Putevima i džadama Male Azije i Bliskog Istoka

[s a n j a 130 Napisano Septembar 19, 2008]

Najjači putopis koji sam do sad pročitala na bjb-u.Obavezno postavite Erginu sliku.Pozdrav

[hpg 8 Napisano Septembar 19, 2008]

Sutra idemo u Petru...

 

I ja, i ja!!!

[matijak 265 Napisano Septembar 22, 2008]

XV

 

Tu noć nas je tresla groznica. Iz Wadi Ruma smo doneli i sunčanicu.

 

Olju muči osećaj griže savesti zato što je danas šest meseci od smrti njenog oca i što nije sa svojima na groblju...

 

Oko četiri ujutro odlučujemo da spakujemo stvari i krenemo ka Petri. Sobu smo sinoć platili, ključ proturamo ispod vrata zaključane recepcije. Kačimo prtljag i ponovo smo na istom putu kao juče. Ovoga puta ne prolazimo za džabe naplatnu rampu i ne skrećemo za Wadi Rum. Pratimo putokaz koji pokazuje Amman.

 

Ja sam navijao da ne idemo u Petru, da li zbog toga što sam rođeni baksuz, ili zbog toga što, od kada je na tom mestu predobri Indijana Džons spasao svet od satanističko-profašističke soldateske, turisti nikako da odu kući. Ne bih podneo da u Petri  budem okružen stotinama razočaranih joggera ili japancima koji su tu samo zato što im kod kuće strogo zabranjeno fot

ografisanje sa kišobranima po lepom vremenu. Takođe, u Petri je pedeset stepeni u hladu. Olji se te ideje herojskog povlačenja nisu baš preterano dopale.

 

Pratimo strelicu koja kaže – Petra, skreni levo. Sudeći po hladnoći i oštrim okukama, vozimo po visokim brdima. Prvi put osećamo da je noću u pustinji hladno. Hvata nas san, Olja nekoliko puta samo što nije pala. Posle sat vremena takve vožnje izbijamo na mesto odakle se put više ne penje, na mali policijski punkt. Policija kontroliše prevoj odakle se silazi u Wadi Musa i Petru. Pijemo naše koka kole i čajeve, pokušavamo da se rasanimo. Policajci nas gledaju. Da se nisu udobno smestili i da nije hladno, sigurno bi se malo više pozabavili nama...

 

Spuštajuće se, prolazimo pored hotela velikih hotela zvučnih imena... Grand View, Petra Panorama, Crown Plaza Resort... Što smo niže, to se broj zvezdica iznad vrata smanjuje. Na kraju su mesta gde se nude neviđene pogodnosti poput tople vode i telefona. Jedini ljudi koje smo videli su vernici u džamiji. Klanja se sabah.

 

Stajemo ispred velike i zaključane kapije. Petra site. Otvoreno za posetioce od 6.30. Umesto vremena zatvaranja stoji da se, zbog vlastite bezbednosti, posetioci ljubazno mole da napuste lokalitet do zalaska Sunca. Imamo još sat vremena do otvaranja. Na ogromnom parkingu iznad, koji je besplatan samo za ranoranioce i dve sreće grabioce, širimo naše šatorsko krilo i... za slučaj, da nam se toliko obilje komfora ne osladi kao gostima Grand View-a, navijam sat na 6.25.

 

 

Minut pre otvaranja, eto nas na kapiji ...smrsili smo konce Australijancu, fotografu, koji je hteo da nas pretekne. Može samo da se kiselo smeška. Dve osobe, da bi ušle u Petru, treba da izdvoje šezdeset dolara, dok fotografi sa dozvolom ne treba da plate ništa. Sada se ja kiselo smeškam...

 

Prolazimo još jedan Visitors center, prodavnice suvenira, pošta, kafeterija, sve zatvoreno. Onaj što nam je prodao karte mora da je nešto gadno zabrljao kada mora da gleda ludake od ranog jutra. Kao i svi čestiti putnici, ne odolevamo prizoru čistog toaleta.

 

Na brošurici, umesto dosadnog uvoda koj,i po pravilu, prethode još dosadnijim podacima, stoji pesma Dean Burgon-a.

 

Match me such a marvel,

save in Eastern clime,

a rose-red city,

half as old as time...

 

Petra je bila svetsko čudo i pre dolaska Nabatejaca, drevnih arapskih plemena sa saudijskog poluostrva. Najlakše bi se mogla opisati kao sistam kanjona u velikom kanjonu koji se nalazi u dnu doline okružene planinama. Nabatejci su čudima  prirode pridodali lepotu svoje neobične naravi i mašte.

 

Savremeni čovek je svaku od civilizacija Starog sveta otkrivao postepeno i uz mnogo truda, da ne kažem kopanja. Osobine i običaji njihovih stanovnika su i danas nešto o čemu se u mnogome samo nagađa. Da bi razumelo kakvi su bili Nabatejci, potrebno je samo ušetati u Petru. Ni laiku nije teško da u mnoštvu, u stenu uklesanih građevina, prepozna stilove Starog Egipta, Mesopotamije, Persije, Grčke i Rima. Nabatejci se, kao večiti čuvari drevnih karavanskih puteva između Istoka i Zapada, nisu libili da kao svoje prihvate tekovine drugih naroda i civilizacija sa kojima su bili u dodiru. Nabatejci su bili prvi pravi Građani sveta. Građani Rima to nisu mogli tolerisati i 106. godine n.e. su zauzeli Petru. Nabatejci i njihova kultura su i pod okupacijom nastavili da se razvijaju u duhu kosmopolitizma. Tek dolaskom novih monoteističkih vera, Petra je jednostavno napuštena. Bolje napuštena nego porušena. Da bi se ponovo našla na karti sveta, Harison Ford je morao dobro da se oznoji...

 

Čarolije najnovijeg svetskog čuda započinje jednom impozantnom - štalom. Nekoliko konja i stotinak magaraca su jedina sredstva javnog prevoza. Sva saobraćaju pod zajedničkim imenom Voljkom taksi. Srećom, prvi polasci su u osam.

 

Nastavljamo dalje, stižemo Australijanca kome upadamo u kadar. Grobnice uklesane u steni  i tri ogromna četvrtasta kamena bloka. Od cele Petre, jedino se za ta tri bloka ne zna šta predstavljaju i čemu su služila.

 

 

Odatle ulazimo u As-Sik, kanjon visine oko sto metara i širine jedva tolike da se kroz njega provuče konjska zaprega. Skoro da možemo dodirnuti obe strane. Na mnogim mestima se iz kanjona, od stena koje se nadvijaju, ne može videti nebo. Nije nam teško da se uživimo u večitoj polutami... Primećujemo da je na par metara iznad staze, u stenu, uklesan mali kanal koji je grad snabdevao vodom. Mislim da su Petru Rimljani zauzeli bez i jednog izgubljenog čoveka. Sva muka je bila u tome – naći je.

 

 

Svetlost na kraju tunela obasjava nešto od čega klecaju kolena i svaka oštrica tupi. Kroz pukotinu u steni se izbija pred najimpresivnije građevine Petre.

 

 

Al-Kazne ili Riznica. Nabatejci su bili veoma mudri ljudi, znali su da se žeđ za krvlju gasi jedino drugom i još većom žeđi, onom za zlatom. Narodna banka Petre je miks mnogih stilova i uticaja. Ono što je najimpresivnije je umešnost u kombinovanju istih, i to je cela ta kitnjsta građevina, uostalom kao i sve drugo ovde, uklesano u jedan jedini komad stene. Jedno je vaditi kamene blokove pa od toga slagati piramide i hramova, a drugo je uzeti dleto i čekić u ruku, stati ispod brda i krenuti... Stubovi, frizovi, kapiteli, čak i statue, sve!

 

 

Od Riznice, Petra počinje da se otvara, širi, a bogami i greje. Grobnice, palate, stanovi... čak i pravi amfiteatar. U amfiteatru spava nekoliko ljudi, jedan diže glavu prema nama, ustaje i oblači majicu sa likom Če Gevare. Posle jedne minute postajemo ponosni vlasnici kamenog jajeta, mesinganog naprstka i magneta za frižider. Sve bez čega nismo mogli da živimo. Če se, osim toga što je počeo da se šminka oko očiju, savršeno snalazi i u principima slobodnog tržišta. Ipak, na rastanku, daje nam savet da ne propustimo da vidimo Ad Deir manastir. Kaže, nije lako, ali se isplati.

 

 

Dosta improvizovanih prodavnica suvenira i vode. Svi koji tu rade tu i žive. Čitave porodice. Većina je, srećom, još uvek više zauzeta svojim jutarnjim rutualima nego nama. Mi smo poneli naš ranac sa flašama vode. Pitam iz radoznalosti koliko naplaćuju jednu flašu koja je u prodavnici 0.75 jordanskih dinara. Dva. Idemo prostranom kolonadom do kapije Temenos. Studenti nekog američkog univerziteta ovde provode svoje raspuste. Dolazimo do velikog drveta, odakle prema rečima Če Gevare, treba skrenuti desno i početi uspon. Pred nama je ogromno crveno brdo. U podnožju je još jedna velika stanica voljkom taksija. Neka hvala... Jedan od taksista je svom magaretu na čelo natukao veliki logo BMW. Od brzine nismo uspeli da saznamo o kom se modelu radi.

 

 

Ubrzo nam nije do šale i sa nostalgijom se prisećamo jučerašnjeg uspona ka Lorensovom izvoru, koji je prema ovome nedeljna šetnja po parku. Penjemo se uzanom stazicom po  jednoj strani nekoliko stotina metara duboke pukotine u steni. Nema ograde niti upozorenja. Ko padne dole, sigurno neće podizati optužnice ili zahtevati odštetu za pretrpljeni strah.

 

 

Magarci ovuda šetaju zatvorenih očiju. Videli smo jednog koji ne hoda stazicom nego skače sa tri metra visoke stene. Vlasniku je malo neprijatno, pa nam objašnjava da je takav još malih nogu...

 

Odjednom, svaka staza nestaje. Srećom tu je moj nepogrešivi osećaj za orijentaciju i... brzo se gubimo. Skromne prostorije u steni, bolje reći pećine sa zidovima i plafonom, govore da je ovde mogla da stanuje jedino sirotinja. Stil za koji nije potrebno nikakvo predznanje da bi se razumeo. Geto. U jednom od stanova zatičemo mladu ženu na ćilimu kako priprema čaj i petoro male dece. Živi ovde ...prodaje nakit na stazici. Gde je stazica? Samo uzbrdo. Brdo uz koje se ide je ustvari planina. To traje, Sunce nam je opet nad glavom. Lonac zvani Petra je dobro zagrejan, i meso upada samo. Prestižu nas posetioci koji su u podnožju uzeli taksi. Vođeni  magarcima, ulazimo u prirodni amfiteatar. Celu jednu stranu čini manastir Ad Deir.

 

 

Ad Deir je impresivan poput Kaznae, ali nije toliko nakićen. Sve je jednostavnije i pravilnije, tako da ravne površine građevine, u odnosu na stene koje je okružuju, izazivaju još veći utisak nestvarnog. Trojica bučnih turista sa šeširima Indijane Džonsa su zauzela ulazna vrata. Sa nama je i jedna mlada muslimanka iz Afrike. Mirno se smešta u turski sed i prepušta ugodnoj meditaciji. I mi sedamo u turski sed i uživamo. Ovo je mesto hodočašća paganskih procesija. Nije poznata tačna svrha Ad Deira, ali jasno je da se ovde dolazilo samo duha radi. Indijane Džonsovi nas ostavljaju. Puštamo mladu Crnkinju da obiđe unutrašnjost za svoj groš i merak. Osmehuje nam se pri izlasku iz hrama. Penjemo se i nas dvoje, velika kamena prostorija i to je to. Malo razgledamo... Pitam se da ne uznemiravamo koga? Izlazimo napolje. Olja kaže – Sad ću da se vratim. Vraća se  unutra i ostaje tamo nekoliko minuta. Posle toga više niti jednom nije pomenula da se loše oseća zato što je propustila pomen njenog oca. Ad Deir i danas funkcioniše besprekorno.

 

Vraćamo se turskom sedu sa pogledom. Dolazi naš fotograf Australijanac. Ovoga puta se jedni drugima osmehujemo bez rezerve. Gde ste drugari? Ovo je zaista da ti pamet stane. Jes' vala, ne mereš' ni u Parizu nać'. Pomeramo se kako mu ne bi kvarili kadar. Nezgodno je za fotografisanje, pošto se od stene nasuprot hramu ne može dovoljno odmaknuti. Povici i glasovi koji se žale na nepostojanje pokretnih stepenica ili nečeg sličnog nam govore da nam se uskoro pridružuje grupa američkih turista i da je vreme da polako krenemo tamo odakle smo i došli. Propuštamo porodicu znojavih i zadihanih stokilaša sa šeširima Indijane Džonsa na svom putu do Spasenja. U podnožju zatičemo stotine istih takvih. Če Gevara i ekipa su bogati ljudi.

 

Probijamo se kroz bujicu ljudi i kišobrana. Više nije niti malo zabavno. Samo da izađemo odavde. U Visitors centru ni toalet više nije ono što je nekad bio...

 

Parking na kome smo jutros spavali sada je prepun luksuznih autobusa. Afrika nas čeka, prolazimo pored čuvara parkinga koji je sigurno izašao iz svoje kućice da bi nam mahao i poželeo srećan put... Zanimljivo, ljudi ovde mašu sa obe ruke.

 

Penjemo se kroz naseljeno mesto, koje vrvi. 10-1 u korist gostiju. Na izlasku iz grada stajemo pored prodavcice u sebe sručujemo po nekoliko koka-kola. Sledi keks, čokolada, sladoled, još neka koka-kola. Prodavci nas časte bombonama. Sevap je nahraniti hajvana...

 

 

Hajvanima nije dosta hajvanluka, pa odlučuju da je sledeća stanica Mrtvo more, u Jordanu, jedino toplije mesto od Petre. Zaobilazimo onu policiju od jutros i sledimo pravac za Aš Šavbak. Želimo, makar sa motora, da vidimo Nacionalni park Dana.

 

Put kojim idemo je lokalni put po kome saobraća malo vozila. Uživamo u vožnji kroz planinu. Pravi Jordan je ovde. Siromašna sela u kojima se živi čisto i pošteno. Ljudi nam mašu i pokazuju palac uspravno. Niko ne baca kamenice.

 

Posle Aš Šavbak započinje Dana. Sa visine gledamo bezbrojne kanjone. Jordan ću pamtiti kao zemlju kanjona. Pitam se da li među njima postoji još neka Petra, koju ni Rimljani ni Indijana Džons nisu pronašli? Vrlo je verovatno da postoji. Dobro je to znati.

 

 

Posle varoši Aš Tafila skrećemo na put za Mrtvo more, koji nije ucrtan u kartu. Ko je još video regionalni put na Mesečevoj površini.Glavobolja, kao i odsustvo svake vrste života nam govori da se bližimo Mrtvom moru. Vrelina postaje neizdrživa.

 

 

Prolazimo pored dva mala jezera, koja se nalaze južno od Mrtvog mora. Između tih jezera prolazi jordansko-izraelska granica. Jezera se koriste za potrebe industrije. Solane i hemijska industrija. Potash City, gde su nam pumpadžije pre nekoliko dana nudili smeštaj u njihovim barakama.

 

Mrvo more je predivne plave boje. Obale se čine kao beskrajna plaža od belog peska. Prvo što čoveku padne na um je da se odmah zaustavi i baci u vodu.

 

 

Na našu sreću, lampica koja obaveštava da smo pri kraju sa gorivom kupanje odlaže do daljnjeg. Reš pečeni stajemo na neuglednu benzinsku pumpu. Pumpadžija se jedva dovlači do nas. Taman je sebi usuo čaj... Izgleda da po ovom dobu dana nema puno posla.

 

Toliko je vruće da smo u pravoj panici. Tela više nisu u stanju da se nose sa toplotom. Potrebno je poduzeti hitne mere spasavanja. Ne znamo da li da na sebe obučemo sve što imamo ne bi li sprečili toplotu da dolazi do nas ili da se skinemo goli ne bi li se rashladili. Ostajemo kakvi jesmo i nastavljamo uz obalu Mrtvog mora. Vožnja motorom kroz ovako vreo vazduh je gora od stajanja. Na jednom mestu vidimo puno parkiranih automobila i ljude koji prelaze put sa peškirima i dušecima. Kao i na plaži u Akabi, ljudi se opet nabijaju jedni uz druge. Pitam se zbog čega, sigurno nije zbog ježeva... Prelazimo Wadi Mujib most, koji prelazi preko male reke koja se uliva u Mrtvo more. Uzvodno je uzan i visok kanjon, videli smo ribolovce i ljude u planinarskim cipelama kako gacaju plitkim rečnim koritom. Vidimo biljke. Posle par sekundi sve se vraća pustoši, što vodenoj, što kopnenoj. Na Mrtvom moru nema niti jednog čamca.

 

Posle nekih tridesetak kilometara pred nama se ukazuju obrisi Hotel Resorta, tu ćemo stati i potražiti plažu i rashlađenje. Posle znaka Amman Beach se isključujemo na parking. Vidimo kućicu obezbeđenja. Pitamo da li možemo tu da parkiramo. Prilazi nam stariji nasmejani lik sa žutim zubima. Slobodno parkirajte, ja ću vam čuvati motor. Ja sam Asid, dođite kod mene u kućicu, hoću da vam pokažem nešto mnogo dobro. Kućica ima klima uređaj i aparat za hlađenje vode. Pre svega dobijamo čaj. Asid nam postavlja glupa pitanja. Primećujem da nismo u stanju da damo ni jedan normalan odgovor. Nije nam dobro, zaista, Asid je to prepoznao i uveo nas kod sebe ne bi li malo došli sebi. Sigurno se nagledao padanja u nesvest i stanja koja prethode tome. Nešto mnogo dobro što nam je hteo pokazati su funny videos sa mobilnog telefona. Prvi video je kamila koja se smeje kao Eddie Murphy... Asid se valja od smeha. Sledi magarac koji maše ušima i poleće... beba sa flašom viskija itd. Posle hiljaditog funy videa, Asid procenjuje da smo se vratili među žive i da smo spremni za polazak. Savetuje nas na koju plažu da odemo. Drugi ulaz na Aman plažu je duplo jeftiniji nego prvi ulaz na istu plažu. Šalju nas do garderobe, presvlačimo se i po vrelom pesku hodamo do obale jezera. Ja ulazim prvi. Prvo što osećam je da je voda vruća. Sledeće, osećam da me svaka ogrebotinica peče kao luda. Treće - da plutam kao pampur. Olja se tom prizoru više smeje nego Asid na njegove funny videos. Zaista ludo, sedim na vodi. Okrećem se na stomak, dižem noge i ruke uvis, ne tonem. Pokušavam da plivam, ne ide. Pokušavam da plivam bilo kojom tehnikom, nema šanse... Sve što mogu je da sedim u plićaku, mlataram rukama i nogama i ne idem nigde.

 

 

Gledam Olju kako ulazi, da vidimo šta je toliko smešno... Sve normano, a onda i Olja isplivava kao plutani čep. Ja dolazim na ingenioznu ideju da pokušam da ronim. Ne mogu da uronim... Otvaram oči i kreće da me peče kao da sam otvorio oči u akumulatorskoj kiselini. Srećom poneli smo flašu vode na plažu, ispiram oči i nekako se vraćam u normalu. Olja čini to isto... Gledamo oko sebe, ljudi se mažu nekakvim blatom. To je nešto jako lekovito. Za nas nema drugog leka osim da odmah odemo odavde. Sve živo nas peče. Trčimo do tuša, shvatam zašto se ljudi ne kupaju nigde drugde osim na dve, tri plaže koje imaju tuš sa slatkom vodom. Oblačimo se i ispijamo po nekoliko sokova iz frižidera pored ulaza na plažu. U prodavnici suvenira, sapuni, pomade, kupke, maske, tretmani... sve od lekovitog blata i soli Mrtvog mora. Cene su primerene cenama smeštaja u hotelima pored. Jedan sapun vredi koliko rezervoar benzina. Od prodavaca dobijamo nalepnicu sa kamilama, koja se smešta na Zegu. Pozdravljamo se sa Asidom i zahvaljujemo. Voljkom, srećan put. Šukran Asid, ovo tvoje more je baš acid. Yes, acid... ha, ha...

 

Prolazimo raskrsnicu za Mount Nebo. Ovog puta idemo direktno ka Amanu. Kasnimo  na mesto krštenja Isusa. Dobar put nas za pola sata dovodi u Amman.

 

 

. Klima je već mnogo, mnogo podnošljivija. Stajemo na prvi McDonalds i sve naručujemo duplo. Ljudi nas gledaju kao utekle iz konc logora. Sledi potraga za izlazom iz Amana i pronalaženje pravca ka Siriji. Opet smo zalutali u neko otmeno naselje blizu američke ambasade. Pitamo za pravac čoveka u novom mercedesu punom žena i sitne dece. Kaže, pratite me, ja ću vas odvesti. Sledimo mercedes kroz ceo Aman. Čovek nam daje znak da stanemo ...odavde imate do skretanja još tri ulice desno, dve levo, malo pravo, pa na drugom semaforu... Ok, idite za mnom, ja ću vas odvesti na put za Siriju. Merdža napokon staje i lik nam pokazuje rukom samo pravo. To je to. Bogami, nije lako ni za one koji znaju... Hvala!

 

Vozimo po drugom putu od onoga kojim smo došli u Aman. Ovo je neki lokalni put. Posle Amana sledi najduža nizbrdica koju sam u životu video. Sigurno ima dvadeset kilometara. Držao sam motor na leru i lepo ga rashladio. Počinje da pada mrak. Smetaju mi svetla iz suprotnog pravca. Pred očima mi je samo krevet u Al Haramainu.

 

Skretanje za Jerash, skretanje za Ramtha, uskoro granica. Sada treba preživeti svu onu birokratiju. Dobijamo nekakve potvrde, pečate... Na zadnjem punktu nas vraćaju nazad, fali nam taksa za izlazak iz zemlje. Pravim sve moguće saobraćajne prekršaje da bi se vratili do šaltera gde nas ponovo šetaju i uzimaju pare. Policajci u prolazu nas proveravaju ko smo i šta smo. Sumnjivi smo... Napokon, kralj Jordana nam maše za srećan put, sirijski predsednik nam želi za dobrodoščicu. Službenici trljaju dlanove. Sveže kuvani, dinstani, pečeni i prženi turisti ...najbolji materijal za oblikovanje. Papirologija traje satima. Ovoga puta smo lakši za sto dolara. Sledeća stanica Damask. Još samo sto kilometara po mrklom mraku i po saobraćaju u kome pravila ne postoje. Mali motori koji iskaču iz svakog grma mi zadaju najveće probleme. Olja spava. Izveštila se, ne primećujem razliku između toga kada je budna a kada nije.

 

 

Periferija Damaska nas dočekuje već poznatom dobrodošlicom. Otupeli na sve, već nam je svejedno. Postoje samo dve mogućnosti, ili ćemo se dočepati centra i hotela, ili ćemo odmah spavati tu gde jesmo, pa ko hoće neka se buni. U Damasku pitamo taksiste za centar. Sto funti, pa me možete pratiti do tamo. Ne, treba nam samo uputstvo u kom pravcu je centar. Samo levo. Skrećemo samo desno i izbijamo na centar, tačno pred pano sa predsednikom ispred Bazara. Spašeni smo! Sorudža souk sokak nalazimo kao rođenu kuću. U El Harameinu nam se raduju ali nažalost nemaju ništa slobodno, čak ni roof sleeping. Probajte u hotelu do nas, Al Rabie. Kod nas možete ostaviti svoje stvari, mi ćemo ih čuvati. Sutra, dođite da vidimo hoće li se neka od soba isprazniti ili hoće li neko otkazati rezervaciju. Primećujemo istu ekipu stranaca koja sedi, pije čaj i čitucka. Ostavljamo prtljag u El Haramainu, i idemo u Al Rabie. Dobro veče, imate li slobodnih soba? Nemamo, imamo samo roof sleeping. Uzimamo, hvala. Mali dečak nas kroz lavirint hodnika i stepenica izvodi na krov hotela. Sve je popunjeno madracima. Slobodno je samo malo parče krova do koga se penje uz merdevine. Dobijamo dva prljava madraca, širimo naše vreće. Pre nego što ću zaspati računam koliko smo sati proveli u putu danas. Dvadeset sati.

 

[Arakis 5039 Napisano Septembar 22, 2008]

Uf!

[hpg 8 Napisano Septembar 22, 2008]

Ne mogu da nadjem Edi Marfi=Kamila, predpostavljam da je original

[lalajko 1910 Napisano Septembar 22, 2008]

 

Ovo ti nije trebalo...  ;D

[hpg 8 Napisano Septembar 22, 2008]

Ovo ti nije trebalo...  ;D

 

Sto? Covek ne moze ni da postavi NAJBOLJE sto je BMW ikad stvorio?  ???

 

:D

[matijak 265 Napisano Septembar 22, 2008]

Za dobrim konjem, prašia se diže.

[hpg 8 Napisano Septembar 22, 2008]

Samo jos da malo srede auspuh, da ne zagadjuje okolinu 

[igor-ns 94 Napisano Septembar 22, 2008]

;D Uhh! Teško mi je i zamisliti da neko krene na ovakav put! Super je, sve do sada sam pričitao od jednom, nadam se da će biti još. Šta još reći osim: Svaka čast, mastore!

[MILJAN* 157 Napisano Septembar 22, 2008]

 

Ovo ti nije trebalo...  ;D

Da.Ali ovaj "BMW" je prosao homologaciju.

[Neške 30 Napisano Septembar 22, 2008]

Ma Bembara je Bembara, makar i na cetiri noge. ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D

[AreOut 8 Napisano Septembar 22, 2008]

Novi model GSa, prolazi svuda

[saxi 510 Napisano Septembar 22, 2008]

Danas sam otkrio putopis i ove cudesne predele izmesane maste i stavrnosti i nisam se odmakao od kompa dok nisam sve oscitao i u milsima putovao zajedno sa vama kao slepi putnik

Citam i uzivam, pa ovo je bre najlepsi san koji sanjam sirom otovorenih ociju, zahvaljujuci Olji i Mateju.Sta reci, blago vama i malo je reci hvala za ove predivne predele oslikane nestvarno neobicnom pricom :) 

Izdavaci probudite se

[matijak 265 Napisano Septembar 23, 2008]

 

XVI

 

Na krovu hotela Al Rabie, bude nas muve. Većina mladog sveta sa kojim delimo krov, još uvek spava. Putnici iz celog sveta. Svi smo podjednako prljavi. Brzo pakujemo svoje vreće i odjavljujemo se. Roof sleeping u centru Damaska nas je koštao tri dolara.

 

 

Vraćamo se u naš Al Haramain, da vidimo hoće li se naći neka soba za nas. Znaće u podne. Ostavljamo vreće i idemo još jednom da obiđemo centar Damaska. Ovoga puta bez cilja. Idemo da ubijemo sat, dva... Obilazimo deo Bazara u kojem nema turista. Buvljak. Kao i na onom beogradskom, sve što vam nikada neće zatrebati u životu,  može se tu pronaći. Ja sam pronašao poklopac od UNIS, Made in Yugoslavia, ekspres lonca, i jedva se izvukao da ga ne kupim ...Olja od kupovine haube za sušenje kose.

 

 

Na trotoaru jedne od glavnih ulica sedi obućar i poziva sve one sa bušnim, rašivenim, odlepljenim, prljavim i nesrećnim cipelama da dođu na express servis de luxe. Moje patike su i bušne i rašivene i odlepljene i prljave i nesrećne. Obućar se tome ipak nije nadao... ali reč je reč. Dobijam papuče, da se preizujem. Majstor minutima traži zdravo mesto odakle bi mogao početi... Stara singerica na nožni pogon, konac i vozi Miško... Za pet minuta eto me u novoj obući. Trajaće još pet godina. Na kraju nas pozivaju u radnju, gde se upoznajemo sa svim tajnama zanata koji podrazumevaju singericu. Dobijamo čaj. Jedan od majstora moli Olju za foto ...jako je bitno da se vidi kako zamahuje čekićem.

 

 

Na putu ka hotelu kupujemo poklone za sve one kojih se nismo setili od prošle kupovine poklona. Ako bacim moj pocepani kišni kombinezon, u levom koferu će biti malo mesta...

 

 

Na našu veliku sreću i radost, u El Haramainu se pronalazi slobodna, velika i lepa soba. Napokon sa sebe skidamo prljavštinu Jordana. Čista odeća! Čista posteljina! Ne idemo mi odavde nikuda. Veoma nam je žao.

 

Uveče, pitamo na recepciji znaju li za neki pristojan restoran u blizini. Idite kod Huseina, odmah iza ćoška. Nećete se pokajati. Da li je čisto? Husein drži svoj restoran kao svoju kuhinju. Svideće vam se. A znate li gde možemo da nađemo one što cede voće? Isto na uglu, preko puta Huseina. Ok, izgleda da nismo ni trebali da napuštamo naš Sorudža sokak da bi videli sveta. Od svega u Damasku, kvart Sorudža izgleda najstarije. Građevine kao da su tu hiljadama godina. Iza ćoška su dva plastična stola sa po tri stolice. Između je mali izlog u kome je vitrina sa povrćem i mesom. Huseinov restoran internacionalne kuhinje. Umesto imena restorana stoji fotokopirana slika Maze i Lunje, kako jedu špagete... Pitamo jednu stariju gospođu da li možemo da joj se pridružimo za stolom, pošto je drugi potpuno zauzet ...troje mladih Francuza. Samo izvolite. Gospođu smo videli jutros u hotelu kako pije čaj sa društvom stranaca koje nam je neobično zbog toga što izgledaju kao da ovde žive. Pitamo je odakle je i otkud u Damasku? Malo je ljudi sa Zapada koji ovde dolaze kao turisti. Ja sam Šarlot, iz Švajcarske, nisam turista, u Damasku sam već tri meseca. Došla sam ovde da učim arapski jezik. Da li su i drugi gosti El Haramaina takođe na kursu arapskog. Da, mi smo grupa, ja sam najstarija... Pa kako vam se sviđa ovde? Divno je, Damask je veličanstven grad, ustvari su ljudi koji ovde žive veličanstveni. Možda se ne vidi na prvi pogled, ali nigde nisam srela tako srdačne ljude ...a dosta sam putovala... Slažemo se, eto, mi smo se sinoć vratili iz Jordana. Ljudi su i tamo pošteni i gostoprimljivi, ali definitivno se u Siriji prijatnije osećamo... Dalju priču prekida jedno, kao iz topa – Voljkom! Pred nama stoji veliki čovek sa velikim brkovima i osmehom većim i od velikih brkova. Ja sam Husein. Ovo je Šarlota, moja ljubimica i  jednog dana ćemo se venčati. Dobrodošli u Huseinov restoran internacionalne kuhinje. Da li ste gladni? Šta želite da vam spremim? Pa ne znam ...šta imate? Imam sve. Šta je dobro? Kod Huseina je sve dobro. Najbolje ...je li tako Šarlota, ljubavi moja? Uostalom, idi unutra, nađi šta ti se sviđa. Ulazim u malenu kuhinjicu sa jednim stolom i jednim šporetom na kome je, na najtišoj vatri, nekoliko izubijanih šerpi i tepsija. Podižem poklopce, ne prepoznajem jela ali sve dobro izgleda i još bolje miriše. Otvaram frižider... Stvarno ima svega i svačega. Primećujem da je meso izuzetno sveže. Uh, tek sad ne znam šta mi se jede. Ako ti ne znaš, zna Husein. Ja ću ti napraviti nešto što ćeš voleti. Odakle znaš šta se meni sviđa? Čim sam te video znao sam šta voliš. Ja sam duh iz lampe koji je mnogo debeo da bi se u nju vratio... Znam isto da mlada dama nije raspoložena za jelo iako je zadnji put davno jela. Je li tako lepotice moja? Jeste... otkud znate. Ha, ha... Husein sve zna. Tebi ću lutkice napraviti čajić... crveni, specijalni. To je dobro za tvoju tibicu... ali prvo da zbrinemo ove gladne Francuščiće, vidi kako su tužni bez Huseina. Kasnije ćemo napraviti jednu dobru šišu i ima o svemu da pričamo... Uživajte i dobro mi došli.

 

Olja zaista ne može ništa da jede, nešto joj je muka... Otići će preko puta da joj nacede sok od narandže. Idemo zajedno. Lokal veličine dva kvadratna metra. Unutra je samo cediljka i polica sa kriglama. Narandže stoje ispred. Dva velika soka. Sa ledom ili bez? Bez leda. Primetili smo da ponekad sipaju vodu u sok. Ovom momku piljimo u potiljak tako da mu na pamet nije palo da zabušava. Iscedio je barem pet kila pomorandži za naša dva soka. Ta dva soka koštaju koliko u Beogradu, na pijaci, kilogram narandži. Vratićemo krigle, tu smo kod Huseina. Ok, no problem. Šarlota nas polako napušta, mora nazad u hotel, da uradi domaći zadatak. Pita Huseina koliko je dužna. Ništa, srećo moja, samo dođi sutra. Doći ću Huseine ...laku noć. Laku noć Šarlota.

 

Užickali smo dve cigarete, i gledamo šta se zbiva na sokaku. Svi stranci, osim nas i Francuza, su u kafiću za strance. Ništa nije drugačije od bilo kojeg u Beogradu. Firmirana  garderoba izvodi svoje vlasnike na takva mesta. Nisu interesantni. Domaća ekipa, desetak sredovečnih muškarca, u cipelama i košuljama, sedi za jednim stolom. Svi u isto vreme razgovaraju mobilnim telefonima. Poslovi, biznis, kamioni, avioni ...oni koji šapuću u telefon ustaju od stola i traže mesto gde ih niko neće čuti. Negde gde mi sedimo. Habibi na arapskom znači ljubavnik. Poslednju ravnopravnu celinu čini samo jedan čovek, vlasnik radnje sa akvarijumskim ribicama. Sebi je ispred radnje namestio staru plišanu fotelju sa naslonima za ruke, mali stočić za čaj i nargilu. Celo veče je sedeo okrenut prema svojim akvarijumima i pušio. Nije prodao ni jednu ribicu.

 

Husein sedi sa Francuščićima i pravi im društvo dok jedu. Kada su završili, posprema njihov sto i iznosi svoju šišu. Danas smo radili i vreme je da se odmorimo. Ja ga pitam da li je to fajront? Ooo dečko, pa ja sam potpuno zaboravio... evo za petnaest minuta ...i  crveni čaj za lepoticu. Da li bi, srce, pored čaja, da ti Husein nasecka malo svežeg voća, salaticu? Olja pokazuje na kriglu soka od prekoputa. Aaa, dobro, onda samo čajić. Posle petnaest minuta stiže ispunjenje svega onoga što sam hteo a da to i nisam znao. Kuvano i pečeno jelo od jagnjetine i puno različitog povrća. Začinjeno više po vranjanski nego po arapski. Velika salata i vruća lepinja. Husein mi je samo rekao - bon apetit. Stiže čajić, specijalni. Hibiskus. Jedini čaj koji Olja ne voli. Husein kaže da će voleti, pošto je to Huseinov specijalni crveni čaj od hibiskusa. Probaj. Uzima u kašičicu malo čaja i prinosi Olji, da srkne. Drugu ruku nežno drži ispod kašičice, da ne kapne... Olja srkne čaj i stvarno, ovo je neki specijalni čaj. Posle par minuta je prošla tibica i salatica od voća je legla kao poručena.

 

Pitamo Huseina gde i kako je naučio tajne zanata? Pokazuje na svoj poveliki stomak. Ovde, kaže. Pokazuje na svoju glavu ...i ovde. Radio sam u mnogim restoranima u Evropi, skoro sve kuhinje sveta. Na kraju sam došao do toga da kada nekoga vidim, znam šta će voleti da jede. Smeje se... znam i druge stvari... nešto što ti ne znaš... i što Olja ne zna. Pa reci nam. Neću. Zašto? Zato što sam zloća. Koliko smo Vam dužni Huseine? Pošto znam da mi sutra nećete doći, dugujete četiri dolara. Samo? Četiri dolara je dovoljno. Pet, da zaokružimo. U redu, hvala. Laku noć.

 

 

[Arakis 5039 Napisano Septembar 23, 2008]

Detaljno i toplo ispričano, bravo...

 

Hmmmm, a u vezi povodom Huseinove izjave "...Smeje se... znam i druge stvari... nešto što ti ne znaš... i što Olja ne zna. Pa reci nam. Neću. Zašto? Zato što sam zloća...."....imaš li drugarima nešto da se pohvališ, majstore

[hpg 8 Napisano Septembar 23, 2008]

Ovako ja zamisljam Huseina. Kao Slughorna iz Harry Pottera. MatijaK, sjajno!

 

[matijak 265 Napisano Septembar 23, 2008]

 

XVII

 

Pošto smo sve spakovali na motor, pijemo oproštajni čaj sa osobljem El Haramaina i učenicima arapskog. Olja od Iman, recepcionarke, dobija minđuše, za koje je juče rekla da joj se dopadaju. Iman kaže da bi minđuše dobila odmah, da je kod sebe imala neke druge ...rezervne. Olja će njoj poslati minđuše iz Srbije. Slikamo se zajedno i rastajemo kao prijatelji.

 

 

Relativno lako nalazimo izlaz iz grada i eto nas na istoj raskrsnici na kojoj smo pre samo nekoliko dana skrenuli ka jugu, u pravcu Jordana. Ovoga puta idemo ka severu, ka Homsu. Posle Jordana, vrućina u Siriji je prijatna. Već smo upoznati sa pravilima saobraćaja po ovdašnjim putevima, tako da ne vozimo preko 100 km/h. Ponekad preteknemo neki pretovareni kamion ili smrdljivi autobus. Uživanje

 

Danas želimo videti zamak Krak de Chevaliers, zvanično, najočuvaniji evropski srednjevekovni zamak i izaći na sirijsku obalu Mediterana.

 

Pre svega toga sam naišao na znak koji obaveštava da je za sledećih hiljadu metara skretanje za Malulu. Negde sam već čuo to ime. Silazimo sa auto puta, i penjemo se uz planinu. Dok se rvem sa krivinama, pokušavan na mojoj karti naći to mesto u moru upisanih toponima sa tri tačke, krstom ili polumesecom. Pre nego što smo naišli na bilo šta od toga, prolazimo ispod ogromnog slavoluka sa slikom predsednika Bašara. Malo kasnije, dobrodošlicu nam želi bronzani stari predsednik Hafiz. Napokon, uz sve blegoslove koji se poželeti mogu, izbijamo na mesto na kojem se planina kao rascepila. Po strmim padinama su načičkane kućice i crkve.

 

 

Na vrhu jedne litice je statua Device Marije. Ispod nje je potpis na arapskom. Nije nam baš jasno šta se događa. Pošto ni za šta iz Malule nismo čuli, ne znamo šta da tražimo...

 

 

Za početak, neka to bude pekara. Negde smo, na komadić papira, napisali kako se izgovara hleb i arapska verzija turskih pida, fatajer. Parkiramo ispred kafića, pored dva motocikla. Jonda i Part. Pekar nam pokazuje da sačekamo malo. Gledam, tek kreće da razvija testo... o ne, sigurno ćemo čekati pola sata. Kada je već tako, neka barem naprave duplu porciju. Prilazi mi mladić čiji je jedan od motora. Pita da li može da se slika na našoj africi. Može. To – može, se odnosi na sve muške stanovnike Malule u uzrastu od 10-30 godina. Svi su zajahali afriku i slikali se mobilnim telefonima. Taman dok naše fatajer nisu bile gotove. Ubrzo se ne bavimo time hoće li neko oboriti motor... mm, ovo je sjajno.

 

Ok, prva faza je sa uspehom okončana. Sada idemo malo da se provozamo po Maluli. Pošto u Maluli nema ni dva kilometra puta sve zajedno, vožnja se nastavlja iza brda ispod koga je statua Bogorodice. Iza brda se pruža beskrajna planinska golet. Na obroncima je jedan manastir i jedan hotel.

 

 

Spuštamo se iza brda, na mestu gde se put završava parkiramo motor. Preskačemo ogradu mostića i hodajući po dnu rečice koja je isušila, ulatimo o uzak kanjon koji je veoma sličan As-Sik kanjonu u Petri. Ovaj je dosta niži, ali podjednako nestvaran.

 

Staza po kojoj hodamo nije uređena. Valjda nije zabranjeno ovuda? Izbijamo na proširenje u kome nam u susret ide nekoliko Italijana. Produžavamo u pravcu iz koga su došli. Napokon izbijamo u centar Malule, pred ulaz u jedan od manastira. Pitamo jednu monahinju da li možemo ući unutra. Naravno, ovo je mesto hodočašća svih ljudi. Ne priznajem da smo tu došli sasvim slučajno. Jedino što smo hodočastili je bila pekara. Šetamo hodnicima i uskoro izbijamo na terasu na kojoj je mala pravoslavna crkvica. Unutra nas dočekuje prelep ikonostas. Čudimo se kako je sve na arapskom jeziku. Nema ono az, buki... Većina toga je veoma slična onome što se može videti po manastirima Srbije. Freske, ikone, sveće, tamjan... Primećujem dosta neobičnu ikonu... najlepšu koju sam u životu video. Možda zato što više podseća na strip. Jednom sličicom je ispričana cela priča ljudskog roda i hrišćanstva. Niz ljudi koji se penje uz velike merdevine koje nesumnjivo sa Zemlje vode do Carstva nebeskog i do Isusa Hrista koji raširenih ruku dočekuje one koji su uspeli do njega da se popnu. Sve to sa oblaka pažljivo posmatraju anđeli. Celim putem između Zemlje i Neba lete demoni i uz pomoć različitih trikova skidaju ljude sa merdevine. Ti padaju u čeljusti nemani Pakla. Na ikoni postoji još jedna grupa ljudi koja stoji na Zemlji. Značenje toga nisam uspeo da dešifrujem ...možda su oni koji se plaše visine? Krišom fotografišem ikonu, iz mraka mi ženski glas poručuje da je fotografisanje zabranjeno. Mlada monahinja se blagonaklono osmehuje dok se izvinjavamo ...nismo znali...

 

 

Monahinja seda na jednu od klupa crkve i pita nas odakle smo. Iz Srbije. Iz Srbije, baš lepo. Baš nam je skoro bila u poseti žena ambasadora Srbije, Gordana. Često nas posećuje ...i dariva. Pitamo u kojem se manastiru nalazimo. Ovo je manastir Svete Takle, iznad je pećina u kojoj se molila. Da li znate za Svetu Taklu? Pa ...ne baš. Da li znate nešto o Maluli? Ne, slučajno smo skrenuli ovde, učinilo mi se da mi je ime sa putokaza poznato odnekud. Ništa nije sličajno... Malula je jedno od samo tri sela na svetu u kojima se još uvek govori jezikom kojim je pričao Isus Hrist i na kome je dobar deo Biblije napisan. Aramejski. Malula znači - ulaz. Stanovnici Malule,  muslimani i hrišćani, su Aramejci ...ili kako ih danas nazivaju Sirijaki. Mislite Sirijci? Ne, Sirijaki, time se odvajaju od ostalih Sirijaca koji su uglavnom Arapi. Aramejci su prvi narod koji je prihvatio hrišćanstvo. Nekada su živeli na čitavoj teritoriji Bliskog Istoka, ali su ih pogromi sveli na par miliona ...uglavnom dijaspore rasute po svetu. Turci u za vreme Prvog svetskog rata izvršili genocid nad Aramejcima, ubijeno je barem pola miliona ljudi. Ti zločini su ostali u senci drugih, mnogo krvavijih pokolja tog vremena. Malula, Baka i Džubadin su jedina mesta na kojima su Aramejci izvorno ostali. Malula, sa svojih dve hiljade stanovnika je najveće od tih sela. Većina Aramejaca su hrišćani, uglavnom pravoslavci, mada ima i katolika i muslimana. Žive u slozi, sa sobom i svojim komšijama.

 

Ko je bila Takla? Sveta Takla je bila princeza, koja je primila učenje Svetog Pavla i pobegla u ovu planinu, Kalamoun. Ovde je ostala do kraja života. Manastir čuva uspomenu na nju. Pećina u kojoj je Takla provela život u postu i molitvi je iznad manastira. Svaki stanovnik Malule ima svoju verziju priče o Svetoj Takli. Jedna od tih je da je Takla, bežeći od vojnika svoga oca, kojima je bilo naređeno da je uhvate i vrate, došla na ovo mesto i pomolila se. Stena se otvorila i ona je pobegla. Kanjon koji se i danas može videti u Maluli je mesto na kome se navodno planina otvorila. Nismo hteli da kažemo da smo i mi upravo odatle ušli u manastir.

 

Pored ovog manastira, postoji još jedan važan manastir u Maluli - Manastir Svetog Serža, kako ga danas zovu, mada čovek je Rimljanin, i ima i svoje Aramejsko ime. Serž je verovatno ostalo od francuskih kolonista. Bio je vojnik Rima, general. Primio je hrišćanstvo i svoju moć je koristio da ruši paganske hramove. Kada mu je naređeno da prinese žrtvu Jupiteru, on je odbio. Prve noći mladog meseca, odsečena mu je glava. Veruje se da je njegov grob u manastiru, koji je katolički. Manastir je star hiljadu i šest stotina godina i kao mnoge bogomolje počiva na temeljima još starijeg, Apolonovog hrama. To je verovatno onaj hram pored kojeg smo prošli kada smo zaobišli brdo iznad Malule. Jako su lepe ove priče, puno Vam hvala. Nema ne čemu. Sretan put. Za rastanak, dobijamo veoma poučnu brošuru o Maluli na arapskom ...ili aramejskom.

 

 

Vraćamo se kroz kanjon do naše afrike, vozač bagera mi nudi da se menjamo... Napuštamo Malulu, Aramejce, statuu i slavoluk oca i sina predsednika. Srećom, predsednika ćemo do granice sa Turskom videti još barem sto puta u svim formama i oblicima. Zaista ima onih koji malo zaostaju za ikonama Aramejaca. Na primer, grafit sa lebdećom nasmejanom glavom starog predsednika, pored koje dva bela goluba u kljunovima nose dva Sunca, koja, pored glave, obasjavaju i krupne cvetove u dnu. Da to ne bi bilo sve, iz cvetova liže plamen iz koga se ka predsednikovoj glavi uzdiže moćna pesnica. Na obe strane grafita su po dva, takođe lebdeća, brda sa po dva konja koja se propinju... Baš me zanima kako će to za dve hiljade godina protumačiti motociklista iz Beograda.

 

 

Ponovo smo na auto-putu koji vodi ka Homsu. Tranzitom obilazimo grad i skrećemo prema zapadu, ka Tartusu na obali. Sa leve strane pored nas promiču planine Libana. Žao nam je što nismo videli i tu zemlju. Pogledom tražim znak za odvajanje prema zamku Krak de Chevaliers. U mnoštvu putokaza i skretanja, ne pronalazim niti jedan sa tim imenom.

 

 

Slušam kartu i kilometar brojač i skrećem. Posle par kilometara nailazim na putokaz za zamak. Sve pre toga je bilo na arapskom... Prolazimo kroz jug Francuske. Sunce, ugodna vrućina, zatalasani brežuljci i vinogradi. Otkud vinogradi u Sirijskoj Arapskoj Republici? Iznad viograda se uzdiže visoko brdo sa ogromnom srednjevekovnom tvrđavom. Krak na Aramejskom znači utvrđenje. Penjemo se uz brgo vijugavim putem ispod koga je provalija. Sve vreme se pitamo kome je na pamet moglo da padne da pokuša da osvoji samo brdo, bez tvrđave, koja je toliko jaka da je i posle hiljadu godina kao nova. Izbijamo na parking, pa na prevoj odakle je najlepši pogled na zamak.

 

 

Oko nas su grozomorni restorani i hoteli i sve ono što mora da postoji da bi se turisti osećali prijatno. Parkiramo na vidikovcu i gledamo mrave kako se veru po zidinama, kulama, proviruju iz svih otvora... sevaju blicevi... Olja, ja bih radije da zamak gledamo sa terase neke od ovih kafana. Možemo da ručamo ovde. Da, ni meni se ne ide u onu gužvu. Ulazimo u najveći hotel sa najvećim restoranom i sa največom terasom na najboljem mestu. Sala restorana izgleda kao posle svadbe. Armija konobara pravi red za novu turu autobusa. Šef sale, našminkani gojazni transvestit, koji je preko dana šef sale, nam poručuje da sačekamo malo, bićemo usluženi. Gledam police pune sirijskih i francuskih vina. Moraćemo jedno da otvorimo... u Siriji sigurno nema alko-testa. Pušimo i uživamo u pogledu. Posle sat vremena više ne uživamo ...pa i mi smo neki gosti ovde? Hajmo Olja, ovi nas ne zarezuju ni dva posto ...ne pričamo nemački ili francuski. Šef sale nam na izlazu da ćemo biti usluženi za deset minuta. Hvala lepi, možda u drugom životu.

 

Obilazimo motorom krug oko zamka. Dobro je da nismo ulazili, samo bi nam preselo. Naposletku se vraćamo na isto mesto na kome smo parkirali prvi put. Sada nam društvo prave i dve Japanke, koje se dive prelepoj građevini i još lepšem pogledu. Osmehuju nam se i pozdravljaju na engleskom. Posle minute Olja je već saznala kako se zovu prezivaju, iz kjeg su grada i čime se bav. Profesorke ekgleskog... Prevele su nam malo o Kraku iz svojih vodiča na japanskom. Prvo utvrđenje ovde su podigli Kurdi, negde pre hiljadite godine. Zauzeli su ga Krstaši, tačnije Vitezi Bolničari reda svetog Jovana od Jerusalema, od Rodosa i od Malte - Malteški vitezovi. Oni su ga dogradili i većina onoga što danas vidimo je njihovih ruku delo. Stolećima je ovo utvrđenje bilo njihov štab u Siriji. Na takvom je mestu da kontroliše vezu između današnje Turske i Zapada sa Libanom i Svetom Zemljom. Arapi su ga zauzeli tek iz trećeg puta. Čak ni Salahadin nije uspeo da ga osvoji. Zadnji napadi na zamak su bili oni – izraelske avijacije. Za uzvrat, pričam jednu lepu i poučnu priču iz drevnoga Japana, onako kako su mi je, pre deset godina, u Atini, ispričala dva pijana Japanca sa narandžastim frizurama i koji nisi znali ni reč engleskog, niti bilo kog drugog jezika ...osim japanskog. Povod za priču je bilo to što smo pili pivo i grickli semenke koje sam poneo iz Beograda i pošto je jedan od te dvojice radio u prodavnici pića. Priča ide ovako: Đavo je na Zemlju poslao džinovsku zmiju sa zadatkom da uništi Japan. Zmija je krenula da ubija i ruši sve pred sobom dok nije naišla na destileriju sakea. Popila je sav sake i – crkla. Od tada pijancima u Japanu niko zamera... Priča se dopala Japankama. Klanjamo se jedni drugima. Arigato i alajh manet.

 

 

Veliki navigator i matematičar, zvani Matija, se spušta niz brdo i samouvereno vozi u pravcu Indije. Posle ugodne vožnje po kontinentalnom zaleđu Sirije, otkriva da je neko gadno zabrljao. Pošto je zaustavio ispred servisa za motore, uzdržao se od dalje istrage i komentara. Njegova ljupka saputnica rado prihvaća ljubazni poziv vlasnika prodavnice moto delova i opreme da uz čaj razmeni par srdačnih fraza...

 

U radnji se može naći svaki deo za svaki motor u Siriji. Pitam da li postoje retrovizori za afriku twin? Postojaće. Vlasnik sa police skida kutiju sa retrovizorima. Manji su od onih koji su bili na motoru, ali daj da probamo. Ostavljam stare držače i na njih montiram samo stakla. Bolje nego što je ikad bilo. Koliko sam dužan. Dva dolara. Uzimam dva para. Imate li još nešto za afriku twin? Imaćemo. Kupljeno. Jedan stariji gospodin, koji nas je častio nekim od čajeva koje smo tu popili, poziva Olju da dođe kod njega kući i upozna njegovu ženu. Ona je, kada je bila mlada, isto tako putovala na motociklu. Olja se vraća posle par minuta. Kaže, čova i Michelle, njegova žena, u dvorištu imaju dvadeset motocikala. Svi su kao iz radnje. Pokazali su mi slike i poslali su nam kolače. Poručili su nam da samo tako nastavimo.

 

 

Nastavljamo u dobrom pravcu,  i za pola sata gledamo Tartus i Mediteran. Fabrike, rafinerije i ostali giganti nam govore da mesto za kupanje potražimo na nekom drugom mestu. Na kraju smo prošišali celu obalu od koje je najzanimljivije što smo videli je Citadela Al Markeb koja je još veća od Krak de Chevalier. Nećemo tražiti kampove po ovoj obali, spavaćemo u planinama, u mestu Kasab, koje je na dva kilometra od granice sa Turskom.

 

 

Brzo smo u brdima i uživamo u svežini i mirisu borova i pinja. Parkiramo pored restorana na pravom planinskom jezeru okruženom gustom šumom. To zaista nismo očekivali. Na parkingu Olja kupuje od nekog ubogog dekice gomilu grančica koje su, kada im se skine kora, čista smola. Dobro je za apeit kaže... Probamo, zaista je dobro.

Kafana je velika sa terasom koja gleda na jezero. Prelepo. Kako se nismo mogli sporazumeti sa svim konobarima koji tu rade, naručili smo kebab i još nešto. Kebab je bio grozan, to - još nešto, je bilo savršeno. Ispred nas je sedela grupa od pet-šest mladih vehabija i više nego bogato jela.

 

 

Kasab je sirijski Žabljak. Seoce koje zbog svoje lepote mora da na svojim leđima nosi i nezgrapne hotele, vile, stambene zgrade... Kako nije sezona ili nešto slično možemo da biramo gde ćemo prespavati. Veliki kadilak iz sedamdesetih nas opredeljuje za jedan hotel koji se ni po čemu ne izdvaja od drugih u Kasabu. Jeftina novogradnja sa akcentom na veličini. Dočekuju nas vlasnici i odmah nam nude da večeramo u restoranu pored. Veoma je dobro. Pojavljuje se mladi krupni momak koji se predtavlja kao šef restorana. Smrdi na znoj. Ubija. Objašnjavam da smo obedovali pre pet minuta. To nam izgleda donosi negatvne poene pošto dobijamo sobu koja nije neka sreća. Da li želimo da doplatimo za televizor? Mi ni kod kuće nemamo televizor... Gazde su Sirijaki, katolici iz Alepa. Zovu nas da kada se raspakujemo i sredimo siđemo kod njih na čaj. U sred baš tog posla neko kuca na vrata. Smrdljivko i sa još jednim i većim drugarom. Došli smo po televizor. Skidaju televizor sa zida i odnose ga sa sobom... Na čaj nismo sišli.

 

 

[Space Director 23 Napisano Septembar 23, 2008]

Hebo ih televizor!

[lalajko 1910 Napisano Septembar 23, 2008]

Matijak, jesi li pitao u onoj radnji da li ima vizira za Afriku??

[matijak 265 Napisano Septembar 23, 2008]

Nemaju, samo tepih sa resicama za preko sedista i rezervoara.

[hpg 8 Napisano Septembar 23, 2008]

Nije fer! MatijaK, danas popodne ce te zvati jedna zena prijatnog glasa i pitace te ko si, i zasto Nikola kaze da zbog tebe nije procitao lektiru do kraja? To ce biti moja razredna. Ali bas me briga, bar cu moci da joj pricam o Damasku, o ikoni sa merdevinama i mom kolegi Huseinu.

[lalajko 1910 Napisano Septembar 23, 2008]

Nemaju, samo tepih sa resicama za preko sedista i rezervoara.

 

Sto je to lepo... jesi li kupio??

[sci 26 Napisano Septembar 23, 2008]

Haha, nesto mi poznat parking ispred Al Harameina, sa sve presjednikovom slikom, cisto da se zna koga da volimo ;D !

Steta sto niste usli u krstaski zamak Crack de Chevalier, zaista je velicanstven. Jeste da je bilo manje turista kad sam ja bio, ali je osecaj kad se nadjes unutra fantastican.

 

 

[Alexx 5 Napisano Septembar 23, 2008]

Lep putopis.

 

Podsetio me na "Sunchano jedro" koje sam kao mali prochitao i mashtao o jedrenju po okeanima i morima.

 

- za ukopavanje motora u sitan suvi pesak: ispushtash pritisak guma  do 0.8-0.6bar, ako treba i flat.

 

- za poneti: ductape, reparira 80% kvarova na putu 'do sledece stanice' ...

 

 

vrlo me zanima kako je izdrzala kaciga 'roof / boxer' (V model ili ne?) i jeli shodna prilici i nameni .. tj. dali se praktichno pokazala?

 

 

s'obzirom da ste Mikkine komshije.. nadam se da cu vas upoznati i chuti lichno (delove) prichu ..

 

 

pozdrav