe. Prolazimo kroz ista naselja kakva smo videli u Plovdivu. Ljudi odsutno gledaju kroz prozore oljuštenih zgradurina. Evropa neće ovde još dugo ...mašemo dečurliji.

 

Nastavljamo dalje u planinu, sve je manje vozila. Put sve lepši za vožnju. Pravi slalom. Kada ovako krene, mogao bih ceo dan... Olja ne bi. Žedna sam. Stajemo na malu pumpu, koja više izgleda da ne radi nego što radi. Dobar dan, ima li koga? Radi li se ovde? Izlazi dedica od preko sedamdeset godina. Radimo! Ok, sipajte do vrha. Imate li vode, sokova, bilo šta? Ne držimo, ali ako je devojčica žedna... sedite, sad ću ja. Posle par minuta eto dedice, nosi na poslužavniku dve kafe i bokal ledene vode. Poslužite se... Lepo se ismejao kada je čuo gde smo sve bili. Jordan? Na motoru? Ha, ha, ha... Da sam mu rekao da su Dane i Koma išli do Japana, verovatno bi mu pozlilo. Umesto zbogom, dobijamo, koliko može stati u sitne starčeve ruke, zelenih jabuka.

 

 

Silazimo u Kjustendil. Opet preduzeća, kombinati, zavodi... oko čijih hala pasu krave i ovce. Policajci su izgleda skapali od gladi. Niko ne zaustavlja, niko ne harači ...za naše dobro, naravno. Putokaz nas pita Bosilegrad u Srbiji ili Kriva Palanka u Makedoniji? Glas Dade Topića kaže - Makedonija!

 

 

Mali granični prelaz na prevoju Osogovske planine. Gužva. Uz malo gurke i psovki na maternjem jeziku dobijamo pečate. Na makedonskom prelazu isto... Spuštamo se u Krivu Palanku. Makedonsko sunce zaista drugačije sija i greje. Vozimo tačno ka njemu, sve je belo, žuto, narandžasto i crveno. Vozimo kroz otvoreni muzej SFRJ, fiće, stojadini, tamići, tops keks, solea krema, valera gel za kosu, FK Vardar, Kiro Tupurkovski u raskopčanoj majici... Blaga klima sve to čuva ...da bi nas jednog dana upitali  – Je li bre ćale, čemu tolika halabuka oko ovog sranja? Eee, moj sine...

 

 

Posle Kumanova izlazimo na auto-put koji vodi ka jugu, ka Grčkoj. Viđamo prve Beograđane. Katerini, Platamoni, Pefhohori ...oni prsti. Paradajz na plaži. Široko! Na odvajanju za Skoplje plaćamo putarinu, za pet evra dobijamo puno kusura u denarima. Sledećih stotinak kilometara, do Gostivara, smo platili putarinu u  skoro svakom dvorištu kroz koja ovaj put prolazi... Pre bi stigli biciklom. Spušta se veče.

 

Prvo što vidimo od Skoplja je brdo na kome je, neko pametan, posadio ogroman krst koji još i svetli u noći. Pola Skopljaka su Albanci, i verovatno ne uživaju u pogledu... Politika, religija, mržnja, glupost ...dobrodošli kući!

 

Negde u sred grada prelazimo nevidljivu granicu, sada smo u albanskom delu. Šar planina je pred nama, vidimo samo konturu visoko na nebu koje samo što nije postalo crno. Kada sam se se setio da smo jutros bili u Edirnama, momentalno me hvata neizdrživ umor. Sigurno smo prešli sedamsto kilometara...

 

U Tetovu tražimo pumpu sa parkingom za kamione na kojoj bismo mogli zanoćiti, tako što kroz svaku prođemo. Nema ništa... Spuštamo se u Gostivar. Na jednoj pumpi, na izlazu iz grada, dvadesetak parkiranih motora. Čoperi. Vraćamo se, pitam na engleskom, da li je sve ok? Imamo alata... Dobijam odgovor na makedonskom. Batke, nismo ti mi švabe... mi smo iz Skopja. MC Potfat. Ja sam Teddy, vođa ove bande. Upoznajemo se sa Teddyjem, upoznajemo se sa bandom... Kada su čuli odakle stižemo, odmah je doneta odluka da, do daljnjeg, budemo njihovi gosti. Idemo u selo Demirhisar, nešto manje od sto kilometara odavde. Bend jednog našeg člana tamo ima koncert u Domu kulture ...malo da ga podržimo, a i da se provedemo. Spavaćemo u jednom selu pored, kod još jednog bajkera, koji sutra slavi rođendan. Biće svirka u dvorištu, pečeno prase, pivo... Ja pokušavam da se izvrdam, ko će bre da u koloni vozi još sto kilometara po ovoj mrakači. Džaba sam pokušavao... Veliki poglavica je rekao svoje!

 

 

Inače, kaže Teddy, imamo malih problema... jednom od nas su ispali ključevi usput, i sada čekamo dvojicu da donesu iz Skopja rezervne. Pa, na koju foru je mogao da vozi bez ključeva? Brave na ovim našim motorima su takve. Može on i sada da upali i vozi, ali ne može da otvori rezervoar i sipa benzin. Bože, kakva glupost. Još jedan član, ustvari više kandidat za člana, iskušenik, ima problema sa plastičnim rezervoarom koji je bušan. Gorivo curi na mašinu. Pozvali su drugara, koji je majstor, ali nije poneo ništa čime bi mogao ovo da okrpi. Vadim crveni silikon od koga se prave dihtunzi. Otporan je na visoke temperature, na benzin i ulje. Problem je što treba sačekati da se osuši. Skidamo rezervoar sa honde VTR koja želi da postane Harley Davidson i popunjavamo rupu silikonom. Dok čekamo, uz rakijicu, razgledam motore. Japanski motocikli po uzoru na Harley, ima i prerađenih BMW, ali najviše je onih ručno napravljenih i to veoma vešto. Pravi lepotani. To radi naš blagajnik... Bogami, svaka čast.

 

Dolaze dvojica koji su poslati po rezervne ključeve. Jedan od njih vozi pravi Harley i  najstariji je član kluba. Nema rezervnih ključeva... nisu mogli da ih nađu, mogao bi jednom da pospremiš svoju sobu... Jeste pa da slučajno bacim rezervne ključeve. Šta da se radi? Teddy odlučuje da se motorista koji je izgubio ključeve vrati u Skopje ...neka mu to bude nauk za ubuduće. Spremajte se, krećemo. Bela afrika dobija počasno mesto među razgalamljenim crnim beštijama ...odmah iza predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika. Olja se nikada nije vozila u koloni, još ovakvoj... vrišti. Ulećemo u brda, put je uzak i krivudav, ali momci iz Potfata drže tempo ...koji jedva pratimo. Oko stotke. Nećemo valjda da se obrukamo... Najveći problem predstavlja kočenje. Teži smo skoro duplo od svakog od njih, i na svakom kočenju samo što se ne zabijemo u nekoga. Tresemo se od hladnoće. Kukam za pustinjom. Džaba mi kukanje, ništa od tople odeće nismo poneli. Svakih petnaestak minuta kolona stane, da se se sačeka kandidat na VTR. Još uči da vozi i nije mu lako po ovim krivinama. Dvojica iskusnijih članova su non-stop uz njega, daju mu savete i bodre ga.

 

Nastavljamo, tempo ne popušta i sve je hladnije. Pola sata nismo videli nikakve znake civilizacije. Sve je crno, postoje samo tri mala crvena svetla koja pokušavamo da uhvatimo i grmljavina dvocilindraša.

 

Napokon tabla na kojoj piše Demirhisar! Da li je moguće? Pored toga što ima Dom kulture, Demirhisar ima i benzinsku pumpu. Zadnji put smo sipali kod onog dedice sa jabukama... U povratku ćemo sipati. Sada idemo na žurku. Svirka je odavno počela a mi kasnimo zbog ključeva...

 

Dom kulture nije teško naći pošto je Demirhisar tri kuće i jedan Dom kulture. Svirka odjekuje ...i to odlična. Parkiramo što je moguće bliže bašti i ulazu. To, naravno, izaziva oduševljenje. Publike ima više nego stanovnika. Svi su došli odnekud. Teddy nas predstavlja svima. Bend, specijalno za naše goste iz Beograda, Krug – EKV! Piće, za sve - besplatno. Šta ćeš - pij, skači, deri se... Uželeli smo se gitare i rifova. U Makedoniji smo, na pravom mestu.

 

Ipak, lepo je vratiti se kući...

 

Ne znam u koje doba, ekipa se prikuplja, vreme je da se krene. Staćemo na benzinsku pumpu da kupimo nešto za večeru. Taman! Možete zamisliti izraz lica pumpadžije kada ga je u sred noći probudilo dvadeset pijanih bajkera. Pijani bajkeri, da bi spasili čiču srčanog udara, biraju jednog delegata, koji će da kupi večeru za sve. Ostali strpljivo čekaju ispred... Čiča tek sada u zbunu... ali sve ispada mnogo bolje nego što se nadao. Dobio je i bakšiš. Sipamo gorivo i vraćamo se par kilometara. Skrećemo na makadam i eto nas ispred nedovršene kuće. Dočekuje nas domaćin slavljenik. Dobrodošli! Postavio je tendu i sastavio nekoliko plastičnih stolova. Da se jede! Svako dobija po komad hleba i konzervu mesnog nareska. Olja i ja vadimo gomilu klope koju vučemo još iz Tašudžu. Turski sudžuk i sir baca domaću kujinu u drugi plan.

 

 

Za kraj malo naobrazbe... Društvo je procenilo da se najstariji član, onaj sa Harley, previše napio i da je bio opasnost i za sebe i za druge. Kazna je to što će biti na tapetu celoga vikenda. Kreće zafrkavanje... prvo lagano, a onda počinje da boli...

 

Spavaćemo u voćnjaku. Svako ima svoju vreću, poljski wc je tamo... Olji se nudi smeštaj u kući, koji odbija. Kako svi, tako i ona. Aplauz... to sestro. I u šljiviku dobijamo počasno mesto. Između predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika...

 

[hpg 8 Napisano Octobar 2, 2008]

E ovo je jedan od boljih delova ove, kako se cini, bajke. Ispreskakao si me: bio sam i tuzan i srecan. Mozda zato sto se blizi kraj? Videcemo.

[RSVMillenian 228 Napisano Octobar 2, 2008]

...u šljiviku dobijamo počasno mesto. Između predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika...

 

Dobili ste najbolje mesto, Komesarsko...Svaka Vam cast, bravo majstori!  Hebiga bice mi zao kad se sve ovo zavrsi, odlicno pripovedanje.

 

[Arakis 5990 Napisano Octobar 3, 2008]

I meni

 

Bravo!

[quasaar 1027 Napisano Octobar 4, 2008]

Vec treci dan smo bez doze!!! Hocemo nastavak!!!

[hpg 8 Napisano Octobar 4, 2008]

U 'Akcije Moto Zajednice' pokrecemo temu o slanju protestne note, ako to ne urodi plodom, idemo na kuchu da vidimo mi gde je zastoj.  ;D

[hpg 8 Napisano Octobar 6, 2008]

Bio jednom jedan Matijak koji je odlucio da danas napise novi post, jel tako Matijak?

[saxi 580 Napisano Octobar 6, 2008]

Hocemo jos, hocemo jos, hocemo jos, hocemo jos......daj bre novu dozu inace ces da nas nosis na dusi :D

[matijak 265 Napisano Octobar 6, 2008]

 

XXIV

 

Prvu fazu inicijacije u moto klub Potfat smo uspešno prošli i sa najvišim ocenama. Proveli smo noć na manje od deset metara od sekretara kluba, čije hrkanje ne mogu da nadjačaju ni svi Harleyi ovoga sveta. Tačnije, niko i ništa. Primamo čestitke i prisustvujemo demonstraciji gađanja iz vazdušnog pištolja.

 

 

Dok pijemo kafu, domaćin priprema malu binu i veliko ozvučenje. Obavestio je komšije da na vreme napuste svoje domove... Ostajemo li na svirci i pečenju? Ne hvala, vreme nam je hitati put Albanije i Crne Gore. Idemo li na Ohrid? Nije nam usput... Jeste li bili nekad tamo? Ne. Ee, pa onda morate danas otići, ako to propustite, od Makedonije niste videli ništa. Mi ćemo sutra ujutru na Ohrid... poneli smo i štapove za pecanje. Nigde na svetu ne postoji takva pastrmka kao na Ohridskom jezeru. Za razliku od drugih vrsta, ova Ohridska, leži na dnu i vreba plen. Ohridsko jezero je jedno od najstarijih na Zemlji, dosta doga je autentično... neke endemske vrste su tu još od praistorije.

 

Dobijamo savet da u Albaniju ne ulazimo preko Debra, nego preko Kjafasana, koji je mnogo biliži Ohridu. Odatle imamo dobar put kroz celu Albaniju. Putem preko Debra se može voziti jedino – traktorom.

 

Zahvaljujemo se i opraštamo sa momcima, sa domaćinom slavljenikom i ukućanima.

 

 

Dobijamo vizit karte i samolepljivi amblem kluba. Mrtvačka glava sa cilindrom i motociklističkim naočarima. Pozvani smo i na susret u Novom Sadu koji, za par meseci, organizuje moto klub Otpisani. Tek sada, po danu, se vidi koliko su lepi motori koje Ljubiša, blagajnik kluba, pravi. Afrika, instinktivno oseća da bi joj se, ako se odmah ne izgubi odavde, lako moglo desiti da dopadne Ljubišinih šaka, brzo pronalazi asfalt i grabi kroz prelepe kanjone i klisure, iste one kroz koje smo sinoć došli. Iako je put krivudav i uzak, nije teško voziti brzo. Ta vožnja će mi ostati u pamćenju kao jedna od najlepših.

 

Ponovo smo u Kičevu, na glavnom putu za Ohrid. Letnji planinski pejzaži se smenjuju. Malo naselja, puno šume, reka, potoka... Dobitna kombinacija!

 

 

Na raskrsnici Struga, Kjafasan, Ohrid, skrećemo levo, Albanija će morati da pričeka ...nekoliko sati. Da je jezero ogromno, naslućujemo po udaljenim vrhovima planina kojima je okruženo.

 

U gradu nas dočekuje gužva i mnoštvo vozila sa stranim tablicama. Parkiramo u centru, menjamo nešto novca i u potrazi smo za najboljom pekarom. Prema odgovorima koje dobijamo, ili je svaka najbolja, ili kako se to stručno kaže – u mišljenjima postoje duboka razmimoilaženja i suštinska neslaganja. Odlučujemo se za prvu mogućnost. Izbijamo na korzo i šetamo uz izloge starih filigranskih radnji, kao i modernih zlatara. Nakit sa čuvenim ohridskim biserima. Jezero, da bi proizvelo ove količine dragulja, očito mora da radi u tri smene ...ili razmišlja o prekvalifikaciji.

 

Izbor pada na pekaru u albanskoj čaršiji, malo podalje od turističkih atrakcija. Red koji zatičemo ispred pekare ili furra-e, govori da smo na pravom mestu. Sedamo na male stepenice sa pogledom na centar čaršije. Ljudi se pomalo čude kako to jedemo na ulici, ali kako se vidi da se radi o nesumnjivom meraku, blagonaklono nam se osmehuju.

 

Stari majstor za opanke mi popravlja kacigu sa koje je otpala nitna. Dugo prebira po žutim kutijama Fotokemija fotografskog papira, tražeći odgovarajuću. Imao sam tu negde... Bolje je napravio nego fabrika. Sada sine možeš do - Tunguzije. Ha, ha ...šali se čika malo... Sretan put deco i polako.

 

 

Vraćamo se na korzo, do jedine radnje koja nije zlatara ili nešto slično. Do poslastičarnice. Sladoled je fenomenalan i duplo jeftiniji negu u Beogradu. Primetili smo da je u Makedoniji sve dosta jeftinije nego u Srbiji.

 

U prodavnici kupujemo stvari bez koje se ne ide na Adu Bojanu - sprej protiv komaraca i kremu za sunčanje, sa najjačim faktorom zaštite. Obnavljamo zalihe hrane i plina za primus.

 

Još uvek ne vidimo jezero, samo putokaz za plažu. Teddy nam je rekao da kupanji nije u  Ohridu, gužva je i mnogo je turista. Treba  krenuti putem uz obalu i naći svoju plažu. Sedamo na motor i napuštamo gradić. Slede hoteli, odmarališta, čak i kamp. Napokon, jezero se pokazuje i otvara pred nama. Očekivali smo da je ogromno, ali da je jezero ustvari more – to  nismo očekivali.

 

 

Obale su pitome i zaista se na svakom mestu može stati i uskočiti u vodu. Pronalazimo svoj private beach i eto nas u vodi ...posle ko zna koliko dana... Valjda se ništa neće dogoditi onim pastrmkama, bisernim školjkama i jedinstvenim poraistorijskim bićima...

 

Sat-dva kasnije, ponovo smo na raskrsnici za Strugu i Kjafasan. Točimo gorivo, da ne bi morali u Albaniji da sipamo, ustvari, da menjamo novac. Takođe kupujemo dobru auto-kartu Albanije. Do graničnog prelaza, koji je i ovde na planinskom prevoju, nas deli desetak kilometara uspona. Makedonci brzo pečate naše pasoše i propuštaju nas. Na albanskoj strani stajemo u red, iza kolone od pet-šest velikih putnih motocikala poljskih tablica. Neuništive stare yamahe FJ1200 i dva FJ600 fazer. Pitamo se za zdravlje, kuda i odkuda putujemo. Obišli su Bugarsku i Tursku, imali dva udesa, jedan od fazera je poprilično oštećen i ne mogu se kretati brže od 70-80km/h. Žele se dokopati Hrvatske i yamaha servisa. Ovima što su pali, oprema je spasila glave... O Albaniji znaju koliko i mi – ništa. Malo im se «privaljujemo», pošto kao deo grupe možemo očekivati manje problema. Na kraju su njih više zadržali od nas. Policajac nas nije hteo pustiti bez da mu damo deset evra, a Poljaci su morali da prilože i više novaca u njegov lični dobrotvorni fond. Potpisujemo bizarni papir u kome se pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću obavezujemo da nam ni na pamet neće pasti da, na teritoriji Albanije, svoja vozila ostavimo npr. u šumi... i odemo kući npr. biciklom.

 

Sastali smo se na parkingu iza carine i pričamo kako su nam bajkeri iz Makedonije savetovali da ne idemo put Tirane, nego da vozimo dužim i boljim putem preko Drača. Motori su im mnogo manje prilagođeni vožnji po lošim putevima od našeg, uz to, neki od njih su ozbiljno oštećeni. Ttreba se čuvati radara i policije. Poljaci odlučuju da se drže svoje maršute. Ok, svako ima svoju nafaku... Opraštamo se i jedni drugima želimo sretan put i sve najbolje.

 

Pogled sa vrha prevoja je fascinantan. Vidimo pola Albanije. Visoke, divlje planine i šumovite doline. Prelepo. Na ilirskom jeziku reč «alb» znači – brdo. Albanci su sinovi planine, baš kao i Kurdi.

 

 

Sve što se od ljudskih ruku dela može videti je ovaj vijugav put, koji se u strmoglavo spušta, i čije seprentine nestaju u šumi. Jedini  stanovnici ovih brda su betonski bunkeri, koji jedva proviruju iz trave, poput mladih pečuraka. Mnoštva malih bunkera oko nekoliko velikih, koji su očito rezervisani za artiljeriju.

 

 

 

Samo jedan poglad na ovaj čudni pejzaž je dovoljan da se zaključi da se nalazimo u zemlji u kojoj je sve drugačije od onoga šta poznajemo. Do kraja našeg tranzita kroz Albaniju nismo uspeli da se otresemo ovog utiska.

 

 

Spuštamo se, kočimo, sečemo krivine. Kočnice ponovo javljaju da im ovo ni malo ne prija. Pretičemo nekoliko praistorijskih vozila i ulazimo u gradić Perrenjas. Tu, iz nekog, samo Albancima znanog, razloga, svaka česma, slavina, pipa, crevo, šmrk, sve kroz šta može da teče voda je odvrnuto. Gde god je moguće, svaki mlaz je okrenut uvis. Ljudi stoje pored i gledaju kako voda beskorisno otiče. Prva policijska patrola sa radarom nas znacima upozorava da češće gledamo na brzinomer. Nisu nas zaustavili i napisali kaznu.

 

Sve je više nego skromno, i sve kao da pripada nekim starim i zaboravljenim vremenima. Posledice apsolutne izolacije u kojoj su Albanci proveli pola veka se vide i osećaju na svakom koraku.

 

 

Jedini kontrast sivilu i čemeru su kuće lokalnih bogataša i – privatne benzinske pumpe. Pomalo podseća na jugoslovenske poratne zone. Najbogatije i najrazmetljivije su zelene pumpe, kompanije Tači, u kojima se pored dizela, euro dizela, benzina, kerozina... može dobiti i mleka od lastavice.

 

Dok biznis i «privatna inicijativa» cvetaju, abrike, postrojenja i rudnici odavno ne rade. Sve tavori i čeka da rđa uradi ono što niko drugi neće.

 

Meni je saobraćaj u Albaniji bio najfascinantniji. Albanci u svom stilu vožnje objedunjuju sve ono što za volanom spaja pijance, taksiste, majstore, vozače dostavnih vozila, Pančevce, stanovnike Rume, New Jerseya, Sirije... Jednostavno ne postoje pravila. Kada treba voziti brzo, voze polako, kada treba stati, oni kreću, kada treba usporiti, oni daju gas, gde se ne sme skretati oni skreću...

 

 

Jedina logika je da prvo treba očekivati  suprotno, a tek onda suprotno od suprotnog. Čuli smo da se u Albaniji voze samo mercedesi, ali to nije tačno. Vozi se sve šta je u stanju da se kreće, čak i taljige učestvuju u saobraćaju.

 

 

U Elbasanu, kružni tokovi i manjak putokaza. Srećom svi znaju gde je put za Drač. Zapad. Elbasan je nekada bio biser otomanske arhitekture i kulture, islamsko središte Albanije. Odjeci turskih podela su ovde doveli do žestokih razmirica i trvenja. Duvan iz Elbasana je bio čuven širom sveta. Šezdesetih, Enver Hodža dovodi kineske saveznike da sagrade «Čelik Partije», ogromnu željezaru, posle čijeg puštanja u pogon, u Elbasanu više ni travka nije nikla. To se lepo zvalo «Drugo nacionalno oslobođenje Albanaca»... Još jednu radarsku kontrolu prolazimo - bez posledica.

 

 

Ka Kavaji i Draču vozimo po ravnici, niz tok reke Shkumbinit. Pratimo, tj. pokušavamo da pratimo mercedes podgoričkih tablica, koji vozi po svim pravilima formule jedan. Predeli su ionako neinteresantni. Jedino što se ovde, za razliku od zaostalih brdsko-planinskih predela, mogu videti znaci ekonomskoh oporavka i progresa.

 

 

Male i po pravilu, nedovršene kuće, ustupaju mesta novim, šarenim višespratnicama, što takođe nije neki praznik za oči. Bunkeri u dvorištima novih zgrada su obojeni istom bojom ...da se slažu.  Na drumu je sve više vozila. Ipak, i dalje se mogu videti prizori krajnje bede ...žene peku kukuruze na zapaljenom pragu železničke pruge...

 

 

Neopisiva gužva vozila i ljudi koji se vraćaju sa plaže nam govori da smo na nekoliko stotina metara od mora – Jadanskog! Ovuda ni Podgoričan ne prolazi. Pored svih predosti motocikla, sledećih dvadeset kilometara, koliko ima do Drača, vozimo sat vremena. Sve što je moglo da prokuva, prokuvalo je. Sada na putu, pored sumanutih vozača, imamo i još luđe pešake. Iskaču pred automobile, kao samoubice. Slično Alanji, more se ne vidi od kilometarskih nizova hotela. Nikad neću shvatiti kakav se odmor ovde može naći?

 

 

Hteli smo da prošetamo po Draču, ali posle svega, na umu nam je samo zelena linija na karti, koja počinje u Draču, a završava se u Tirani. Pedeset kilometara auto-puta, na kome vladaju jasna pravila. Pritisneš gas do daske, i voziš. Ako nešto pođe naopako, tu je debela betonska ograda. Sve je besplatno i na ličnu odgovornost. Policija ni ne pokušava da tu nešto kontroliše, meri, sankcioniše. Jednoj africi twin, sudbina je odredila da ovim putem prođe u jednom komadu.

 

Poslednjih sto kilometara do Skadra vozimo po mraku. Nije ni malo lako, umorni smo, saobraćaj je jeziv, a put nepredvidiv. Ponovo, što smo bliži cilju, moramo da vozimo sve sporije, čime nam se cilj čini sve udaljeniji.

 

Skadar prepoznajemo po svetlu iznad grada. Bedna prigradska naselja i raskošni hramovi naftnih bogova. Velika i osvetljena tvrđava čuvenog Skadra na Bojani. Ispod slavnih zidina, leži grad koji se ni po čemu ne može nazvati slavnim. Prašnjave, prljave i jedva osvetljene ulice i sokaci, zanatlije koji proviruju iz svojih malih radnji, svetina koja se gura... Trotoar ne postoji. Ko je Skadar nazvao albanskim Las Vegasom, imao je, ili veoma razvijenu i bujnu maštu ili jako loš smisao za humor.

 

Putokaz za granicu sa Crnom Gorom jednostavno ne postoji. Greškom ulazimo u centar grada, vrtimo se... bezuspešno. Pitamo prolaznike, dobijamo komplikovana uputstva... najzad nam taksista, na srpskom jeziku, objašnjava u čemu je štos. Na granicu se stiže tako što se na neuglednoj raskrsnici skreće na još neugledniji put, koji prelazi najneugledniji most. Pratimo uputstva, izbijamo na most prekriven daskama, preko koga može da prođe samo jedno vozilo. Jedino svetlo je naš far koji zbog preopterećenja osvetljava više u vis nego ispred sebe. Milina Božija. Nadam se da daske nisu trule ili tako nešto... Srećom, prelazimo na drugu obalu bez upotrebe peraja.

 

Granični prelaz iskače iz mraka kao kakav razbojnik. Stoj! Srećom po nas, niko ne traži pare ili život. Doviđenja, sretan put i pažljivo vozite. Hvala, doviđenja...

 

Crnogorci nas dočekuju zavaljeni u fotelje koje su izneli ispred svojih kućica. Piju kafu, puše i čekaju kakvu će im zabavu doneti ova noć i ovaj put. Da niko ne bi ustajao, pozivaju nas da priđemo i pokažemo dokumenta. Crna Gora je skoro uvela zabranu unošenja hrane i plaćanja tzv. ekološke takse. Nama je gepek pun hrane koju smo kupili u Ohridu... Najstariji je šef carinske službe. Brka. Kada je video sirijske i jordanske vize odmah je poskočio sa svoje fotelje i počeo uzbuđeno da maše rukama. Tamo, kada nešto ukradeš, odmah ti sijeku glavu! Ja bih vazda živio u takvu državu! Ostali umiru od smeha. Đeco, je li vam bilo lijepo tamo? Jeste. E onda, Kujundžić – ćeraj! Dobrodošli u Crnu Goru. Hvala.

 

Pitamo – kuda za Ulcinj? Momak, u fiatu puntu, nam govori – Za mnom. Sledi trideset pet kilometara noćne vožnje po rolerkosteru. Šteta što se ništa ne vidi. Oduvek sam želeo da prođem ovim putem, kojim se u drugom pravcu može izbiti na Skadarsko jezero. Pravac koji, na većini karata, nije ni ucrtan.

 

Stajemo na benzinsku pumpu Eko, tankamo afriku benzinom koji, za razliku od druge pumpe u Ulcinju, one nad kojom stoji gvozdena petokraka i Tito, nije pomešan sa vodom. Pre Ade Bojane ostaje još samo jedna formalnost. Ćevapi u Ulcinju! U «našoj» ćevabdžinici, nas dočekuje isti personal kao i svake prethodne godine. Priznajem da svuda kuda smo prošli, ćevapi nisu ni prineti ovim – našim. Za to, ćevabdžija u naše porcije ubacuje koji ćevap više. Na zidu visi kalendar klanice iz Bijelog polja, sa slikama proizvodnog asortimana... na radiju se smenjuju ex-YU pop-rock hitovi...

 

Do Ade ima još nekih petnaestak kilometara, prvo se prolazi kroz ogroman luna park, u koji treba da dođe svako ko želi da upozna atmosferu Istanbula i Damaska. Sve je na ulici i sve trešti. Iza luna parka je kraj. Apsolutna tišina, mir i Bojana. Prelazino preko mosta za Adu, na kapiji nema nikoga, ulazimo u kamp i smeštamo se na jedno od najboljih mesta u kampu. Ispod četiri drveta, gde je hladovina preko celog dana. Inače u celom kampu, jedva da ima desetak stabala... Dižemo šator, ovoga puta stavljamo i sloj protiv kiše i vlage. Vreme na Bojani je nepredvidivo, a noći su hladne i vlažne.

 

Sedamo pod tendu ispred naših prijatelja iz Podgorice, Vaske i Benja, pijemo pivo i upznajemo se novostima iz kampa. Najveća novost je da je uprava kampa okrečila wc... u roze...

 

 

Dok slušamo ko je od poznatih kampera bio, ko je otišao, ko nije došao, ko se oženio, udao, porodio...  nas dvoje se zbunjeno gledamo

 

Stali smo!?

 

[hpg 8 Napisano Octobar 6, 2008]

Uuuuuuf! Kako deluje smirujuce ova doza! Nesto si promenio u receptu, priznaj! Mozda je to zbog kratke pauze u pisanju (koja ti je, nadam se, prijala)?

Albanija u novom svetlu: drago mi je sto ih nisi predstavio kao zle, pretece i rezece muslimanske teroriste.

 

Takođe kupujemo dobru auto-kartu Albanije.

 

Salis se?! Do ovog trenutka nisam ni pomisljao da tako nesto moze da postoji tamo.

 

Kraj mi nije najjasniji: stigli ste... u kamp? U Crnu Goru? Kod prijatelja?

 

 

[matijak 265 Napisano Octobar 7, 2008]

 

XXV

 

Posle deset dana provedenih na ušću Bojane, i posle svih mogućih odlaganja, došao je dan da se naše putovanje privede kraju.

 

 

Do kuće nas deli još samo šest stotina kilometara, dobro poznatog puta. Svaki pokret više liči na mali ritual kojim se opraštamo od života kojim smo poslednjih mesec dana živeli, i koji nam se toliko dopao. Pripreme za put, kojoj mnogi putnik pridaje mnogo veći značaj od onoga što na prvi pogled jeste. Moderni i užurbani kvazi-filozofi, to zovu sujeverje...

 

Opraštamo se prijateljima i očas smo na drugoj strani reke. Ćevapi u Ulcinju i rezervoar do vrha. Do Virpazara i poznate magistrale (Podgorica,  Morača, Kolašin, Mojkovac, Bijelo polje, Prijepolje, Nova varoš, Čajetina, Užice, Čačak, Ljig, Beograd), ćemo krenuti preko Vladimira, uz južnu i malo poznatu obalu Skadarskog jezera. Putem koji nas  odavno privlači. Proletos smo obišli fantastične predele oko Rijeke Crnojevića, ali južnu i jugoistočnu stranu jezera nikada nismo videli.

 

Lagano se penjemo u brda, uskom ali asfaltiranom stazom, kojim skoro niko ne saobraća. Mediteran bez mora. Vinogradi, maslinjaci, smokve ...makija, koze i pokoji magarčić. Mala i pitoma sela. U ovom kraju, odsečenom od aktuelnih tokova civilizacije, život teče polaganijim i finijim ritmom. Priroda i ljudi čine celinu, a ne zaraćne strane.

 

Blagost primorja naglo ustupa mesto oštrim i nepredvidivim crtama crnogorskog krša. Iako inferiorni u poređenju sa dramatičnim reljefom visokih planina kontinenta, ovi mali kanjoni i klisure su ipak dovoljno ubedljivi da bi se malo ko radovao da u njima dočeka noć ili nevreme.

 

Posle kratkog i uzbudljivog intermeca, ponovo smo u oblim sunčanim brdima što mirišu po pinji.

 

Vladimir je centar ove male regije, sa školom, poštom, ambulantom, policijom i vatrogasnom službom. Tu je i skretanje za Saško jezero koje za ribolovace na divljeg krapa ili šarana ima približnu važnost koliko i Meka za muslimane.

 

Malo podalje, putokaz pita želimo li u Sukobin i Skadar, ili do manastira skadarskog jezera? Penjemo se u planinu. Svakim metrom se ukazuje sve više od prostrane i zelene doline Bojane, koju sa jedne strane zatvara pučina, a sa ostalih udaljene planine Albanije. Jedini čovek koga smo tu sreli je gazda restorana Panorama. Zatekli smo ga kako sedi u bašti svoje kafane pod lozom i moli boga da mu niko pokvari merak ispijanja prve jutarnje kafe i rakije. Samo smo mu odmahnuli, moleći boga se ova vožnja nikada ne završi.

 

 

Pred sam vrh, asfalt naglo zavija oko druge strane planine i izvodi nas na još nestvarniji vidikovac. Skadarsko jezero se vidi od početka do kraja. Albanija i Crna Gora. U jednom kraju je Skadar, a na suprotnom plava brda nad Rijekom Crnojevića. Obala pod nama je neverovatno razuđena, prepuna grimiznih uvalica i malih otočića. Legenda govori na je na svakom ostrvcu bio po jedan manastir. Zetska Sveta gora. Većina manastira je napuštena i urušena. Nekada su prestoli crnogorskih kraljeva ovde bili, kao i zloglasni zatvor Grmožur u kojem su vladala samo dva pravila. Čuvari i zatvorenici moraju biti neplivači. Ukoliko zatvorenik pobegne, čuvari služe ostatak zatvorenikove kazne.

 

 

Prvi štampar ćiriličnih knjiga Božidar Vuković – Podgoričanin, je sahranjen na ostrvu Starčevo. Njegov grob je prazan, pošto su pljačkaši, uklesan simbol štamparstva, ruku koja drži kesu, protumačili kao putokaz ka skrivenom blagu. Pre njegove štamparije na Obodu, po skadarskim manastirima su se rukom vredno prepisivale knjige.

 

Poslednjih godina, po obalama i ostrvima tumaraju trgovci nekretninama… jedino što sprečava da sva ova lepota ne postane nečije privatno vlasništvo je klimavi status Nacionalnog parka…

 

Pored kulturno-istorijskog, Skadarsko jezero ima još veći prirodni značaj. Ono je rezervat u kome je svoje stanište našlo više od polovine vrsta evropskog ptičijeg sveta. Pelikani se, u Evropi, još samo ovde mogu videti, i do skoro, skadarski ribari su ih trenirali da uhvate i donesu ribu u čamac. Jezero je prebogato ribom i retkom vodenom florom. Na pojedinim delovima dovoljno je ubaciti udicu bez mamca, da bi se riba uhvatila…

 

 

Prolazimo kroz nekoliko sela u zaleđu jezera, odakle do prve civilizacije vode desetine kilometara. Pred svakom kućom se nudi vino, loza, sir... Gde god stanemo, da pitamo za pravac ili za čašu vode dobijamo zrelih smokava.

 

Posle Briske, ponovo smo na strmim padinama, visoko iznad vode. Selo Donji Morići je jedino koje je na obali. Gledamo kako se iz Gornjih Morića, do njega, spuštaju mnoge ukosnice puta.

 

Uskoro smo u Virpazaru i izlazimo na magistralu koja će nas, zajedno sa svima kojima je letovanje završeno, te večeri dovesti do Beograda …i naše Skadarlije.

 

 

Društvo u kafani Herceg Novi se još nije razišlo. Sedamo za sto. Pa gde vi ste komšije?

 

…Evo, tu smo...

 

… …

 

…je l' može dva ‘ladna?

 

[matijak 265 Napisano Octobar 7, 2008]

...eto, nadam se da ste uzivali.

 

Kao sto rece Lalajko, vreme je da sa Vama podelimo nesto...

 

Prema strucnim procenama, put od Damaska do Beograda smo presli kao troclana posada!

 

Kako BJB bonton nalaze, prvo sto ce buduca ili buduci bajker cuti je - Zar na toliki put bez kacige?

 

Tekst cemo ponuditi izdavacima i uz malo srece dobicemo prvi domaci stampani moto-putopis. Ukoliko neko ima ideju kome bi se tim povodom mogli obratiti - neka se javi!

 

Pozdrav