Ajde, ajde, daćemo ti nekog stroma da napraviš krug do Beča da popiješ kafu, pa preko Mattighofena, biće ti lakše @maxx tvoj je red sad da mu daš ključeve...

Tarmi, Am katergorija te oslobađa dosta časova i teorije. Samo B možda nešto malo teorije po ovom novom.

@GrunffKo ti je to rekao? Položiš za B, dobiješ 2 godine probnu. Posle, npr, 1 godine polažeš za A, sve regularno, dobijaš na 1 godinu probnu (tj za sve kategorije se dobija do isteka te prve kategorije). 2 godine posle polaganja za B, sve kategorije postaju full važeće.

Boki, komšija, prvo u zdravlju ga vozio i uvek te vratio kući! Polako se upoznaj sa motorom, ne preteruj u krivinama, pa ćeš skontati kakva ti je guma. Koliko je prešla, znaš li? Meni je na malom stromu fabrička battlax a41 izgurala 21k km, s' tim da je na 19k km pustila malo u krivini, i to je bio kraj, nema više poverenja u nju. Šara na njoj skoro pola, neko bi to možda još terao 5-6 hiljada, ja nisam imao herca. Zamenio sam, jeftinije mi bilo 280e za nov set nego da sam stisnut na motoru.

To što sam oto, to sam i vratio. Dao sam na servis, al ti ne umeš da upališ i vidiš nivo ulja, nego su umislio da se gleda posle 500km, al pošto nisi siguran, pogledaš dva puta [emoji3] Šalu nastranu, a i na stranu. NK odličan motorić za početnike, za niže, nejač. Iskreno pre bih ovo uzeo umesto skutera (ako šaltanje nije problem ili neki drugi razlog). Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Jesam rekao ajao? Edit: jesam. Ajao. Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Ajao. Seo sam na onu bicikletu (znači ne ni bicikl, nego i manje) i proterao kroz centar NS, do keja, malo razvukao na bulevaru, igrao se u cik cak u traci. Kvačilo je bežično skroz, ono nema otpor nikakav. Ulica zakrčena, čovek stao mnogo u stranu autom, izlazi suvozač jedva iz auta, nema mesta za vrata da se otvore lepo. Ja posle prolazim sa sokoćalcem i ne verujem. Tu bih prošao bajsem isto tako. Igračkica. Idem i vrištim od smeha, dam gas i ništa (subjektivni osećaj), al već ide 50-60, za po gradu milina. Skroz zanimljiva sprava. Retrovizori su taman široki da se vidi iza sve, a opet ne izlaze iz gabarita. edit: @Jovan Ristic šta oteo? Vratio sam ti ga isto veče, a ne kao neki koji uzmu pa ubiju 1000km, ne umeju da siđu danima (sa motora). Sent from my M2002J9G using Tapatalk

@NolankaProduži još malo autoputem, pa preko Vrčina na Zaklopaču.

Ako je to pravac, onda ka Cetinju kreneš i odmah levo motaj, Rijeka Crnojevića, pa ka Virpazaru. Tu isto imaš i tvrđavu Žabljak Crnojevića i eto ga kratki đir. Stižeš lagano za tih 7-8 sati, lepa vožnja... Nemoj da te podsećam u kratkim vožnjama, ili ovde, da napišeš par reči u tvom stilu. Nisi druge kolege odbijao i pisao si putopise, možeš i meni kratku vožnju Da, znam da si čitao i da sam ti postavio domaći i tihu patnju

Vidiš, i takav deda je svojim činjenjem postavio tebi primer za ceo život. A od ovog dede šta mogu da nauče njegovi unuci i ostali.. Pogotovo ako bude mator, lošeg zdravlja i ostale igre da bi ga oslobodili...

@travelman Podgorica - Tuzi - Hani i Hotit - legendarni sh20 - Vermosh - Plav - Andrijevica - preko Komova, malo je asfalt rupičav, al nije strašno, prođe se - Mateševo - Kolašin - kanjon Morače, nema saobraćaja, a podloga iju, sredili su je putari dobro.. za Albaniju treba zelena karta, mada ja nisam imao i niko to nije na granici proveravao.. 1lek ~ 1 dinar otprilike, može u eur, oće da prime i da vrate u eurima kusur, lepa reč - gvozdena vrata.. Ja sam vozio baš krug, to što ti pitaš, samo što mi je početak i kraj bilo Igalo, ceo dan vožnje baš, imaš u mom putopisu "Jadranka", baci pogled na opisan dan te vožnje: Ako te interesuje, možeš preko jezera, Bara, Ulcinja u Skadar, obići tvrđavu, šetalište u Skadru je lepo za procunjati, i odatle si opet očas posla do Hani i Hotita, odakle kreće điranje. Pak, ako nećeš u Albaniju (ne ulazim u razloge), onda nešto od: Biogradska gora, Durmitor ili Lovćen (sa sve krugom okolo). Penjanje Kotor - Njeguši (ima u putopisu isto). Izvinjavam se što sam ubacio sh20 u ovu temu, ali to je tu i žaobitno mi je da ne obiđe ako je već nadohvat ruke, ali eto, da ostanemo u temi, ako bi isključivo CG, viči nešto od ovog gore pa razrađujemo plan.

Može, pa kako uvozimo automobile iz Evrope. Ako je neko rad da plati prevoz i carinu, da odradi papire za uvoz eto mu očuvanog primerka. Sad, da li se isplati, to ti ne mogu reći, svako ima neku svoju računicu i razloge što nešto radi. Onaj ko uvozi verovatno zna koji su još dodatni troškovi (okvirno).

@Jovan Ristic Ovu sliku mi nisi poslao kad si radio kratak test. Jutros otvaram tapatalk, kad ovo... Ajao

šta si kontao sledeće i koji su razlozi? Pitam onako, znatiželje radi, jer je ovo nov motor (4 godine star, mala kilometraža).. Čisto da znam čime da protivurečim zameni

rekao bih Benelija, al neću da palim vatre... MALOG STROMA?

Ibarskom, pa Valjevo - Loznica - uz Drinu. Valjevo - Debelo Brdo (kapija Podrinja) - B.bašta, al nije nešto asfalt. Bg - Šabac autoputem da uštediš na vremenu, pa onda magistrala do Valjeva, to volim da vozim, često sam išao NS-Va, pa mi je poznat put i to od Šapca je uživanje. Pažnja u Draginju, obavezno po ograničenju, redovno ima policije. Sent from my M2002J9G using Tapatalk

otprilike cela naša vožnja može da stane u 15ak sekundi koje počinju na 1m50s (https://youtu.be/cQoQI7870jw?t=110)

oznaka je Z682N, probaš u motolandu, ili preko Baneta što dovozi GIVI? Mada, znajući givi, cena je paprena za te delove u post-nabavci

ok, zato i pitam šta je problematikuš, nisam pratio na času. Ostaje pitanje kako si razbušivao, al pošto je blok, verovatno iz ruke, a to je kanda jako neprecizno.

kako si razbušivao? Ne zameri, pitam samo da skontam celokupan kontekst Najbolje nekom strugaru, zna koliko ima tu mesa, ima osećaj za feeling, m? Koliko je u jamahi taj poklopac da se nabavi ako ima?

Stanite, kakav je to putopis ako ne spomenem momke u pit stopu? Oni su na svakoj turi prisutni! @abarth_maniac i @Jovan Ristic dolaze prikolicom u NS da se ne cimam do Zr na "veći" servis odmah po povratku kući, na 12k km. Komentarišu da je ovo najmlađi motor na prikolici koji vuku, osiguravaju muški. Idemo na kej da popijemo piće i malo ispričamo. Joca se ponudio da mi vrati motor, al preko Temišvara i Budimpešte, umalo da dobaci do Beča, nazvao sam ga i rekao da mi pod hitno vrati motor, da prekida test (link), treba voziti sledeću turu... The end

@Bojan Budjevac ja koristim google photos privatno, a u tekst prekopiram link do slike, lepo je pokupi, tj.umetne. Malo je to proces da se dođe do linka, prvo moram da napravim link za deljenje slike, pa otvorim taj link što je ustvari album sa tom jednom slikom. Klik na sliku i "copy image link", to ide u tekst i voila. Neko koristi fileshare sajtove, ali tu se pomeri hosting, istekne trial, šta god, pa gomila putopisa ostane bez slika.

Dan 4 (22.05. nedelja) Dan za krenuti kući. 4 dana, dosta je, lepo je bilo. Šta je sa slikama, ja ne znam, nema ih u albumu, tako da ćemo malo opisno, a vi zamišljajte. Vozamo se ka Kragujevcu magistralom, tamo se nalazimo sa Tamarinom drugaricom sa faxa u legendarnom "Vagonu". Rekoh moramo tu po palačinku pojesti, svaka preporuka ko voli slatko. Imaju neku sa kremom od kafe, pa tačno dve da pojedem i da dođe hitna po mene. Kafa, palačinka, sumiramo utiske, bilo je dobro, ma šta dobro, vrhunski, prvo putovanje u ovom sastavu, možemo i moramo ponoviti. Ok, a šta sad videti po Kragujevcu? Imamo vodiča, srećom, devojka je odrasla tu. 2 minuta kasnije skontamo da to uopšte nije slučaj. Idemo, istražujemo, šetamo do starog Zavoda (gde se održava Arsenal fest). To je uskoro planirano, al nemam pojma kako misle da srede ono đubrište za par dana. Nazad do centra, usput se nalivamo vodom i okidam jednu sličicu (moto putopis, da podsetim). Svako na svoje vozilo, do Šumarica. Bio sam tamo nekad u osnovnoj školi, realno ne shvataš značaj takvog mesta. Šetamo, svako priča šta zna o spomeniku pored kog prolazimo, taman do sledećeg. U povratku Vukela i ja da se igramo istraživača, ajmo kroz neki šumarak. Slep put, završava se nekim starim grobom. Ako ode u Egipat nekim slučajem, ima da snimi nastavak Indijane Džons. Ovde se naše putovanje privodi kraju, odavde lagano magistralom peglamo ka Mladenovcu, preko Ralje i Avale svako svojoj kući. Puni lepih utisaka i stvarno divna 4 dana. Prilazimo kući, ja prebacujem komunikaciju na vezu sa suvozačem, malo negoduje jer sam joj prekinuo pesmu. -Kako je bilo, nisi se žalila da te nešto boli? -Nije me bolelo, čak mi ni šaka nije trnula, nisam stiskala rukohvat. Lepše mi je bilo na Diverziji, ipak je to bio tvoj prvi motor i prvi put si me na njoj vozio i ona je onako manja i sva simpatična. Ovo je fotelja, baš udobno, nisam osetila put. Sviđa mi se ovo, možemo sledeće godine opet, kad se vratim, bilo je zanimljivo. "Sviđa mi se ovo." "Sviđa mi se ovo." "Sviđa mi se ovo." Odjekuje mi u glavi. Uspelo je. Zavolela je putovanja motorom, ne smeta joj vrućina, sama ume da se stara o opremi. Uveče obriše kacigu, lepo složi opremu da se luftira, nije joj teško da bude u full opremi jer zna da ćemo se samo tako voziti na putovanjima. Čak je pitala da polaže za neki skuter za po gradu, da ne mora autom ili busom da se voza okolo. Kaže kad ti možeš ovoliki motor da provučeš, još sa koferima, mogu misliti kako tek skuter prolazi. Koliko god bih ja voleo da vozi, toliko mama ne bi. A strah nas je isto. Znam to. Dolazimo kući, kapija otvorena, mama je usput nekoliko puta zvala da pita dokle smo stigli. Parkiram i vidim nju na vratima. Vratila su joj se deca kući. Samo tako i treba da se završe sva putovanja ikada.

Dan 3 (21.05. subota) Ustajemo, ne kasno, nego prekasno. Mamuramo svi, al rakija bila dobra, ne boli glava. 2 litra vode kasnije je već bolja priča. Pakujemo se i na doručak. Ne idemo u istu kafanu već prekoputa. Dogovaramo načelno plan, Alex i ja idemo do Leskovca, tj. do sela u blizini, odakle mi je pokojni deda, da posetimo njegovu sestru i ujaka. Gde da saznaju da smo bili u Nišu, a da nismo svratili. Vukela i Tamara slobodni strelci po Nišu, mi se vraćamo za 3, 3.5h, samo kafu da popijemo. Bar sam ja sebe tako ubedio. Naravno skontali su nas dok smo prolazili putem i svi izašli na kapiju. Ujna je saznala to jutro da smo u Nišu i da ćemo doći u Leskovac, a to ne može da se završi bez gomile hrane. To bi bilo super da nismo došli sa doručka. Tu u selu bih mogao danima da sedim, slušam potok, zrikavce, sedim sa bakom, ujkom i ujnom. Koja je to nirvana, naravno da su pobegli iz Leskovca i tu provode svaki slobodan trenutak. Nažalost moramo da kratimo posetu, imamo društvo koje nas čeka. Svakako je tu obećanje da ću doći opet uskoro (i ispunio sam, mesec dana kasnije, i opet je bilo kratko). Za to vreme Niš obilaze dvoje iskusnih turista. Javljam da smo krenuli i da možemo da se nađemo kod Hotela Nais. Plan, jer je već popodne, autoputem do Jagodine, u smeštaj, i idemo da prošetamo malo gradom. Sestri vezujem telefon na komunikaciju i kad je krenula muzika, pogledala me je u fazonu "što mi do sad nisi ovo pokazao". Autoput je, dosadno je, nek prekrati malo vreme muzikom. Rekoh na početku da Aleks kad se uplaši samo zatvori oči i veruje da ću da uradim sve kako treba. Da, tako je. Ali kad se opusti, onda je đavolak. Na autoputu, obilazim neki auto, a on rešio da doda gas, ne da mi da ga preteknem. Pošto je autoput krivudav, na 130 moram fino oboriti motor kako bi prošli krivinu, još bežim više levo u traci da se odvojim od idiota koji je umislio da je Šumaher. Beeeep device connected -E, Stef, aj obori još malo, da priđemo, da mu otvorim rezervoar, mogu da dohvatim, šta radi bre ovaj??? Smejao sam se 10 minuta. Stižemo u Jagodinu, stan u novoj zgradi, sve odlično. Imamo 15 minuta do centra šetnje, umorni smo od vrućine, idemo da klopamo, malo prošetamo i nazad. Naravno, kad Beograđanka vidi fontanu u kružnom toku, seti se rodne grude! U povratku na glavnoj ulici neki klinja u šorcu i majici, bez kacige razvlači nekog matorog suzukija, prva blokada, druga blokada, treća, koči, pa opet. Da sam prošao motorom posle toga, bilo bi me sramota što vozim motor. To je lajtmotiv u Jagodini, ide drugi isto na nekoj zujki, pa onda par klinaca u bmw 5 nekom, pa audiji, pa nabudženi reno neki.. Vozi ko šta ima, svi razvlače tu po ulici, tu je svo dešavanje. Daj mani me toga, odoh spavati.

Dan 2 (20.05. petak) Svanuo je još dan za koji smo planirali da bude duuuuug. Palim rernu da podgrejem klopu. Bam. Ah, osigurač. Juri, traži gde je, ma nigde table. Dolazi gazda, skida sliku sa zida, kaže iskočilo je i kod njih i ovde, struja je baš problem. I tako jedno 3-4 verglanja rerne, i konačno radi. Auh, jesam li spomenuo da je roštilj dobar? Nabokali se dobro, pakujemo se i krećemo, imamo gomilu kilometara da napravimo. Motor u dvorištu, ako zanemarimo mačije šapice po sedištu, netaknut. Dobro joj je poslužilo da može da uđe u šupu preko motora, da ne mora da se vere po zidu. Fotos prelepog dvorišta kog po mraku sinoć nismo ni videli... Gas, idemo do Blederija, jeste to na kontra stranu od današnjeg cilja - Niša, ali juče nije bilo vremena da se poseti. Pičimo prva, druga, treća, ulegnuća na putu, motor se giba, zanimljiv je osećaj, trudim se da ne preterujem, kad odjednom dve uvale vezane, vešanje ne stiže da odradi, udaram zaštitom kartera po asfaltu. Uf. Neka, tome i služi. Sestra vrisnula iza, prepala se. Ok, do Negotina ipak drugom brzinom. Do Brze Palanke vrhunska magistrala, baš uživancija za vožnju, pogled na Dunav. Kako volim tu reku! Prolazimo pored sela Dušanovac, tako se zove naselje u Beogradu, mi smo odrasli u naselju sa druge strane puta. Alex pita ako skrenemo na kontra stranu, jel stižemo na Medak, kad pre smo se vratili kući Od Brze Palanke makadam. Odi vamo, mi smo sad veterani, teramo po makadamu kao blesavi, lepo je nasuto, milina za vožnju. Dolazimo na, ne mogu reći raskrsnicu... Levo se ide na mostić, desno je put kuda kamioni idu i ide se kroz potok/reku. -Nećeš valjda? -Jok, ti ćeš. Siđi sa motora. To je najluđe što sam, do tog momenta, uradio na motoru. Svestan da pojma nemam ni off da vozim, snalazim se nekako na makadamu, da je u reci klizavo kamenje, da nikad nisam čak ni gledao na netu tehnike prelaska reke. Jedino mi je bilo u glavi "šta god da se desi, ako možeš ne staješ, gas ne puštaš da ne uvučeš vodu kroz auspuh. Gas i da vidimo da li ćeš na drugu stranu izaći". Onako, jako naivan plan, ali jednostavno, odlučio sam i nadam se da će dobro proći, inače svima kvarim putovanje. Ne ako samo ispustim motor, to je najbolji scenario. Ako se povredim... Dogovaram se sa ekipom iz auta da se pomere sa strane, da snime par fotki. Tresem se od treme, moram da se smirim, onog trenutka kad ubacim u brzinu ne smem da se tresem, samo pogled i napred. Što toliko volim Vukelu i što smo drugari toliko godina.. On isto misli ovo gore što ja mislim. On zna da ja ne znam. Rekao je "ajde, kul", ušao u ledenu vodu da bi imao dobar ugao. Podrška kad to nije realno da očekuješ. Nikad se nismo odvraćali od raznih gluposti koje smo radili. Tu sam, pored tebe da te gurnem ako treba. Nije pametno, al tu sam. Kasno je da se sad predomišljam, već sam krenuo. Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM Omiljena moto slika: Izlazim sa druge strane, vrištim od sreće. Sad kad pogledam video vidim da je motor malo kliznuo, da sam morao da odradim korekciju, da nisam ustao, da pojma nemam. Sto puta sam gledao i analizirao šta ne valja, pričao sa Vlajkom, sa još par ljudi koji voze off. Biće bolje sledeći put, početnička sreća je odradila svoje. Nastavljam sam do vodopada, Alex da se ne oblači za kilometar puta. Adrenalin me drži, pičim po onom makadamu, jako dobra podloga, i stižemo. Vukela i Tamara komentarišu da je put ceo rađen, kad su oni bili prošli put bio je užas. Sređen je i prilaz, napravljene stepenice i kanap/gelender. Dole... Mali raj. Bitno je da sestru obučeš u drečavo žuto. Dvojaka korist, odvlači bube od tebe i ne možeš da je izgubiš usput. Posle predaha ja se pakujem na motor, vidimo se na asfaltu, Alex ide autom, malo da dam sebi oduška. "Slučajno" mašim manji most i spuštam se na prelaz koji je dosta manji i pitomiji. Opet sreća na drugoj strani i vrištanje pod kacigom. Opet se sastajemo na magistrali, Alex prelazi u full moto mod, dogovor je da popijemo kafu na pumpi kod Negotina pa da nastavimo dalje. Gde je to dalje.. Blizu smo Mokranja, rodnog sela Stevana Stojanovića Mokranjca. Tu su i Mokranjske stene i mali vodopad, pa aj da to posetimo. Prilaz selu i pogled na stene je fascinantan. Odatle se vozamo do Rajca i Rajačkih pimnica. Takvo mesto, toliki potencijal, put kao da je vojska ratovala po njemu, gore dosta napuštenih pimnica, delovi sela zapušteni sa travom od metar, ne može se proći. Da je ovo u Francuskoj npr. Au druže. Podrum, podrum, podrum, restoran, prenoćište, podrum, podrum, prenoćište. Šteta što nemamo osećaj za to. Mnogo mi je krivo, busamo se nekim stvarima, pogrešnim, a šta imamo u svom dvorištu, dobru klimu, vredne ljude. Ovakva mesta, koja propadaju, gde se trudom nekolicine ljudi ta mesta održavaju živim. Pišem ovo i opet ista nemoć o kojoj sam tamo pričao ekipi. Bukvalno za zaplakati, pišem ovo i oči su mi opet pune suza. Lepo je i na Alpima, lepa je Italija. Iran, Turska? Poštujem. Sve je to divno, i meni je želja to da obiđem i znam da će i to doći na red, uvek gledam još krivinu dalje, sledeći grad, još jedan dan na putu. I onda na 300 kilometara od kuće ovakav dragulj. Šetamo se po selu, prelepo je, pogled sa kraja sela na Rajac ispod (nemam sliku, na takve prizore se zaledim i zaboravim da slikam, samo upijam). U jednom podrumu Vukela proba sva vina, mene domaćin nagovara, al odbijam i probu, verovaću Vukeli, toliko smo alkohola zajedno potrošili. Kupujemo što za nas, što za poklon. Vukela se zadubio u mapu, gleda nešto. -Ajmo, na ovu stranu. -Ček, stani, šta je tamo? -Ajde, groblje. Ok, dan je, ne moram da se brinem da ću biti satanizovan, eventualno da rasečemo dlanove pa da se rukujemo. Posle sam pročitao da je na čekanju da se lokalitet upiše na UNESCO listu svetske baštine, groblje datira iz druge polovine 18 veka, tu su sahranjivani meštani iz Rajca. Dakle ne na groblju pored sela u kome su živeli, nego iznad, gde su čuvali vino. Ima oko 1500 nadgrobnih spomenika i u toku su istraživanja i sakupljanje podataka o istim. Završavamo obilazak i idemo ka Zaječaru nelogičnim putem, prešli smo prugu brat bratu 10 puta, ograničenje brzine 80, a mene strah i 50 da vozim koliko je usko. Kroz Zaječar i pored Gamzigrada samo prolazimo i do restorana Koliba, na preporuku. Felix Romuliana ostaje za sledeći put, definitivno. Ja i nisam nešto gladan, baš me je potresao Rajac, nije mi do hrane. Dogovaramo se da ne stajemo do Niša, smeštaj je rezervisan, a da probamo da stignemo kad sestra od ujaka završi sa poslom da odemo malo u provod. Spremamo se da pođemo, kad: -Stef, smlatila me hrana, spava mi se. -Uh, dobro si rekla. Ekipa, jel može ona sa vama autom? Dogovor da svako vozi svoju vožnju i da čekam na raskrsnicama. Alex kako je ušla u auto je zaspala. Sam na motoru, na ovakvoj magistrali. Daj, daj. Ubrzo opet Zaječar, pa radovi do Knjaževca.. Obiđem kolonu polako i prvi na semafor, upali se zeleno i gas. Prošao sam tih par semafora jako brzo. Naravno neko se iz kontra smera napravi pametan, pa ne da prođu dva tri auta na crveno, to i da istolerišeš (iako mislim sve najgore o takvima), nego ja na pola radova, kreće njih par, a bilo 2-3 minuta već crveno. Teraju mene da se sklanjam, naravno ne smeju da me pogledaju nego kao gledaju na drugu stranu nešto, prave se ludi. I dva klipana u nekom renou, oni su se cerili "ha, ha, kako smo kul". Idioti. Knjaževac konačno. Knjaževac - Svrljig. Sam na motoru. Neka spava mala, neka je u autu. Ih, kako sam se ponadao, tamić ispred, doslovno kolona iz kontra smera konstantno, nisam imao gde motorom da ga obiđem, mada sam se mislio u serpentini sa unutrašnje strane da ga popeglam (šala naravno, ali sam uživao u mentalnoj vežbi, kuda bi moglo i kako). Kreće spust u Svrljig, obilazim tamić, al nebitno, najlepša deonica je gotova. Već je pao mrak i postaje hladnjikavo. Opet, dobro je da je Alex u autu, jer ima samo letnju jaknu, a ne znam da li je spakovala kišni uložak u kofer. Otrpim malo do Niša, nalazimo smeštaj, na brdu, hotel sa lepim pogledom na grad. Ja naravno ne bih bio ja da nisam nešto zaboravio... Nemam farmerke, nemam košulju za izlazak. Ajde, ekipa, vi se smestite, tuširanje, dok se ja ne vratim, spremam se i idemo. Ja u gradu, jurim odeću, zvoni telefon. -E ovo je krš soba, prljava je, ne rade utikači, šta da radimo? -Ne znam, troje vas je, prebijte recepcionera? -Ne, ozbiljno, tražićemo da nam daju drugu sobu. -Ok, zapretite, reci da ti je bata bajker i da će on uskoro doći i da se ne zezaju. Ne moraju da znaju da nisam ćelavi bradonja na Harliju Naravno da se u povratku pogubim i popnem na pogrešno brdo. Al da se to nije desilo, ne bih video onako lep pogled (slikano krompirom): Drugi stan je skroz korektan smeštaj, dnevna i dve spavaće. Brzinski spremanje i na taksi. Niko večeras ne vozi, zna se šta se radi u Nišu u kafani. Pije i veseli dok te ne izbace. Pošto je moto putopis, da ubacim i neku sliku motora, valja se. U centru se nalazimo sa sekom. Spomenuo sam u nekom prethodnom putopisu, moja rođena sestra je i dalje za mene devojčica. Sestra od ujaka je starija godinu dana od nje, ali je isti osećaj, moja mala Mima. E pa Mima zna sve kafane po Nišu. Toooo. Daj da nađemo neku, rakije ima u svakoj, klopa u Niš nema da je loša. -Šta ćete za klopu? -Šta sve ima? -Ćevapi, pljeska, vešalica, uštipci. -Da. I salatu neku, al ne preteruj. -Oćemo i da popijemo nešto? -Bato, ja sam autom, mogu jedno piće samo. Ja kao stariji brat moram da budem autoritet. Da podviknem kad treba. -Sad ćeš ti sa Alex da odeš i odvezeš auto kući i da se vratite taksijem. Šta je ovo, kakva je to neozbiljnost? Stiže poruka od drugara. Znam da je dobio ćerkicu pre neki dan. Javio da su mama i beba došle kući pre par sati. Ajao, pa sa takvim razlogom je lako proslaviti! Prvo malo da se zadirkuju golupčići, Ivanova korita, da vidimo ko je taj Jovan Seka me podseti na bakinu omiljenu pesmu, Lela Vranjanka. Ma koliko god da košta, sviraj, ne skraćuj. A sledeću po slobodnom izboru muzike. Druga baka mi je Vlajna, ne znam kako je ubo baš tu pesmu. Čekaj druže, ja ovo nisam naručio, kako si znao? Puštamo malo i drugi da se vesele da naručuju pesme koje vole, samo na kraju poslednju meni ako mogu da odsviraju. Cela ta kafanska atmosfera u Niškim kafanama, koliko je to potpuno drugi svet, kako je tu dobro druženje. Za kraj, nešto što uvek naručim, još otkad sam krenuo po kafanama da izlazim. Možda i ima nešto u tome, provlačim to svuda. U kafani za pare će ti svirati sve. Na mom punoletstvu društvo je molilo bend da sviraju, nije baš pesma za slavlja, jedva nekako pristali, pogledali su u mog ćaleta u fazonu "jel smemo?" Ali peva o drugarstvu. Stajalo je nas nekoliko zagrljenih i pevamo. Jedan od tih momaka je i večeras tu sa mnom za stolom. https://www.youtube.com/watch?v=Thfym1XecHo Popilo se dosta, ali uz ovo društvo i ovakav provod, ma ne osetiš ništa. Sutra će boleti sve. Taksi i u hotel na spavanje.