HILANDAR - prvi put

[maresh 160 Napisano Jun 8, 2015]

Ima li možda neko rešenje za problem prilikom postavljanja fotografija? Poruka koja koja se pojavljuje je:

 

"Taj format slike nije dozvoljen na forumu!

 

Sve fotografije koje su do sada postavljene, nalaze se na Google nalogu. Evo primera, prva fotografija koju pokušavam da postavim ima sledeća svojstva, a sve ostale su iste:

 

file name: 20140808-DSC_9686.jpg

Document type:JPEG file

file size: 126 KB

dimensions: 800 x 536

Bith depth: 8

Color mode: RGB

Color profile: sRGB IEC61966-2.1

[doktor 4802 Napisano Jun 8, 2015]

Ja sam imao isti problem i resio sam ga tako sto sam postavljao manje slika po poruci.

[maresh 160 Napisano Jun 8, 2015]

Ja sam imao isti problem i resio sam ga tako sto sam postavljao manje slika po poruci.

Problem je u tome sto ja od danas ne mogu ni jednu.

[BigRider 1659 Napisano Jun 21, 2015]

Брате Миладине,мало је рећи колико је овај путопис добар,јер си нам изврнуо душу своју на поставу својим начином писања.Импресије твоје,разна осећања,питања,прича самим собом,све си нам то пренео са својим стилом писања и хвала ти на томе.Ми који смо били тамо,знамо о чему говориш,тако да си нам освежио наша сећања. Такође црно беле фотографије су нам само за сећање,јер ми памтимо те боје,мирисе,жегу сунца,благи поветарац...

[Ledu77 46 Napisano Jun 21, 2015]

Брате Миладине,мало је рећи колико је овај путопис добар,јер си нам изврнуо душу своју на поставу својим начином писања.Импресије твоје,разна осећања,питања,прича самим собом,све си нам то пренео са својим стилом писања и хвала ти на томе.Ми који смо били тамо,знамо о чему говориш,тако да си нам освежио наша сећања. Такође црно беле фотографије су нам само за сећање,јер ми памтимо те боје,мирисе,жегу сунца,благи поветарац...

Tако је ...

 

Свака част брате Миладине !!

[maresh 160 Napisano Jun 24, 2015]

Lepe reči hvale braćo moja daju podstrek, ali trenutno imam tehnički problem, ne mogu završiti putopis,  jer trenutno ne mogu fotografije da postavim sa google servera. Ako neko zna rešenje, dobrodošlo, ali ako ga uskoro ne pronađem, nastaviću putopis bez fotografija.

 

Pozdrav svima i hvala. 

[maresh 160 Napisano Avgust 2, 2015]

Obzirom da fotografije više ne mogu postavljati sa postojećeg google albuma, odlučujem da završim putopis rečima. Idemo dalje.

Evo Bogu hvala, završi se i druga poseta Svetoj Gori, a ja ni pisanije pri prvoj poseti nisam završio. Ovaj, drugi put,  putovah sa Noćnim Vukovima iz bratske nam Crne Gore. Putovasmo tako sedam dana i šest noći, zajedno, i blagoslovi me Gospod Bog, te ne videh za to vreme ništa drugo osim većinu naših Svetinja u Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. Rilski manastir u Bugarskoj nam opet izmače! E Vazda ’vakog vremena i ljudi. Živeli po sto svaki!

Život kao život, prođe brzo, mnogo se vidi i prođe, a malo kaže i zapiše, te ja hitam ovoj priči sa Brankom i ostalima, a Noćne Vukove sada prepuštam slavlju i veselju, jer upravo sada u Moskvi, oni dobiše svoj kolorit, svoj ponos, svoje boje. Na zdravlje im, i neka ih Gospod Bog blagoslovi.

 

Pešačismo tako zemljanim putem dalje, te nedaleko od kapije vinograda dođosmo i do blage krivine na desno, zatim blagog uzvišenja, i ne primetismo,  pričajući tako svako svoja iskustva u čitanju knjiga i spisa o Svetoj Gori, jer verujte, uglavnom se tokom šetnji do istočne luke pričaju priče ovakve tematike, i slične, te odmah spazišmo more sa pustom i zakrivljenom obalom na levo, tamo prema manastiru Svetog Vasilija, čiji se obrisi u daljini ocrtavaše, kao još uvek nešto nepoznato, nešto što ćemo upoznati kada kročimo pred drvena vrata, pred veliku, i u velikoj meri devastiranu svetinju.

 

Sa desne strane obris starih zidova, više bih rekao ostataka nekog pratećeg objekta, koji je tajnu svoje namene poverio samo onima do kojih je sada teško dopreti, više umno no fizički.

 

Sa leve strane, kako se spustišmo prema malom i ne tako dugačkom molu, snimih dva drvena čamca, jedan pored drugog, sa istaknutim rebrima, svaki je svoju glad za morem i to bez stida, više skromno i skrušeno krio pred objektivom moje kamere. Kod Nikona izgleda nema ni oprosta, a ni milosti. Japanska odrečnost, minimalizam i sterilnost. Jedino toplina kreacije autora ponekada pobedi. 

 

Kako se udaljismo prema manastiru Svetog Vasilija, hodeći po pesku pored mora, slika prilika mi ne dade oprosta da tako lako zaboravim one stare ruševine koje spazih na početku susreta sa morem, te ih sada spojih zajedno, ponovo sa morem , ovaj put i sa belim kamenjem. Moram vam reći tajnu,  kada je Bog stvarao obalu Grčke, Albanije, Crne Gore i Hrvatske, verovatno je mislio na jedno, međutim različitost samo u veri, veoma lako ubedi čovečanstvo da granice u istinu i postoje. 

 

Manastir Svetog Vasilija sve nam je bliži, kako hodismo obalom prema njemu. Moram vam u istinu spomenuti nešto. Kako ko dođe u Hilandar, tako mu se u gostoprimnici predoči da je kupanje u moru na obalama Svete Gore zabranjeno, nije blagosloveno. Međutim, pri mojoj drugoj poseti Hilandaru, dok sam se šetao ovom obalom, video sam ljude kako bosih nogu i zavrnutih pantalona stoje u plićaku i tobože rashlađuju se, umorili se ljudi od šetnje pri jarkom suncu, što bi jedna baka koju spomenuh ranije rekla, izdurat’ se ne mere! I to naši ljudi! Šta reći braćo? Kako li se tek moralom nose, dok su van Svete Gore?

 

Ostavimo moralisanje za nekog ko stvarno vodi brigu o tome, vratimo se našoj priči.

Ne može se čovek u istinu dugo zadržati na suncu u doba dana kada je sunce najjače. Pre prilaza manastiru Svetog Vasilija postoji jedan mali bunar, sa nastrešnicom i klupom za predah. Ne znam da li u njemu ima vode, mislim da je tada neko čak i rekao nešto u vezi vode, ali se ne sećam, znam samo da je nismo pili. Valja sa sobom uvek poneti vode, jer put od manastira Hilandar do istočne luke ima dužine oko 4 kilometra. Hodanje u podnevnim satima za neke može biti naporano bez vode.

 

 Evo sada pogledah u imenik, naš sarajlija se zove Nebojša. Eto tako.

Manastir Svetog Vasilija i nije u stvari manastir, već skit. Skitovi u stvari predstavljaju skup kelija, koji su se u nekim slučajevima proširili do razmera manastira. Svetoandrejski skit pokraj Kareje, grada i administrativnog centra na Svetoj Gori, je recimo veći od mnogih manastira, ali je svakako u rangu skita. U skitovima žive manja monaška bratstva kojima upravlja ''Dikej'' (''dikastis'' na Grčkom znači ''SUDIJA'') sa svojim pomoćnicima. Članovi bratstva skita imaju zajedničku crkvu ''KIRIJAKON'' za zajednička bogosluženja. Pored toga svaka kelija poseduje sopstvenu kapelu. Inače skit Svetog Vasilija podiže kralj Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, negde oko tridesetih godina četrnaestog veka, mada imam i nezvaničnu informaciju da je u toku restauracija ovog skita, finansirana od strane Ministarstva za kulturu Srbije, ali pošto evo i sada, drugi put zatekoh nepromenjeno stanje za dve godine, jasno je kako radovi teku.

 

Moram napomenuti da kako smo odmicali dalje, mali Boro, sin Brankov, je sve više pokazivao zanimanje za moj fotoaparat. Večeras , kada se budemo šetali ponovo ovom rutom, Boro će sam napraviti nekoliko lepih fotografija. Prilaz glavnim vratima. Inače verujem da se jedino duh istorije može osetiti ako se istinski čovek zapita koliko je sve ovo vremešno ili rukom dodirne kameni zid. Tim dodirom primamo slike iz vremena života ove zajednice. Ako ruku kojim slučajem duže zadržimo na kamenu, sigurno ćemo i vizuelno videti jedan od detalja iz života monaha iz vremena dok je ovde život još bujao. Sa leve strane od ulaza se može i odmoriti. Zanimljiv je sto od kamena. Sa ovog mesta se pruža pogled prema istoku, mogu se videti i konture pastelno zelenog oblika u daljini, što nesumnjivo podseća na ostrvo Tasos. Odmor na ovoj klupi je jedino opravdan ako se radi o večernjoj ili jutranjoj poseti skitu Svetog Vasilija, svi ostali pokušaji nisu preporučljivi.

 

....krenusmo nazad, prema Hilandaru.