Prvo da vam se svima zahvalim na lepim komentarima. Dakle HVALA Vam A sad redom: @Lalajko: Valter je branio sa druge strane doline, na pruzi @Velimlje: Vozim i posedujem Kineza. KLE je porodicni motor i ove voznje su nastale pre kupovine Apolla. A KTM ja nisam nikada slikao, dakle verovatno si udelio veeeeeliki kompliment Kinezu i uvredio vlasnike KTM-ova ili je jednostavno neka zabuna u pitanju @doktor: Iskustvo moram nekako steci, ovo je bio odlican pocetak. Meni je recimo glupo sto neki zbog toga sto su pocetnici ne izlaze iz grada tj ne usudjuju se da idu na neke ozbiljnije voznje. Kada bi mi finansije to dozvoljavale bez rasmisljanja bih se upustio u Kinesku Misiju do Grcke, Sibira ili bilo koje druge daleke destinacije. No kako od toga u skorijoj buducnosti nema nista zadovoljavacu se i brdovitim Balkanom @BladesEyeZ: Slikano sa Canon Powershot A570. Nije do alata vec do majstora

Sa malo vise kasnjenja kacim slike amortizera. Zvuk sam jos davno nekome obecao ali nikako da snimim. Kada sam solo ne mogu snimati, kada sam sa nekim ne setim se

To je to! Ne izgleda lose a radi posao za sve novce Steta jedino sto ti nije obrusio varove kao kod mene sto je radio...

Tek sad videh ovo... Jedno vreme sam razmisljao da uzmem bisage ali lagano odustajem od te ideje. Kada putujem solo zaista nema potrebe za toliko tovarnog prostora pa su kofer i zadnje sediste dovoljni. U dvoje ce da bude problem ali se i to sa malo dobre volje resava I da odgovorim na pitanje Nisam ni razmisljao da bude i nosac sa strane, nije ovo motorce za to.

14.5. Suncano jutro obecava. Plan: krenuti prema Foci, u Dobrom Polju skrenuti ka Kalinoviku i doci do kanjona Neretve a zatim isto to ali unazad. Put prema Foci (preko Trnova) je neverovatan. To mi je vec standardni opis puteva u okolini Sarajeva. Samo na dve strane su putevi koji nisu zanimljivi za voznju. Jedno ja autoput (celih 30km) prema Zenici a drugi je stari put prema Kiseljaku koji je los i stalno ide kroz naselja. Dobro, ni put prema Mostaru nije odmah nista posebno ali je barem kvalitetan. Ostali su neverovatni! Krivina za krivinom... Od starta odlucujem da vozim sto duse bez pauze, da vidim kako i to izgleda. Plan mi remeti policajac na izlasku iz Trnova. Znam da nisam isao brzo ali nikada ne volim kada me zaustavljaju blizu naselja. Stajem i mladic kaze sve je u redu, redovna kontrola. Posle kratkog zadrzavanja zeli mi srecan put i ja sta cu, poslusam ga. Nastaljvam dalje i na jednom usponu me prestize kombi. Eto koliko brzo vozim. Nije on ni divljao ni nista, jednostano jos nisam siguran i bojim se klizanja tockova. Ne znam koliko motor moze a i ne planiram da otkrivam tako brzo... U Dobrom Polju skrecem sa glavnog puta i vozim prema Kalinoviku. Put brzo pocinje da se penje uz neko brdo, asfalt je solidan i saobracaja nema. Posle par kilometara izlazi se na visoravan, pogled je na sve strane neverovatan. Na zalost ne poznajem tamosnju geografiju pa ne znam koje su sve planine u pitanju... Na visoravni vetar ubija, srecom nije hladan. Voznja je Odlicna, brze krivine, spore krivine, gore-dole, kratki pravci, samo napred! U Kalinoviku prolazim pored pumpe i odlucujem da ne tocim jer imam dosta goriva a i nisam mislio daleko ici plus vracam se istim putem. Ta odluka ce me kasnije stajati nesto zivaca. Ispred policijske stanice na frku me zaustavlja saobracajac koji je upravo istrcao iz zgrade. Stajem uredno, dokumenta i sve po redu. Covek pita gde idem a ja ni sam ne znam. Pita jesu me vec zaustavljali danas, to znam da jesu, toliko se secam. On gleda i kao ako su te oni pustili i ako je malopre sve bilo u redu onda ni ja necu da te gnjavim. Dok sam oblacio opremu krenulo je standardno radoznalo ispitivanje o motoru, posto, koliko juri, te kako on nikada ne bi smeo da sedne na tako nesto. Prijatan covek sve u svemu. Nastavljam dalje prema kanjonu Neretve i mestu koje se zove Ulog. Od ovog tunela krece makadam i 7-8km dugacak spust do Uloga koji je na samoj Neretvi. Silazim dole ocekujuci da cu naci neko lepo mesto za slikanje i odmor pored vode, da se spremim za povratak. To se ne desava jer je u pitanju solidna selendra. Video sam kafanu/restoran ali me to nije privuklo. Tada odlucujem da se popnem na drugu stranu kanjona, opet 8km makadama sa 12% uspona. Zanimljivo je da taj put koriste sleperi, na kratama je ucrtan kao relativno glavni a ima 40 i nesto kilometara makadama. Cak i na tom delu gde je makadam redovno ima saobracajnih znakova... Negde na pola uzbrdice pocinje da mi se javlja crv sumnje u kolicinu goriva. Prema kilometrazi imam dovoljnu kolicinu ali ne znam kakva je potrosnja na tako losem putu i nisam upratio koliko sam daleko od pumpe. To malo baca senku na inace zanimljiv put. Ipak odlucujem da se ne vracam sa pola puta jer mi je receno da je gore neverovatno lepa visoravan a to nisam zeleo da propustim. Negde pri kraju uspona zaustavljam jedan (prvi koji je naisao) auto pitam za gorivo i dobijam informaciju da je sledeca pumpa na 20-ak km, u Nevesinju. Time briga oko goriva nestaje i dolazi do laganog menjanja plana. Umesto da se odmah vratim istim putem odlucujem da odem do Nevesinja, ujedno predjem celu tu visoravan, a onda ako je Mostar relativno blizu da obidjem i njega. Tu treba spomenuti da za Nevesinje pre ovoga nisam ni cuo, da kartu naravno nisam imao i shodno tome nisam imao predstave koje su distance u igri. Na visoravni makadam postaje odlican. Bez ustrucavanja vozim 60-ak, a neko sa iskustvom bi mogao i mnogo vise. Svuda okolo samo valovita brda prekrivena svezom travom. Na jednom mestu, nista posebnijem od bilo kog drugog u okolini pravim pauzu za klopu. Ovaj put iz kofera pecam sendvic. Na slikama se opet jasno vidi kako mi je tesko i sta sve moram da istrpim. Nastavljam dalje i priroda polako pocinje da se menja. Umesto pitomih, travom obraslih, brezuljaka pojavljuje se hercegovacki krs, doduse takodje pod travom ali postaje jasno u kom pravcu se krecem. Nakon nekog vremena ponovo zaustavljam automobil, vec drugi koji nailazi, jer mi se onih 20km oduzilo. Na tecnom Srpskom pitam gde je najbliza pumpa a covek jedva, verovatno zbunjen mojom pojavom, na izlomljenom Nemackom odgovara. Razumeo sam samo da je rekao Nevesinje... Inace tablice su bile bosanske i sa suvozacem je pricao na Nasem jeziku. Meni se nesto nije dalo da mu objasnjavam da sam i ja nas pa sam se na Engleskom zahvalio. Lud zbunjenog Valjda ljudi u zabitima misle da samo stranci voze motore, sta li... Uskoro, a nakon dugo vremena, vidim asfalt. Nisam ni znao da mu se mogu toliko obradovati... Nije da je meni ruzno, dosadno ili naporno na makadamu vec na njemu nema pumpi za gorivo Skrecem prema Nevesinju i odlicnim asfaltom brzo dolazim do grada. Bez rasmisljanja stajem na prvu pumpu tek tada otkrivam da sam imao jos solidne rezerve goriva, za bar jos 60ak km. Neiskustvo Na pumpi se raspitujem za put do Mostara, ispostavlja se da je blizu, 40-ak km. Tu me startuje neki lik, nimalo cistog ni bezbednog izgleda (ne mislim na higijensku cistocu vec mentalno- psihicku, da ne bude zabune). Sta cu u Mostaru, koliko mi je trebalo da stignem iz Nemacke (potvrdjuje moj ranije navedeni stav) i tako... Kada sam mu rekao da sam Nas i to iz NS malo se oraspolozio uz reci: "E bas mi je drago sto si nas, mi ovde ne volimo tudje..." Ceo taj razgovor se odvijao dok sam oblacio kacigu i sedao na motor, cim je to bilo gotovo samo sam mu mahnuo i otisao. Ne volim agresivne pukovnike... Ne biste verovali ali nastavljam dalje. Takodje ne biste verovali da vam kazem kako je i ovde put fenomenalan. Opet brze krivine, asfalt k'o iz fabrike da je izasao. Do tada sam se vec oslobodio na motoru pa uzivam u malo brzim prolascima kroz krivine. Naravno to je i dalje nekih 50% mogucnosti puta i masine ali meni je odlicno Par kracih pauza za slikanje i ocas posla pocinje spustanje prema Mostaru. U dolini pocinje dosadniji deo puta, naselje i ogranicenje od 50. Znam da cesto ima policije tako da postujem ogranicenje... U starom gradu gubim 10 minuta na trazenje parking mesta. Jos jedan danak neiskustvu, nisam razvio osecaj da motor moze da se ostavi maltene bilo gde. Na kraju parkiram na pet minuta hoda od starog mosta i u komplet opremi (cizme, zimske pantalone srecom bez uloska i jakna sa uloskom) po mostarskoj vrucini setam gradom, slikam se, bas kao pravi turista... Srecom drugih pravih turista nema mnogo jer sezona odmora jos nije pocela. Nalazim bastu odmah ispod mosta. Vec posle nepunih 10 minuta kelnerica dolazi do mene, nema Kola, nema Pepsi, samo Kokta koju nikada nisam voleo. Nema veze, uzimam sta ima jer sam zedan i ne zelim da menjam mesto. Polako jedem sendvic i pijem pice, uzivam u atmosferi. Ovaj neplanirani izlet ce mi dugo biti u lepom secanju Na izlazu iz grada opet je dugacka zona gde je ogranicenje 50. Naravno postujem jer necu a i nemam od cega da placam. Prestizu me neka kola, logicno odmah upadam u njegovu zavetrinu i ubrzavam. Uskoro shvatam da ne zelim da vozim 100 tamo gde je ogranicenje 50 pa ga pustam da ode, lagano spustam brzinu na 70ak. 300 metara dalje njega zaustavlja policija koju nisam ni video, srecom bili su zauzeti sa njim pa mene nisu registrovali Lepo od njega i njih Put prema Jablanici je sa potpuno novim asfaltom, brz i u to vreme sa malo saobracaja. Vec opusteno vozim stotinjak na sat (sto ti je napredak u samo 4 dana...). Stajem na slikovanje na jednom od nekoliko jezera (mislim da imaju 4 brane/hidroelektrane a samim tim i toliko jezera) izmedju Mostara i Jalblanice. Na jednoj od pauza pravim gresku i pri ukljucivanju naivno pustam slepera ipsred sebe... 30km sam vozio iza njega... Necu da prestizem na punoj iako ima bezbednih mesta, jos ne poznajem mogucnosti motora, tamo gde je isprekidana naravno ima pregrst saobracaja u suprotnom smeru. Na zalost morao da cekam do uspona posle Konjica gde konacno pocinje dupla traka uzbrdo. Negde u to vreme je vec poceo da me sustize umor, sveze montiran crash-bar je poceo da smeta kolenima a znojenje u zimskim pantalonama je napravilo dobar ojed prepona Svakih par minuta sam ustajao i vozio stojeci sto je donekle popravljalo stanje. Uskoro stizem do Bradine (tamo gde je murija blokirala cestu negde oko 23:05) i prelazim preko Ivan-sedla, kroz tunel Ivan, prirodnu granicu izmedju Bosne i Herzegovine. Posto su se dobri ljudi potrudili da tunel na zovu po meni morao sam da stanem i da se slikam u znak zahvalnosti ;D Da, skromnost jeste vrlina Odatle do kuce je rutinskih 30ak kilometara. Negde pre Hadzica upadam u vecernju guzvu, ne zelim da prestizem kolonu vec vozim iza autobusa sa nekom ekskurzijom. Kada su me klinci skontali vise nije bilo dosadno ni meni ni njima, masi ovom pa onda onom drugom, pa svima. I tako u krug Kuci stizem dobro umoran, prevalio sam 270km za ceo dan. Nauzivao se za naredni period. Neplanirana poseta Mostaru je celoj voznji dala neku posebnu draz. To vece sam nocnim busom putovao nazad za NS kako bih ugrabio zadnji dan sajma i sajamskog popusta. Sutradan kupujem Apolla, uspevam isti dan da ga registrujem. Sreci nema kraja. Eto to je to. Nadam se da ste uzivali u citanju. Komentari svih vrsta su vise nego dobrodosli.

13.5. Jutro je oblacno i povremeno padne po koja kap kise. To znaci da od voznje nema nista... Ne, to zapravo znaci da cu imati priliku da isprobam kisno odelo To se zove duh! Dok isterujem motor iz garaze padaju i poslednje kapi kise tako da krecem u opremi za suvo. Zbog obaveza koje sam imao to popodne ovo je trebala da bude kraca voznja do jednog izletista iznad Sarajeva, prema planini/brdu Bukovik. Mozda se u neko doba setim i imena (Crijepoljsko polje, al' nemojte me drzati za rec...) Pratim instrukcije koje sam dobio i naravno uspevam da zalutam u zbrkanim sarajevskim ulicicama. Dolazim do kraja puta, docekuje me kapija koja mi jasno stavlja do znanja da treba da okrenem. Vracam se, na raskrsnici skrecem drugim pravcem i ubrzo postaje jasno da ni taj put ne vodi nigde. Idemo nazad, do neke ranije raskrsnice. E ovaj put obecava! Ubrzo se penjem na brdo, kuce ostaju iza mene. Pogled na grad je sve lepsi. Obilazim grupu planinara/izletnika i odlucujem da nema nikakve potrebe da ih pitam za pravac jer naravno nemam pojma gde sam Uskoro dolazim do kraja asfalta i tu mi je opet jasno da to nije put koji sam trazio. Nastavljam malo dalje po makadamu ali ubrzo odlucujem da okrenem jer bas i nemam vremena. U povratku opet srecem planinare ali ovaj put odlucujem da bas zelim sa njima pricati. Dobijam info da sam mogao produziti onim makadamom ali da on ubrzo prerasta u planinarsku stazicu. Posto nemam dovoljno iskustva to mi nije bas zvucalo primamljivo. Tek kada sam rekao da znam kako postoji i drugi, pravi, asfaltni put ljudi me upucuju skroz nazad u dolinu i pokazuju mi na susedno brdo Mala greska Pravi put vec lici na nesto... Ima nekliko serpentina i strmo se penje u brdo. Lagano vozim i gledam trag starog ulja koje je neki kamion ostavio duz nekoliko krivina. U jednoj od serpentina zadnji tocak nalece na to ulje i u sekundi proklizuje. Brzina je bila mala, gas nisam dodavao, nagim motora skoro nikakav. Srecom bez teskoce ostajem na motoru i samo nastavljam dalje. Lekcija naucena: pazi se ulja makar delovalo staro i osuseno! Uskoro izlazim na visoravan i voznja postaje opustenija. Prolazim pored odvajanja za Crijepoljsko (opet me nemojte drzati za rec) i stizem do mesta koje se zove Vucja Luka (da jednom i ja upamtim naziv...). Tu pravim kracu pauzu za slikovanje i tankanje vode u zeludac. Produzavam dalje istim putem, prolazim kraj brojnih pilana. Susrecem par na GS-u, nije mi jasno otkud oni jer znam da asfalt ubrzo prestaje. Posto ne znam dokle put dalje vodi i posto nemam vremena za ispitivanje okrecem nazad. Kasnije sam na Google Earth gledao i ispadne da put vodi daaaaaaaleko kroz sume i vukojebine i ko zna gde na kraju izlazi. Jednoga dana... Sada pratim skretanje za Crijepoljsko polje. Na jednoj od pauza za slikanje sustize me par kapi kise. Srecom to prestaje i pre nego sto sam nastavio sa voznjom... Posle par km stize se do nekadasnjeg odmaralista i rekreacionog centra. Hotel (?) je i dalje u rusevinama, sve je naravno zapusteno. Odatle krece makadam kojim moze da se stigne do planinarskog doma na Bukoviku. Instrukcije kazu da je dom nemoguce promasiti. Ja sam na kraju dokazao suprotno Makadam je solidan, ponekde sa rasutim kamenjem. Predeli sjajni. Na ovim slikama gore su neki sporedni putici, da ne ispadne posle kako mi je to solidan makadam Na drugoj slici se u pozadini vidi kolski putic koji ide direktno uz brdo. Par trenutaka razmisljam da li da se penjem gore ali srecom razum prevladava. Jaaako je strmo a iskustvo maleno... Na travi opusteno vozim 50-60 na sat, ravno je i udobno... Posle toga dolazi losiji komad puta sa dosta uspona i padova, rastresitog kamenja. Dom naravno ne nalazim ali zato pauzu pravim na nekoj livadi. U daljini se kroz izmaglicu nazire grad. Vreme je za povratak da lagano prolazim istim putem. Sada hrabro (idiotski zapravo) odlucujem da se ipak popnem uz onu travnatu padinu jer sam se ipak malo oslobodio na motoru. A i sta bi uopste moglo poci po zlu kada covek bez iskustva, sam i udaljen 10-ak km od bilo kakve civilizacije testira svoje granice??? Bas nista Od tehnike znam da treba da stojim i onu cuvenu: when in doubt, gas it. Cim sam krenuo od podnozja postalo mi je jasno da ce biti problema. "Put" je prepun dzombi i neravnina koje se izdaleka ne vide, naravno tri puta je strmiji nego sto sam se i usudio da pomislim... Zadnji kraj igra na sve strane, motor poskakuje na hupserima, adrenalin tuce k'o blesav. Negde pri kraju uspona jedan od hupsera me baca malo na stranu, ja skrecem direkt u livadu i idem paralelno sa padinom. Nema stajanja jer ne znam kako bih krenuo. U jednom trenutku pri pokusaju da okrenem ponovo uzbrdo zadnji tocak proklizuje na travi, ja high-side-ujem i vec se kotrljam na zemlji. Ustajem, meni nije nista. Gasim masinu, pokusavam da je podignem i ne ide. Tada vidim da curi gorivo i da nema vremena za zezanje. Skidam kacigu i primenjujuci savete sa raznih klipova (ziveo You-tube) uspevam u naletu adrenalina da podignem motor. Gledam i ne vidim stetu. Samo je malo trave i blata ostalo na kormanu i poluzi zadnje kocnice. Dobro je proslo Slka je samo ova jedna, kada sam vec izasao gore. Ne znam zasto mi nije bilo do fotkanja u tim trenucima ;D Sada je ostao problem kako da se izvucem do vrha brda. Srecom motor je ustao usmeren u pravu stranu. Posle par pokusaja je upalio. Sedam, dajem gas i nista, samo se ukopava tocak. Onda pokusavam da ga guram upaljenog. Tocak se vrti k'o blesav, bljuje travu na sve strane ali mic po mic uspevam da se docepam vrha. Tek tada se delimicno opustam, uvidjam situaciju. Pokusavam da nadjem neki alternativni put do podnozja i naravno ne nalazim ga. Putem kojim sam se popeo bas i ne zelim da sidjem jer sad tacno znam sta me ceka No kako nije bilo alternative ubrzo skupljam hrabrost (ludost) da krenem dole. U prvoj, lagano na kocnicama, motor klizi na sve strane ali se ipak uspesno spustam do podnozja. Bacam jos jedan pogled na brdo, da upamtim svoju glupost. Dalje vozim naravno opusteno, daleko ispod sopstvenih granica Kuci se vracam istim putem, ovaj put bez lutanja. U dva minuta koliko mi je bilo potrebno da se iz garaze popnem do kuce pocela je da pada kisa koja do veceri nije prestala. Pricamo o sreci sa vremenom 80ak kilometara veoma zanimljive voznje, 15km makadama, uzbudjenja... Sve je na svom mestu

Drugi dan, 12.5. Planirano je da obidjem Trebevic i Jahorinu. Krecem u rano popodne jer ranije jednostavno nije moglo. Jedva cekam da izadjem iz grada. Vec tada mi je bilo jasno, a tako je ostalo i do danasnjeg dana, da mi gradska voznja ne prija. Tako se isto osecam i u kolima a i na biciklu. Gradska voznja je samo nuzno zlo da bi se doslo do lepih puteva... Vrlo brzo sam u prirodi. Put se penje uzbrdo, asfalt je dovoljno dobar za enduro a krivine su naravno neizostavne. Posle par kilometara skrecem sa glavnog puta prema vrhu Trebevica. Taj put je veoma uzan, pun nepreglednih krivina a prvih par km je izrovano zbog radova. Voznja tuda mi ne predstavlja zadovoljstvo jer stalno ocekujem da iza krivine izleti kakav auto. Po preporuci ipak odlucujem da nastavim dalje jer su vidici odlicni. Nakon krace voznje uvidjam da je zaista tako. Put izlazi na juznu stranu planine koja je prakticno bez drveca. Pogled je otvoren prema Bjelasnici, Treskavici, Igmanu... Nazalost vreme nije bilo naklonjeno fotografisanju. Nastavljam dalje i ubrzo stizem do nekog zaseoka. Put cuva ni manje ni vise nego konj. Usporavam i on/ona se kulturno sklanja u stranu. Nekoliko stotina metara kasnije iza jedne ostre krivine u usponu asfalt prestaje i pocinje los makadam kojim se jako brzo stize do kraja puta, bas na groblje. Posto nisam imao nameru da ostajem na istom okrecem nazad. Opet stizem do onog konja koji i dalje cuva put. Usporim da ga zaobidjem a on krene da bezi po sred puta ispred mene. Posle 30m mi postaje jasno da tako ne ide, stajem ja a odmah zatim i konj. Krenem, i naravno pogadjate, krene i on. Posle nekog vremena je ipak odlucio da popusti i skloni se u stranu sto je omogucilo nastavak putovanja Lagano se vracam prema glavnom putu, sada idem nizbrdo a nepregledne krivine su i dalje tu, radovi nisu zavrseni niti je drum postao siri. Dakle opet mi ne prija... Na glavnom putu stvari stoje puno bolje, ubrzo stizem do nekadasnjeg odmaralista i trim-staze. Ove slike su od pre par dana jer se tokom prve voznje nisam usudjivao da slikam iz pokreta. Ponovo skrecem na sporedni put koji vodi do bob staze i sa kojeg se pruza fenomenalan pogled na grad. Posle kratke foto pauze nastavljam dalje, put je jako zanimljiv za voznju, u neko doba ulazi u borovu sumu. Dobro poznati miris ispunjava kacigu i smiruje um. Nakon vracanja na glavni put bez stajanja, a samim tim i bez slikanja, vozim do Jahorine. Prolazim ceo ski-centar i stizem do kraja asfalta. Kao sto sam vec rekao to znaci da je zabava na pomolu Makadam je los sa dosta krupnog izvaljenog kamenja, potoci teku po putu. Tome jos treba dodati i moje veeeeeeliko iskustvo u takvoj voznji od skoro 2km Motor igra ispod mene ali vozim bez ikakvih problema. Brzo nailazim na snezni nasip pored puta i tada mi postaje jasno otkud onolika voda na sred puta... Izlazim gore na plato i skrecem prema "Zacaranim Dvorima". Ko je zimovao na Jahorini zadnjih par godina zna o cemu pricam Kafana/restoran/etno kuca na 50m ispod vrha zicara. Nazalost objekat je prosle zime izgoreo. Na jednom mestu put je i dalje prekriven nanosima snega ali su radnici utabali obilaznicu (renovira se vojni objekat, otuda radnici...) Doslo je vreme za pauzu i klopu. U koferu uspevam da upecam malo tunjevine koja je neverovatnom brzinom nestala. Uzivam u pogledu i suncu. U vetru i hladovini koja nastane kada sunce zadje za oblake bas i ne uzivam ali ne dopustam da mi to pokvari opstu sliku. Sit i napojen vracam se voznji. Odlucujem da odem i na drugu stranu Jahorine, dalje od skijalista. Medjutim tragovi zime su i ovde prisutni, put je ponovo zavejan. Posto se ova strana ne koristi nema ni utabane obilaznice. Misleci da posle nece biti snega odlucujem da sidjem sa puta i obidjem zatrpani deo. Na livadi nailazim na kanal, vidi se na slici, vec ocekujem da cu morati da okrenem. Nakon drugog pogleda vidim da sam naisao direktno na cigle koje je neko ranije ubacio u kanal i preko kojih moze da se predje na drugu stranu. Sreca, sreca, radost-uzivancija ;D Dakle nastavljam hrabro dalje, doduse ne zadugo. Ipak se nalazim na 1600-1700 mnv a zima nije tako davno zavrsila. Sa mesta na kom se nalazim vidim da je put sad vec jako cesto zatrpan a mogucnost obilazenja vise ne postoji jer je teren postao kamenitiji i strmiji. Pravim polukruzno i vracam se nazad. Slikanje kod zicare i planiranje puta za povratak. Ideja da se vracam istim putem mi se nikako ne svidja, glavnim putem za Pale mi se takodje ne ide. Treca opcija je slabo korisceni i dosta okolni put koji u neko doba izbija na put Pale-Gorazde. Njime sam pre par godina prosao kolima i ostao mi je u lepom secanju. Posto sam znao da se put bas i ne koristi ocekivao sam da nece biti u najboljem stanju sto se i pokazalo istinito. U sred jedne krivine nalecem na blato, na izlasku iz druge je kora drveca, u trecoj rizla i tako non- stop. Srecom vozim obazrivo i polako pa mi ovo ne predstaljva ni problem ni opasnost. Isto tako iza svake krivine pucaju lepi pogledi, cas na Jahorinu a cas na dolinu u koju se spustam. E to cak i pri obazrivoj voznji predstavlja uzitak tako da je voznja fenomenalna Slik-pauza ovde, pa tamo i vec sam u dolini. Put je sada lokalni, opet odlicnog asfalta, sa brzim krivinama. Na jednom pravcu bujice su na suprotnu traku nanele gomilu blata. Ja sam jos relativno daleko od tog mesta, u susret mi dolazi jugic koji kulturno obilazi blato. Ono sto nije kulturno je cinjenica da se ne vraca u svoju traku vec ide na mene... U kolima par mladica naravno umire od smeha a ja gledam i ne verujem. Posto sam i predvideo takvu mogucnost vec sam dobro usporio i pomerio se skroz uz ivicu kolovoza, na 10-ak metara ispred mene jugo se vraca u svoju traku i sve prolazi kako treba. Nije ta situacija bila ni toliko rizicna koliko ovde mozda ispadne ali evo ja i dalje ne mogu da verujem da se ovi nisu odmah vratili u svoju traku... Ima nas raznih Na neobelezenoj raskrsnici u nekom selu skrecem u pogresnom pravcu. Prolazim pored fudbalskog terena a deca prekidaju igru, trce na ogradu i masu mi... Posle par stotina metara mi je to vec postalo jasno ali je put bio toliko dobar a meni se vozilo da jednostavno nisam mario Tek kada sam posle 15ak km poceo da razmisljam o gorivu odlucio sam da ipak treba da okrenem nazad. Ponovo prolazim kroz selo, ovaj put nisam toliko zaniljiv deci tako da masu bes prekidanja igre ;D Taj put sada vodi na Pale. Na njemu postoji prilicno dugacak tunel u kom se vozila propustaju naizmenicno. Posto sam nesto cackao oko opreme malko sam zakasnio sa ulaskom tj kola ispred su uspela da mi pobegnu iz vidnog polja. Taj osecaj dezorjentacije koji je nastao istog momenta kada sam i krocio u tunel je neverovatan. Duga svetla, kratka svetla, nista ne pomaze. Ne znam sta bi tek bilo da je napolju bio suncan dan i da su se oci navikle na jos vise svetla... Nekako uspevam da stignem kola ispred sebe i prateci njihova stop svetla izlazim iz tunela. Ostatak puta protice bez nekih zanimljivih dogadjaja, ukljucuje voznju kroz sarajevski saobracajni spic i to je to. Kuci sam u sumrak, klopa, sabiranje utisaka i naravno planiranje sutrasnje voznje su brzo gotovi. Ukupno 100 i nesto km u odlicno iskoriscenom popodnevu.

Iako je proslo skoro 3 meseca od ovih voznji smatram da zasluzuju jedan pristojan opis. Pa da podjemo u proslost Dozvolu za motor sam izvadio 7.5.2009. Obuka se sastojala u 2 (dva) casa voznje BT-a po poligonu i malo po gradu. Ranije iskustvo u voznji motora nisam imao. To sto sam se sa 7,8 godina sa ujakom vozao na MZ-u ne racunam 11.5. prvi put isprobavam Dozvolu. U Sarajevu sam. Plan mi je da odem na Bjelasnicu i dalje Visocicu. Put gore je savrsen asfalt bez saobracaja sa puno krivina, dakle odlican za upoznavanje sa motorom. Vozicu KLE-a. Mrcine se bojim i dok je gledam u garazi a kamoli da je vozim, no zelja je daleko jaca... Uspevam da izadjem iz garaze bez problema sto je dobar znak Krecem u punoj opremi i vec na prvoj krivini, bukvalno 100m od kuce, me saseca kreten u golfu (dvojka naravno). Instinktivno, a bez trunke osecaja (navikao na hod od pola metra na BT-u), zabadam prednju i u trenutku sam na zemlji. Brzina je bila mala, ispod 10 na sat jer je ipak naselje i krivina od 90 stepeni. Covek staje i izvinjava mi se kroz prozor a ja ga ucutkujem i samo teram da izadje i pomogne mi u dizanju motora. Adrenalin koji me je i ovako tukao zbog same voznje je sada na nekom nenormalnom nivou. Posto ostecenja na motoru nema a ni meni nije nista odmah produzavam dalje. Naravno motora se sada bojim jos vise, prednju kocnicu ne smem ni da pogledam osim lagano na pravcima. Posle par kilometara izlazim iz naselja i krece uspon na Bjelasnicu. Ko je isao iz Foce prema Sarajevu odvajanje za Bjelasnicu je kod onog ogromnog kamenoloma pre ulaska u grad, u vise putopisa sam video sliku tog kamenoloma tako da bar neki od vas znaju gde je. Raspolozenje se ubrzanim tempom vraca na visok nivo. Krivine i malo saobracaja, put sirok. Naravno u svakoj krivini se bojim obaranja motora a na pravcima se ne usudjujem dati vise od 1/3 gasa. Ma i to je previse... Prvu pauzu za slikanje i sabiranje utisaka pravim tek nakon 40-ak km a i to sam morao da se nateram. Za tih 40km sam postao zaljubljenik u voznju i ovisnik o krivinama. Nije lose Ovo je put koji produzava od ski centra na Bjelasnici. 25km odlicnog asfalta koji su do pre 15ak godina bili planinarske staze. U ratu je napravljen makadam do brojnih sela u tom podrucju a pre par godina je to sve asfaltirano. Pre pravljenja puta ljudima iz udaljenijih sela je trebalo 6 i vise sati hoda do ski centra. Pre olimpijade '84 trebalo im je jos 7 i vise sati hoda ili jahanja (skijaliste kao i put do njega nisu postojali pre toga) do prvog naselja koje nije na planini, do civilizacije. Nastavljam dalje i mojoj sreci naravno nema kraja. Nigde se ne zaustavljam jer mi je prosto zao da ne vozim. Priroda prelepa. Uskoro dolazim do kraja asfalta i tu pocinje moje prvo offroad iskustvo. Da ne bih iskusavao srecu ne idem daleko, vec posle prvog kilometra nalazim lepo mesto za odmor. Vec tada mi je bilo jasno da kraj asfalta znaci pocetak zabave. Taj makadam inace nakon nekog vremena izlazi u kanjon Neretve.Na slici se vidi koliko mi je tesko u tim trenucima Posle duzeg odmora krecem nazad istim putem. Odlucujem da ispitam sve puteve koji se odvajaju sa ovog "glavnog". Ima ih 4-5 i svaki vodi do nekog sela. Navikavam se na serpentine, strme uzbrdice, nizbrdice. Odlicno mesto za ucenje! Sada vec stajem svaki cas radi slikanja. U povratku postajem svestan crnih oblaka koji me okruzuju sa svih strana. Kisno odelo je zapakovano, naravno u toploti doma gde je i ostalo, zajedno sa svim ostalim potrepstinama za voznju. Uzbudjenje cini cuda Uskoro pocinje kisa, put je mokar i ja naravno ne smem da nagnem motor u krivinama. Svakog casa ocekujem da ce mi iskliznuti neki od tockova iako ne prelazim 40km/h. pre potopa stajem da sklonim aparat na sigurno i suvo mesto, van domasaja dece Ubrzo po polasku pocinje opasan pljusak, na nizbrdici nema nicega sto makar priblizno lici na zaklon. U neko doba sustizem par na biciklima. Oni bez kabanica, ja bez kisne opreme. Toliko sam brzo vozio da sam ih jedva prestigao na pravcu Posle par minuta bezim od oblaka i dalji put nastavljam po suvom. Kako mi je ovo bila prva voznja a na njoj je bilo i kise i makadama i padanja odlucujem da odem i do grada kako bih se isprobao u gradskoj voznji. I to sve u gradu u kojem je svaki peti auto Golf II :o Glavnom ulicom u Sarajevu se, za razliku od nasih bulevara, vozi u sve 3 trake. Posle 20 sekundi sam doneo definitivnu odluku da po gradu vozim sredinom a ne ivicom svoje trake. Za tih 20 sekundi svaki auto koji je trebao da me obidje ucinio je to bas tako da mi prodje sto je moguce blize. Uskoro okrecem nazad i primenjujuci novu tehniku stizem kuci bez ikakvih incidenata. Za prvi put nije lose. 130-140km i skoro sve moguce situacije. A da, jednom sam na pravcu isao cak 90!!!! Evo i par slika sa ponovljene voznje. 2.5 meseca kasnije i drugim motorom ali se malo sta promenilo. I dalje je nenormalno lepo I jos malo

U originalnom postu je nedostajalo fotki sa prvog dela puta. Posto sam ovih dana ponovio i prosirio celu ovu voznju, a da ne bih otvarao novu temu, evo ovde jos slika. Prica i utisci mogu da se prekopiraju iz prvog posta s'tom razlikom da ovaj put nisam imao nikakvih problema sa motorom i da je gorivo u Bosni malo poskupelo. Fruska gora: Srem: Granica: Oko Ugljevika: Tuzla: Ostatak puta do Sarajeva sa odvratnim krivinama i prirodom U povratku sam iz Sarajeva isao preko Trebevica do Jahorine a onda nazad na Pale i nastavak preko Romanije. Trebevic: Jahorina: Okolina Pala: Romanija: Vlasenica: Milici: Put do Zvornika: Negde... Na ovoj fotki se vidi koliko sam bio natovaren. Tank torba mi je dosta smetala prilikom manevrisanja i voznje po gradu, do te mere da je granica bezbednosti bila solidno prekoracena. No gde ima volje ima i resenja tako da sam kuci stigao u komadu Jedna zanimljivost: na putu do Sarajeva nisam imao nikakvih problema sa zuljanjem sedista ali su me u neko doba pocela poleti ledja. U povratku sam guzicu nazuljao kao nikad u zivotu, na kraju cak zbog toga pravio pauzice, ali zato ledjima nije nista falilo. Verovatno je kamp oprema bila koristan naslon za ledja a nedostatak prostora na sedistu i nemogucnost pomeranja ucinila svoje... Opet Srem, ovaj put u povratku: Razna naselja zanimljivih imena: Svi kojima se svideo putopis znajte da je u pripremi i novi. Doduse novi hronoloski prethodi ovom al' sta sad Reci cu ovoliko: prvo sedanje na motor, 4 dana, 700km on/off road, uzivancija

Kog dana krecete i oce li biti kakvog ispracaja? Ja se tek vratih sa mog putesestvija pa sam malo van toka

Meni za 300-ak km istice garancija (napravih 4700km za 2,5 meseca) i sada se premisljam da li da vadim katalizatore iz izduva. Nije da mi toliko treba snaga i dodatna brzina ali sa druge strane steta da se ne iskoristi taj potencijal Znam da bi u tom slucaju trebalo cackati i oko karburatora a to bih morao kod nekog kvalifikovanog. Druga stvar koja me brine kod tog zahvata jeste povecanje potrosnje... Inace ovih dana sam napravio turu za Bosnu, nesto ispod 1200km, bez ijednog problema, bez ikakvih intervencija sem sipanja goriva Hladnjak se vise ne topi, bice da je ipak krivac za to bila iskrivljena ta prednja bocna plastika koja je sprecavala normalno strujanje vazduha. Za kraj par slicica sa ove voznje. Neka mi neko kaze da nije moguce natovariti kamp opremu i stvari na kineski SM Bjelasnica kod Sarajeva: Jahorina, u povratku za NS:

Lepo, lepo. Obradovacu te ako ti kazem da prave krivine i brda pocinju tek iza Tuzle prema Sarajevu, kao i od Zvornika prema Sarajevu???

110-115, zavisi od vetra. Isto toliko i u dvoje sto mi je zanimljivo. 95-100 moze konstantno da se vozi sat-dva bez problema, tada ni vibracije nisu preterane niti mi deluje kao da se masina previse napreze (6500 obrtaja).

Drugari samo da vas pozdravim. Evo upravo krecem za Sarajevo Javljam se kada se vratim da ne brinete

Vredi majstor. Lepo radi, dosta detaljno. Ja nisam imao tacnu ideju kako bi trebalo da izgleda pa mi se sad cini da je premasivno odradjeno za moj motor. Jos nije potpuno zavrsen jer ne znam kakav sistem kacenja ima ploca od kofera pa nismo hteli napamet raditi. Fali jos par poprecnih cevi i to ce biti to. Nije ofarban (bice plastificiran ako nadjem nekog u okolini da to radi) bas zbog toga a sutra idem na put pa ce i to malo sacekati. Na slikama nosac deluje krivo ali je to samo opticka iluzija... Zapravo je kriva ta zadnja plastika i tu nema pomoci . No ionako ce to biti ispod kofera pa nije ni nesto previse vazno. Ovi srafovi sto se vide na slikama ce biti zamenjeni imbusima pa ce i to lepse izgledati.

Upravo krecem kod majstora, nadam se da ce ispasti kako treba. Slika ce naravno biti

Danas sredih sve sto je imalo da se sredi na motoru. Zamenjen amortizer i hladnjak pa cak i zmigavac Bio u servisu skoro 3 sata. Nazalost nisam poneo aparat da lepo uslikam amortizer i hladnjak kada su bili skinuti. Slikao sam amortizer na motoru i te slike cu okaciti, nadam se ovih dana, ako nekome znaci (na drugom su mi kompu...) Takodje danas nadjoh majstora koji je voljan da mi napravi nosac kofera. Idem sutra to da obavim a prekosutra opet za Bosnu

Zakon ponude i potraznje. Jednostavno je.

Ma moze sve U drustvu je uvek zanimljivije

A jel bi mogao i mene da odvedes do tog drugara radi istog posla? Pivo bi se podrazumevalo

Ne verujem da cu tada biti ovde. Ja u svakom slucaju idem za Sarajevo jer imam nekih poslova tamo da zavrsavam. Ako finansije dozvole mozda odem i koji dan do mora, cisto zato sto je Kinezom to nemoguce (Makarska i okolina)

Ti si ranije bio zainteresovan za ovako nesto: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=34985.msg577274#msg577274 Placas samo gorivo za sebe, pice i klopu

Cek samo da se provozam negde a da bude vredno pisanja ;D Trebao bih uskoro opet da idem u Sarajevo, ovaj put bez obaveza tako da bi bilo nekoliko jednodnevnih voznjica koje svakako zasluzuju da budu opisane

Danas videh i novog malog GS-a, verovatno 650. Vidi se i na slici sa prve strane negde na zacelju kolone. Ove na skuterima vidjam svaki dan kada izadjem napolje...

Ima li neko da je zainteresovan za oranje po Titelskom bregu ili Fruskoj Gori ovih dana (sutra)? Ako bi isli na Titelski breg mozemo produziti i do samog Titela na kupanje u Tisi... I drugi predlog, verujem da ce vam biti zanimljiviji: sredinom ili krajem sledece sedmice (radne) u Sarajevo? Smestaj i garaza obezbedjeni. Par dana voznji iznenadjenja sa strucnim vodicem (ja ;D ) po siroj okolini. Razmislite za Sarajevo par dana pa javljajte, da se onda i upoznamo pre puta i detaljnije dogovorimo.