Putevima i džadama Male Azije i Bliskog Istoka

[RSVMillenian 228 Napisano Septembar 16, 2008]

Sva sreca sto te nisu videli sa tim krstom mislili bi da si opet dosao u osvjanje.  Svaka cast na poduhvatu i pisanju, SVAKA CAST, a sad daj taj cilim i te dve ogrlice da i mi vidimo sta ste pazarili

[Neške 30 Napisano Septembar 16, 2008]

Matijak, a sta je sa pustinjskim gusterima od dva metra? Ja sam ih vidjao (na asfaltu kako se suncaju) kada sam putovao od Bagdada do Damaska! Bilo je dosta zgazenih ali bogami i zivih.

[hpg 8 Napisano Septembar 16, 2008]

Overdose!!!

 

Nije me bilo vec dva dana, pa iz cuga procitah poslednja dva posta... uh!

 

Ne mogu da opisem koliko sam srecan sto citam ovaj putopis. Mnogo vise od zabave, nije samo bezvezno citanje, nisu samo suve informacije.

[sci 26 Napisano Septembar 16, 2008]

Matijak, a sta je sa pustinjskim gusterima od dva metra? Ja sam ih vidjao (na asfaltu kako se suncaju) kada sam putovao od Bagdada do Damaska! Bilo je dosta zgazenih ali bogami i zivih.

Mora da su do sad svi izginuli od gustog saobracaja

[Space Director 23 Napisano Septembar 17, 2008]

Oce li danasnje izdanje?!  :-\

[matijak 265 Napisano Septembar 17, 2008]

 

XII

 

Pošto smo svoje stomake, koliko-toliko, tokom noći, doveli u rad, odlučujemo da se danas zaputimo ka Jordanu. Krojač od prekoputa nam vraća našu tank torbu. Njegov kolega je opravio rajsferšlus – mašala! Nije skupo, častimo majstora. Opraštamo se od domaćina, možda se vidimo ponovo. Voljkom. Osoblje Al Haramaina je najbolje hotelsko osoblje na svetu. Atmosfera u hotelu je topla i prijazna. Sirijci su najgostoprimljiviji ljudi koje smo sreli. Zaista.

 

Damask nas propušta...

 

 

...i uskoro smo na auto-putu na kome vlada samo zakon jačeg.

 

 

Nema puno do granice. Prolazimo pored skretanja za stari grad Basru, koji preskačemo u korist Jordana.

 

 

Na pumpi, prodavac,jedva u pubertetu, nam pokušava prodati gorivo po duplo većoj ceni od stvarne. Uz granicu, uvek ista priča…

 

 

Blizinu nagoveštavaju i sve učestalije statue, biste, murali, panoi …misli i poruke – predsednika. Više se ne čudimo običajima koji vladaju na sirijskim graničnim prelazima. Relativno brzo dobijamo pečate za izlaz. Naše vize od sada važe samo za povratak. Na poslednjem kontrolnom punktu nas vraćau. Nemate …nešto. Putem pantomime otkrivamo da nam fale potrvde o napuštanju zemlje. Sećam se sličnih taksi koje je vlada Slobodana Miloševića naplaćivala svojim državljanima za izlazak iz svog parka iz doba Jure. Dobijamo potvrde, napuštamo Siriju.

 

Ničija zemlja je poprište takmičenja u veličanju vođa. Pored starog i novog predsednika Asada, stoji i predsednikov pokojni brat. Sirijski tim nastupa strogo, u uniformama. Jordanski mladi kralj, koji je istih godina kao i sirijski predsednik, voli da se fotografiše u elegantonom odelu, sa velikim zlatnim prstenom, okružen raskošju svoje palate. Jordanski kralj je plavook.

 

 

Na granici, i pored sve kraljevske raskoši i čistoće, nas dočekuje mlađa sestra sirijske birokratije. Potvrde na arapskom, takse, dozvole, provere, vraćanja... Ipak, ovde stvari idu za nijansu brže i efikasnije. Jedan, very good man, sa šlemom engleskog bobija i šiljkom Kajzera Vilhelma, me pita za nacionalnost. Jugosloven. Jedan glas iza mene dovikuje, nisi ti Jugosloven, ti si Srbin. Okrećem se i na engleskom pitam ko je to rekao. Nervozni pedesetogodišnjak u skupocenom motociklističkom kožnom odelu mi dobacuje na slovenačkoj hrvaščini – Jesi li ti budala, pa ne prepoznaješ svoj rođeni jezik? Zbunjen, odgovaram mu da sam pomalo zaboravio kako zvuči moj jezik, tačnije, odvikao sam se od toga da mi se neko na njemu obraća. Čak i sa Oljom sam krenuo da se sporazumevam na mešavini engleskog i svih arapskih i turskih reči koje smo usput okupili. Završavamo pre njega i napuštamo šalter salu. Menjamo evre u jordanske dinare. Kurs je oko 1/1. Menjač Banke Jordana puši nargile i priča o egipatskom dobrom duvanu…

 

Pored naše afrike je parkiran glanc nov veliki hondin tourer. Slovenačke table. Ne čeka mi se da još koji put čujem kako sam budala. Znam ja to i sam…

 

Prolazimo sve moguće kontrolne punktove, policajci su ljubazni kao u Siriji. Voljkom to Hashemite Kingdom of Jordan. Šukran. To, voljkom, nas je koštalo 100 dolara. Vozimo po kraljevskom auto-putu, koji se ni po čemu ne razlikuje od onih evropskih. Stajemo ispod prvog nadvožnjka da stavimo kacige i razmestimo prtljag. Uz grmljavinu, hondin tourer se zaustavlja pored nas. Slovenac sa Bleda …u penziji. Nalepnice mnogih zemalja kroz koje je prošao su zalepljene po koferu…

 

Uh, otekla mi muda… bio sam u Turciji i Siriji, došao sam u Jordan, neka bude da sam i tamo bio.  Kuda ćete vas dva? Aman, Mount Nebo, Mrtvo more, Wadi Mujib, Dana, Akaba, Wadi Rum… videćemo. Hoćete da vam se pridružim? Bojim se da smo suviše spori za Vašu aždaju, ne vozimo brže od sto na sat. Da, prespori ste vi za mene, ja ne spuštam ispod sto pedeset. Hajde, da vas častim kafom, staćemo pred prvim hotelom. Prilazi neki meštanin, nudi dinje. Fuck you! Vaša vlada me tera da čekam u redu sat vremena da bih me pustili u vašu posranu zemlju. U Sloveniji se red čeka manje od minute. Mi smo civilizirani... Fuck you! Priča na hrvatskom, valjda, kako bi i mi mogli da se uključimo... Prodavac dinja se osmehuje. Ne razume… Hoćete dinju?

Kažem Slovencu da nije u pravu. Mojoj majci, kada je htela da putuje u Ljubljanu, kako bi bila uz svoju ćerku koja je tih nedelja trebala biti operisana, su u slovenačkoj ambasadi poručili da na intervju dođe – za dva meseca. Nema iznimaka…Slovenac daje pun gas. Ostavlja nas ljudoždere da na miru razmenimo recepte. Prodavač pokazuje da našem prijatelju nisu sve daske u glavi. Ne, našem prijatelju su otekla muda.

 

 

Kraljev auto-put vodi prema Amanu, glavnom gradu Jordana. Olji se spava, stajemo na neku pumpu da popijemo malo koka-kole. Pored pumpe se nalaze ogromne spavaonice pokrivene tepisima koje služe da se oni koji idu na Hadž njima besplatno koriste. Vidimo i putokaze – Mecca.

 

 

Aman smo zamišljali nešto poput Alepa u socrealističkom stilu. Svi su nam rekli da u Amanu nema ničeg posebnog. Gužva u Amanu se zaista nije ništa posebno onima koji su iskusili gužvu u Damasku ili Istanbulu. Ostalo je drugačije i ne toliko nezanimljivo. Aman je na brežuljcima, i ima više zelenila. Ni jedna zgrada nije zaklonjena drugom. Kao u starom Sarajevu, prvo pravilo gradnje je da se komšiji ne zakloni vidik. Čak je za par stepeni svežije…

 

 

Pitamo za pravac za Madabu. Ljudi se ubijaju objašnjavajući i daju nam komplikovana uputstva. Očigledno nema nekog tranzita i slično. Sve prolazi kroz centar. Velike i moderne poslovne zgrade. Reklame najvećh svetskih kompanija, predstavništva. Jordanci su dosta imućniji od svojih severnih suseda. Voze se novi automobili. Primećujemo i to da se Jordanci dosta, fizički, razlikuju od Sirijaca. Sirijci su svetlije puti, nije retko sresti plavog čoveka, evropskih crta, na ulicama Alepa ili Damaska. Jordanci su potpuno drugačiji. Puno je onih za koje bi prvo rekli da su Afrikanci.

 

Sigurno smo izgubili dva sata pokušavajući da se izvučemo iz Amana sa prave strane.

 

Napokon na pravom putu. Pored neke pumpe, vidimo McDonalds restoran. Ma koliko bila veštačka i grozna, ova hrana zaustavlja dijareju. Čudo kako taj, možda jedini neosporni kvalitet ne ističu u svojim kampanjama...

 

 

Sa glavnog puta skrećemo prema malom gradu Madabi.

 

 

Odmah primećujemo kako su ljudi ovde siromašniji čak i od onih u Siriji. Deca u Siriji su nam mahala, dok deca u Jordanu, čim nas spaze - gađaju kamenicama. Srećom, bez pogodaka.

 

U Jordanu, osim Slovenčeve honde, nismo videli niti jedan motocikl.

 

 

Iz Madabe put se penje uz Mount Nebo, planinu poznatoj po tome što se na njoj nalazi Mojsijev grob, kao i po tome što se sa nje pruža veličanstven pogled na dolinu reke Jordan, Mrtvo more i Izrael. Kažu, da se noću mogu videti svetla Jerusalema. Posle Madabe, pejzaž se dramatično menja. Planina sve više počinje da liči na velika i pusta kamena brda sirijske pustinje. Naselja zamenjuje pustoš. Jedini ljudi koje smo ovde sreli su vojnici na kontrolnim punktovima. Zaustavljaju nas i proveravaju dokumenta. Ljubazni su. Skretanje za Mojsijev grob smo očigledno promašili. Izbijamo na jedan od prevoja. Pred nama se širi fantastična panorama. Sve kao na dlanu. Pozornica Biblije. Sveta zemlja…

 

 

Mrtvo more. Četiri stotine metara nadmorske visine ispod nivoa mora. Najniža tačka na kugli zemaljskoj! Sve, osim obala reke Jordan, je pustinja i podseća na Mesečev pejzaž. Gola i surova brda Izraela nasuprot istih takvih u Jordanu.

 

 

Započinjemo spust. Miris usijanih kočionih paknova. Strmo je, mi smo teški - i užasno je toplo. Svakim metrom osećamo kako temperatura raste.

 

 

Već smo navikli na temperature od preko četrdeset stepeni, ali ovo… dno ekspres lonca. Vazdušni pritisak takođe raste. Boli nas glava. U podnožju Neba, je raskrsnica. Mrtvo more ili glavni put za Aman. Na mojoj karti je blizu upisano mesto krštenja Isusa Hrista. Idemo da vidimo.

 

 

Vozimo nekih tridesetak kilometara uz reku Jordan. Mnogi običaju iz vremena kada je pisana Biblija još uvek žive. Kamenovanje na primer. Nemamo utisak da smo dobrodošli. Dolazimo na kapije mesta krštenja Isusovog. Čuvar nam kaže da je radno vreme do tri sata, sada je sedam uveče. Cena ulaznice je paprena. U Jordanu je jako skupo biti turista.

 

 

Ništa, vraćamo se Mrtvom moru. Dan je pri kraju, potrebno je naći smeštaj. Oboje nemamo osećaj je pametno noćivati na prvom parkingu ili benzinskoj pumpi. Na Jordanskoj obali Mrtvog mora postoji samo jedno naselje. Hotel resort. Idemo tamo. Vozimo uz obalu jezera koje se zove more, u kojem i oko koga ne živi ništa …osim posetioca Hotel resorta.

 

Desetak Hiltona, Šeratona, Interkontinentala i sl. nude gostima kupanje u Mrtvom moru i mazanje lekovitim blatom. Svi hoteli su ograđeni debelim zidinama koje čuvaju naoružani čuvari. U svakom, u koji smo ušli, su nas pretresli i terali da vadimo metalne predmete iz džepova. Najskromniji smeštaj koji tu postoji je noćenje u hotelu od tri zvezdice, po ceni od trista dvadeset i pet američkih dolara …po osobi. Nisu nam dozvolili da negde podignemo šator ili prespavamo u vrećama. Da bi nas utešio, jedan čuvar nas poziva da budemo gosti na njegovoj svadbi koja je za dve nedelje. Oženiće Engleskinju, koju je upoznao na radnom mestu.

 

E, sada već nije zezanje. Mrak nas je uhvatio na arapsko-izraelskoj granici. Postoje dve opcije. Vraćanje u Aman ili pravo u pustinju, na kilometar uz granicu po putu kojim se već sat vremena jedino mi krećemo. Jednoglasno se usvaja odluka da idemo dalje. Bog čuva budale i pijance. Mi se, srećom, uklapamo i jednu i drugu privilegovanu ciljnu grupu

 

Noć ovde ne donosi zahlađenje. Toplo je sve jednako, vodu i sve drugo smo odavno popili. Nemoguće je da sledećih tri stotine kilometara nema ničega. Tražićemo vojsci da nam proda koju flašu… Vozimo uz sablasne obale Mrtvog mora. Vide se jedino, od soli, bele obale i odsjaj nekog grada iza brda sa druge strane obale. Možda je to Jerusalem? Imamo prijatelje u Izraelu, ali ih ne možemo posetiti. Sa sirijskom vizom u pasošu nam je, do daljnjeg, zabranjen bilo kakav ulazak u Izrael. Čuli smo da u Jordanu postoji prelaz u kome se pomoću trika može preći granica, ali nismo baš toliko rešeni da proveravamo koliko je sve što smo čuli istina.

 

Napokon svetla. Industrijski giganti rade punom parom. Ne izgleda niti malo privlačno. Ipak, ispred nas se pojavljuje nešto nalik na benzinsku pumpu. Ni malo ne liči na one koje smo videli na Kings Highway. Sve je ulepljeno naftom. Pumpadžije izgledaju kao drumski razbojnici. Prvi put sipamo jordanski benzin od devedeset oktana. Jedini koji se u ovoj zemlji može kupiti. Pitam se kako li će afrika podneti da posle rakije pređe na limunadu.

 

Iz kućice izlaze još dva razbojnika, zovu nas da uđemo. Voljkom! Voljkom! Unutra zatičemo deset razbojnika. Sa svima se rukujemo. Smeštaju nas na nešto što je pre sto godina moglo da bude kauč. Služe nam čaj. Voljkom! Pošto smo ispričali sve što o sebi znamo, prešli smo na pitanja. Gde se nalazimo? Ovo je Potaš, industrijska zona. Ova pumpa je za potrebe te industrije. Pa gde živite? Nema ničega osim ovih postrojenja.U barakama, trideset kilometara odavde. Autobus dolazi po nas. Kada ćemo naići na prvo naselje, treba nam voda. Postoji market u selu gde su naše barake. Ima li nekakav hotel i smeštaj u okolini. Začuđeno nas gledaju. Hotel? No hotel. Najbliži hotel je u Karaku, sto kilometara. Koliko ima do Akabe na moru. Akaba? Crveno more? Pa ne mislite valjda da sada vozite do Akabe? Mislimo. Ovo je granica, svašta se ovde noću događa, evo, možete spavati kod nas u barakama. Uskoro će doći nova smena.  Možete sa nama. Koliko ima do Akabe? Dve stotine, tri stotine kilometara. Sve je pustinja. Pa? Pazite …da neka životinja ne istrči pred vas. Kamila. Zamišljam kako se zakucavamo u kamilu. Hvala na čaju. Voljkom! Čuvajte se.

 

Svetla fabrika uskoro ostaju iza nas. Na horizontu nema ničega. U pustinji se noću, sva svetlucava zrna peska presele na nebo. Mlečni put je tako stvaran i blizu da nema sumnje da bi se i autobus firme Krstić preko njega mogao preterati. Moramo da stanemo i ugasimo svetla. Sedamo pored puta i pokušavamo da zamislimo sve šta želimo u životu. Zvezde padalice padaju kao kiša... Hvata nas san. Nismo sišli sa motora dvanaest sati, a pred nama je još barem tri sata vožnje. Idemo, Olja me usput čuka svojom kacigom.

 

Selo sa barakama i jedna prodavnica ispred koje celokupno stanovništvo očekuje da se konačno desi nešto interesantno. Marsovci? Može. Ljudima sa sela ne treba puno… Ulazim u radnju, Olja ostaje pored motora, okružena Zemljanima svih uzrasta, da klima glavom pitanjima na arapskom. Very good. Very good. Izrael - very bad. Svi žele da nas pipnu. Vlasnik radnje već deset minuta viče na nekoga preko mobilnog telefona. Dobro veče, izvolite? Tri velike vode i dve flašice koka-kole. Pijete ispred? Da. Dva dinara druže. Hvala. Pridružujem se Olji. Iz gomile se izdvaja lik, koji je, očigledno, ranije imao slične susrete treće vrste. Bio je u specijalnim jedinicama vojske dvadeset godina. Video je sveta. Ljudi nas i dalje pipkaju i zapitkuju. Za svaku stvar moramo da objasnimo Specijalcu šta je i čemu služi, da bi on preneo ostalima. Karak je blizu, ali šta ako i tamo krenu da se okupljaju oko nas. Trebaju nam mir i tišina, a ne pres konferencija intergalaktičkog nivoa.

 

Od skretanja za Karak vozimo još dve stotine kilometara kroz apsolutnu pustahiju. Nekoliko check pointa, i nešto više, do zuba naoružanih vojnika. Neprijatelj ne spava. Zato Olja spava. Pokušavam da je nekako sebi nabacim na leđa kako bih mogao da je pomeram levo ili desno kada počne da pada u stranu. Sve piljim u put, kako bih mogao da reagujem ukoliko zaista nešto istrči pred nas.

 

Posle par sati, napokon - svatla grada. Približavamo se Akabi. Uskoro vidimo more i veliki moderni grad. Ustvari dva grada. Polovina ovoga što vidimo je Elat u Izraelu. Akabu i Elat deli samo nekoliko desetina metara gusto minirane pustinje koja izlazi sve do obale. Kasno je i Akaba je više-manje pusta. McDonalds nekim čudom još uvek radi. Bacamo se na kalorije, šećer, kofein… Imamo dve adrese jeftinih hotela u Akabi. Lako nalazimo. Amer hotel, na žalost pun. Drugi, Al Gebra, sorry we’re full. Pitam za bilo šta gde se može prespavati. Možda… Beach hotel. Tamo uvek ima mesta.

 

Hotel Plaža se nalazi iza stovarišta hrane. Iza stovarišta hrane se nalaze kontejneri stovarišta hrane i ventilacioni izduvi. Ibiza, nema šta. Recepcionar hotela Plaža spava na trosedu čekaonice. Vrata su zaključana. Lupamo o staklo, momak u prljavoj potkošulji se budi. Daa? Soba? Imamo, samo trokrevetna, trideset dinara. U Ameru i Al Gebri soba je 20 dinara, i oba liče na hotel. Ova tvoja Plaža liči na kinesku reklamu za glad. Na kinesku … šta? Nema veze, dajem ti dvadeset dinara za sobu. Dvadeset pet. Ok. Skidamo prtljag i momak nas vodi u hotel prema kojem je Cvjećarnica tajne grupe TNT - Versaj. Otvara nam sobu našeg kraljevskog apartmana i demonstrira pravilan način paljenja svetla, neonska sijalica na plafonu se uvrće dok ne zasija. Onda se ništa ne dira. Kupatilo pliva u prljavj vodi. Vodokotlić ne funkcioniše. Popravićemo… Postoji i starinski klima uređaj, čija je jedina funkcija da probije bubne opne onima koji preko ‘leba hoće i pogače. Uživajte, laku noć.

 

Gledamo krevete. Umesto posteljinom prekriveni su čvrstim i nepropusnim slojem štroke. Okrećemo madrace, ne bi li videli kakva je situacija sa druge strane. Vraćamo stranu A. Olji prostiremo šatorsko krilo preko kreveta. I pored toga, spavaće obučena i obuvena.

 

Za jedan dan i noć prešli smo ceo Jordan.

 

 

[PICASOO MZ 424 Napisano Septembar 17, 2008]

Oce li danasnje izdanje?!  :-\

 

 

;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D ;D

[duschann 4 Napisano Septembar 17, 2008]

  ;D

 

Svaka čast

[Arakis 5039 Napisano Septembar 17, 2008]

Kako vreme odmiče stiče se utisak da ste sve umorniji, iscrpljeniji i da vam je lagano dosta svega...Normalno je da zasićenje tolikim dešavanjima postoji.

 

Uf, jbt, pa pišem kao da ste sad tamo i da odatle šaljete ove divne delove jednog izvanrednog putopisa...toliko sam se uživeo u priču...

 

Bravo....ajd' odmorite se tu noć pa u nove akcije! ;D

[dane@ 98 Napisano Septembar 17, 2008]

Mek Donalds, najbolji prijatelj putnika

[Arakis 5039 Napisano Septembar 17, 2008]

Voljkom! ;D

[lalajko 1910 Napisano Septembar 17, 2008]

Kako vreme odmiče stiče se utisak da ste sve umorniji, iscrpljeniji i da vam je lagano dosta svega...Normalno je da zasićenje tolikim dešavanjima postoji.

 

Ma to se Matijak umorio od pisanja! Nije lako raditi ovakve tekstove dan za danom!

[Space Director 23 Napisano Septembar 17, 2008]

Da, i ja sticem utisak da ga inspiracija za pisanjem napusta, bar u odnosu na prve dijelove.

Nista, najbolje da mu damo dan-dva pauze...

 

[sci 26 Napisano Septembar 17, 2008]

Hahaha, doslo vreme da te Slovenci upozoravaju na to da si Srbin ;D ;D

[hpg 8 Napisano Septembar 17, 2008]

Citao sam da u Al Aqabah ima prelep Hamam. Da li ste bili tamo?

 

E, da, i koliko je vremena potrebno da bi se sastavio jedan post putopisa?

[Pedriic 1 Napisano Septembar 17, 2008]

Нек' су се они нама лепо провели, а писање може и да не буде! Доста је и ово до сада.

[Loki 5 Napisano Septembar 17, 2008]

Steta sto se po noći prosli jedan od najljepsih krajolika u Jordanu, od Mrtvog mora do Aqabe, ali takav je put, nesto moras zrtvovati da bi drugo vidio

 

Svaka cast na trudu oko putopisa

[matijak 265 Napisano Septembar 18, 2008]

 

XIII

 

Kupimo stvari, samo da izađemo odavde. Bog bi na Zemlju, mirne duše, mogao da pošalje Potop samo zbog ovoga hotela. Zatičemo motor na drugom mestu od onog na kome smo ga ostavili. Fali desni retrovizor. Prilazi mi čovek u prljavoj mesarskoj kecelji. On je, kaže, mesar, motor podigao pošto je gorivo krenulo da curi po ulici. Pitam ga šta se dogodilo. Ne zna… osetio je benzin. U redu, hvala Vam. Voljkom.

 

Idemo u potragu za nekim normalnim smeštajem. U centru grada nalazimo  turističku agencija Jordana. Dobijamo kartu cele obale sa ucrtanim hotelima. Kampa nema. Među imenima prepoznajem Bedouin Garden Hotel, negde sam već čuo to ime... Da, Dario iz Siska, koji nas je častio kartama, nam je preporučio ovaj hotel. Udaljen je petnaestak kilometara južno od Akabe, blizu granice sa Saudijskom Arabijom. Pitam - Šta se tu nalazi. Samo hotel i peščana plaža. Sjajno, to nam i treba, kupanje, sunčanje …neko pivo. Pivo? …izgleda smo ozdravili.

 

 

Vozimo kroz Akabu koja je potpuna suprotnost onome što nas je dočekalo u Beach hotelu. Sve je novo, čisto, umiveno. Čak se i vozi po propisima. Čak se i taksisti ponašaju normalno. Neko pametan im je zakonom zabranio sirene. Umesto toga, oglašavaju se nečim što najviše liči na tihi uzdah nekakve bakute. Taksi vozila su zelena.

 

 

Iza grada je putnička luka, pa velika teretna luka. Put se spušta i vodi uz samu obalu. Bele peščane plaže. Crveno more je plavo i čisto. Prisećam se bajatog fazona. Kakav je Crnac kada izađe iz Crvenog mora? Crn. Nije, nego mokar… Nekada su nam i fazoni bili kosmopolitski. Danas, nema dalje od Zemuna.

 

Nije mi jasno kako je more čisto, pošto su Jordanci na tih tridesetak kilometara obale smestili sve te luke, naftne terminale i čitav veliki grad. Izgleda da dobro paze...

 

Na obali Crvenog mora zatičemo tipični – vikinški brod. Hogaru Strašnom je izgleda dodijalo samo Englesku da pljačka.

 

 

Vidimo nekoliko malih kućica i natpis Bedouin Garden Hotel. Recepcionar sa opranim  zubima. Dobar znak. Želite li šator ili apartman. Možemo li staviti svoj šator? Ne, možete boraviti samo u našim beduinskim šatorima …ili apartmanima. Da li možemo da pogledamo šatore i apartmane? Šator je nešto što bi trebalo da podseća na beduinski šator. Nekoliko debelih grana, preko kojih je prebačeno platno od vreća brazilske kafe. Na podu itison i nekoliko propalih madraca. Apartman je čist, sa kupatilom, klimom, ventilatorom… Uzimamo apartman. Dobar izbor gospodine, uveče gosti šatora traže apartmane. Zašto? Komarci, znate…

 

Puštamo klimu i ventilator na najjače. Tuširanje i …nazad u krevet. U hotelu Plaža može da zaspi jedino recepcionar hotela Plaža.

 

Odmorni, vraćamo se u Akabu, da potražimo egipatski konzulat. Između Jordana i Egipta postoji svakodnevna trajektna linija. Postojao bi i autobus kada između ne bi bilo par kilometara obale države Izael.

 

Naš plan je da ostavimo motor na parkingu hotela i kao pešaci, trajektom pređemo u Egipat. Osiguranje neophodno da bi se motociklom prešlo preko egipatske granice je nekoliko puta vrednije od samog motora, i ostavlja se kao depozit u Beogradu. Želimo da posetimo manastir Svete Katarine na sinajskoj gori. Za kraj, Kairo, Giza, piramide …pa nazad. Na zaključanim vratima konzulata komad papira na kome piše da konzulat radi od ponedeljka do četvrtka. Danas je petak pre podne. Treba da čekamo tri dana da se konzulat otvori, još jedan dan da dobijemo vizu, sledeći dan da putujemo brodom, pa onda na Sinaj… Nemamo tih nedelju dana. Drugi put... Glup osećaj, stojimo na mestu odakle se u isto vreme vide Izrael, Egipat i Saudijska Arabija, a sve što možemo je da okrenemo nazad.

 

Za početak, okrećemo u naš apartmente, da uzmemo stvari za kupanje.

 

Na plaži, JNA šatorsko krilo izaziva strahopoštovanje. Ne bojte se ljudi, nismo došli da ubijamo. Hoćemo da se bućnemo u to čuveno more, da vidimo koje ćemo boje biti kada izađemo. Umesto korala i tropskih riba, po kojima je ovo more čuveno u celom svetu, zamalo ne stadoh na morskog ježa. Za razliku od onih jadranskih, bodlje ovoga iy Crvenog mora su duge više od deset centimetara. Bez problema prolaze kroz stopalo. Celo dno je prekriveno ovim beštijama. Kakvi li su tek komarci, od kojih, kada krenu, ljudi traže da ih puste u apartmane? Sada razumem zašto su se svi kupači ove prostrane plaže nabili jedan do drugoga. Tu gde su oni je raščišćen prilaz. Ulazimo u plićak. Voda je pretopla, ceo dan bi mogli u njoj provesti a da se ne rashladimo. Ok, idemo u dubinu. Na dubini od metar i po nailazim na zid. Koralni greben do same površine. Morao bih preći preko njega da bih ponovo ušao u dublju vodu. Greben je prepun ježeva.  Znači, ovde se samo može stajati u plićaku …sa  kretenima kojima podvodne maske služe da bi umesto korala i školjki gledali - Oljino dupe. Nisam znao da se srbijanski esperanto čuje i razume i pod vodom…

 

 

Ja zaista izlazim crven iz Crvenog mora. Pre dva minuta sam u njega ušao beo kao sir. Pretoplo je čak i za plažu. Nabijamo se pod neki suncobran, oko nas su otpaci. Očigledno se ne nalazimo na Plaži za bogate. Olja, hoćemo kući? Baš sam to htela da kažem.

 

Peremo odeću. Sve je suvo za manje od pola sata. Olja spava, ja odlazim do motora da malo detaljnije proverim u kakvom je stanju. Zadnjih dana sam primetio da se previše greje. Ili je od prevelikevrućine i opterećenja ili se filter vazduha zapušio svom ovom prašinom ili je nešto treće. Ulje, tečnost za hlađenje, gume, kočiono ulje, kočnice, lanac, lančanici. Skidam desni dekl, da bih proverio da li je jutros dok je motor bio oboren iscurila kiselina iz akumulatora. Jedna ćelija je potpuno prazna. Momci koji rade u hotelu mi objašnjavaju kako da dođemo do ulice u Akabi u kojoj se prodaju auto-delovi.

 

Budim Olju. Hajde, idemo na dundurum. Dundurum, jupi! Dundurum je jedna od prvih turskih reči koje smo naučili - sladoled. Pre dunduruma idemo na jedno mesto… Nalazimo ulicu za servisima i prodavnicama auto-delova. Parkiramo ispred vuklanizera koji je odmah Olju smestio na stolicu i dao joj čaj, dok Muhamed, dečko iz radnje ne donese sok… Skidam filter vazduha i majstor ga kompresorom produvava. Nije bio puno prljav. Preko puta nalazim destilovanu vodu, punim akumulator i dobro protresam. Zahvaljujemo se majstoru koji ništa nije hteo da nam naplati. Voljkom!

 

Akaba uveče je spektakularna koliko plaža pored Akabe preko dana.

 

Večera koju sam priredio u našoj sobici nije baš uspela. Srećom, niko nije zvao vatrogasce. Zato je saudijski sok od mešanog voća bio izvanredan…

 

Dogovaramo da sutra napravimo izlet u pustinju, u Wadi Rum. U Wadi Rumu se Lorens od Arabije nekada igrao narodnooslobodilačkog rata. Sa druge strane karte Akabe koju smo dobili je mapica Wadi Ruma, sa ucrtanih nekoliko tačkica. Čitam, Seven pillars od wisdom, Sunrise site, Lawrence spring, Red dunes…

 

Navićemo sat, da stignemo na Sunrise...

 

[Pauk 613 Napisano Septembar 18, 2008]

Prijavljujem se za kupovinu knjige(kada izadje),PRVI!!!Sa potpisom naravno

[hpg 8 Napisano Septembar 18, 2008]

Kako sam nadrndan danas! I dodjoh malo na BJB da mi MatijaK da dozu... deluje! Bar sam malo raspolozeniji. 13., nista manje kvalitetan od prethodnih, na vrhu pera (tastature) cuci sjajna kolicina inspiracije, koja obecava temelj jedne neverovatne knjige, bestselera u pretplati.

[quasaar 1027 Napisano Septembar 19, 2008]

I??? ..... Kad ce nastavak? Ne mogu da pocnem da radim bez doze!!!

[Space Director 23 Napisano Septembar 19, 2008]

Evo i ja da se prijavim  ;D

 

[Arakis 5039 Napisano Septembar 19, 2008]

[matijak 265 Napisano Septembar 19, 2008]

 

XIV

 

Budimo se u četiri ujutro. Skidam bočne kofere i tank torbu koji nam na izletu neće trebati. Najpotrebnije stvari staju u top case – tri velike flaše vode i jedna sa čajem. Napuštamo Akabu. Rasterećena afrika lako se penje uz velika stenovita brda iznad  grada. Vozimo modernim auto-putem koji vodi ka Amanu i kojim putuju svi normalni ljudi. Posle dugo vremena osećamo da nam je hladno. Iza brda nas dočekuje pustinja. Nebo na istoku polako rumeni. Dolivamo gorivo i službenik naplatne rampe nas pušta da prođemo besplatno. Posle nekih pedesetak kilometara od Akabe nailazimo na skretanje za Wadi Rum.

 

 

Odatle, uz put ide i železnička pruga koju su u filmu Lorens od Arabije, Piter o’Tul i Omar Šarif, zajedničkim snagama demolirali. Tako nešto… Pruga je napravljena još za turskog vakta, i još uvek je u funkciji. Njom se prevozi ruda iz rudnika fosfata koja čini najveći udeo u jordanskom izvozu. U Akabi se tovari na brodove. Prolazimo pored malene stanice Wadi Rum. Nije nam jasno šta znači to Wadi. Na karti Jordana, a i šire, su upisana mnoga imena koja počinju sa tim Wadi. Uskoro nailazimo na kapiju nečega što je označeno kao Visitors center. Izgleda se tu naplaćuju karte posetiocima, ali mi smo toliko poranili da još uvek nema nikoga. Iza centra očekuje nas ulazak u, pored Kapadokije, najlepše delo prirode koje smo na celom putu videli.

 

 

Wadi Rum je ogroman kanjonski lavirint. Okomite litice koje svom silinom uranjaju u  crveni pesak. Put vodi kilometrima pravo, najširim kanjonom, do sela Rum koje je jedino naseljeno mesto u okolini. Asfalt se tu završava. Odatle, pa narednih dve hiljade kilometara sve što postoji su nebo i fini pesak saudijske pustinje. Mi smo u tom pravcu, na motoru, uspeli da pređemo čitavih – deset metara. Optimistično smo zagazili u pesak i stali. Točkovi su jednostavno utonuli. Olja silazi … mecelerke za asfalt samo se  ukopavaju sve dublje. Silazim sa motora, on ostaje da stoji. Sjajan način za parkiranje… Dižemo zadnji kraj i guramo motor nazad na asfalt. Nije mi svejedno… ljudi su ovim istim motorom osvajali reli Pariz-Dakar, a ja … ni deset metara… Opet, to me malo spušta na zemlju. Valjda po prvi put u Jordanu, shvatam da sve što ovde radimo jeste najbliže tome da što pre pobegnemo. Prvo što mi pada na pamet je – paklena vrućina. Nismo ni svesni koliko nam je vruće. Ok, od sada ćemo malo da oladimo...

 

 

Vozimo nazad prema Visitors centru, da vidimo taj Sunset site, kojeg smo, prema mapici, prošišali. Usput srećemo jednu staricu za koju sam pomislio – kakva neobična mešavina hipika i veštice. Vraćamo se istim putem nazad. Put je ravan i osim nas ovde još uvek nema žive duše. Pogrešno. Pri brzini od 80km/h, pred naš prednji točak se baca veliki pas. Delić sekunde, panika ...udarac. Pas se, srećom, odbija u stranu. Borimo se za ravnotežu, i ovoga puta izbegavamo pad. Jedva. Nastavljamo ...u šoku, dobro je, živi smo. U retrovizoru vidim psa kako beži sa puta. Dobro je. Srećni smo što se ponovo nismo prosuli po asfaltu. Zaokupljeni sličnim mislima nesvesno  prolazimo pored Sunset sitea. Visitors centar. Opet okrećemo ...ništa, valjda ćemo jednom nabosti. Kasno, na putu ka tamo Sunce nas prestiže. Temperatura istog trenutka kreće osetno da raste. Ispred nas prva vozila. Toyota Land Cruiser džipovi. U selu smo videli po jedan ispred svake kuće. Svi modeli i godišta. Jedan vozi po putu, ostali voze po pesku. Primećujem da ablenduju i mašu u našem pravcu. Stajem i tupavo gledam oko sebe ne bih li video na koga se ti znaci upozorenja odnose. Sledi stečeni refleks lošeg učenika – Ko, je l’ ja?. Džip na asfaltu se zaustavlja ispred nas, ostali oko nas. Svi viču i ne prestaju da mašu rukama. Sve vreme mislim da nije bilo pametno što smo ušli kroz kapiju Visitors centra bez da sačekamo da nam neko proda kartu ...ali bilo je otvoreno. Nikakva upozorenja, natpisi i sl. Jedan od Beduina staje ispred mene i vrišti na vrlo dobrom engleskom – Kakvi ste vi to ljudi? Vi, se ne bi osvrnuli ni kada bi ste čoveka zgazili! Pas kojeg ste udarili je plemenita životinja - lovački pas! Vredi čitavo bogatstvo! Čekaj malo, taj tvoj plemeniti pas je skočio na nas i umalo nismo poginuli zbog njega. Što ga nisi vezao? Dodajem malo i reči na našem jeziku... Društvo se smiruje... do mozga im dopire da smo mogli da izvučemo deblji kraj iako nismo ni malo plemeniti. Primećujem da je među njima je i hipi-veštica. Gleda me u oči, ja nju gledam oko očiju, maskara joj ide do ušiju... Posle par sekundi tišine, bakuta kreće da priča na savršenom američkom engleskom. U pravu ste, pas je sigurno skočio na vas. Niste mogli da ga vidite, pošto je iste boje kao i pustinja.  Naučio je da se čuva automobila, ali motocikl nikada nije video. Njegova priroda je takva da se zaleće na sve što je u pokretu i mora da se istrči svakoga dana. Zato ga izvodim ovako rano... a vi ste baš poranili. Izvinite zbog mojih prijatelja, veoma su temperamentni... Problem je što se izgubio u pustinji, verovatno se uplašio i sakrio negde. Bojim se da nije sposoban da se vrati kući. Sigurno je povređen. Psi iz pustinje će ga rastrgnuti. Ne vole ga. Moramo ga naći. Inače, ja sam Erga. Ovo je Olja, ja sam Matija, žao nam je što se upoznajemo pod ovakvim okolnostima... Prepričavamo šta se tačno desilo ...prva stvar nam je bila da sačuvamo sebe. Video sam da pas trči u pustinju. Sigurno nije ozbiljno povređen. Mogu da vas odvedem do mesta na kome se to desilo. Idemo svi zajedno, džipovi se raspoređuju po prostranom peščanom platou i češljaju. Ne nalazimo psa. Džipovi nastavljaju da se vrte po pustinji. Predlažem da motorom prođemo još jednom od sela do Visitors centra. Pas, ako je živ i negde pored puta, sigurno će se uplašiti i probati da pobegne kada bude čuo ili video motor. Tada ćemo ga videti. Dobra ideja, ok, vidimo se u selu. Stojeći se vozimo najmanjom brzinom. Gledamo hoće li se nešto pomeriti. Ništa, vraćamo se nazad, ponovo sve to. Opet ništa. Erga nas čeka. Kaže, ako je živ, sigurno je sakriven i čeka noć da pokuša da se dovuče do sela. Sada ga  nećemo naći. Idemo kod onoga koji je vikao na vas. Napravićemo doručak i čaj. Sigurno ste i vi pod šokom... Neko predlaže da prvo odemo do Ergine kuće, možda se pas neprimećen vratio kući. Parkiramo motor ispred Arapinove kuće i pešačimo par ulica do Erge. Male, niske kućice i veliki visoki zidovi okolo njih. Radoznale kamile proviruju iz dvorišta.

 

 

Kod Erge, na kauču, leži pas poput ruskog hrta i maše repom. Na zadnjoj nozi je rana iz koje curi krv. Erga mu prilazi i čudno naslanja dlanove na telo psa. Kasnije mu jodom ispira ranu. Živ je, možda je polomio nogu, u Akabi znam dobrog veterinara, izlečićemo ga. Samo da je živ. Dobro, idemo kod Diflaha, da pravimo čaj ...samo da javim da prestane da traže, jutro je, turisti, imaju posla....

 

Motor parkiramo u dvorište, dva mala dečaka već sede na njemu. Pazite da ne padnete. Pazićemo čiko... Ulazimo u veliku prostoriju sa niskim plafonom koja iznutra izgleda veća od kuće u koju smo ušli. Ceo pod je pokriven keramičkim pločicama. Uz zidove su naređani tanki madraci od sunđera. Na jednom, neko spava pod ćebetom. Preko prozora su navučene teške svilene zavese, kao iz nekog dvorca. Erga nas smešta na jedan od madraca i nestaje iz vrata. Vraća se sa čajnikom, punim tanjirom svežeg nasečenog povrća i beduinskog hleba bez kvasca. Izvolite... mora da ste gladni. Hvala.

 

Pitamo je da li je Amerikanka. Nije, ona je rođena u Palestini.. Otac je bio Nemac,  diplomata. Dok je još bila mala, njeni roditelji su preselili u Ameriku i ona je tamo odrasla. Posle trideset godina je shvatila da je život u Americi besmislen. Neko vreme je živela u Portugalu, ali čim je primetila da i ta zemlja počinje da liči na ostatak Evrope odlučila je da se vrati svojim korenima – Palestini. Živela je u Jerusalemu, da bi posle dve godine odlučila da ode na kraj sveta – u Wadi Rum, među Beduine. Na slici pored vrata je Arapin u čijoj smo kući. Difala, on me je naučio svemu... Njegov otac Šeik Ateg je poznavao Lorensa od Arabije, kralja Huseina i napravio je prvu kartu ovog područja.

 

Erga se zadnjih godina bavi proučavanjem jedne od drevnih veština alternativne medicine. Sada je negde na sredini... Onaj ko tom tehnikom vlada, crpi energiju iz tla i kroz dodir je kanališe na obolelo mesto. Zaista, Erga nema cipele, sve vreme je bila bosa ... Kaže, ono što ste videli da radim psu je primena moga znanja. Pas će sada biti dobro. Pored toga, bavi se pisanjem i slikanjem.

 

Veoma je interesuje to kako i zašto putujemo. Zaključuje da smo skitare, baš kao i ona. Treba putovati i treba naći svoj komad mira. Ona je svoj našla ovde... ima stvari koje joj smetaju, ali to mesto je definitivno ovde. Niste loše izabrali. Pa...nisam...

 

Pitamo za preporuku, šta da vidimo, nismo neki turisti... Bili turisti ili ne, trebate se popeti na Lorensov izvor i videti Crvene dine, ustvari otići do Crvenih dina. Teško da ćete moći dalje, pogotovo po ovoj vrućini. Pretpostavljam da vas ne zanima da iznajmite džip sa vodičem. Da... želimo da doživimo na svoj način, makar videli samo delić. Na ovakvom putu i ne može drugačije. Na svakom putu je tako deco... ako tražiš sve, nećeš naći ništa. Nažalost, većina ljudi hoće sve. Kod Beduina volim to što sebe smatraju vlasnicima samo onoga bez čega se ne može živeti, a žive skoro ni od čega. Od pustinje. Sa druge strane, nema Beduina koji neće nahraniti gladnog ili dati smeštaj onome ko nema gde da spava. Kod Beduina nema – Za svakog gosta, tri dana dosta. Evo, ja sam njihov gost već jedanaest godina. Prihvatili su me koliko god je to moguće.

 

Objašnjava nam kako da dođemo do mesta odakle počinju stepenice koje vode uz jedno od kamenih brda i u kom pravcu da idemo ka Crvenim dinama. Smisao ćemo već sresti negde usput...

 

U ranac pakujem sve flaše vode i čaj. Ponećemo i marame. Izlazimo iz malenog sela i hodamo preko ledine na kojoj su Beduini postavili šatore. Svadba. Ne vidimo nikoga ni da sedi ...kamoli igra po stolu. Izgleda je bolja zabava biti izvaljen na jastuke u hladu i posmatrati bledolike u potrazi za sunčanicom. Olja pronalazi stepenice i krećemo sa usponom.

 

 

Sa visine vidimo koliko je malo selo Rum. Nema ni pedesetak kuća. Selo se smestilo u sredinu kanjona. Zidovi sigurno služe da ih vetar ne zatrpa peskom. Predeli kroz koje se penjemo su nestvarni. Uskomešana dinamika kamenih oblika, boja i tekstura.

 

 

. Totalna suprotnost mirnoći pustinjskog beskraja. Često se zaustavljamo da bi popili vode. Pored sunca koje nam je tačno nad glavama, pali nas i vrelina koja izbija iz stene. Srećom izgleda da nema puno... pred nama je mali pojas zelenila. Lavanda. Uz jednu stenu se stidljivo sliva mali tok vode. Okolo - prijatan hlad i miris. Vidimo da staza nastavlja dalje, nastavljamo... Posle petnaestak minuta nailazimo na još više lavande. Lorensov izvor! Guram glavu kroz četvrtasti otvor u steni i vidim bazenčić pun vode. Voda se u njega sliva niz unutrašnje zidove. Iz stene izlazi cev koja se spušta ka selu kraćim putem od onoga kojim smo mi došli. Sve što živi ovde zavisi od ćudi ovog malog izvora. Beduini su zaista Lorensa od Arabije nagradili najvećom zemaljskom čašću.

 

 

Akustika prirodnog amfiteatra u kojem ćutke sedimo nam omogućuje da čujemo korake onih koje ne možemo videti. Ovo nije hodanje, ovo je trčanje!? Par minuta kasnije gledamo devojku i mladića kako sporim i odmerenim tempom trče prema nama. Oni svadbari dole se danas zaista sjajno zabavljaju. Hello. Da li je ovo Lorensov izvor? Jeste, voda je tu u steni. Aha. Odakle ste? Iz Španije. Pitam ih da li su zaista trčali odozdo, mi smo se jedva hodajući popeli. Da, mi smo maratonci. Aha... Devojka vadi mobilni telefon, ukucava broj i na engleskom kaže – Ne morate se penjati, ovde nema ničeg posebnog. Good bye. Hajde, alajh manet. Nestaju iza stene, idu da pronađu nešto interesantnije. Trčeći korak još neko vreme odjekuje Lorensovim izvorom.

 

Vreme je i da mi potražimo nešto zanimljivije. Sa visine gledamo u pravcu kojim se ide ka Crvenim dinama. Potrebno je da se vratimo u selo i kilometrima hodamo do samog kraja kanjona. Odatle treba da zaobiđemo jedan njegov kraj i novim kanjonom, u pravcu sela, dođemo do Crvenih dina. Odatle se grana još nekoliko kanjona i tako u beskraj. Brzo smo dole, posle onih trčećih, hodajući bledoliki više nisu neki prizor. Svaka slava, posmatrano iz ugla onih slavnih, je kratkog daha i nikad dovoljna...

 

Dolazimo do mesta na kojem je jutros afrika rekla - dosta. Još uvek stoji lepa rupa koju smo iskopali. Ok, idemo dalje, kraj kanjona se vidi, nije daleko. Posle pola sata hodanja shvatamo da je daleko. Na primećujemo da smo se primakli. U pustinji važe drugi aršini.

 

Sunce udara u glavu, već nam nije dobro. Umotavamo se u marame i nastavljamo. Tu i tamo, prođemo pored neke porodice kamila koje uživaju na plaži bez mora. Izgleda smo i njima zabavni. Potrebno je samo zauzeti pravo mesto i sve dolazi samo...

 

 

U daljini vidimo poneku toyotu punu turista kako leti po pesku. Mi volimo da stvari  doživimo na svoj način...

 

Napokon zaobilazimo ivicu kanjona, pred nama se priža novi kanjon u koga se uliva još nekoliko drugih kanjona. Primećujemo jednu stenu koja je skoro pa savršena piramida. U ovom kanjonu su na sredini, umesto sela, Crvene dine, mesto na kojem je crveni pesak Wadi Ruma - najcrveniji. Na Crvenim dinama, jedina veza sa realnošću je nebo iznad Crvenih dina. Ostalo je san najvećeg Salvadora Dalija od svih Salvadora Dalija. Olja kaže – pogledaj me. Okrećem se, pored mene stoji zelena Olja u prirodnoj veličini. Gledam svoju ruku – zelena. Prinosim nosu zelenu ruku ...da slučajno ne mirišim na lavandu. Ne, ovo sigurno nije lavanda... dobro je.

 

Idemo nazad dok još imamo vode i dok Fatamorgani nije palo na pamet da se malo poigra sa nama.

 

 

U dvorištu Diflaha, ona dva dečaka još uvek jašu afriku. Dokle ste stigli? Tabuk. Gde je Tabuk? Pravo. Po pesku? Da. Jeste li čuli za Pariz-Dakar? Gde je Pariz-Dakar? Pravo, na onu stranu...

 

 

Zatičemo Ergu kako spava na jednom od madraca, dok petoro dece gleda televiziju. Stigli ste... Bio je veterinar iz sela, koji leči kamile. Pregledao je psa i rekao je da je samo istegao mišić, nema polomljenih kostiju. Odoh da stavim čaj... Gde ste bili? Do Lorensovog izvora i Crvenih dina. Jeste li videli nubetejanski hram? Videli smo, čak smo videli i da smo zelene boje. Jeste... to je refleks. Da ste ranije krenuli, išla bih i ja sa vama. Po ovoj vrućini ne bih mogla, ipak nisam više tako mlada. Koliko Vam je godina,  ako nije tajna. Sedamdeset i dve. Živite li sa nekim? Ne, bila sam udata dva puta i oba moja muža su umrla. Pre par godina je došao jedan mladi Beduin i pitao me da li bih se udala za njegovog osamdesetogodišnjeg dedu. Ponudio mi je nekoliko stotina kamila ...a znate, niko u Jordanu nema preko hiljadu. Pa, šta je bilo? Rekla sam Sulejmanu, njegovom unuku, da sam počastvovana i da bih se udala, ali se bojim da ne završi kao i svi moji prethodni muževi. Sulejman je to uredno preneo i više me niko nije pitao da budem nečija žena.

 

Pitamo kako je prihvaćena u Rumu, pošto je očito da se ne uklapa ni u jednu tradiciju. Prihvatili su me i više nego što su mislili da je moguće. Koliko su meni pomogli, toliko sam i ja njima značajna. Ne libe se da mi to kažu, samo to kriju jedni od drugih. Arapi ne mogu da izađu iz svoje tradicije, tačnije lošeg dela svoje tradicije. Jedino što usvajaju su loše tekovine Zapadne kulture. Tehnologija... Godinama pokušavam da im objasnim da je nezdrav život uzrok tome što se osećaju loše. Normalno da dolazi do situacija kada sve počinje da puca. Loše se hrane, i fizički su neaktivni. Jedu mnogo oljuštenog pirinča, koji uzima više energije nego što je daje. Ipak, nekoliko njih je počelo da dolazi i da me pita za savete. Ženama sam rekla da će ostati mladolike i da im muževi neće pobeći sa strankinjama, sa kojima, zbog posla, provode ceo dan, ukoliko se budu hranile svežim voćem i povrćem. Sada se sve žene u Wadi Rumu zdravo hrane...

 

Erga se uželela razgovora sa nekim novim pa smo sa njom proveli čitav dan. Za kraj je pitamo šta znači to – Wadi? Dolina.

 

Na rastanku nas je Erga čudno zagrlila. Energija pustinje, kakva god da je, od sada je u nama. Erga nas je pobratimila.

 

Deo Wadi Ruma ostaje za nama, ostatak nosimo sa sobom.

 

Sutra idemo u Petru...

 

 

[Arakis 5039 Napisano Septembar 19, 2008]

 

Baš bi bilo interesantno da ste postavili Erginu sliku. Naći takvu ženu u takvoj nestvarnoj pustari je Znak.