Nešto između

[makikt 3232 Napisano Octobar 18, 2018]

Da se bar mogu probuditi
U svijetu ljubavi 
Bez starih dugova i ovih nakaza
Što su me stalno pratile 
Da te bar mogu poljubiti 
Bez loših sjećanja na hladna proljeća
Bez slike stradanja 
Što se baš na nas zalijepe 

Jer moj je život igra bez granica
Umorna priča, trganje stranica
Na kojim ništa ne piše 
Jer moj je život vječito padanje
Kad zbrojim poraze ništa ne ostane
Samo još vučem navike
Sve na tome ostane

Da te bar mogu probuditi
Kavu ti skuhati
U krevet donijeti
Pa te poljubiti
Al' toga nema i ne postoji 

Da se bar mogu zaljubiti 
U malu seljanku 
Na nekom proplanku
Gore u svemiru
Tako da dolje ne vidim

Jer moj je život igra bez granica
Umorna priča, trganje stranica
Na kojim ništa ne piše 
Jer moj je život vječito padanje
Kad zbrojim poraze ništa ne ostane
Samo još vučem navike
Sve na tome ostane

 

Kakvi sjajni stihovi !

Ponekad pomislim da pričaju moju priču…ali samo ponekad.

 

Ovo neće biti takva priča. 

Ovde sunce sija visoko i snažno.

Naiđe po neki oblak tu i tamo, poprska i kiša, ali vetar brzo odnese sve nemire a duga u milion veselih boja donese osmeh i radost .

 

Nisam puno pisala u poslednje vreme, skoro da nisam uopšte…

A bilo je lepih vožnji, ali zbog nedostatka vremena i trenutne inspiracije za pisanje priče su izostale.

Ko zna, možda kada stegne zima pa se više bude sedelo u kući ispred računara a iz sećanja izrone slike sa nekih lepih  vožnji , možda nastane još neki putopis.

 

Za sada ide ova priča…

Radnja se dešava ovog leta, ne mnogo daleko a ni previše blizu, taman da obeća dobru vožnju i lepu avanturu.

 

Pa da počnem…

 

04.08.2018, subota   

- prvi dan odmora

 

Divčibare-Golija-Rožaje

(Beograd-Obrenovac-Ub-Mionica-Divčibare-Požega-Ivanjica-Golija (tumaranje tamo amo )-Ivanjica-dolinom Studenice-Ušće-Raška-Novi Pazar-Rožaje)

 

Do samog polaska nisam mogla da se odlučim kojim putem da krenem na more.

Krajnja destinacija je Ulcinj.

Ove godine, kao ni prethodne kod mene nije bila baš najpovoljnija klima za Grčku ili neku drugu dalju obalu. A crnogorska je tu u komšiluku i blizu moga sela pa mogu ujedno da spojim  more i par dana odmora u mojoj oazi mira na brdašcetu.

Samo nikako mi nije polazilo za rukom da smislim neku zanimljivu rutu za vožnju do dole i nazad a da njom već nisam prošla.

Raznim putevima sam do Crnogorskog primorja već vozila i najkraćim i onim zaobilaznim tako da nešto potpuno novo i spektakularno nisam baš mogla da smislim.

Prošle godine  sam do primorja vozila preko Prokletija kroz Albaniju onim novim putem SH 20 i baš me je oduševio.

Asfalt je nov, odličan, serpentine skoro kao na Alpima, kažu ljudi. Ja nažalost još uvek nemam to iskustvo ali verujem da je tako.

Kad provozam Alpe reći ću vam da li je.

Putopis je prošle godine izostao sasvim neporavdano jer su utisci i doživljaj vožnje preko Prokletija a i do njih bili baš upečatljivi. Zato sam rešila to da ispravim i ponovim istu vožnju sa nekim malim izmenama .

Do samog polaska sam se dvoumila da li da idem preko Kragujevca i Kraljeva Dolinom jorgovana do Novog Pazara, a odatle preko Plava za Gusinje ili sasvim drugim pravcem, preko Obrenovca, Divčibara, Požege, Ivanjice do Golije a odatle nekim putem za Plav i Gusinje.

Ideja mi je bila da malo više upoznam Goliju koju sam do sada samo delimično i u prolazu doticala ali da izbegnem makadamske puteve koliko to bude moguće.

Obilne kiše koje su nas zasipale čitavog leta razrovale su i one makadamske puteve koji su bili koliko toliko dobri za putni motor pa nije baš bilo poželjno voziti tuda sam.

Prošle godine sam od Ivanjice do Sjenice išla preko planine Javor. Put je asfaltni sa lepim krivinama i predivnom prirodom a prolazi pored Sjeničkog jezera i veličanstvenih meandara Uvca.

Iz Sjenice sam se popela na Peštersku visoravan makadamskim putem srednjeg kvaliteta u dužini od nekih petnestak kilometara, pa se odatle spustila u Tutin. Nije to bila najpametnija odluka tada ( vožnja po makadamu ) ali sreća valjda ponekad prati odvažne pa je sve prošlo kako treba a isplatilo se višestruko.

Pešterska visoravan je nešto potpuno fantastično, potpuno nestvarno. Moje ushićenje je bilo ogromno, gotovo kao da vozim po površini Meseca.

Ovde se moram ponovo vratiti, a najbolje nekim lakim motorom sa velikim točkovima i gumama sa kramponima. Tek onda će doživljaj biti potpun.

 

 

 

I tako, još neodlučna kuda ću, osvanuo je i dan polaska.

Napakovala sam motor, sela na njega, okrenula ključ i krenula ka Divčibarama…

 

 

To se pokazalo kao odličan izbor. Izbegla sam gužvu što je bio dobar preduslov za uživanje u putovanju.

Lako i bez nervoze sam stigla na Divčibare. Nisam žurila. Moj odmor je tek počinjao i želela sam da uživam u svakom trenutku. Dan je bio savršen. Ni traga od oblaka niti bilo kakve naznake kiše. Samo vedro nebo i sunce, konačno.

U centru kod mostića sam napravila malu pauzu i pojela zdrav bajkerski doručak, kroasan od čokolade sa nekim sokom sumnjivog ukusa od koga mi se kasnije bućkalo u stomaku.

Raspoloženje je bilo na nivou pa sitnice nisu mogle da ga pokvare.

 

 

 

 

Tome je doprineo predivan pogled na obronke Divčibara, savršen vijugav put niz Tometino polje, svežina jutra na planini, miris trave i borova i zvuk moje Honde koja zadovoljno prede.

 

 

 

 

Sledeće kratko stajanje i tankovanje goriva bilo je na pumpi u podnožju Divčibara, na ulazu u Požegu. Malo sam proćaskala sa momkom sa pumpe, poznaje me jer uvek svratim kada prolazim tuda ,a onda sam nastavila ka Ivanjici.

Radovi na putu su svuda gde god se krene širom Srbije i Crne Gore.

Srećom prolazak tih deonica ne traje previše dugo da pokvari raspoloženje i eto me ubrzo u Ivanjici.

Kako nisam uspela pre polaska pouzdano da saznam da li je put Ivanjica – Duga Poljana preko Golije asfaltni u potpunosti,  nadala sam se da ću tu informaciju dobiti na licu mesta iz prve ruke. Nekako mi se činilo da je pravo mesto za to opet pumpa.

Ali ni širenje karte, jedne, pa druge a ni par okupljenih momaka, što zaposlenih što onih koji su stali da natoče gorivo nije na kraju razrešilo moju dilemu.

Niko nije bio siguran.

Ono što sam sigurno znala je da postoje dva asfaltna puta od Ivanjice. Jedan preko Javora do Sjenice i drugi potpuno na drugu stranu, istočno, obodom Golije i dolinom reke Studenice do Ušća.

Oba puta sam već provezla a na Uvcu bila dva, tri, puta.

Jeste Uvac predivan. I hiljadu puta da se dođe doživljaj je uvek potpun.

Ipak, želela sam  još malo da istražim i upoznam Goliju iz nekog drugog ugla.

Kako pouzdan odgovor oko puteva nisam dobila , krenula pravo po sredini, negde između, pa videćemo dokle ću da stignem.

A stigla sam prvo do ćorsokaka. Vrlo brzo kod mesta Komadine asfalt se završava i počinje makadam. Neki čovek pored puta je kosio travu pa sam stala da ga pitam za pomoć.

Rekao mi je, ako produžim ovim putem, makadam je dva kilometra pa se nastavlja u asfalt ka Dajićima a ako se vratim do raskrsnice na asfaltni put opet moram makadamom nekih trista metara pa se asfalt ponovo nastavlja.

Nije znao da mi kaže da li se asfaltom stiže do Duge Poljane.

Izabrala sam kraći makadam misleći da je to sigurno bolji izbor.

Nastavljam napred tražeći to parče gde se put prekida i ubrzo nailazim na predivan kameni most, Rimski most na reci Moravica. Moravica izvire kod Kozje stene negde na Goliji. Most je udaljen od Ivanjice svega 17 km, nalazi se na nadmorskoj visini 632 m, dugačak 14m a širok 2,4 m.

Okružen je gustom šumom koja pruža duboku hladovinu i osveženje.

Obradovao me ovaj lepi prizor starog mosta i rečice tamo negde i nigde u nekom bespuću, kako je meni izgledalo.

Srce mi uvek zaigra pred ovakvim prizorima.

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle slikanja i obilaska sa svih strana nastavljam dalje putem ali opet nailazim na ćorsokak. Izgleda na Goliji kuda god kreneš stižeš do kraja nekog puta, odakle možeš dalje ili peške ili makadamom, a negde  i kozjom stazom..

Vratim se malo nazad opet do neke  raskrsnice i zaključim da verovatno tu treba uzbrdo. Ima tabla, piše naziv nekog sela koje nisam zapamtila. Put je dosta uzak, strmo se penje uz planinu, mnogo rizle, rupa ali još uvek je asfalt. I tamo negde gore odakle se pruža sjajan pogled na obronke Golije, šume i pašnjake, jedna kuća i dalje nema. Uspon je takav da mi je trebao koji minut da se okrenem i bezbedno prizemljim ispred domaćinstva. Ukućani , domaćin, domaćica i njihovo dvoje dece, su već izašli da me pozdrave i pitaju treba li mi kakva pomoć.

Kako da ne treba, treba mi informacija kojim putem mogu dalje odatle.

Domaćin kaže da verovatno mogu putem iznad kuće. Jeste zemlja i kamen, loš i strm ali ima samo dva kilometra pa opet asfalt . Kaže prolaze traktori ali misli da može i motor. Malo zagleda moj, vrti glavom, nije baš siguran .

Pogledam opet put, ne izgleda mi uopšte dobro. Da imam supermoći ili da sam majstor u vožnji motora ili eventualno ako sam rešila da se samoubijem pa da produžim tuda.

Pitam ljubazne domaćne ima li nekog drugog puta. Kažu ima, ali moram da se vratim skoro do kamenog mosta u podnožju pa sve okolo i doći ću opet na isto mesto tu odmah iznad njihove kuće samo asfaltom. Jedino moram da pređem ono malo parčence makadama što mi je prvi čovek pominjao, onih 300 m.

Nema druge, vratiću se, preći ću tih 300 m nekako valjda pa da se ipak popnem na taj neki vrh. Nije najviši vrh. Do Jankovog kamena (1833m ) se stiže peške, neki su znam i motorima ali nisam ja (još) ta klasa a ni motor mi nije za to… biće valjda još prilika.

I tako se vratim dole, pa nazad do raskrsnice kako mi objasniše kad ono odmah čim je krenuo uspon nailazim na obećani makadam. Samo ne baš dobar . Jeste kratko ali sam se dobro preznojila dok sam prešla to parče i ostala na točkovima.

Nije mi baš bilo svejedno da tu padnem. Strmo je, šuma okolo i nema nikoga.

Posle mi je bilo jasno i zašto. Svi idu onim dužim makadamskim putem od dva kilometra zato što je širok, ravan i utaban kao pista. Idu i automobi a i kamioni natovareni balvanima .

Motora danas nije bilo.

Već sam znala da ću istim putem morati da se vratim do Komadina jer nažalost put do Duge Poljane nije do kraja asfaltni, ali nema veze. Rešila sam da  se provozam koliko mogu Golijom, da osetim njen mir i tišinu, da udahnem miris cveta na njenom proplanku i odmorim u hladovini drveta koje ko zna koliko dugo odoleva vremenu na ovom čarobnom mestu. Da se na trenutak stopim sa njom i zaboravim ko sam, gde sam, kuda idem.

 

 

 

Čim sam se ponovo uključila na asfaltni put znala sam da je taj pravi po ponekom automobilu i kamionu sa kojima sam se susretala.Ovaj put stvarno nije lošeg kvaliteta, dovoljno je širok i ne toliko prošaran zakrpama i rupama. Može lepo da se vozi a i pomalo baci pogled na predivne pejsaže. Dolazim do nekog vrha i opet račvanje. Pravo se izgleda put spušta na dole a kasnije sam saznala da ide za Golijsku reku. Tu je nekada bio ski lift koji više ne radi i dečije odmaralište. Treba ponovo doći tu ali nekim drugim motorom i popeti se na Jankov kamen odakle je kažu fantastičan pogled. Žao mi je što sada to nisam videla . Iz Golijske reke makadamskim putem  koji je odavno u planu da se asfaltira pa preko Odvraćenice može da se stigne do Raške. Taj put je trenutno u jako lošem stanju posle onih obilnih kiša a inače prolaze vozila tuda.

Ja ga sada preskačem. Skrenula sam levo ka Dajićima i malom ski liftu.

Ovde se put još malo penje ali predeo postaje pitomiji i oseća se češće ljudsko prisustvo. Ima kuća, vikendica i neki kompleks u izgradnji , budući omladinski centar ako sam dobro zapamtila. U blizini je izletište na koje meštani Ivanjice izlaze vikendom da prošetaju, roštiljaju i uživaju u prelepoj prirodi.

Tu bi negde trebalo da bude i Tičar ( Dajićko) jezero u toj lepoj gustoj četinarskoj šumi , na visini od 1400m, ali ja nisam imala više vremena za istraživanje.

Trebalo se vratiti nazad u civilizaciju i nastaviti u pravcu ka moru.

 

 

 

 

 

 

Prvobitna ideja je bila da stignem do Plava ili Gusinja i tu prenoćim pa ujutru pre polaska malo obiđem ova mesta ali sada to više nije bilo realno.

Već je bilo tri, četi sata popodne a ja sam se još uvek nalazila u središtu Golije.

Povratak u podnožje je bio mnogo lakši i kraći od uspona. Ono parče makadamskog puta od dva kilometra nisam ni osetila. Makadam je stvarno lep, utaban, put širok i gotovo ravan.

Za čas sam se spustila dole pomalo tužna što nisam dovoljno uspela da zavirim u svaki kutak ove tajnovite predivne planine koja je još uvek sačuvala svoju autentičnost pred čovekom.

Vraćam se ka Ivanjici i na raskrsnici obeleženoj tablom skrećem desno ka Ušću.

Ovde se put ponovo vijugavo penje istočnim obodom Golije pa se spušta u dolinu reke Studenice i tako uz nju stiže do Manastira Sudenica .

Fantastičan put za vožnju i uživanje. Svega ima, i krivina i predivne prirode.

Vozila sam ovuda pre dve godine sa Petrom, on mi ga je i pokazao. Doduše drugim motorom ali mi je u sećanju ostao kao nešto prelepo. Mislila sam to je zato što zaljubljeni sve vide ružičasto , pamte zajednička mesta kao čarobna čak i kada ona to nisu pa sam se zato nećkala ponovo da idem istim putem.

Bože, koliko sam bila u zabludi. Zaista sjajan put kroz predivnu prirodu.

Čak i ako niste zaljubljeni zaljubićete se sigurno. U reku, u šumu u odsjaj sunca, u Drvo ljubavi u mir i tišinu predvorja manastira i poželećete ovde da ostanete duže ili da dođete ponovo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle predaha na klupi u dubokoj hladovini pored česme Manastira Studenica nastavljam malo bržim tempom ka Raškoj, Novom Pazaru do Rožaja. Treba nadoknaditi vreme…

 

 

 

Odlučila sam da je za danas dosta da uđem u Crnu Goru i stignem do Rožaja.

Tamo ću da prespavam pa ujutru natenane da obiđem Plav a onda krenem na Prokletije.

Prošle godine sam  sa Prokletija silazila gotovo po mraku.

Ovaj put sam želela da imam dovoljno vremena za laganu vožnju, razgledanje i slikanje svega lepog što mi usput zapadne za oko .

U Rožaje stižem po mraku i mrtva gladna. Nikako da promenim ovu lošu naviku.

Euforija od vožnje i lepote okolo me obuzmu sasvim, pa se skroz zaboravim i ne stajem dok maltene ne padnem  od umora ili od gladi.

Ko zna kako izgledam tada pošto se ne retko dešavalo, pa i ovaj put, da me carinici na granici pitaju kako sam, jesam li umorna.

Na izlazu iz Rožaja stajem ispred neke pekare da malo dođem k sebi i progutam nešto na brzinu, i da potražim na bookingu neki smeštaj.

Odmah mi za oko zapada smeštaj koji  po imenu ,opisu a i po ceni obećava da je to ono što tražim.

Dva kilometra dalje nalazi se privatno domaćinstvo preuređeno za goste koji žele da pobegnu od gradske buke, da ih šum planinske rečice Županice i miris borova pod prozorom uspavljuju a mesečevi zraci nežno miluju dok nestaju u carstvu snova.

A ujutru da se bude uz cvrkut ptica, žubor vesele brze reke , jutarnju svežinu za otržnjenje i zrake sunca za lep početak novog dana.

 

 

 

 

 

Domaćini su ljubazni porodični ljudi koji žele na što bolji način gostu da približe lepote svoga kraja.

I stvarno, otkrila sam novu planinu za istraživanje za koju nisam ni znala da nudi lepotu i avanturu ravnu nekim nama poznatijim.

Domaćini organizuju vožnju džipovima po Hajli planini u sklopu Prokletija na granici Kosova i Metohije i Crne Gore, smeštenoj između Rugovske klisure i izvorišta reke Ibar. Najviši vrh je visok 2403 m .

Ne znam da li ste znali za ovo, ja nisam a zanimljivo je, posebno za kroseve i off road.

A za one koji to nemaju ili ne voze a žele da vide i dožive uvek postoji opcija… pešačenje.

Upoznavanje Hajle ostaje za neki naredni put, sada se nema vremena.

 

[Arso 2454 Napisano Octobar 19, 2018]

Izabrala si najlepšu moguću rutu. Prošle godine sam prvi put u mojih šest i kusur banki, iako živim u blizini, prošao putem od Ivanjice preko Studenice do Ušća i ostao fasciniran.  Za iduću planiram, pod uslovom da leto ne bude slinavo kao ovo da ceo jedan dan odvojim za tih pedesetak kilometara i da uživam u lepotama reke Studenice. Da stanem gde god mi se svidi i kuliram. 

[dtesic 372 Napisano Octobar 19, 2018]

Hvala

[Gora-munja 329 Napisano Octobar 19, 2018]

Maki Maki, svaka ti čast. Uvek pravi izbor i uvek prekrasno dočaravanje tvojih avantura.

Lirski i poetično, sjajno.

p.s. Komša stalno čita sve što napišeš i ne krije zadovoljstvo,malo si mu inspiracija.

[doktor 4775 Napisano Octobar 19, 2018]

Kao i obično, nadahnuto i lepo, za uzivanje! 

 

Jel ovaj smestaj u Rozaju "Zeleni raj" kod profesora Izmeta Mujazinovica? 

[hard_rock 7449 Napisano Octobar 19, 2018]

Ladno jutros skuvao kafu, i mislim se evo kraj sezone da hoce bar ona bajkerka da opet stavi neki jesenji/zimski putopis  Kakve li slucajnosti 
:)

[tocak... 17 Napisano Octobar 19, 2018]

Divno

[makikt 3232 Napisano Octobar 19, 2018]

9 hours ago, Gora-munja said:

Maki Maki, svaka ti čast. Uvek pravi izbor i uvek prekrasno dočaravanje tvojih avantura.

Lirski i poetično, sjajno.

p.s. Komša stalno čita sve što napišeš i ne krije zadovoljstvo,malo si mu inspiracija.

Hvala Gora-munja,

mogu samo da kažem da ste vas dvoje meni inspiracija !

Uživam dok pratim vaša putovanja i druženja sa prijateljima a sve to radite sa velikim uživanjem i propratite lepom fotografijama.

[makikt 3232 Napisano Octobar 19, 2018]

8 hours ago, doktor said:

Kao i obično, nadahnuto i lepo, za uzivanje! 

 

Jel ovaj smestaj u Rozaju "Zeleni raj" kod profesora Izmeta Mujazinovica? 

Jeste doktore, to je Zeleni Raj . Profesor je stvarno super lik , baš mi je žao što nisam imala vremena više da pričam sa njim. Planiram jednom da odem tamo na izlet džipom po Hajli, mislim da to može da bude jako zanimljivo.

[Alp 2247 Napisano Octobar 19, 2018]

Voliš da voziš i lepo pišeš, ali mislim da već predugo sebe ograničavaš na asfaltne puteve.

Veruj mi, ceo novi svet će ti se otvoriti sa krštenim enduro motorom 

Kakvi bi to tek putopisi bili..

[makikt 3232 Napisano Octobar 19, 2018]

05 08 2018 nedelja

- drugi dan

 

Rožaje-Prokletije ( Albanija)-Skadar na Bojani-Ulcinj

 

Budi me cvrkut ptica i šum reke pod prozorom.

Lenjo se protežem, ne ustaje mi se još.

Kako sam legla nisam se ni pomerila. Sunce proviruje kroz kapke, nežno mi miluje obraze kao da  me gurka i kaže, hajde, ustaj , pogledaj kakav predivan dan , šteta ga je propuštati.

Izlazim na terasu. Jutarnja svežina me potpuno rasanjuje. Smešim se od miline.

Brzo se pakujem. Moram sa domaćinima bar kafu da popijem da se iskupim za sinoćni izostanak sa druženja.

Kafa je već spremna dok sam ja spakovala torbu i obrisala vizir.

Za stolom sedi još jedan par. Ona je iz Srbije, on iz Crne Gore pa se povremeno sastaju  negde na pola puta i to vreme iskoriste da nešto novo upoznaju, obiđu, dožive.

Juče su bili na Hajli. Užarenih očiju i ozarenog lica prepričavaju utiske fascinirani njenom lepotom. Već mi se jako sviđaju. Avanturisti kao i ja !

Ali nemam vemena dugo da ćaskam. Pozdravljam se sa svima i krećem dalje.

Pogled mi zastaje na visećoj ljuljašci. Razapeta između dva drveta mami me da se pružim u njoj i potpuno prepustim uživanju. Sledeći put kad dođem neću propustiti da to uradim.

 

 

 

 

 

 

 

Dok napuštam Rožaje još jednom po danu gledam prelepe obronke pod šumom, zelene pašnjake i put koji se vijugavo gubi iza planina. To je moj put. Tamo idem, mislim u sebi  a zadovoljstvo raste.

Brzo stižem u Berane gde na pumpi proveravam pritisak u gumama.

Promenila sam gume pred polazak ali nisu nove pa nije loše povremeno ih proveriti.

Vozim dalje.

Prolazim kroz Andrijevicu. Komovi ostaju desno, visoko iznad mene. Sa čežnjom podižem pogled ka njima i pozdravljam ih u prolazu. Danas ne mogu gore, put me vodi dalje, mnogo dalje.

 

 

 

Prolazim kroz Murino i ubrzo stižem u Plav.

Tu sam planirala malo da se zadržim, da obiđem Plavsko jezero i kulu Redžepagića.

Plavsko jezero je najveće ledničko jezero u Crnoj Gori. Nalazi se na visini od oko 906 m. Napaja se vodom iz reke Ljuče koja teče sa Prokletija a iz njega ističe Lim koji teče dalje ka severu gde se uliva u Drinu.

 

 

 

 

Naslonjena na ogradu mosta uživala sam u trenutku i pogledu. Onda sam se odvezla do jezera, malo prošetala pa nastavila do kule Redžepagića najstarije i najlepše sačuvane kule u Plavu.

 

 

 

Građena od prirodnih materijala kamena i dreveta. Poslednji sprat je kompletno urađen od drveta a i balkoni . Kula je trospratna a u osnovi kvadratnog oblika. Kameni zid je pri dnu debeo 1 m a ka vrhu se sužava.

Kameni deo kule izgrađen je u XV veku a drveni u XVII. Osim stambene, ona je imala i odbrambenu funkciju pa je njen položaj takav da je imala odličan pogled na širu plavsku kotlinu.

Zaista je veličanstvena.

Ovo ne znam šta je ali je jako neobično .

 

 

Dok sam napuštala Plav već je postalo dosta vruće a na ulicama se stvorila velika gužva. Na brzinu sam svratila u pekaru da pokupujem kifle,kroasane, vodu i sok za doručak i za usput jer nisam planirala da menjam novac u Albaniji pa je trebalo imati nešto za jelo i piće do večeras.

Napustivši Plav vrlo brzo stižem u Gusinje.

 

 

 

 

 

Visoki vrhovi Prokletija okružili su dolinu i nadvili su se nad njom sa svih strana. Pogled na njih izaziva jezu i strahopoštovanje. Surova, moćna planina zove me da zakoračim u nju, da zaigram valcer po njenim vijugavim srtmim serpentinama.

Mali granični prelaz Bashkimi prolazim bez zadržavanja. Nema gužve, samo po jedan do dva automobile.

Prvih trista metara u Albaniji i dalje nije asfaltirano kao ni prošle godine a zatim počinje asfalt koji se ubrzo savija u par oštrih krivina i penje uzbrdo.

I onda počinju…levo, desno, gore, dole, kilometri i kilometri dobrog asflta koji kao zmija vijuga između planinskih grebena, penjući se do velikih visina sa predivnim pogledom i spuštajući se do podnožja u dolinu kanjona reke Cijevne gde nastavlja da prati njen tok jednim delom.

Fascinantna priroda od koje zastaje dah.

Sećam se prošle godine, prvo što je na mene ostavilo utisak po ulasku u Albaniju je prelepa rečica sa kaskadama i vodopadom, Lumi i Grencares.

Preko reke prelazi most od metalne konstrukcije i drvenog gazišta. Lep most a još lepša priroda oko i ispod njega.

Parkirala sam motor odmah iza mosta pa se vratila na njega jer se odatle pruža predivan pogled na zeleno jezerce koje reka pravi u svom toku da bi se par metara dalje penasto obrušila niz stene.

Slika kao sa razglednice.

 

 

 

 

Imala sam dovoljno vremena pa sam sišla do reke, dodirnula vodu i izbliza napravila par fotografija. Sve trudeći se da ne smetam tek venčanom mladom bračnom paru koji je pravio svoje prve fotografije u ovom predivnom prirodnom ambijentu.

 

 

 

 

 

 

 

Svežina reke i hladovina između stena su toliko prijali da sam jedva nevoljno krenula dalje.

Ali to je bio samo trenutak neodlučnosti, dok mašina nije zabrujala, poletela i zaplesala po krivinama savršenim za ovaj ples.

Odatle se put se prvo penje krivudavo uz Prokletije pa se spušta u podnožje između grebena do mesta Tamare i tu jednim delom prati tok reke Cijevne.

 

 

 

Onda se ponovo penje fantastičnim serpentinama do vrha odakle se sa vidikovca pruža fenomenalan pogled na potpuno nestvarne prizore. Strme gole litice, oštri nazubljeni grebeni sa svih strana ispresecani vijugavom zmijom kojom kao igračkice mile automobili a u podnožnju između njih uklještena dolina i reka urezana u kamen. Impozantni planinski venci koji se pružaju dokle pogled stiže svojim nepristupačnim vrhovima i vertikalnim liticama podsećaju da je ljudska ruka dotakla tek delić ove prekrasne surove planine.

 

 

 

 

 

 

Malo mi je nožica propala u asfalt 

 

 

Sam put je u odnosu na prošlu godinu malo dorađen u smislu odmorišta pored puta. Sada ih ima dva, tri završena i još par nedovršenih. Ovo je značajan napredak jer bez njih je potpuno nemoguće stati bilo gde pored puta u slučaju potrebe iz razloga što pored ne postoji. Postoji samo put i bankina koja te deli od ivice litice.

 

 

 

 

 

 

Na usponu ka vidikovcu desila se neobična situacija.Odjednom su se ispred mene pojavili ogromni kamioni, šleperi, njih pet, šest. Izgledalo je potpuno nestvarno da ovakva vozila idu ovako strmim i vijugavim putem. Posebno u krivinama gde su morali na pojedinim mestima da zauzmu obe trake i jedva tik uz ivicu uspevali da saviju i prođu krivinu.

Kasnije sam čula da su oni pogrešili put ali nisu imali gde da se isključe niti da se vrate pa su morali tuda kuda su krenuli. A jedva su se uspeli do vrha prevoja. Napravili su opšti zastoj jer ih je bilo vrlo teško i opasno obići čak i motorom a automobilom potpuno nemoguće.

Stigavši do vidikovca napravila sam malo dužu pauzu. Uživala sam u pogledu, slikala vrhove i put, slikala jednu porodicu a i oni mene.

Nije bilo ni jednog motora pa je ljudima bilo zanimljivo da čuju odakle sam, gde idem, kako je voziti sam…

Par dana kasnije u Ulcinju na ulici me je prepoznao i javio mi se čovek koga sam upoznala tu na vidikovcu. Bosanac poreklom , a živi i radi u Nemačkoj. Krenuo je sa porodicom na more.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle vidikovca put se lagano spušta ka Skadru.

Relativno rano sam stigla tamo. Skadar je lep veliki grad,  uvek pun i ljudi i vozila.

Razmišla sam malo da prošetam i razgledam , možda da sednem u neki kafić.

Ipak, nije mi se udaljavalo od motora pa sam sela u kafić na pumpi. Imala sam internet i klimu a kafa je bila dobra i super mi je legla.

Iskoristila sam internet da se javim mojima koji su me već čekali na moru, i da prijateljima pošaljem par slika sa Prokletija.

Popila sam kafu , malo odmorila i nastavila dalje.

Kratko zadržavanje pored zelene Bojane, par slika tvrđave i pravac Crna Gora.

 

 

 

 

 

 

 

 

Kada pređem granicu i uđem u Crnu Goru  ponovo sam kod kuće, tako se osećam.

Stigla sam u Ulcinj oko šest sati, zamislite stigla sam pre mraka.

Napredujem sa planiranjem. Ko zna možda jednom i naučim.

Smeštaj sam lako našla. Sasvim solidan aprtman, zapravo dva u kući na pešačkoj udaljenosti od plaže. To veče sam parkirala motor i narednih deset dana ga nisam palila.

Otišao na zasluženi odmor kao i ja.

 

 

 

 

 

[Boban 499 Napisano Octobar 19, 2018]

[makikt 3232 Napisano Octobar 19, 2018]

Odmor

Ulcinj ( u par reči i slika)

 

Volim pesak, volim more, volim sunce.

Velika plaža u Ulcinju pruža sve to a sam grad je dovoljno blizu da uveče ima gde da se prošeta.

 

 

 

 

 

Meni se Ulcinj sviđa bez obzira na gužvu koja je neminivna gde god da kreneš. 

Gradić ima neki svoj šarm.

Posebno su lepi zalasci sunca, mala marina i tvrđava u starom gradu.

 

 

 

 

Mogla bih da živim negde u nekom ovakvom gradiću na obali mora. Da slušam šum talasa, hodam bosa po pesku i sanjarim o dalekim zemljama gde bih se odvezla, nekim drugim obalama po kojima bih hodala, o velikoj ljubavi, pripadanju, predavanju, zaklinjanju..o svemu o čemu se sanjari uz more, sunce i talase.

Čovek se lako i brzo navikne na lepo pa mu i odmor za čas proleti.

 

 

 

 

Od svih utisaka  vezanih za more najjači je ostavio odlazak na Adu Bojanu.

Tamo je stvarno predivno. Pravi mali raj. Ne znam da li je lepša divna zelena Bojana koja se tu uliva u more ili dugačka peščana  plaža u zalasku sunca ili prekrasni riblji restorani sa ukusnom hranom ili sve to zajedno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovde bih ponovo došla, motorom , sama ili sa Petrom, u nekoj potpuno opuštenoj varijanti, recimo da kampujem na obali ili iznajmim malu drvenu kućicu pored mora,  bez svih onih suvišnih stvari koji samo naizgled život čine srećnim.

 

 

 

 

 

 

Malo je potrebno da budemo srećni. To malo je najčešće na dohvat ruke, u nama samima ili pored nas, a mi ga tražimo u nekim velikim blještavim stvarima dalekim i nedostupnim.

Vreme je brzo proletelo i odmor se približavao kraju.

 

 

Ponovo je došao trenutak da osedlam svog vernog konjića, da zajedno prejašemo neke nove puteve a i neke stare, još neka brda i doline, da vidim lepe i nove stvari i otkrijem pravi biser prirode sakriven odmah tu iza ćoška, nadomak moga sela.

To je glavni razlog zbog koga i pišem ovaj putopis.

Želim sa vama da podelim utisak i oduševljenje otkrićem ovog smaragdno zelenog dragulja nesvakidašnje lepote koji je priroda stvorila na samo par kilometara od moga sela, Kanjon reke Mrtvice.

Tome je prethodila vožnja gore na sever Crne Gore ka Kolašinu na jedan dan uz mnogo dubokih ličnih utisaka i emocija, susret sa dragom osobom koju dugo nisi video a opet je nećeš dugo videti.

Zatim nazad do Tivta na još jedan dan da sa porodicom i prijateljima provedem prijatne trenutke uz večeru, druženje i šetnju Kotorom.

Mnogo toplih, lepih trenutaka, puno radosti i emocija u jednom danu. Onih koje te pune energijom , podižu do neba i pokreću napred.

 

nastaviće se

[slave74 6110 Napisano Octobar 20, 2018]

Prelepo, bas mi je drago sto uzivas u voznji. Svaka ti cast za izdrzljivost, a i za putopis koji delis s nama.

 

 

Inace put od Crne reke do Duge Poljane nije asfaltiran, niti valja za putne motore, i dug je mislim 21 ili 22km.

Inace kad sumnjas  u kvalitet puteva, kojima nameravas, mozes nazvati AMSS.

Oni cesto ne znaju ni stanje , ni podlogu puteva kojima se redje ide.

Tada zoves policijsku stanicu u najblizem mestu puta, kojim zelis..

 

[makikt 3232 Napisano Octobar 20, 2018]

14 hours ago, Alp said:

Voliš da voziš i lepo pišeš, ali mislim da već predugo sebe ograničavaš na asfaltne puteve.

Veruj mi, ceo novi svet će ti se otvoriti sa krštenim enduro motorom 

Kakvi bi to tek putopisi bili..

Prava istina Alp!

Čitam tvoje putopise i uživam u opisima  i  predelima do kojih stižeš i svaki put pomislim, to je sloboda u pravom smislu te reči.

Takav motor pomera granice i otvara puteve ka najlepšim mestima u prirodi do kojih ovako verovatno neću ni stići.

A sve to želim da vidim i svuda da stignem 

Ostaje mi ili da pređem na enduro motor ili da počnem da planinarim a možda i jedno i drugo

 

[piki 11750 Napisano Octobar 20, 2018]

Sve ove slike si nam letos slala live,ali uz ove tvoje opise potpuno je drugacije,uh sto mi se vozaaaaaaaaaa kud sam i citao veceras,vidimo se valjda uskoro.

[el classico 6068 Napisano Octobar 21, 2018]

Prekrasno. Hvala na trudu...


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[avukat 16 Napisano Octobar 21, 2018]

Prelepo, slobodan i razigran duh se oseca u svakoj tvojoj recenici. A slike su visnjica na slagu. 

[makikt 3232 Napisano Octobar 21, 2018]

16.08.2018, četvrtak

 

-     32 serpentine od Kotora do sela Njeguši, rodnog mesta crnogorskog vladara i pesnika Petra II  Petrovića Njegoša 

-       461 stepenik do mauzoleja na Lovćenu

-       Močila, moja

 

U četvrtak ujutru, kada sam porodicu ispratila na autobus za selo i popakovala stvari na motor na predlog prijatelja krećem ka Podgorici putem od Kotora preko Njeguša.

Nisam ranije vozila tim putem. Htela sam prošle godine ali su bili neki radovi pa sam odustala.

Ovo je bilo pravo otkriće. Put je potpuno spektakularan. Vijugavo i strmo se penje iznad Boko Kotorskog zaliva. Na dužini od samo dvadesetak kilometara savija se čak u 32 serpentine a svaka pruža fantastičan pogled na zaliv. Boka se vidi cela, kao na dlanu. Fenomenalno.

 

 

 

 

 

 

 

 

Na jednom od vidikovaca sam srela dva momka iz Rumunije, jedan sa VFR-om a drugi se ne sećam šta je vozio. Kako mi kod njih tako i oni kod nas dolaze u potrazi za atraktivnim putevima, fantastičnom prirodom, i neizostavnom avanturom .

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovaj novootkriveni fantastični putić mi je sasvim ulepšao dan, uzburkao krv i podigao adrenalin pa sam rešila da posetim i Lovćen na kome takođe do tada nisam bila.

Kratko sam stala u Njegušima da vidim Njegoševu rodnu kuću .

Čuveni pršut, sir i kobasice nisam probala nažalost, ukusnije je i lepše u društvu pa to ostaje za neki drugi put.

 

 

 

 

 

Do Lovćena se može stići od Njeguša kraćim putem, nekih 5 km čini mi se ali je put jako loš makadam. Oni momci iz Rumunije su tuda išli i iskreno su mi savetovali da ga zaobiđem.  Poslušala sam ih. A može i preko Cetinja pa još 20 km do planine Lovćen i Jezerskog vrha gde se na 1660 m nadmorske visine nalazi Njegošev mauzolej.

Do njega vodi 461 stepenik.

Sa vrha se pruža fantastičan pogled na Cetinje i okolinu sa jedne strane a sa druge se može videti po vedrom danu deo Boko-Kotorskog zaliva, Skadarsko jezero, visoke planine na severu Crne Gore pa čak i delić Albanije.

 

 

 

 

 

 

 

 

Na ulazu u mauzolej nalaze se dve kamene karijatide, majka i ćerka, unutra je figura Njegoša sa otvorenom knjigom u krilu i orlom iznad glave, a u kripti mauzoleja Njegošev grob.

 

 

 

 

 Bunar

 

 

 

 

Mnogo mi je drago što sam danas krenula baš ovim putem, posetila rodnu a posle i večnu kuću ovog velikog čoveka, vladara i pesnika. Ispunjena dubokim osećanjem mira i zadovoljstva nastavila sam dalje ka Podgorici a onda kanjonom Morače do Močila.

Čim uđem u kanjon ja sam već kod kuće. Put za moju dušu ….

Na pumpi odmah posle Podgorice srela sam ekipu sa foruma, dva momka i devojku. Krenuli su na more, Bane, Jela i čini mi se Peca. Izvinjavam se ako sam pogrešila  imena, uvek to nekako zaboravim. Malo smo posedeli i proćaskali a bogami i nahranili su me ćevapima iz Pazara baš u pravom trenutku jer sam sasvim ogladnela.

Zaljubila sam se u Jelinu Hondu, prelep crveni motorčić stvoren za off ali očigledno i za putovanje. Zaokupljeni jelom i pričom nismo se setili da susret zabeležimo fotografijom. Pozdravljam ih ovom prilikom ako čitaju ove redove…

 

 

 

 

[makikt 3232 Napisano Octobar 21, 2018]

Močila

- moja oaza sreće

 

Moji su već uveliko stigli, provetrili i očistili kuću, pa je meni ostalo samo da uživam.

Kako sam parkirala motor ispred Loline kuće u srce mi se uselila beskrajna radost.

Uvek je tako. Bez obzira koliko dugo ostajem u Močilima, bilo noć, dan, dva ili mesec kako zakoračim na ovu zemlju, udahnem taj poznati miris moga sela i pogledom obuhvatim šumu, livade, kuću, put, most i Moraču meni je duša puna.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ništa ovde ne može da mi pokvari raspoloženje. Ni voda koje nema jer su divlje svinje raskopale izvor ni komarci koji se okomii  baš na mene, nešto sam im se posebno svidela, ni voluharica uznemirena jer smo joj narušili mir, ni sestričina koja se plaši insekata, guštera, miševa, ništa.

 

 

 

Sve je savršeno. Moja oaza mira. Vodu sam sutradan namestila sa rođakom. Bio je to poseban  doživljaj probiti se do izvora neopremljen , u patikama i farmerkama. Osim opasnosti da se izgrebem provlačeći se kroz trnjine i okliznem niz vlažno kamenje, mnogo je opasnije nagaziti  na zmiju. Srećom nisam.

Naravno rođak iskusno ide u gumenim čizmama i ne gura ruke gde ne treba.

 

 

 

Vodu smo nekako namestili iz trećeg pokušaja na zadovoljstvo svih ukućana.

Leto je i vruće je. Bez vode smo kao šugavi a ne možemo baš za svaku potrebu da trčimo kod Lole. Nije da mu smetamo, njemu je baš drago da ima nekoga da mu  “smeta”, a posebno mu je drago ako smo to mi, ali komotnije je kad imaš sve kod svoje kuće.

Petak je dakle bio dan za lenčarenje, neke sitne popravke, čeprkanje i odlazak na groblje. Volim uvek tamo da posedim naročito kada sam sama. Tu mogu na miru da popričam  sa sobom onako kako retko radim a posebno retko u poslednje vreme.

Sada nisam bila sama ali mesto je takvo, na vrhu brda sa pogledom na visoke vrhove Sinjajevine u daljini, Maganika iznad i kanjon Morače u podnožju, da pruža spokoj svakome ko se ovde zatekne.

 

 

 

 

 

 

 

 

U selu osim Lole niko više ne živi ali dolaze leti i vikendom na svoja imanja iz gradova. Neko gaji povrće, neko ima  ponešto od voća a neko dođe da obiđe i sačuva očevinu od propadanja.

 

 

Pa smo tako sreli brata koga godinama nismo videli. Kao deca svakog leta smo se viđali u Močilima. Igrali fudbal na livadi, peli se na staru jabuku i padali, valjali se u senu, prskali vodom sa creva ... Ali ta vremena su daleko iza nas. Porasli smo, svako je otišao nekim svojim putem.

On se preselio u Podgoricu, mi živimo u Beogradu i nekako smo se stalno mimoilazili kad smo dolazili ovde u selo.

Ovaj susret nas je sve mnogo obradovao. Veče smo proveli razdragano u smehu, priči i evociranju uspomena.

A onda je valjalo rano otići na spavanje jer je za subotu ujutru bilo planirana naša mala avantura po kanjonu Mrtvice.

 

- nastaviće se

[Velimlje2 706 Napisano Octobar 22, 2018]

Hvala ti maki !!! odlicno !!

 

 

[Jela 0 Napisano Octobar 22, 2018]

Jela otpozdravlja! Mogu ti reci da sam se lepo navozala ove sezone sa mojom Hondicom. 

[zemunac72 1453 Napisano Octobar 22, 2018]

Sjajna si,svaka cast! 

[makikt 3232 Napisano Octobar 22, 2018]

35 minutes ago, Jela said:

Jela otpozdravlja! Mogu ti reci da sam se lepo navozala ove sezone sa mojom Hondicom. 

Hej Jelo, baš mi je drago da si se javila 

Hondica ti je prelepa, mogu samo da zamislim gde ste vas dve sve išle.

Jako mi se dopao taj motor, već vidim gde bih sve mogla da stignem sa njim 

Hvala na onim ćevapima, spasili ste me u poslednji čas 

Pozdravljam celu ekipu pa kad se vidimo da mi ispričate kako je vama bilo !

[makikt 3232 Napisano Octobar 22, 2018]

18.08.2018 subota

 

Kanjon Mrtvice – Rapsodija u zelenom ( negde sam pročitala da je neko napisao a stvarno je tako, videćete)

 

I dalje ne mogu da poverujem da sam tek sada otkrila ovo čarobno mesto neverovatne lepote a tu mi je iza ćoška.

Kada se krene obalom reke Mrtvice par kilometara uzvodno od njenog ušća u Moraču, počinje čarolija.

Sve postaje neverovatno nestvarno. Boje, zvuci, prizori su takvi da ti se čini kao da si u nekoj sasvim drugoj dimenziji, na nekom drugom kontinentu , na drugoj planeti...

Nama malo poznat, ovaj kanjon vanzemaljske lepote turistima iz inostranstva je mnogo poznatiji. Dolaze sa svih strana sveta da ga vide a snalaze se fantastično,  kao da ovim uskim šumskim putićima prolaze svaki dan.

Do kanjona se može doći kada se sa magistralnog puta Kolašin - Podgorica u Međurečju siđe do ušća reke Mrtvice u Moraču.

Samo ušće se može videti i sa magistrale bez silaska a fantastične slike se mogu napraviti iz dvorišta iza kuće moga brata Pere.

Od ušća kada se krene uzvodno prateći tok reke Mrtvice stiže se do kanjona.

Mi smo došli sa druge strane i u kanjon ušli preko drvenog mosta poznatog kao Generalov most.

Pogled na most, reku čija se boja preliva u milion zelenih nijansi i litice Maganika nadvijene odozgo, potpuno ostavljaju bez daha.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kanjon je dugačak 8 kilometara. Staza je obeležena i penje se iznad toka reke Mrtvice prolazeći kroz  čarobnu šumu  obraslu puzavicama i mahovinom.

Ma kažem vam, u pojedinim  trenutcima se osećate kao u Lovu na zeleni dijamant samo što je dijamant svuda oko i ispod vas.

Ne mogu rečima da dočaram moje ushićenje od svih tih prelepih prizora, zvukova i boja koji su me okružili.

Sva čula su se probudila da upijaju svaku sliku, svaki zvuk, svaki utisak a ima ih bezbroj i ne zna se koji je lepši.

 

 

 

 

 

 

 

Prateći oznake na putiću prvo se stiže do kapije želja.

Na ovom mestu ako poželiš iskrenu, čistu želju i baciš kamen u tirkizno zelenu vodu  vila sa Maganika će ti je ispuniti.

Pogledajte kako izgleda Kapija želja.

Ko može i da posumnja na ovakvom mestu da vila ne ispunjava želje. Kako, kada je prizor kao iz bajke tu ispred vas.

 

 

 

 

 

 

 

 

Htela sam da ostanem ovde još malo, možda i zauvek ali je radoznalost da vidim kakve lepote kanjon još krije bila jača pa smo ipak krenule dalje, nas dve...

 

 

 

 

 

Penjući se tako putićem neravnim i klizavim od kamenja i kamenčića ubrzo nailazimo na vodopade. Zovu ih mala Nijagara. Toliko su lepi da prosto mame da im se što više približiš, da osetiš njihovu svežinu i snagu. 

 

 

 

 

A malo dalje ponovo, sada u malo drugačijem obliku,  biserno bela voda se preliva preko oblog kamena podsećajući na bisernu ogrlicu. To su Bijeli Nerini.

 

 

 

 

Fascinantan prizor. Njihova lepota me toliko opčnila da se pokušavajući da napravim što bolju sliku umalo nisam strmoglavila u kanjon.

Ne bi mi bilo žao. Otkriće ovog nestvarnog mesta ispunilo me je ogromnim zadovoljstvom i srećom. Vredelo bi padati niz kanjon zbog toga. Šalim se malo... a jeste predivno.

Ali treba biti oprezan pri hodanju. Staza je uska, na momente ide tik uz liticu a ume da bude klizava.

Videćete šta se meni dogodilo u povratku. Zamalo da se ovo odozgo obistini. Imamo zabeleženo fotografijom kako visim ispod putića niz  strminu. A sve jer sam patikom zapela za kamen i napravila salto preko glave pravo u provaliju. Sreća da je tu ispod bilo neko granje za koje sam se uhvatila i kamen na kom sam se zadržala inače bi me tražili negde dole... u reci.

Ovako je sve prošlo bez posledica osim što sam isprepadala ćerku jer je ona gledala moje preletanje i nestajanje u provaliji. Ne smem ni da zamislim šta joj je sve prošlo kroz glavu dok me nije ugledala kako visim na grani.

Inače u kanjonu u većem delu nema uopšte signala pa ako se odlučite da vidite ovu lepotu pažljivo hodajte ili još bolje idite u društvu.

 

Ja u provaliji 

 

 

 

Ovaj moj skok u provaliju se dogodio u povratku , a sada da vratim dalje na obilazak.

Putić postaje sve strmiji i penje se uzbrdo između stena a kada se podigne pogled, gore Maganik para nebo.

Staza nije previše zahtevna ali se polako prelazi jer se svaki čas zastane da se pogleda i slika tako da traje. Međutim vreme proleti za čas, ni ne oseti se.

 

 

 

Ono po čemu je ovaj kanjon posebno poznat su Mrtvičke grede. To je staza koju je kroz stenu probio general Danilo Jauković da bi napravio put između sela Mrtvo Duboko i Velje Duboko i tako ih povezao. Jako impresivno.

Pogledajte.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle Mrtvičkih greda dolazi se do mesta koje se zove plaža ali zapravo tu nema vode.

Svejedno je lepo i mirno.

Dalje nismo išle. A da smo produžile stigle bi do sela Velje Duboko a dalje se tuda može i do Kapetanovog jezera i Maganika.

Povratak traje kraće , put je već poznat a ide se nizbrdo i ne zastajkuje se kod svake krivine, sada kod svake druge čisto da se utvrdi da nismo nešto propustile da slikamo.

Da nije bilo mog skoka u prazno možda bismo i ranije stigle do drvenog mosta gde je po nas došao Lola da nas vrati do kućice.

Ovako smo malo pažljivije hodale nazad i napravile smo jednu malo veću pauzu za odmaranje i uživanje u prelepoj tirkizno zeleno  laguni.

Pogledajte kako tek ona izgleda.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovako nešto zamišljamo negde deleko u nekim egzotičnim zemljama nama nedostupnim a najčešće ni ne znamo da ovakvu lepotu imamo jako blizu na samo 400 km od Beograda, a samo na par kilometara od mog sela.

I na kraju opet prekrasan drveni most sada već u zalasku sunca.

 

 

 

 

 

 

Sjajan dan, prepun fenomenalnih utisaka, sreće i ogromne sreće.

Dobra vila sa Maganika mi je već ispunila želju!

 

- biće još malo  ...