Road Trip Europe

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 4, 2014]

U oktobru 2010. drugar i ja smo krenuli na "malo" dužu turu. Iako smo putovali automobilom, suština je u vožnji, putevima i drumskom obilasku Evrope. Nadam se da neće biti shvaćeno kao OFF-TOPIC.

 

Polazak iz Bloka zakazan za 6. oktobar, stvari spakovane i sva dokumenta spremna. Automobil koji će nam narednih 19 dana biti druga kuća je Toyota RAV4 2.2 dizel 2007. godište sa nekih 40-ak hiljada na satu. Iako sam veliki hejter dizela, ovo je bio sasvim solidan izbor za predstojeći put.

 

Prva stanica: Kurtea de Arges, Rumunija. Malo mesto u južnom podnožju Karpata i početna tačka za put koji je Klarkson nazvao najboljim putem na svetu - Drumul Naţional 7C Transfăgărăşan. Put sa kojim je mnogo ljudi sa foruma već na TI.

 

Spavanje u hotelu u Kurtei i rani polazak na sever sutradan. Već preko 1000m nadmorske visine vreme postaje maglovito i ne ostavlja nam previše prostora za uživanje u pejzažu. Uz činjenicu da je RAV4 potpuno pogrešan auto za brze planinske puteve, vožnju kroz Karpate ne bih mogao nazvati nezaboravnim iskustvom.

 

Severno od Karpata vreme se razvedrava i regionalnim putevima nastavljamo ka granici sa Ukrajinom do koje stižemo oko 1830 local. Putevi kroz Rumuniju su pristojnog kvaliteta bez primetnog prisustva saobraćajne policije.

 

 

 

Plan je bio da se do kraja tog dana stigne u Kijev. Na papiru je izgledalo realno, ali u praksi baš i ne. Spora vožnja kroz Rumuniju, očekivana birokratska sporost na granici i loši ukrajinski putevi dodali su nekoliko sati na ionako nategnuta vremena tako da u hotel u Kijevu stižemo tek oko 0330.

 

 

Taj južni deo ukrajine nismo uspeli da sagledamo jer je već pala noć. I pored 4 GPS uređaja, na dva mesta smo na očajnom ruskom pitali lokalce za pravac, čisto da potvrdimo da se krećemo u pravom smeru i ljudi su bili veoma raspoloženi da pomognu. +1 za slovensku braću. Rumunsku vinjetu smo platili oko 4 evra, a u Ukrajini nema putarine.

 

Hotel, kako se ispostavilo, i nije baš bio hotel u pravom smislu te reči ( ), ali je bar bilo jeftino...

 

Pred nama su bila dva dana u Ukrajini i trebalo ih je kvalitetno iskoristiti...

 

GPS ruta:

Dan 1

Dan 2

Dan 3

 

 

Dva dana za grad veličine Kijeva je naravno malo, ali znali smo tačno šta nas zanima pa nismo gubili vreme. Hotel nam je bio u Nivkiju, zapadnom predgrađu, prilično daleko od centra. Prva lokacija sa spiska je bio Muzej drugog svetskog rata (Национальный музей истории Великой Отечественной войны 1941-1945 годов). Smešten na desnoj obali Dnjepra, muzej je organizovan kao veliki memorijalni park u čijem centru se nalazi impozantna statua «Родина-мать», majka otadžbina u slobodnom prevodu. Spomenik sa svojom visinom od 62m i sovjetskom estetikom jednostavno ostavlja bez daha. Bar mene. U okolnom parku je sovjetska vojna tehnika iz vremena II svetskog rata, ali i moderne stvari. Odlična je postavka WWII tenkova, ako neko trenutno igra World Of Tanks znaće o čemu pričam. Imaju čak i IS-3 . U posebnom objektu je izdvojena spomen-prostorija koja priča o događajima iz intervencije SSSR-a u Avganistanu.

 

 

U neposrednoj blizini, svega par stotina metara dalje je glavna atrakcija Kijeva - Lavra. Obilazak smo nekako otaljali (jer nas i nije zanimalo, a vremena malo). Kratka vožnja preko jednog od brojnih mostova, povratak na desnu obalu i parkiranje blizu Muzeja Černobila. Muzej svedoči o hororu katastrofe koja se dogodila u Černobilskoj Nuklearnoj Elektrani 1986. godine i još uvek nedovoljno shvaćenim efektima, ali pre svega o herojstvu pojedinačnih ljudi koji su se angažovali na lokalizaciji posledica.

 

Kijev je veliki grad, sa svim standardnim saobraćajnim problemima, ali za razliku od BG-a ima metro, a cena je 20din. (RSD). Ne znam kako glavni trg - Majdan Nezavisnosti izgleda danas, posle onog nasilja iz februara, ali 2010.-e je bilo vrlo pristojno. Trg je vrlo lep, oivičen skupim hotelima sa prelepim dugonogim Ukrajinkama koje obožavaju minimalne suknje i maksimalne štikle.

 

Sutradan smo imali zakazan obilazak Černobilske atomske elektrane i ZONE isključenja koja ga okružuje, sa sve Pripjatom. U Zonu se može ući samo preko ovlašćenih agencija i prolaze se dve Kontrolno-propusne tačke (zvuči zajebanije nego checkpoint). Na izlasku se radi merenje ličnog nivoa radioaktivnosti... Sama Zona je priča za sebe, Net je pun podataka pa koga zanimaju detalji lako će naći. Pripjat (mesto gde su živeli zaposleni u elektrani) je zamrznut u vremenu, tačnije u 1986. godini. U školi se i dalje mogu videti dnevnici sa imenima dece i pesmama na zidu, iako tamo niko ne živi već 24 godine.

 

 

 

 

Priča o Zoni je mnogo duža od zone interesovanja ovog foruma... Neverovatno tužno mesto. Mislim da je od 2014.-e ponovo ukinuta mogućnost posete.

[aca-pn 6140 Napisano Avgust 4, 2014]

Procitao sam sve sto sam nasao o Pripjatu i Cernobilu, daj jos slika i licnih utisaka, verujem da je bas jako iskustvo.

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 4, 2014]

Тихо је. Врло је тихо.

У пар наврата сам се мало одвојио од групе тако да не видим и не чујем никога. Потпуно си окружен природом која незаустављиво "једе" остатке града. Траву нико не коси, дрвеће нико не орезује, а зграде наравно нико не поправља. Почетком деведесетих је покрадено све што је вредело. Са распадом СССР-а распао се и надзор над Зоном па су банде износиле било шта су могли да продају. Посебно су на цени били радијатори који су вероватно завршили широм државе. Иако су несумњиво контаминирани.

У ваздуху нема радијације, али је зато има на предметима. Нормално зрачење је од 0.12 до 0.20 микросиверта на час, док поред реактора IV иде и до 1. На возилима која су ту остављена након ликвидације као и на маховини често иде и преко 10. То су све очитавања са гајгеровог бројача који смо носили са собом.

У Зони смо имали и ручак, а домаћини тврде да се храна доноси споља.

Ја ипак из главе нисам могао да избацим пожртвовање људи, такозваних ликвидатора који су довожени са свих страна СССР-а како би радили на санацији штете и изградњи великог бетонског саркофага који је у рекордном року изграђен око реактора IV. Споменик њима се налази у Москви, на гробљу Митино и то ћу свакако посетити кад следећи пут одем.

Саркофаг се тренутно распада и траје процес изградње новог покрова, у сарадњи са Французима, али због огромне корупције то све иде јако полако.

 

 

[dvlns 12824 Napisano Avgust 4, 2014]

Svaka cast. Kakav je osecaj nakon posete Cernobilu? Da li si razmisljao "sta ako sam se kontaminirao" i slicno i ako te je mucilo do kada te je mucilo razmisljanje "mozda nisam trebao ici tamo".

 

Kako sam delimicno upoznat kvalitetom tvojih fotki nadam se da ce ih biti jos sa isto ovako dobrim opisima.

[spanta 199 Napisano Avgust 4, 2014]

Kam slika IS-3-jke?

[DjordjeMijailovic 2624 Napisano Avgust 4, 2014]

Zamolio bih da kada budes u mogucnosti malo vise napises o cenama i proceduri za posetu. Dobijate li zastitna odela pri poseti?

[Spajk 827 Napisano Avgust 4, 2014]

To je bilo 2010,ne verujem da ce Ukrajina biti turisticka destinacija sledecih xx godina..

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 4, 2014]

Нема проблема са контаминацијом. У самој Зони ниво зрачења је практично нормалан. Електрана је радила још дуго након хаварије, мислим све до 2006-е године. Зрачење постоји у земљи, маховини и стварима које нису опране, али су кише за последњих 28 године опрале доста тога. Е сад, што ће земљиште остати радиоактивно још хиљадама година, то је друга прича. Постоје неки планови да почну са гајењем уљане репице за производњу биодизела.

Тачно се зна безбедна доза зрачења тако да за посету Зони нема никаквих проблема, нити су потребна било каква заштитна одела. Ипак, на изласку су сви дужни да прођу кроз неки уређај-скенер који мери зрачење, вероватно да установи да нисте покупили нешто на себи, одећи или обући. Мени се упалио на ЖУТО и у тој секунди сам се стварно шлогирао, а живот ми је прошао кроз главу... Ипак, рекоше ми да то уствари пробија светло из ознаке за зелено-све чисто.

Не сећам се цене, мислим да је било испод 100€ за целодновну посету са транспортом од/до центра Кијева, водичем и ручком. Било је неопходно унапред се најавити.

 

Војни музеј у Кијеву треба да посети свако ко је играо WoT. Има свашта, погледајте на нету. ИС-3 је свакако MOTHERFUKCER!

 

 

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 4, 2014]

Posle dva dana u Kijevu produžavamo na sever, ka Minsku. Put vodi prego Černihiva i Homelja i znatno je bolji od onog zapadno od Kijeva. U svakom smeru po dve trake bez bankine izmedju. Malo autobusa je po putevima jer se po Ukrajini uglavnom putuje vozom. A tako je i u dobrom delu bivšeg SSSR-a. Mnoge lokacije krase spomenici pobedi u Velikom Otadžbinskom Ratu. Na celom evropskom postsovjetskom prostoru su veoma ponosni na uspehe Crvene Armije. Na zgradama su parole, a na trgovima veliki i odlično održavani spomenici. Na nekim mestima se mogu videti i originalni tenkovi iz tog perioda, uglavnom T-34. Svi su naravno besprekorno čisti i bez ijednog grafita. Uporedjivanje sa Srbijom dolazi samo po sebi. Kako bi to kod nas izgledalo mogu da zamislim.

Po putevima se uglavnom vidjaju polovna nemačka vozila i dosta novijih japanaca. Ovaj deo Ukrajine je jedna velika ravnica prošarana retkim šumama i manjim rekama.

 

Do Beloruske granice smo stigli po planu, ali iako je na celom prelazu bilo samo nekoliko vozila čekali smo preko sat vremena. Po proceduri prvo prolaziš jednog vojnika koji baci pogled kroz prozor i napiše ti neki talon. Zatim prolazis kontradiverzioni pregled, policijsku i carinsku kontrolu i na kraju predaješ talon koji si dobio na početku. Svaka stavka traje minimum 7-8 minuta.

 

 

 

Belorusija je potpuno ravna zemlja, ravna kao tiganj. Vozimo prema Minsku odičnim putevima. Belorusija je u SSSR-u bila nešto kao Slovenija u SFRJ - bogatija i razvijenija.

 

 

Četrdesetak kilometara južno od Minska je etno selo Dudutki u kome je rekonstruisan život u Belorusiji 19. i početka 20. veka. U GPS-u nismo imali preciznu kartu Belorusije, ali uz konsultovanje Google Maps-a i još neka snalaženja uspeli smo da ga zabodemo bez ikakvih problema, iako smo došli iz skroz suprotnog smera od onog na zvaničnoj prezentaciji , samo da bi otkrili da smo zakasnili. Došli smo 15 minuta pred zatvaranje. Da se ne bi smorili, u itinerer smo ubacili etno-kafanu par kilometara od ulaza u Selo.

 

 

Probali smo lokalne đakonije, koje su uglavnom zasnovane na krompiru i produžili još pola sata do Minska. Za razliku od Kijeva koji je sav u bilbordima i u kome je "odvratni zadah kapitalizma" veoma izražen, Minsk me podseća na Beograd iz sredine 90-ih. Duh SSSR-a tamo i dalje živi, Lukašenko je na državnoj televiziji zastupljen više od Velikog Vezira na RTS-u, a hotelski enterijer je iz doba Brežnjeva. Na recepciji dobiješ potvrdu da si platio sobu, a na svakom spratu je babuška koja ti izdaje ključ i koja je zapravo gospodar svog sprata. Uveče smo prošetali po gradu, švercovali se u GSP-u, a neki alkos je pokušao da mi proda lubenicu ( ). Za hard core ljutitelje sovjeCke ere, Minsk je must see.

 

 

 

 

Sutradan nastavljamo ka Litvaniji. Mala i sređena država. Ne podnose Ruse. Njihov pogranični policajac fura neku hipstersku frizuru, fazoniranu bradu i mogao bih potpisati da se osećao na travu...

 

GPS ruta:

Dan 4

Dan 5

[Sr3ck0 2224 Napisano Avgust 4, 2014]

Врло необично путовање...

[Mediterraneo 1756 Napisano Avgust 4, 2014]

Sjajno kolega Fotografije su izuzetne

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 5, 2014]

11. октобар, рана јесен на северној полулопти. Може бити очајно, мокро, магловито, клизаво, хладно, депресивно... Али нас прати добра срећа и Европа нам показује најлепше од себе. Плаво небо, покоји облак додаје контраст, а јаке јесење боје појачавају напад на чула. Температуре су таман такве да климу уопште не укључујемо, а не морамо ни јакне да носимо.

У принципу возимо поштујући ограничење брзине. Не журимо се. Одговара нам тај темпо. А и дизелчини под хаубом. Другар вози 95% времена, а мој посао је навигација. И то функционише одлично. Ту поделу нисмо мењали ни на следећим путовањима.

 

У хотелу имају једну занимљиву појаву. Свака соба садржи радио апарат који не може да се искључи, може само да се утиша. Туда ваљда иду саопштења политбироа. Шефица спрата је још тада, 2010-е имала свој таблет. Мислим, "таблет".

 

 

Сећам се да је доручак био очајан, а особље нељубазно. Осетих се као у Србији. Заправо, где год сам путовао по Русији храна је била очајна. Пецива су им таква да се питам како не избије револуција, а од млевеног меса ми је чудно да још нису изумрли. А за доручак углавном једу пирошке: млевено месо у пециву.

 

Од Минска до Литванске границе је аутопут, села су лево и десно уз аутобуску станицу код сваког искључења. Белорусија је врло чиста земља. Питам се зашто Србија није...

 

 

 

 

Од границе до Виљнуса има само пола сата вожње. Возимо право у центар, шетамо се по улицама и тргу, а затим пењемо на Gediminas' Tower одакле пуца фин поглед на доњи град. Архитектура и људи су приметно другачији у односу на претходне државе. Жене су, да се културно изразим, округлије. Данак исхрани која се заснива на кромпиру.

 

 

 

 

Сат и петнаест минута и 100Км до Каунаса, другог по величини града у Литванији. Пола сата шетње по центру и главном улицом. Ништа претерано занимљиво. Ипак, као просечан Србин, поново примећујем да нема смећа по улицама. А ни AirMax није популаран као код нас. За Фила папуче је већ било хладно.

 

 

 

 

GPS ruta:

Dan 6

 

Дан завршавамо у Клаипеди, на обали Балтичког мора. Фин безлични хотел (баш како ја волим) буквално на завршетку ауто-пута, 100м од обале. Ту, на рецепцији, упознасмо лепу младу Рускињу, због које сам годину и по касније поново дошао у Клаипеду...

[DorćolAC 216 Napisano Avgust 5, 2014]

Ovaj (dramski) zaplet (sa mlađanom i lepom ruskinjom) već obećava ne samo odličan putopis nego i zanimljivu novelu u nastavku priče. Sa zadovoljstvom i dallje pratim!

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 5, 2014]

Ujutru, nakon uništavanja odličnog švedskog stola, obilazimo centar Klaipede, udaljen nekoliko kilometara. Naravno, krenuli smo kolima i uleteli pravo u parking zonu sa naplatom. Prva stavka: KGB-ov podrum i soba za "saslušanje". Pošto Litvanci hejtuju Ruse, zadržali su sve ono najgore što ih na njih asocira. U pitanju je jedna prostorija u podrumu zgrade današnje carine. Na prijavnici smo se malo natezali oko toga da li je ta spomen soba uopšte tu, ali kad su videli da smo ozbiljni prihvatili su da nas provedu.

Spuštamo se kolima oko 1.5 Km ka centru grada, ali ovaj put pazimo gde parkiramo. Ostavljamo auto na privatni parking stambene zgrade, dosta je bilo rasipanja. Razgledamo nekoliko centralnih ulica, očekivano vrlo čistih. Jedan od balkona na glavnom trgu je poznat po tome što je sa njega Adolf Hitler održao govor 1939. godine, jutro nakon preuzimanja grada. To je bilo i poslednje preuzimanje neke teritorije pre početka rata.

 

 

 

 

Raspitujemo se za red vožnje trajekta, uzimamo stvari iz hotela i krećemo dalje. Trajekt, koji smo platili 12 evra, vozi 500m preko lagune do Kurške kose, 98Km dugačkog i vrlo uskog parčeta kopna koji razdvaja lagunu od otvorenog mora. Severni deo pripada Litvaniji, a južni ruskoj eksklavi Kalinjingrad.

Kurska prevlaka je dom najvećim pokretnim peščanim dinama u Evropi. Prosečne su visine 35 m, a pojedine dosežu visinu i od 60 m.

 

Najveći grad na prevlaci je Nida, omiljeno odmaralište u koje često dolaze litvanski i nemački turisti. Severna obala Kurske prevlake je puna plaža za turiste. I ruska i litvanska strana prevlake su nacionalni parkovi.

 

 

Prolazak ovuda je jedan od najlepših momenata celog putovanja. Možda najlepše mesto su peščane dine severno od Pervalke. Pejzaž ostavlja bez daha. Izdvojeno je i bez mnogo ljudi, bar van sezone. Svakako preporučujem za posetu.

Uz cenu trajekta plaćamo i takse za prolazak kroz nacionalni park: Litvancima 8€, a Rusima 5€.Obišli smo i istočnu stranu koja gleda na lagunu i zapadnu koja gleda na Baltik.

 

 

 

Na samom jugu litvanskog dela je vrlo šarmantan gradić Nida. U lokalnoj pošti popunjavamo razglednice i šaljemo ih za Srbiju. Po gradu se skoro niko ne šeta, ponovo to pripisujem našem dolasku u oktobru. Verujem da ovo naselje u špicu sezone prosto vri.

 

 

 

 

 

 

Relativno kratko zadržavanje na granici sa ruskom oblasti Kalinjingrada moglo je vrlo lako da se produži i na nekoliko dana jer naoružani vojnici nisu baš imali razumevanja za moju potrebu da fotografišem zastavu majke Rusije. Tad sam ipak naučio da na i oko graničnih prelaza držim foto opremu spakovanu i dalje od vidnog polja službenih lica.

Opet smo u "ćirilici". Ruski deo zemljouza je manje eksploatisan i vozimo se kroz zaista netaknutu prirodu. Redom prolazimo mesta Морское, Рыбачий i Лесное. Oko 14 sati ulazimo u Kalinjingrad i idemo pravo na obalu, u Музей Мирового океана samo da bi otkrili da je u muzeju tehnički dan. Drugim rečima muzej je zatvoren. Šta je tu je, prelazi se na Plan-B: Bunker Muzej - podzemno komandno mesto tokom bitke za Königsberg/Kalinjingrad nemačkog generala Ota fon Laša. I on je zatvoren pa se povlačimo na rezervni položaj - u kafanu! Klasičan ruski restoran sa "linijom". Ovaj i nije baš bio jeftin, ali je soljanka bila odlična.

Kratak citat iz Wikipedie:

"У Другом светском рату Кенингзберг је тешко бомбардовала савезничка авијација. Црвена армија је овде продрла крајем августа 1944. Немачко становништво је, у страху од освете, углавном избегло према централној Немачкој, или је касније депортовано. Уговором у Потсдаму Источна Пруска је подељена тако да је њен северни део припао Совјетском Савезу (Совјетској Русији од 1946), а јужни Пољској. У совјетски део се населило становништво из Совјетског Савеза, углавном Русије, а имена топонима су промењена. Област и њен главни град су 1946. добили име по председнику Врховног совјета СССР Михаилу Калињину."

 

Pošto smo izduvali za muzeje posetili smo spomenik kosmonautima, zgodno lociran blizu kafane u kojoj smo ručali. Kalinjingrad je bio/jeste dom za nekoliko poznatih kosmonauta, medju kojima i je Aleksei Leonov, koji je 18. marta 1965. postao prvi čovek koji je boravio u otvorenom svemiru.

 

Muzej svetskog okeana i Muzej-podmornicu B-413 prebacismo za sutra.

Auto smo parkirali u zatvoreno dvorište vrlo pristojnog pansiona u kom smo rezervisali smeštaj, a sebe parkirasmo za šank lokalne pivnice.

 

GPS ruta:

 

Dan 7

 

[bojan transalp 187 Napisano Avgust 6, 2014]

Odlicnoooo, nego sta je bilo sa onom lepom ruskinjom;-)

[korniSh1 363 Napisano Avgust 6, 2014]

Sjajno!

Pratim!

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 6, 2014]

Ujutru smo imali više sreće sa Muzejom Svetskog Okeana, ulazimo u podmornicu (foxtrot class po NATO klasifikaciji) i prolazimo pored još nekoliko brodova. Šteta što nismo imali više vremena, morali smo preskočiti obilazak broda Ви́ктор Паца́ев, vrlo značajnog za Sovjetski svemirski program.

 

Pošto smo ovaj muzej planirali za prethodno popodne morali smo malo da ubrzamo, ali u podmornici izgubiš osećaj za vreme. Dobra stvar je što smo generalno smeštaj rezervisali dan za dan i nismo osećali imperativ da negde moramo stići inače propade rezervacija. To je jedna od velikih prednosti "road trip"-a u odnosu na avion/voz/bus ili ne-daj-bože paket aranžman.

 

 

 

Po originalnom planu ovaj dan je trebao biti završen u Gdanjsku, udaljenom od Kalinjingrada nešto preko 160Km, ali smo rešili da malo modifikujemo, kroz Gdanjsk samo prodjemo, a zakuntamo u Osvjecimu, na jugu Poljske. Shvatili smo da će biti suviše "mainstream" za nas.

Majci Rusiji kažemo До свидания, prelazimo u Poljsku i za manje od dva sata ulazimo kolima u centar Gdanjska. Glavna ulica izgleda sjajno. Grad ima mnogo građevina u tradicionalnom nemačkom gotičkom stilu gradnje, posebno iz vremena Hanze. Većina znamenitosti je u Dugoj ulici (Ulica Długa) i na Dugom trgu (Długi Targ). Značajna je Neptunova fontana na Dugom trgu. Jedna od najvećih atrakcija je prolaz Zlatna vrata (Złota Brama). Poznata su i Zelena vrata (Brama Ziełona). Najpoznatija crkva je konkatedrala sv. Marije. To je najveća crkva na svetu građena od cigle (dugačka 105 m). Građena je u stilu baltičke gotike.

 

1980. je u brodogradilištu osnovan prvi nekomunistički sindikat Solidarnost čiji vođa je poznati borac protiv komunizma i kasniji predsednik Poljske Lech Wałęsa koji je radio u brodogradilištu. Solidarnost je 1989. pokrenula masovne proteste koji su doveli do pada komunističke vlasti. Time je iz Gdanjska krenuo masovni pokret koji će dovesti do sloma komunizma u istočnoj Evropi.

 

Uz malo rasprave izmedju Garmina i iGo-a () izlazimo iz Gdanjska na teži način. Ispred nas je još oko 7 sati vožnje do Osvjecima, poznatog po nacističkom logoru Aušvic.

 

U Osvjecimu smo nasli hotel na samo 200 metara od ulaza u logor Aušvic. Ako idete u obilazak logora i imate samo jedan dan, ovaj hotel je odličan izbor, ima parking, sasvim je pristojan, a nije ni skup. Tura obilaska logora se sastoji iz dva dela, prvo Aušvic-1, a zatim Birkenau. Najefikasnije je ići plaćenom turom koje počinju na svakih sat vremena. U toj varijanti nakon obilaska Aušvica obezbeđen je šatl-bus koji vozi do oko 2.5-3Km udaljenog logora Birkenau.

 

 

 

 

 

Po završetku obilaska sedamo u Toyotu i polazimo ka Berlinu. Deo rute koji prilično brzo prelazimo, za oko 5-6 sati. U Poljskoj smo na jednom mestu platili klasičnu putarinu, a u nemačkoj ništa, mislim da oni tu taksu naplaćuju kroz cenu goriva. Rezervisali smo hotel u južnom delu grada, relativno bilzu aerodroma Tempelhof. Prvo što mi je u Nemačkoj upalo u oči, ali me ipak nije iznenadilo, je broj Turaka. Svuda su. Prodavnice, pekare, kiosci... uglavnom to oni drže. Za večeru smo pojeli po doner, prošetali se malo po okolini hotela i legli da spavamo.

 

Ujutru smo kolima krenuli u jugozapadni deo Berlina, Gatow. Tamo se na zatvorenom aerodromu nalazi Luftwaffenmuseum der Bundeswehr - Muzej vazduhoplovstva nemačkih oružanih snaga.

 

Muzej ima fantastičnu postavku izloženu delom na platformi, a delom unutar nekoliko hangara. Ljubitelji (i poznavaoci) vazduhoplovstva ovde mogu da provedu ceo dan i da ne vide sve. Mi smo došli na dva sata, a ostali smo bar četiri. Ostali bi i duže, ali čekalo nas je još lokacija. Odluka da uštedimo dan u Gdanjsku i prebacimo ga na Berlin se pokazala vrlo smislenom.

 

 

 

Pravo iz muzeja produžavamo u centar Berlina: čuveni Checkpoint Charlie. Danas je to jedno od najposećenijih mesta u Berlinu koje opsedaju turisti sa svih strana sveta. U neposrednoj okolini su brojne prodavnice suvenira koje po paprenim cenama prodaju replike sovjetskih vojnih oznaka, zastavice i slične gluposti. Toyotu ostavljamo u podzemnoj garaži (ode još desetak evra ), pravimo nekoliko fotografija čuvenog prelaza između Istočnog i Zapadnog Berlina i peške obilazimo ostatak centra. Jedan kilometar dalje je lokacija na kojoj se nalazio Führerbunker, gde je Führer proveo poslednje sate. Odličan opis tih poslednjih dana možete videti u filmu Der Untergang. Zanimljivo da se samo 100m od bunkera nalazi memorijal postradalim jevrejima. Drugačiji spomenik od onoga što većina ljudi očekuje.

 

Brandenburška kapija i zgrada Rajhstaga su udaljene samo nekoliko minuta peške. Nastavljamo čuvenom ulicom Unter den Linden do TV tornja u nekadašnjem istočnom Berlinu.

 

 

Tu hvatamo metro koji je neverovatno skup (2.1€) nazad do parkinga i produžavamo u hotel. Ipak, pre odlaska u hotel, na zgražavanje prolaznika, popeli smo Toyotu sa BG tablicama NA trotoar čekpointa, spustili prozore i pustili BgSindikat.

 

GPS ruta:

Dan 8

Dan 9

Dan 10

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 7, 2014]

16. oktobra ujutru, posle doručka u pekari Izmir, napuštamo Berlin i ponovo vozimo na sever. Prvi današnji cilj se nalazi na ostrvu Usedom u baltičkom moru.

 

 

Samo ostrvo nam nije interesantno, već selo Peenemünde. Tu se tokom WWII nalazio nemački raketni centar. Peenemünde je rodno mesto čuvenih V-1 i V-2 raketa. Moderni ruski i američki kosmički program imaju direktne pretke u nemačkoj V-2 raketi. Danas se tu nalazi odličan tehnički muzej posvećen istraživanju i razvoju raketne tehnologije. Muzej je za svaku preporuku.

O istraživačko-razvojnom centru u Peenemünde-u sam čitao još kao dete. Ne mogu baš da kažem da sam ceo život maštao da odem tamo, ali sam ga bio svestan i kad se ukazala prilika za posetu nije bilo šanse da je propustim. Jedna od boljih stvari na putovanju.

 

 

 

Oko 1630 krećemo za Kiel.

Iz Wikipedije>> Кил (нем. Kiel), је град у Немачкој, и главни град савезне државе Шлезвиг-Холштајн. Кил је велика лука на Балтичком мору, повезана на западу са Северним морем Килским каналом.

 

Налази се на источној страни основе полуострва Јитланд, у заливу Кил, на југоистоку Балтичког мора.

 

Већим делом (80%) град је уништен бомбардовањем у Другом светском рату. После рата је поново изграђен, а овде су се доселиле многе немачке избеглице са истока. Данас је бродоградња поново најважнија индустрија у граду.

 

 

 

Osnovni motiv je obilazak spomenika nemačkoj mornarici u Labou, 15-ak kilometara severno od Kila. Ispred spomenika je izložena i U-boat 995, Type VII C. Podmornica je naravno otvorena za obilazak pa ulazimo unutra. Type VII C je najmodernija WWII podmornica, ne računajući Type XXI koji nije stigao da uđe u operativnu upotrebu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Iz Laboa se vraćamo u Kiel na pola sata pa pored Hamburga produžavamo za Bremerhafen.

 

Veći deo grada je uništen u Drugom svetskom ratu, ali su luku saveznici namerno poštedeli da bi im služila nakon rata. Godine 1947. grad je postao deo nemačke savezne države Bremen, i uzeo staro ime Bremerhafen.

U Hamburg uopšte nismo ulazili jer za to nije bilo vremena, ali smo svejedno upali u gužvu na autoputu i izgubili bar 30 minuta. Stižemo u Bremerhafen oko 16:30 i parkiramo se tačno ispred Pomorskog muzeja u kome je izložena i podmornica Type XXI. Dok su podmornice tog vremena zapravo bili površinski brodovi sa mogućnošću da zarone kako bi izbegli otkrivanje ili napad, Tip 21 je od starta dizajnirana da bude primarno korišćena pod vodom.

 

Odmah pored muzeja je i i KlimaHaus koji zbog nedostatka vremena nismo obišli, a da budem iskren nisam ni ukapirao šta je tačno u pitanju. Znam samo da su mi svi rekli "E TO TI JE VRH".

Dan završavamo u Ibbenbüren-u koji je zgodno lociran za sutrašnji obilazak Holandije, Belgije i Luxemburga...

 

 

Jak doručak u Ibenbirenu kod naših domaćina je bio odličan uvod u celodnevnu vožnju po razvijenoj zapadnoj Evropi. Putem E30 vrlo brzo ulazimo u Holandiju. Da nije bilo nekoliko tabli pored puta i NL oznaka na kolima prelazak granice ne bi ni primetili.

 

Ispred Apeldorna skrećemo na jug i vozimo putem A50 prema Arhemu i Nijmegenu. Ova dva grada su nam bila posebno bitna zbog čuvene Operacije Market Garden (17–25 September 1944).

 

Glavni cilj operacije je bilo zauzimanje mostova na glavnim rečnim tokovima na teritoriji Holandije pod nemačkom kontrolom, kako bi se omogućio brz prodor savezničkih snaga u samo srce nacističke Nemačke i rat priveo kraju do Božića.

Ovaj reon je dosta dobro obrađen i u prvom Battlefield-u koji smo intenzivno igrali 2003.-2004.-e kao i u zaista sjajnom filmu A bridge too far iz 1977.-e. Jednostavno, morali smo preći preko mostova na kojima je SS ponovo objasnio englezima kako se ratuje.

 

Pored samog mosta u Arnhemu nalazi se mali spomen-muzej sa osnovnim informacijama o događajima iz 1944., dok se veći muzej nalazi van grada i njega nismo imali vremena da posetimo. Ostavili smo ga za sledeći put, na kom ćemo, nadam se, obići plaže Gold, Juno, Omaha, Sword i Utah u Normandiji.

 

Napravili smo jedan brzi krug po gradu i produžili još 16Km južno, do centra Nijmegena.

 

Prošetali smo se malo uz reku i fotografisali pored poznatog mosta:

 

 

 

 

 

 

Krajnja destinacija ovog dana (18. okt.) je gradić Zinshajm, na oko 60 Km severno od Štutgarta. Početna i potpuno izvodljiva ideja je bila da za 12 sati vožnje prođemo kroz Nemačku, Holandiju, Belgiju, Luksemburg, Francusku i ponovo Nemačku tj. Zinshajm.

 

Od Nijmegena vozimo na jug bez stajanja, u 15:37 prolazimo kroz Lijež i skrećemo na jugoistok prema Luksemburgu. Putevi su, naravno, odlični i na to ne vredi trošiti reči.

 

Na jugu Belgije smo stali pored neke farme ili cvećare, šta li je već, da se protegnemo i napravimo par fotki. Da bi se obojica slikali, spustio sam aparat na foto-torbu i pomislio: "kakvo divno mesto da je zaboravim... ali neću, sigurno".

 

Naravno, zaboravio sam je , a to sam shvatio tek nakon plaćenog parkiranja u centru Luksemburga. Toliko sam odlepio da nismo ni izašli do grada već smo odmah krenuli nazad. Koliko se sećam, u pitanju je nekih 60Km. Već je pala noć pa smo pratili GPS log kako bi našli mesto na kom smo stajali, drugačije bi teško i uspeli. Od torbe naravno, ni traga ni glasa, ali nisam imao šta da izgubim pa sam pozvonio na vrata ljudima koji žive na toj "farmi". Iskreno, iznenadio sam se što su mi uopšte otvorili vrata, ali bili su vrlo ljubazni. Ja stvarno nemam pojma kako, ali u tom trenutku mi se vratila lekcija nemačkog iz osnovne škole i iz mene je samo izletelo: "meine kleine schwarze tasche?"

 

Ljudi su me oduševili; oni su, kada su videli nepoznatu torbu, pozvali policiju koja ju je preuzela. Sačekali smo nekih 20 min, došli su panduri u kombiju, pregledali nam dokumenta i vratili torbu...

 

Sada je već bilo kasno za Francusku pa smo je izbacili, vratili se malo na sever, uključili na E42 i preko Kajzerslauterna stigli do Zinshajma. U ovoj situaciji to je bila racionalnija ruta. U hotel smo stigli u 21:43 što i nije ispalo tako loše jer nas je sutradan čekao veoma naporan dan: trebalo je obići Tehničke muzeje u Zinshajmu i Špejeru i, kako se ispostavilo, jedno od mesta koje zaista ostavlja bez daha: Mercedes-Benz Museum u Štutgartu.

 

GPS ruta:

Dan 11

Dan 12

Dan 13

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 7, 2014]

19. oktobar počinjemo posetom Auto & Technik MUSEUM SINSHEIM u istoimenom gradiću. Hotel u kom smo prespavali je udaljen samo nekoliko minuta vožnje od ulaska u muzej, a na recepciji smo dobili vaučere sa kojima se karte dobijaju po nešto povoljnijoj ceni. Očigledno većinu gostiju hotela čine posetioci muzeja. Možda to nama u Srbiji izgleda čudno, ali ovi muzeji bez ikakve dileme zaslužuju da krenete na put samo zbog njih. Kvalitetan obilazak podrazumeva ceo dan proveden razgledajući postavku koja je... VRHUNSKA. Kad uđete prosto ne znate kuda pre da krenete. Nama je najzanimljiviji bio vazduhoplovni deo, a ovo je jedino mesto u svetu gde se jedan pored drugog mogu videti Tupoljev 144 i Concorde, jedina dva nadzvučna putnička aviona. U oba se može ući i pogledati originalni enterijer kako putničke kabine, tako i kokpita.

Automobilski deo nije fizički odvojen jer su kola svuda. Kolekcija vozila iz raznih epoha je velika i svako ce naći nešto nad čim će balaviti.

 

 

 

Gledanje na sat nas podseća da imamo još toga da uglavimo u isti dan. Sedamo u Toyotu i preko Hokenhajma vozimo 40Km na severozapad, do Speyer-a u kome se nalazi Tehnički muzej koji je ćerka firma onog iz Zinshajma. Fantastična vazduhoplovna postavka uz koju gubite pojam o vremenu. Boeing 747 u koji može da se uđe, An-24 sa "Čajkom" unutra, An-22, F-101 Vudu... Ako nekog zainteresuje, detalje može pronaći na zvaničnom sajtu. Ja ne znam kojim rečima više da opišem kvalitet postavke. Jednostvano, treba videti.

 

 

 

 

Na izlazu iz Špejera kiša se pojačala, ali je to postalo nebitno - ponovo smo u Toyoti i izlazimo na E50, a zatim i na E41. Destinacija: Štutgart. Udaljenost: 155Km. Stižemo tek oko 17, a radno vreme Mercedosovog muzeja je do 18. Ovakvo mesto se ipak ne propušta, pa kupujemo karte, preuzimamo interaktivni audio vodič i krećemo u razgledanje 125 godina istorije na točkovima. U slušalicama dobijate informacije o istorijskom periodu ili konkretnom modelu u zavisnosti u kom delu prostorije se nalazite. Ako priđete 123-ci počeće priča o njoj i slično. Obilazak počinjete sa najvišeg sprata i lagano se spuštate ka prizemlju. Veoma zanimljiv deo mi je bila priča o posleratnom razvoju Nemačke, kamionima, autobusima i dizel motorima. Vremena je bilo toliko malo da sam pažljivo birao kojim ću modelima posvetiti pažnju. Nas su skoro morali da izbacuju jer smo ostali poslednji. U podrumu se nalazi prodavnica suvenira, a za uspomenu smo dobili "original MB" tračicu za oko vrata.

 

 

 

Onako izbačenim, ostalo nam je da odemo do centra Štutgarta i kod nekih Turaka pojedemo po (loš) doner. Standardna priča: kratka šetnja, par fotki i klopa. Na benzinskoj pumpi paukom su odnosili Audi neke mlađe žene - verovatno je ćurka sipala pogrešno gorivo.

 

Za ovo veče smo rezervisali smeštaj u selu Volkratshofen-u kod Memingena, 160Km jugoistočno od Štutgarta. To nam se savršeno uklapalo za početak sutrašnjeg dana.

 

GPS ruta

Dan 14

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 8, 2014]

Немачка је пуна пансиона, свако село их има. Моја досадашња искуства су прилично позитивна. Колико пара-толико музике. Али стриктни су што се тиче правила која јасно нагласе на интернету. Претходно вече смо каснили иако је писало да је пријављивање до 21, па сам морао да бацам новац на роминг, извињавам се и замолим за разумевање. Фин и тих смештај у баварском стилу, можда најбоље спавање од почетка пута.

 

Доручак смо развукли до 10. Некако смо се већ опустили, осећамо да се лагано приближавамо кући. Ипак смо само 150Км од МинКена, срБског града који је циљ данашње етапе. Само, ми ћемо до краја дана прећи око 600Км.

 

Уместо на исток, возимо на југ и у Аустрију улазимо у 11:15 северно од Брегенца, на обали боденског језера. Врло цивилизован градић. Мислим да је једино досадније место у ком сам био - Цирих. Ок, то завист говори из мене, нема сумње. Пошто смо покушали да се паркирамо у главну улицу која је пешачка зона полиција је решила да нам објасни да то не може. И објаснили су нам на нормалан, људски начин. Све похвале.

 

 

 

 

 

 

Прелазимо Рајну и улазимо у Вадуц, главни град кнежевине Лихтенштајн. Хладно ал’ стандард.

 

 

Даље настављамо кроз сада већ озбиљне Алпе до Давоса. Два сендвича на бензинској пумпи: 14€! Аууу, беж’мо одавде. Поред пута већ има доста снега, али имамо 4х4 па нисмо узнемирени. Скрећемо на Umbrailpass (2505m) како би пресекли до Стелвиа - Кларксон је рекао да “ваља”. Само што га он није возио у RAV-у 4.

 

 

Наравно, пењање на Умбрајл и спуштање низ Стелвио су сами себи били сврха. У долини возимо брже, вечерамо пицу у Гармишу (било јефтино) и остављамо Алпе у ретровизору. Поново смо на северној страни са Минхеном испред.

 

GPS ruta

Dan 15

[mitrowsky 285 Napisano Avgust 8, 2014]

Хотел у Минхену нам је био далеко од центра, близу Алајанц арене, али ту су смо ионако само преспавали.

Прва ствар на списку је BMW музеј. Невероватно колико реч МУЗЕЈ има другачију реализацију у Србији и Немачкој.

Пењемо се и на ТВ торањ са сјајним погледом на град, а и на Алпе кад је ведро време.

Доста времена проводимо у Немачком Музеју са брутално добром поставком из разних области. Мислим да је бесмислено посетити Минхен, а не обићи овакву поставку.

 

 

 

 

Из географских разлога спавамо у Салцбургу, у неком хотелу близу аеродрома. Иако смо неколико пута, због расположивости соба обојица делили један француски лежај у овом хотелу је кревет за двоје био максимум 140цм широк. То нам је ипак било превише тесно па смо морали да доплатимо за већу собу са два кревета.

 

Пошто сам у Салцу већ био предложио сам само минимално задржавање. Више од Моцарта занимало нас је Хитлерово омиљено одмаралиште у Берхетсгадену са документационим центром.

 

 

 

Остатак руте до куће је прилично стандардан. Преспавали смо још једну ноћ у Воповљу поред Љубљанског аеродрома како би сутрадан имали довољно времена и концентрације за посету Јасеновцу.

Да се ја питам, морале би да постоје организоване екскурзије како би сваки ђак у Србији о трошку државе посетио ово место.

 

 

 

 

 

Укупно смо прешли 8084Км, уз просечну потрошњу од 5.2л/100Км (према показивању путног рачунара). Ово путовање је без дилеме једна од битнијих ствари која ми се догодила у животу.

Лепа прилика да се упореде источна и западна Европа.

 

GPS ruta:

Dan 16

Dan 17

Dan 18

 

[aca-pn 6140 Napisano Avgust 9, 2014]

Odlican putopis, bravo

[K_A_W_A 936 Napisano Avgust 9, 2014]

Zaista prelepo Svaka vam cast. Kad si pisao putovanje Baltikom i problema na granici, odmah sam se setio sebe. Jer sam zbog ove 2 fotografije mogao gadno da naderem. Nisam znao da je zabranjeno slikanje table (jer u Evropi nigde nije zabranjeno), a zeleo sam da imam uspomenu. Kad su poceli neki Ruski vojnici da se deru na mene, ja seo na motor i gasssss

 

 

[Spajk 827 Napisano Avgust 9, 2014]

Kakvo putovanje,putopis..bravo..

[DorćolAC 216 Napisano Avgust 11, 2014]

Lepo opisano. Zanimljivo... Šteta što nema još više priče o detaljima i (naravno) više fotki. A i bez toga je do 00. Nadam se da stiže i nastavak priče sa obale Baltika - iz Klaipede. U ovo letnje vreme dobro dođe i neka novela.