Put na istok: Pamir, Mongolija, Sibir, ka izlasku Sunca!

[aca-pn 6367 Napisano Jun 25, 2014]

Hehe, Severian ima i firmirane gace, sta ti je priprema za put

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

Louis, 5eur komad, suše se za 15min, pa ti vidi...

 

 

PS: tako je Tomo, upravo to sam i ja pomislio dok sam fotkao

[Usamljeni jahač 1088 Napisano Jun 25, 2014]

A štipaju li ?

 

Vidim da ste dobro raspoloženi, znači odmarate malo.

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

Čitaćeš uskoro zašto odmaramo, da ne poveruješ, ali meni se teko nešto povremeno događa...

 

PS: štipaju, kada sam se ugojio od ovih mimijevih šašljika i piletine i...

[Usamljeni jahač 1088 Napisano Jun 25, 2014]

Pravilna ishrana, znači dnevno minimum kilo MImijevih gurmanskih specijaliteta i nemate brige na putu.

 

Piši šta je bilo.

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jun 25, 2014]

Čuś ugojio?!?

[Nikola-Pera 190 Napisano Jun 25, 2014]

Čitaćeš uskoro zašto odmaramo, da ne poveruješ, ali meni se teko nešto povremeno događa...

 

PS: štipaju, kada sam se ugojio od ovih mimijevih šašljika i piletine i...

Šta je bilo,opet neka alergija?!

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

***

Jutro u Kalaikumu dočekujem odmoran. Dan je već odmakao, dugo smo spavali, sasvim udobno na onom podu, već opisanom. Učinili smo sebi polzu na konto vozački teškog prethodnog dana i konjosali dugo, do iza devet tog jutra.

 

Prethodno veče proveli smo, do iza 2 sata posle ponoći, u zanimljivom društvu.

 

Jedan Tadžik iz Pandžakenta, to je onaj neposećeni grad u zapadnom Tadžikistanu, u koji nismo mogli da pređemo iz Samarkanda budući da je granica na uzbečkoj strani već četiri godine zatvorena, njegov kolega Kinez, gastarbajter već pola desetleća ovde u Tadžikistanu, eto i to postoji, i taksista koji njih dvojicu vozi poslom u Murgab. I nas dvojica Srba.

 

A našlo se tu ubrzo i još nekoliko domaćina, koji su se odnekud neprimetno pridružili veselom kružoku.

 

Lepo i bučno društvo sedi na tremu seoske kuće, samo nekoliko metara iznad bujične planinske reke. Jedemo zajedno, šalimo se zajedno. Atmosfera brzo postaje prisna, pa dozvoljavamo sebi da peckamo jedni druge.

 

Kaže tako Tadžik onom Kinezu: "Kako je moguće da je kod vas dozvoljeno imati samo po jedno dete? Pa ima vas dve milijarde, odakle dođoše toliki ljudi? Mora biti da ti samo po papirima imaš jednog sina, ajde priznaj, koliko još dece imaš sa strane?"

 

Kinez se samo zagonentno smeška: "Možet bit, možet bit…" odgovara, dok se ja previjam od smeha na šarenom tepihu kojim je obložen trem.

 

Pričam im o Srbiji, kao da je najbolja na svetu. Sa ove daljine naše gluposti i zablude slabije se vide, pa dok im pričam, zaista to i mislim.

 

Slušaju me, čini mi se tako, otvorenih usta i širokih očiju. Tadžik, najstariji za astalom, a ovo za čim jedemo zaista je astal, napokon zaključuje: "Moram u Evropu, moram tu lepotu da vidim". Kinez se nadovezuje: "U Kini samo radiš, radiš, radiš. Treba malo i da se živi, da se ovako vozi naokolo, to je pravi život. Balans!".

 

Mudro Kinez zbori, balans je važan.

 

I još nešto - svako želi da putuje, svako želi da vidi nešto novo, ljudi su uglavnom svuda veoma slični.

 

Ujutro nas je ovo društvo čekalo dugo, nisu krenuli na put. Želeli su da se kao ljudi pozdravimo i još, želeli su fotografiju za uspomenu. Ali, nisu želeli da nas probude. Takva nepristojnost ovde je nezamisliva.

 

I kako onda čovek da se ne razneži? Da ne pretera u svom oduševljenju ljudima?

 

Nikako, eto kako.

 

***

 

Prva deonica puta od Kalaikuma do Horuga, glavnog grada Gorno-Badakšan Autonomne oblasti i centra iz koga se polazi za visoki Pamir, nezgodna je deonica bez asfalta u dužini od približno osamdeset i pet kilometara. Put je loš, permanentno pod nagibom, često peskovit i uzak, sa puno kamiona i saobraćaja. Ne iznenađuje me težak saobraćaj, vratili smo sa na M41, čuveni "Pamirski trakt", nekada glavnu vezu Dušanbea i južnog Tadžikistana sa Kirgistanom, ali i dan-danas značajan pravac i vezu sa Ošom i Kinom.

 

Na momente put je tehnički izuzetno težak za vožnju, serpentine sa dubokim peskom pod nagibom tu i tamo zagorčavaju život, trasa veoma često visokim neobezbeđenim otkosima vodi iznad podivljale reke (i dalje vozimo pored Panča, evo već skoro dve stotine kilometara!), nije uvek jasno ni kuda put vodi.

 

Ipak, odmorni smo, naspavani i u solidnom ritmu napredujemo.

 

U jednom trenutku pravimo redovnu pauzu, u ovakvim situacijama, na komplikovanim deonicama, kada sam savestan i odgovoran uglavnom praktikujem redovne pauze na svakih sat vremena vožnje.

 

Kad ono, ukraj puta, ne videh ga isprva, stoji dečak, ne sasvim mali, ali nije ni odrastao. Tačnije sedi, na ukrajinskoj stant bicikli (?!), na koju je, ispostaviće se kasnije u razgovoru, veoma ponosan. Na glavu je ponosno natakao kačket, ni manje ni više nego sa velikim BMW znakom na čelu.

 

Još se sećam kako mi prilazi iznenađen, kako gleda u isti takav znak na dva velika, upravo zaustavljena motocikla. Potom diže pogled ka meni, samo da bi ga trenutak kasnije opet spustio ka znaku na motociklu.

 

Da je kojim slučajem imao šareni dres Barse sa imenom Mesija na leđima i da, može biti, upravo Mesi, onaj pravi, stane tu ukraj puta, tu pored njega i njegove bicikle, na obali Panč reke, na toj granici Gorno-Badakšan oblasti i Avganistana, dakle da mu Lajonel glavom i bradom pruži ruku, verujem da ne bi bio mnogo više iznenađen nego pojavom ova dva motocikla sa istim onim bedžom koji već dugo nosi na svom kačketu.

 

Život piše romane, mislim se. Kako nama, tako eto i ponekom detetu pored puta.

 

(Volim da mislim kako će to dete vremenom takođe postati putnik, jer reče da je iz Kalaikuma, a sretosmo ga bar četrdeset kilometara od istog, daleko je to za mali bicikl i malog dečaka, jasno se prepoznaje taj žar u očima. Možda će se nekada, na nekom od tih svojih još neodveženih putovanja, setiti dva stranca, koje je onomad sreo i sa kojima je onda popričao u hladu perfektnog pamirskog drvoreda. Možda se seti, i o tome volim da mislim, kako smo ga pohvalili za toliko pedalanje bez pravog razloga, osim onog najvažnijeg - da se testira sopstvena granica, i kako smo ga ohrabrili da putuje i dalje, daleko koliko god može, koliko mu uslovi i život dozvole. Navijam za to dete, kao i za svu ostalu decu pred kojima su još svi izbori ovoga sveta!)

 

***

Pred sledeću pauzu, još je trajao taj prašnjavi i težak put, nekako beš pred najtežu deonicu stižemo pred jarko obojeni Kafe.

 

Nije to baš onakav Kafe kakav u Evropi očekujete da vidite, kada kakvo usputno odmorište nazovete tim imenom. U pitanju je više neka čudna kombinacija prodavnice, kioska brze hrane i kafanice pored puta.

 

Mesto je lepo, ne mislim na Kafe, taj je mali, prljav i neugledan, dakle sasvim tipičan. Okruženje je lepo. Dubok hlad velikog platana, mali trg zgodan za parkiranje motora u hladovini i planinska česma sa hladnom vodom kao poručenom da se čovek rashladi.

 

Radosno stajemo, ovakva mesta se ne propuštaju. Nisu česta, čak veoma su retka i treba iskoristiti dobru sreću kada vam ista namigne.

 

Skidamo opremu i u istom skoku ulazimo kroz trošna vrata Kafea, poput nekog prašnjavog kauboja koji nogom otvara rasklimana vrata saluna u preriji.

 

Pogledom tražim hladnu vodu, hladni čaj, bilo šta hladno!

 

I pogled mi se sapliće o šljašteći plavi frižider, pun hladnog energetskog napitka najpoznatijeg evropskog brenda! Istog onog kojeg možete kupiti na svakoj modernoj benzinskoj stanici, bilo gde na urbanom Zapadu.

 

"Zar i ovde? Da li je moguće?" kunem globalizaciju, dok u isto vreme zahvalno otvaram hladnu poznatu konzervu!

 

Licemerni su ti ovi zapadni nazovi avanturisti. Volimo da se šunjamo i zavlačimo po čudnim mestima, ali volimo ponekad i dah poznatog, zrno uobičajenog. Ume i to da prija.

 

***

Na istoj pauzi, samo tren nakon što sam uspešno dobio krila, u hladovinu pristaje prašnjavo terensko vozilo starije generacije.

 

Puno je neke nejači, prebrojati ih ne možeš, uz nekoliko žena, opet zbog gužve nejasan je tačan broj, koje sede na zadnjoj klupi i gledaju smerno u pod. Na prednjim sedištima udobno sede zavaljena dva muškarca.

 

Prvi je stariji, sedi na suvozačkom sedištu obučen u tradicionalnu belu odoru, sa belom kapicom na glavi. Drugi, vozač, je mlađi, u punoj snazi, kratko podšišan i znojav, obučen u tri-četvrt pantalone i modernu majicu zapadnog kroja. Otac i sin, jasno je već na prvi pogled.

 

Čovek u belom me ugleda, neposredno pošto sam ga pozdravio tradicionalnim pokretom ruke preko grudi, gestom koji u ovim krajevima pokazuje poštovanje prema starijem. Smeši se i zainteresovan započinje konverzaciju. Ćaskamo na uobičajene teme, ko smo, odakle dolazimo, gde smo se zaputili, kakvi su to motocikli, koliko brzo idu kada ih poteraš, takve stvari.

 

U tom nam se pridružuje sin, zabavljen do tada nekim poslom zbog koga se bio i zaustavio.

 

"Odakle ste?" pita glasno.

"Iz Srbije, to je u Evropi", spremno odgovaram. Nikada mi ne dosadi, zaista, umem i po dvadeset puta za jednu pauzu sa osmehom da odgovorim na isto pitanje.

"Da li si ti musliman?" umesto potvrde razumevanja pita me on. Nekako oštrije i hladnije nego sam navikao na ovim prostorima.

Iznenađen sam, nisam očekivao ovako direktno pitanje, obično su ljudi ovde suptilni i učtiviji. No, nedam se pomesti: "Nisam, ja sam hrišćanin, ali u Srbiji imamo i Muslimana", pokušavam da ga odobrovoljim, a da pri tom ipak govorim istinu.

Umesto razumevanja, pogledao me je prezrivo, mahnuo glavom ocu jasnim gestom: "Polazi!" i okrenuvši mi leđa zalupio vrata automobila.

 

Prvi put, a bilo je potrebno čak dvadesetak dana, doživeo sam u muslimanskom svetu neku neprijatnost. Blagu, ali ipak neprijatnost.

 

Nije mi bilo posebno krivo. U svakom žitu ima kukolja, usijanih glava, znam to, pa zar i u mom gradu nije tako? Nekako više u tom trenutku mislio sam na one žene i onu decu, zgurane na zadnjem sedištu automobila. Njima nije bilo dozvoljeno čak ni da izađu napolje i osveže se na izvoru.

 

Mora da im je jeziv život pored ovog mladog diktatora…

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

***

Izlazak sa opisane teže deonice bez asfaltnog puta, označava ujedno mesto na kome se nalazi kontrolni punkt kroz koji stupate u Gorno-Badakšan Autonomnu oblast (poznatiju strancima kao GBAO, budući da je malo ko u stanju da tačno izgovori to komplikovano rusko ime).

 

Posle deonice nečega što najviše podseća na veliko peščano polje, po kome nagađate gde bi put trebalo da vas povede, dolazite do prašnjavog, neuglednog policijskog punkta, skrivenog velikim brojem kamiona koji čekaju na kontrolu.

 

U prvi mah ne shvatamo da smo najzad stigli na granicu GBAO, zaobilazim sve ove kamione i pokušavam da nas što pre evakuišem iz prašine, teško je tu uopšte disati, prašina se lepi po licu i sveukupno nervira.

 

Iz kućice, gde je udobno sakriven, izleće policajac. Mahanjem, dozivanjem i zvižducima vraća nas na kontrolu.

 

Naravno, u pasošu imamo odgovarajuću dozvolu. Sada smo ponovo i na originalnoj, najavljenoj ruti, pa bez većih formalnosti i daljeg odlaganja ulazimo u GBAO.

 

***

Gorno-Badakšan je zanimljivo mesto. Nije nam prvi put da ulazimo na neku komplikovanu teritoriju, bilo je toga, ali je svejedno ponovo zanimljivo i uzbudljivo. Pogranična zona sa Avganistanom, naseljena je ljudima koji su etnički veoma srodni Tadžicima, govore gotovo istim jezikom, mada će oni obe ove tvrdnje strasno dovesti u pitanje. Preko puta, u Avganistanu, u Badakšan provinciji, kao i u obližnjem delu Kine, žive isti ljudi. Imaju poseban etnički kolektivitet i nazivaju sebe Pamircima.

 

Oblast je veoma turbuletna. U istom onom Horugu, u koji ćemo za koji čas bez većih problema pristići, pre nepune dve godine vođene su teške borbe između pamirskih gerilaca i snaga lojalnih centralnoj vladi u Dušanbeu. U samom gradu 2012. godine poginulo je najmanje 40 ljudi.

 

Ima još, pre svega dve nedelje u Horugu su održane velike demonstracije, spaljena je policijska stanica. U sukobima koji su usledili bilo je mrtvih.

 

Naravno, sva ta nesigurnost i problemi negativno utiču na turizam. Ove godine stranci su veoma retki na Pamiru. Prisustvovao sam razgovoru vlasnice malog pansiona, koji nas je zapao u Horugu, sa nekoliko lokalnih zvaničnika. Prošle godine, navodi tvrdu statistiku u svojoj kuknjavi ona, do ovog datuma u junu imala je tačno 223 strana gosta. Ove godine, uključujući nas dvojicu, tačno dvadeset. Pri tome, žali se, petorica su bila uhapšena pre nego su joj platila račun!

 

Sa druge strane, Gorno-Badakšan je teritorija sa nekim od najlepših prizora i pejzaža na planeti. Pamirske planine ovde polako silaze sa Himalaja, a vrhovi od preko sedam hiljada metara su čest i normalan prizor.

 

Nadam se da će se ovaj narod opametiti. Zaslužuju bolji život i izvesniju budućnost za svoju decu. Bog im je već dao sve što im je za to potrebno, dovoljno je još samo malo da sami sebi pomognu.

 

***

Ulazak u GBAO, već vam to rekoh, označava početak postepenog poboljšanja kvaliteta puta. Nije to neki spektakularno dobar pravac u evropskom smislu kvaliteta. Klizišta, makadam, odroni i neravne deonice i dalje su više pravilo nego incident. Ipak, postepeno povećavamo srednju brzinu i Horug počinje da biva dohvatljiv, da nam miriše, onamo gde pamirski trakt po kome vozimo napušta dolinu reke Panč i odvaja se uzvodno dolinom njene pritoke Gunt.

 

Horug je ujedno i nešto što ja zovem "putnički levak" ili "hub" na engleskom. Mesto gde se susreću putnici. Ljudi koji sa bilo koje strane, bilo kojim prevozom i bilo kojom rutom putuju pamirskim planinama pre ili kasnije završe u Horugu. Ovde srećete braću po duhu, putnike svake vrste i uopšte mesto je to gde se razmenjuju informacije, prepričavaju iskustva, ukrštaju planovi, gde se zajedno odmara aklimatizujući se na velike nadmorske visine koje slede. Ima takvih mesta u svetu i Horug je definitivno jedno od njih.

 

Iako je ova godina komplikovna za putovanja, trenutno u Horugu ima dvadesetak stranaca. To je mnogo, dovoljno da svako od nas kaže: "Horug je pun putnika!".

 

Ubrzo pošto smo ušli u GBAO i mi smo sreli jednog mladog poljskog biciklistu (napojili smo ga i nahranili, valjda je jasno da je nama lakše da nosimo hranu i vodu, pogotovo što veselnik na Pamir kao i mi ide sa zapadne strane, dakle sa strane gde ima oko 800km manje-više neprekidnog uspona. Odlično za aklimatizaciju, očajno za pedale!). Lepo smo se družili, a pokazaće se, nabasaćemo ponovo na njega i u Horugu, tri dana kasnije, kada ćemo druženje nastaviti.

 

***

Po nas značajniji susret usledio je tridesetak minuta kasnije, pošto smo veselog Poljaka ostavili u znoju lica svog, da sledeća dva dana savladava uspon uz sve ove planine.

 

U susret nam nailaze dva motocikla, voze ih praktično zemljaci, makar nam tako deluje iz ove daljine. Dva Austrijanca, pristigla upravo iz suprotnog smera, iz Oša u koji smo se mi zaputili.

 

Sećate se političke blokade puta u Kirgistanu, južno od Oša, na jedinom putnom pravcu ka Pamiru? One blokade koja nam je zadavala brige kako sići sa planina, kojim putem stići u Oš?

 

Po prvi put srećemo nekoga ko nam nosi dobre vesti! Austrijanci su prošli oko blokade, kroz neku reku, ništa posebno kažu, prolaz je moguć. Informacija je relevantna, iz prve ruke. Sjajno, odlična vest!

 

Pokazaće se nekoliko dana kasnije, kada nam naš još neupoznati drug Ljubiša to bude javio iz Kirgistana, da je blokada i zvanično okončana i da je putni pravac M41 prohodan!

 

Aleluja, jedan veliki kamen pao nam je sa srca! A, naš rizik sa polaskom u neizvesnost se isplatio…

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

***

Nedugo pošto smo se pozdravili sa Austrijancima, Panč se upristojio. Uzvodno od impozantnog spleta prirodnih brzaka, širi se mirno po planinskoj visoravni. Pomalo podseća na jezero, odjednom je pitom, tih.

 

Predeli su lepi, često stajemo i utapamo dušu i pogled u svu tu krasotu. Kada čovek zabaci pogled poput kakve udice u daljinu, strana nije bitna, sve je izotropno lepo, duša zasvetli jarkim bojama, a srce brže pulsira.

 

Čak je i put postojano sve bolji, sada već podseća na neki od lošijih puteva u Srbiji! Uzgred, mislim se, čovek često ne ume da ceni ono što ima, dok ne vidi da postoji i gore i teže.

 

Na izlazu iz Rašona, pedesetak kilometara od prestonice GBAO, nalazi se još jedan policijski punkt.

 

Evo kako izgleda kontrola na istom:

 

Dva urlajuća motocikla strane proizvodnje i čudno malih evropskih tablica, velikom brzinom prelazeći most preko jedne od brojnih brzih i bujičnih pritoka Panča, udaraju čeono na kontrolni punkt policije. Dva policajca mašu iz daljine da se zaustavimo, jeste, radi se naravno o nama, i već sam siguran da ćemo platiti prvu kaznu za prebrzu vožnju. Tako je kako je, mirim se u mislima sa sudbinom.

 

Umesto kazne, policajac ozareno pruža ruku i širi osmeh u srdačan pozdrav. Kaže mi, sve uredno persirajući: "Molim vas pasoš, samo da nešto prepišemo, to je neka birokratija, ali odmah zatim nastavljate put. Bićemo brzi".

 

"Ok!" mislim se ja i zbunjen ovim nastupom pružam moj crveni pasoš, dok Mimiju dovikujem da učini isto.

 

Dok njegov kolega upisuje nužne podatke u listu, videvši moje srpske tablice onaj prvi mi deklamuje istoriju Srbije. I to bato, kako deklamuje! Sve tačno, u detalje, duboko i sa više nijansi nego što ih poznaje i većina Srba!

 

Nakon toga, nikako da dođem sebi, pokazuje mi kartu GBAO, objašnjava strukturu stanovnika, pokazuje mesta koja valja posetiti, šta je lepo, a šta još lepše. Objašnjava mi detaljno stanje na putevima, jeste da ih malo ima, ali bolje je da me on uputi. Čak mi ukratko, koncizno i precizno, predstavlja Horug, njihovu malu prestonicu od 28.000 stanovnika.

 

Na kraju se zagrljeni fotografišemo, može, što da ne može vele obojica, ponovo sa širokim osmehom.

 

"Policijski punkt?" pričam ja sa sobom u mislima, pošto smo nastavili put: "Ovo je više full-service turistički info punkt, a ova dvojica, ako su prosek ovdašnje policije - ne znam zaista šta da mislim. Deluju kao da imaju po dva fakulteta i završen kurs za turističkog vodiča pride!"

 

Pre nego smo otišli, pita me ovaj mlađi i učeniji, što dobro poznaje istoriju: "Kako ti deluju ove naše planine i priroda?", aha već smo prešli na ti, "znam da Srbija ima puno planina, je l' vam lepo sve ovo?".

 

Kažem mu kako im fali dobar asfaltni put, renta motora negde u Dušanbeu i zaradiće milione od sredovečnih Evropljana željnih egzotike i novih destinacija.

 

Drago mu je da čuje takav odgovor. "Biće puta, jednog dana", kaže. "Deca moraju da imaju neku budućnost".

 

Otišao sam nakon toga.

 

"Policajac?" nastavljam onaj razgovor u mislima sam sa sobom: "Eto, kakav potencijal trune na kontrolnom punktu, jebem ti siromašno društvo koje te tera u državnu službu, da ti jebem!".

 

***

U Horug smo stigli za videla. Već prvi smeštaj, koji sam kao mogućnost pripremio u svojoj maloj putničkoj knjižici, daje nam prihvatljivu cenu, dobru poziciju u gradu i siguran parking za motore. Soba nije previše neugodna, zajednički wc i kupatilo, sve u svemu – prihvatljivo.

 

Žurim pod tuš, nema sasvim tople vode, ali nije mnogo bitno. Bitno je sprati sa sebe prašinu, pročistiti grlo, isprati oči. Oprati kosu i stvari.

 

Stomak koji zavija podseća me da sam gladan, poslednje što sam jeo bio je još onaj tanak doručak u Kalaikumu.

 

Žurim, iskačem ispod tuša, kao i obično desnom nogom preskačući ivicu tuš kabine.

 

Opa! Šta je ovo? Nema tla pod nogama. Desna noga je tangencionalno dodirnula keramičke pločice i nastavila put po zamišljenoj kružnici ka plafonu.

 

Glava je za nekoliko santimetara promašila ivicu lavaboa, a teško telo punačkog dvometraša tresnulo je svom silinom leđima ne stepenik tuš kabine. Samo da bi na kraju završilo svom težinom na izvrnutom prstu stopala.

 

Granica Avganistana? Gerila, šverceri droge i razbojnici u GBAO? Rizične deonice bez asfalta, noćni prelasci reka i ostale trice?

 

Ispostaviće se da je za mene najveći rizik pamirskog trakta bio klizav pod u kupatilu! Tu sam se povredio tako i toliko da sledeća dva dana gotovo nisam ustao iz kreveta! Horug sam uspeo da vidim, i to sasvim ograničeno, tek trećeg dana.

 

A, dok ovo pišem nejasno je kako ću visoki Pamir prevesti sa kljakavom desnom nogom i prstom za koji smo dugo mislili da je sasvim sigurno napukao. Malo sam se zalečio u međuvremenu, pa se nadam da će ići nekako.

[doktor 4752 Napisano Jun 25, 2014]

Fenomenalno! Gurajte napred, imate nasu podrsku!

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

 

Šta je bilo,opet neka alergija?!

 

Klizav pod u kupatilu, moj Pero, klizav pod.

 

Tiho i podmuklo me napao, uhvatio me spuštenog garda, a on zaskočio iznenada, iz zasede...

 

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

 

 

 

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Mocna planinska reka koja je tutnjala celu noc pod prozorom

 

 

 

Rastanak od novostecenih prijatelja

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Prvih 80-tak kilometara prema Horugu je pravi pakao...Previse prasine i peska gde motori utanjaju pod teretom, previse teskih kamiona i slepera koji nas obasipaju svom tom prasinom. Deonica je mestimicno veoma uska, tako da mimoilazenje nad ambisom uopste nije prijatno...

 

 

 

 

 

 

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jun 25, 2014]

Ali, nije bas sve tako crno...Ove prirodne lepote prave balans nad teskocama, tako da se kilometri nizu u dobrom raspolozenju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U Horug stizemo u predvecerje...

 

 

[severian 17019 Napisano Jun 25, 2014]

Dane bolovanja u Horugu iskoristili smo da servisiramo motocikle, jeste, došlo je vreme za prvi redovan servis, da se družimo sa drugim putnicima (naročito mi je zanimljiv bio nemački par koji me je danas ubeđivao, dugo, da su se od celog putovanja najbolje proveli u Srbiji, da su naši ljudi gostoljubiviji i od Tadžika, da je Madera najbolji restoran u Evropi, a bermet najbolje desertno vino koje su pili. Ja sam, ne bez ponosa, dopustio da budem ubeđen ).

 

Pripremili smo se za deonice koje slede, temeljno. Sutra se penjemo na iznad 3000m nadmorske visine i sledećih oko 600km nećemo silaziti ispod te visine. Pred nama su pet prevoja iznad 4100m, najviši od čak 4655m. Na četiri od njih nema baš pravog puta, uvek ima snega i blata. Kažu da je najnezgodniji poslednji, iako ne i najviši, najstrmiji je, sa najlošijom podlogom i to posle granice Kirgistana. Videćemo. Trebalo bi da smo se fino aklimatizovali, postepeno. Već smo tri dana na 2200metara iznad mora.

 

Računamo da će nam do Oša trebati 4-5 dana. Videćemo i to. Gotovo izvesno, osim možda u Murgabu, nećemo imati Internet, eto da prijavimo .

 

Krećemo po planu sutra ujutro. Drugi deo pamirskog trakta, tj. Pamir "highway"-a, ko ga tako nazva nije ga ni vozio. Očito .

[Usamljeni jahač 1088 Napisano Jun 25, 2014]

Dok još imate net da vam poželim dobar put i bezbedan dolazak u Oš. Nego, kako ste menjali gume, sami ili je bila neka pomoć lokalnog guma servisa?

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jun 25, 2014]

Pravo mesto, vreme i razlog da te savetujem da pocnete sa praksom jutarnjih vezbi pod nazivom Pet tibetanaca. Veruj mi, pomocice ti da se oporavis ali i da dnevne napore docekas spremniji... Gugluj ili potrazi na yt, nije tesko.... Deluje glupo ali puno, puno pomoze! Srecan nastavak puta

[Жарић 1148 Napisano Jun 25, 2014]

Sa srećom neka vam je ubuduće,u tim planinčinama.

Stvarno,kako menjaste gume?

[TomoB 1618 Napisano Jun 25, 2014]

Zanimljivo, time ću i ja da se pozabavim,...................... jednog dana

[bdada 14208 Napisano Jun 26, 2014]

Sta reci,svaka vam cast i hvala na toliko verodostojnom putopisu da,citajuci ga dobijem utisak kako vozim tu za vama u prasini koju podizete i dozivljavam krajolike koje prolazite,momci sretno!!!

[alesio 0 Napisano Jun 26, 2014]

Citam i ne verujem. Iako se ne poznajemo, svaka cast i samo napred. Ostvarujete snove koje mnogi od nas ovde imaju.Hvala na trudu da sve to podelite sa nama.Pozdrav iz Valjeva.

[KnicRider 37 Napisano Jun 27, 2014]

Braco avanturistiKakva je situacija sa gorivom? Da li ima gde da se nadje? Da li ima problema sa kvalitetom goriva? Jel nosite gorivo u malim kanticama sa strane?Pozdrav iz Londona

[Usamljeni jahač 1088 Napisano Jun 27, 2014]

Očekujem da se jave najranije u subotu ali verovatnije je nedelja uveče kada dodju u Oš.