Odavde žurimo "kući", ceo vikend se obeležava rođendan hamburške luke, dosta manifestacija, svuda štandovi i kiosci sa raznom hranom, pićima, muzika. I sve kulturica, baš mi se svidelo. Luka je ogromna, neshvatljivo ogromna. Raspoloženje kod sestre i mene na maksimumu. Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM Tek kasnije mi je to rekla da joj je bilo jako naporno ovih par dana jer smo putovali dugo i obilazili razna mesta i dosta išli peške. Nije se nijednom požalila tokom obilazaka, stisnula je zube i gurala kao lavica! Kaže, videla je da sestra i ja uživamo, nije htela da kuka i da kvari provod. Hvala mama! Rekao sam u prošlom putopisu, reći ću još jednom. JEDNA JE MAJKA. Počinjem da radim, ponedeljak je. Gotov je odmor, polako se zalećem, a post-odmor depra udara iz sve snage. Popodne malo po gradu, levo, desno, gradska kuća, odmah pored prevodnica za brodove. EJ, u samom centru. A malo iza.... ijao, moja prva ljubav Sa sestrom od ujaka dogovaramo posetu, ali ona ima neki državni ispit, pa posle toga.. Ok, porodično joj svi držimo palčeve da prođe sve ok. Kako je Ranko objasnio, ovo je Trabant među motociklima. Mislio sam da sam se zablenuo u nešto, kad ono: Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM Ono što mi je baš zapalo za oko je broj raznih manifestacija i akcija po gradu koje su se tako fino uklopile, ništa nije da privlači pažnju ako nećeš. A Aleks, naravno, iskopala je najlokalskiju od svih stvari. Idemo u kafić u blizini gde se svake druge srede održava bingo veče. Listić je 2 eur i sve ide u dobrotvorne svrhe. Nagrade su simbolične, tura pića, majica, kačket. Baš lepa akcija i to traje već godinama. Momci pričaju na nemačkom, reč ne razumem, ali se smejem kao ludak jer je energija kojom zrače zarazna. Naravno, zalivamo alkoholom, već kreće da me stiže što danima svako veče se pije, al ne posustajem. U džin tonik su mi stavili kolutić krastavca. Od njega mi je sigurno bilo muka, prokleti krastavac! Kad smo već kod alkohola, probao sam i sake. U bokalčiću ima nekih 6 časica veličine kao fildžan za kafu. Prve dve su bile ok, nema neki ukus, alkohol čist. Sake su mi servirali vreo, pa mi je bilo zanimljivo, bio sam u fazonu pa ovo se može popiti i litar. Poslednja čašica, bio sam na ivici da pitam da li ima neki avion, da probam kako to ide.. Takođe pro-tip, ramen se ne može jesti samo sa štapićima. Od anegdota još ima da je keva pravila prebranac, kukala kako luk u Nemačkoj i nije nešto, ali je iskusno ponela kilogram pasulja, "gde ću u Hamburgu da nađem pravi tetovac? To moramo poneti". Sestra je odnela na posao pošto je obećala neko "domaće" jelo. Recept tražen, još nismo preveli. Polako privodimo posetu kraju, sestra hoće da me vodi na Banksijevu izložbu. Jedan zid su zapravo doneli odnekud, ostalo su reprodukcije i razne instalacije koje prate njegov rad. Lepa postavka, lepo provedeno vreme. Meni njegov omiljen rad, jako volim ovu "sliku" Poslednji izlazak, idemo kod sestre u firmu na žurku, upoznajem se sa njenim kolegama, sve mladi ljudi, lako smo našli zajedničke teme. Žurka uspela, nisam je brukao (bar ne mnogo). Nekako sam se probudio pijan, tek je popodne krenuo mamurluk. Taj dan nekako radio i uveče pakovanje, valja krenuti put Srbije. Pre toga, poseta sestri od ujaka, napokon da vidim malce. Doduše nisu više baš mali. Jednostavno, predaleko su i nije bilo prilike da ih pre upoznam. Ni meni ni mami se ne ide, dugo se nismo videli, priče samo idu. Džabe i mobilni i skajpovi i viberi, sve ti je tu "blizu", al nema ništa dok ne zagrliš voljenu osobu. Da mi je neko pričao da ću na 1500km od kuće da jedem oooozbiljno dobru urnebes salatu, ne bih verovao. Seka je osvetalala obraz Leskovačkom delu familije! Zapravo krećemo vrlo kasno, oko 4 sata popodne , guramo do Praga i stajemo da pauziramo uz kafu i čaj, valja naći smeštaj neki. Smeštaj neki: Kafana u prizemlju, na spratu sobe u objektu iz 1910 godine, lepo uređeno, ali maniri "komšija"... Ujutru pravac Beograd. Autoput, generalno sve vreme bez nekih trzavica. Ljudi voze po PS, voze da se prevezu od a-b. Ograničenje u tunelu sa tri trake 60kmh, svi vozimo u desnoj traci, druge dve trake prazne, nema niko da se pravi pametan sa 65, 80, 120. Šok i neverica. Granicu brzo prelazimo. Sad je red na još jednu turu depresije posle putovanja, uvek me uhvata kad se vraćam kući, valjda previše utisaka, a vraćaš se u svakodnevnicu, šta li je.. Mama se takođe ućutala, već joj ćera nedostaje, koliko god da smo ostali bilo bi kratko. Lagano taljigamo do Bg, dolazimo kasno u noć. Gotovo je sa svim vrstama putešestvija. Ostavio sam par stvari po Nemačkoj da posetim opet. Laboe sigurno, Berlin me je opet zagolicao, Hamburg definitivno. Valja spavati, sutra novi radni dan. Tura još nije gotova, al se približavamo kraju polako! Nisam još u ns motorom, družićemo se još malo.

15.-24. septembar Malo da šetamo po Hamburgu i okolini. Naravno, auto je parkiran, svuda se ide U-Bahn-om. Prvi dan u Hamburgu kiša. Ceo dan. Pljušti. Ma nema veze, trk (autom, ko će vući stvari) do Louis-a, vadim spisak, odmotava se rolna papira, radnici samo što se ne prekrste. Objašnjavam da nemamo blizu Louis i da uvek ovako kad neko ide gomila ljudi naruči po neku "sitnicu". Dok su prikupljali stvari sa spiska, šetkam kroz prodavnicu. Ko kaže da bajkeri moraju da smrde? Možemo i da mirišemo kao ljubičice!!! Prvo veče i odmah rođendan da se slavi. Možda nisam bio tu prvih par dana kad se rodila, ali ona jako drži do svojih rođendana, tako da sam retko koji propustio. Tako je bilo i ove godine, sedi u auto, vozi se 2 dana i stižeš na tortu. Za mene je ona i dalje zaglavljena da ima tu negde oko 5-6 godina, dete malo. Ja sam tad počeo da izlazim sa društvom, nije me zanimalo da provodim vreme sa mlađom sestrom. Sad je zapravo odrasla devojka, i najlepše provedeno vreme je kad uspem da ukradem par sati od njenih obaveza. Još ako odemo negde da se provozamo, ihahaj. Malac, srećan rođendanko! Sutradan koristim priliku da lunjam po gradu, pešaka, kiša mi ne može ništa. Nikad mi nije nešto posebno smetala, a otkad se vozim motorom, mogu baš da je trpim. Pogotovo kad sam peše, nije toliko hladno. Javlja se drugarica, oduševljena što sam se setio. Odlično, razglednice stigle. U samom centru grada jezero. Vau. Na svakom koraku dvotočkaši, ima baš matorih, ima zanimljivih. Polako se okuplja sestrina ekipa sa programa, ide se u nabavku (alkohola, razume se). Super se druže klinci, svi su iz regiona, upoznali se tamo i vikendima odu kod nekog u drugi grad u posetu. Ovaj vikend je na redu Hamburg, da se proslavi rođus, poneli vreće za spavanje, po ugaonim garniturama, foteljama, podu... Sve je lako kad si mlad! Idemo malo i do vidikovca, ali ne bilo kakvog. Kulturiška mora da bude. Na biletarnici uzimamo kartu, besplatno. Nije mi jasno zašto, možda da znaju koja je posećenost bila. Na krovu zgrade filharmonije je terasa koja ide skroz u krug. Luka se vidi kao na dlanu. Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM Nazad kući na žurku. Klinčadija misli da može da me napije. Ha, ha. Deco, držim se ja još! Drago mi je da ih vidim kako se druže, koliko je tu pozitive i smeha, dobrog zezanja. Sestra kad je otišla u Hamburg, prva slika koju je poslala je njih 5-6 sa propratnim teksom "slušaj vic, sede Srpkinja, Hrvat i Hrvatica, Bosanac, Makedonac i Crnogorac u parku i piju...". Tako i treba! Poslednji dan godišnjeg odmora je rezervisan za "kraći" izlet. Kiel, luka na Baltičkom moru, a sa Severnim morem je povezana Kilskim kanalom. Za vreme ratova je bila Nemačka podmornička baza, a u WW2 je uništeno 80% grada. Danas je to "mali" grad, ~250k stanovnika i jako lepo uređen. I ono zbog čega sam ovde došao... Laboe. Podmornica U-995, klase VIIc/43, korišćena u WW2, dužine skoro 70m, visine 10m. Danas je to muzej i možemo prošetati kroz nju. @maxx ajmo, nema čega da se plašiš! @abarth_maniacpakuj alat i dolazi. Trebaju ventili da se prešteluju. Takođe ih zanima da li mogu da se nabudže karburatori sa severine na dizel motor? Kažu da imaju dva motora sa po 6 cilindara koji je pogone dok je na površini. Ovo ti želim da radiš kad budeš mator kao ovaj čikica. Čista egzotika! https://www.youtube.com/watch?v=zLfa43_1WH8 Kad sam čuo da prima signal, morao sam ovo da uradim... Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM Kako je ovo moćna mašina, grdosija! Nekadašnji podmornički štab, danas pretvoren u pomorski muzej. Nisam ga posetio, ostavio za sledeći put. Jako bih voleo da se vratim ovde. Idemo do sledećeg mesta i spomenika koji mi je bio u planu da obiđem. Prvobitni spomenik su podigli nacisti '30ih godina, naravno samo nemačkim pomorcima iz WW1, sa celim tim naci folklorom da su se žrtvovali za otadžbinu, da su sprovodili tu ideologiju pre 20 godina itd. Posle par godina spomenik je propao, načeo ga je zub vremena, poslužio propagandi i zaboravili na njega. Nakon drugog sv.rata obnovljen i "prenamenovan" u spomen svim pomorcima poginulim u ratovima na moru. '90ih je dodato da spomenik obeležava sećanje i na sve civile koji su u ratnim sukobima izgubili živote na moru. Svima nek je večna slava i hvala!

Nešto neće, pa neće. Moraću nakucati opet ispočetka...

Jedino da ti vrati umanjeno za taksu za teorijski. Možeš promeniti školu, al ćeš isto i na drugom mestu čekati, termini su ti koji jesu, i za polaganja (što teorija, što praksa) se svuda čeka. Kad budeš teoriju položio, bitnije ti je da te instruktor ne lera, da izvozaš časove što pre. Sad ide lošije vreme, više kiše, kraći dani, pa i instruktori manje forsiraju motor. Sent from my M2002J9G using Tapatalk

nisam uspeo, prekucah opet dan, ubacio linkove i opet se pola teksta ne vidi, linkovi nisu dobri (tj linkovi su dobri, al je post bez slika )

Otišao sinoć u NS kod mosta Slobode, piše na netu da rade do 21h. 20.10, poljubio sam vrata. Ništa, odem jutros, dobar dan, da upišem kategoriju u redovnu dozvolu. Čuk čuk čuk, 10 minuta kasnije: -Uđite u kabinu da Vas slikam. -Nisam obrijan, vratio sam se sa puta sinoć, vidite slike na drugim dokumentima. -Moram da Vas slikam. -Zašto ne može sa lične karte da se povuče slika? -Ne može jer je stara slika na ličnoj karti, od pre 8 godina. -Ali sam probnu pre 2 godine izvadio, i iz lične karte je slika povučena. Ovo je citiran odgovor: "Za probnu dozvolu nema veze kakva je slika, ona se izdaje na 2 godine" Ono što sam ja čuo: "Taj dokument je sprdnja." Dogovorili smo se da dođem sutra. Sutra, Bane sine, sutra.

Molim bez ovakvih eksplicitnih snimaka, ima nas sa slabijim srcima ovde. Deja-vu

potpisujem ovo @maxx-ovo. On stavio početkom godine, ja početkom avgusta i prešli istu km, tako da je test verodostojan. Metz mi daje jako lep feedback, vrlo je upravljiva, lakše je obaram od fabričkih bridgestone kad sam se navikao da manje guram korman jer brzo "pada" u krivinu, kao da je profil obliji, dok je kod bridgestone bio kao kockastiji pa je trebalo inicijalno da ga bepneš dok ne preturi na bok i krene da skreće. Ovo je samo osećaj, ne znam kako drugačije da opišem to ponašanje. Prezadovoljan gumom. Još da testiram trajanje, to do proleća Nikako da se zamenimo da vozim malo duže Vlajkov motor, da uporedimo gume. Ovo kratko što sam vozio se ne računa jer je njegov spušten napred i samim tim se obara lakše, pa mi treba da se naviknem i da izfiltriram šta je do guma. Onako, lični dojam, sa ovom gumom radim šta sa bridgestone nisam. Sad, ima i do mene i mog skila, ima i do puta (Jadranka), ali sigurno ima i do gume. Juče je kliznula posle onog potopa u Bg na mokroj beloj u krivini (autokomanda) na 50-60kmh. Al sam posle motao po glavi, tu i kad je suvo ume da mi klizne i na manjim brzinama, samo se dupe javi.. Ne znam čime su ono mazali po asfaltu, uljna farba.. Rijeka - Delnice - Ogulin - Plitvice - Bihać po pljusku, vozili Vlajko i ja kao po suvom, bukvalno..

A ove će da plaknu i prodaju kod nas, "novnovnov CH garažiran, nikad pokisnuo" Slike su vrh, definicija adventure riding. Svaki ludak ima svoj ringišpil

Dalje neće biti po danima, već šta se sve dešava sledeće 2 nedelje, onako, na preskoke.. Posetio sam neke jako zanimljive stvari, a i ima par anegdota koje bih voleo da podelim. Na neki način i ovo je deo putopisa, pošto ovo i nije putopis o MOTO turi (prim.aut.) Motor je i dalje u Beogradu, tura nije skroz gotova dok ne dođem motorom za Novi Sad! Četvrtak i petak sam u Beogradu. Subotu idem na jezero Garaši, firma pravi timbilding. Prijavio sam se za odbojku na pesku koja je na kraju postala odbojka na travi. Kako smo bili smešteni u hotelu Izvor, bilo bi stvarno glupo da ne odvedem par kolega na večeru. Nećemo valjda jesti u hotelu plaćen švedski sto, kad možemo ko gospoda da odemo na: Na slici se čuje da krcka Kolege oduševljene, svi do jednog. To! Vraćamo se u hotel na žurku i lepo druženje. Imamo nekoliko aktivnosti u nedelju koje me ne zanimaju i popodne je povratak kućama. Dogovor sa Vukelom i Tamarom je da dođu na isto ovo mesto, pa da im pričam o turi i malo se podružimo. Plan se menja, ako mogu da donesem pečenje za Beograd. Mogu, naravno. Stiže toplo pečenje na adresu, ručamo i ja begam kući da se pakujem. To veče stižemo da odemo do Novog Sada da prespavamo i ja završim par obaveza po gradu sutra pred polazak. Kao što sam rekao, idem sa mamom za Hamburg, da posetimo sestru koja je na praksi tamo. Odabrali smo auto da bi tamo imali malo veću slobodu za neke izlete po okolini i da posetimo sestru od ujaka koja je tamo već desetak godina. Usput malo priče, pauze za kafu i kilometri se samo nižu, bez gužve na putu, mama zadužena da slika vozila na putu. Na sledećoj pauzi šaljem sliku Ranku, i on umesto samo da napiše koji je motor u pitanju, ide sledeće pitanje "Možeš li nekako da slikaš i drugu stranu, da vidim da li je neštonešto S ili običan?". Mislim da je neizlečiva njegova dijagnoza Taj dan dobacujemo do Jihlave, tj mesta u blizini i spavamo u starom mlinu koji je pretvoren u hotel. Naravno, večera je čisto tečna. Kaže drugar da mi i nije neka jaka preporuka da je pivo dobro. Sediš u Češkoj i piješ točeni lager, šta može da ne valja. Sutradan mama pita da popijemo kafu pre nego uđemo u Nemačku. Ok, al ovaj put to radimo kako treba, ne na pumpi. Sa autoputa vidim jedno malo mesto, ajde da posetimo. Lovošice, da sam tražio ne bih ovako našao. Malo lepo mesto, odlična kafa i poslastičarnica. U povratku do auta vidimo kamion sa ražnjićima za piliće. Vrte se celi pilići, bataci, kolenice, rebarca. - Mogli bi ovde kupiti ručak i na sledećoj pauzi da se klopa, šta misliš? - Ijao, pa mene je komšiluk pre polaska zezao da li sam ispekla pile i obavezno da umotam u novine. Može, nije loša ideja. Ulazimo u Nemačku. Bio sam pre 11 godina, ali vozom, na proputovanju po Evropi. Sad gulim nemački Autobahn. Na pauzi, da ne bude da izmišljam. Dolazimo u Berlin popodne, i čekamo sestru da stigne iz Hamburga, oko 23h. U međuvremenu tražim smeštaj i sve što je pristojna cena je 50km izvan Berlina. Na kraju kad preračunam dok platim gorivo i sutra tri povratne karte iz tog mesta do Berlina... Izađe na isto. 190eur plaćam sobu za nas troje, blizu je centra, lokacija odlična, ali ni sad nisam preboleo. Ostavljamo stvari, malo se smucamo po okolini, ja rešen da pojedem doner kod nekog Turčina. Dolazi i seka, još malo obilazimo, da potrošimo kalorije pre spavanja. Može se reći i obilazim nekadašnje klijente. Za ovu kompaniju, Berlinski javni prevoz, sam radio na razvijanju aplikacije za karte za voz. Na spavanje, pa sutra ujutru na U-bahn, da se kupi karta. Samo što sad ne koristim test karticu i ne bahatim se sa mesečnim i godišnjim test kartama, već za prave pare kupujem prave dnevne karte. Kako lep suvenir. Neko bi rekao da je to samo vozna karta. Ja se oduševim kad mi neko od prijatelja donese pravu kartu iz grada/zemlje za koju sam radio, kad se sete pre putovanja da me pitaju "jesi li ti ono beše radio za ime-nekog-grada?". Nisam snimio kad smo krenuli da kupimo kartu, mama pita "jel ćeš znati?", a baš ovo dugme "print credit voucher" smo ubacili kolega i ja pre 2 godine i napatili smo se da uvežemo da sve radi kako smo zamislili. U praksi, nemam pojma da li ću znati, borba. Njoj je to aplikacija za kupovinu karte, klik, klik, platiš, a meni se vrti u glavi da li štampač ima dovoljno papira, da li radi plaćanje karticom, da li je mašina puna kovanica pa ne može da primi, šta ako servis u pozadini ne odgovori na zahtev ili ako se desi neki problem sa plaćanjem. Ako sad iz prve ne kupim kartu, svi će me zezati na poslu. Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.APP.GOO.GL Obilazak Berlina, već sam u glavi imao gomilu tačaka koje sam hteo da ponovo posetim, da sebi napravim paralelu sa onim doživljajem od pre 11 godina. Ređaju se redom znamenitosti grada: Hbf, Rajhstag, Brandenburg tor, spomenik jevrejima, Alexandarplatz sa legendarnim satom. Tu nam se na kratko pridružuje seka koja je ujutru imala sastanke, kratka pauza, pa kasnije opet serija sastanaka. Ok, taman vremena da se prođe pored TV tornja, gradske kuće i pravac gradska biblioteka. Što biblioteka? Zato što ima kafić, možemo kao Radovan III da sednemo, naručimo, pojedemo, popijemo, iako nismo drug član. Zbilja, ima odvojen deo sa kaučima, stolovima i sličnim nameštajem, može da se odradi malo posla sa laptopa, sastanak, jer je i internet dobar. A opet, mirnije nego klasičan kafić. Taman malo mi da predahnemo, pa da nastavimo. Peške preko Oberbaum mosta, meni jedan od lepših. East side gallery, checkpoint Charlie, Trabiworld. Može se napraviti tura trabantom po gradu, vozač/vodič i sat vremena, oko 70 eura. Nadao sam se za te pare da mogu ja da ga vozim po Berlinu Naravno, išao sam i slikao motoriće usput, gde god vidim nešto zanimljivo. Berlin je lično meni prelep grad, malo mi je bilo i 4 dana prošli put, ovaj sad jedan dan ne bih ni komentarisao. Evo sad dok sam gledao mapu ubacio sam još pregršt novih pinova šta bih voleo videti. Ogroman je, dosta istorije se krije u njemu, dosta specifičnosti, lepih mesta, džepova. Ceo grad je jedno veliko umetničko platno, svako malo ima neka umetnička instalacija, lep crtež na fasadi, šaljiv natpis na tabli.. Voleo bih sad da mogu da ostanem nekoliko dana, već uviđam da ga ne gledam istim očima, tad sam bio klinja, došao i prošao, nisam razumeo šta gledam. Prošli put kod Brandeburške kapije nisam primetio da su na tom mestu britanska, američka, ruska i francuska ambasada. Posle čitanja o hladnom ratu i gledanja linija razgraničenja, dosta je sve jasnije. Polako privodimo posetu kraju, vreme je krenuti napokon u Hamburg. Na autobanu držim 120 na tempomatu, na jednom isključenju auto parkiran pod 90 stepeni u odnosu na autoput, aha, presretač. Malo kasnije sustiže me na delu gde nema ograničenja brzine, nabija se u gepek, pa onda pored mene potegne, pa koči. Ne dam se isprovocirati, a i šta mogu da uradim sa fijat stilom... Sustižem kamion, prestrajam se i pretičem, pri povratku u desnu traku obilazi me presretač, pale se blinkeri i tabla "Police, Follow". U glavi hiljadu scenarija, da li sam bio preblizu kamionu? Da li je pandur bio levo, pa sam ga "isekao"? Nisam, pogledao sam u retrovizor. Da li sam trebao dati gas iako sam brži od kamiona? Mama ponavlja kao papagaj "šta si uradio, što te zaustavljaju, sigurno nešto nisi po propisu uradio", ne mogu da razmišljam šta se dešava, stani. Sestra dolazi na briljantnu ideju. "Ja da se pravim da spavam?" Rutinska kontrola, proverili dokumenta, gde idemo, hvala, srećan put. Idi bre, život ste mi skratili, sve se mislim da li ću morati da gulim kartoffel ili šta se već radi u nemačkim zatvorima. Stižemo u Hamburg. Freie und Hansestadt Hamburg (više o tome kasnije). Grad sa preko 2000 mostova, drugi po veličini u Nemačkoj. Iznosimo stvari iz auta, torba sa domaćom rakijom, torba sa ajvarom, torba sa pasuljem tetovcem (ništa da me se ne pita sad, doći ćemo i do toga). Valja se odmoriti, imam 4 slobodna dana, biće vremena za obilazak. Ja, ferstein.

dan 10 (07.09. sreda) Ustajem rano, odlučujem: idem za Beograd. Dosta je, kratim jedan dan. Sedim u tišini, presabiram utiske. Da, još nije gotovo, ali to je to, okrećem se ka kući. Bilo je svega, i druženja, i samovanja, i lepog vremena, i manje lepog vremena. Kad sam imao Vlajka pored, bodrili smo se. Kad sam vozio solo, opet je Vlajko bio tu virtuelno, Vukela i Tamara konstantno na vezi, gde sam, šta sam, gde ću dalje (nisu odustali od tog pitanja, iako nikad nisam imao odgovor). Idemo prvo do Škvera, da se popije prva jutarnja tu. Tražim dozvolu od kontrole letenja (Vlajka) za polazak. Posle kafe ka trajektu, i skrećem za zaliv, u Morinju na kružnom toku levo u brda. Brzo se dolazi do Plužina, i bezuspešno traži lokal gde sam sa pogledom na Pivu pio odličan domaći sok od borovnica. Ne bih sad gubio vreme i tražio. Točim gorivo, taman da imam za do Bg i stajem malo kod jezera. Opao je nivo, dole, ispod Plužina je još gore. Tuga. Okinem sliku, poruka na instagramu od drugara, pogledam jel neko nešto kačio, vidim prave se palačinke. E ovo sad moram ispričati. Nisam video ko je okačio, ja već u glavi složio celu situaciju. Naime, Tamara mi je pre par dana poslala sliku špatule i kaže "prebila sam Vukelu sa ovim, prišunjao se dok sam pravila palačinke i preplašio me je, samo sam krenula u napad i tukla dok nisam skontala da je on". Meni u glavi, vidi barabu, prevario je Tamaru da mu opet peče palačinke. "Eee, stižem na palačinke, nemojte sve da pojedete. Mada, kakve sam sreće stižem da operem sudove". I tad vidim da sam poslao koleginici poruku. Hajde sad da se iskupim, uzimam domaće slatko od borovnica, odlično ide sa orasima kao fil za palačinke Krećem u definiciju poluprstena (jer neću zatvoriti ceo krug. Na faxu su me učili da je to: Ovde na Durmitoru je to malo drugačije. Patkica tu, pravi društvo I moguće najpoznatija slika sa ove deonice Dalje put ide po poznatim, prelepim predelima, ali mi se ne staje i ne pauzira, odvozah i poluprsten, drugu (skoro) polovinu sam u dolasku tako da je to na neki način kompletirano. Pravac Bg. Radovi pre granice su uznapredovali, tako da se još brže sad prolazi nego pre 10 dana, svaka čast putarima. Granica bez gužve. Ovde me je prala kiša, a sad mogu da uživam. Prijepolje - Zlatibor dajem sebi oduška. Pauza kod Zore za ručak, sećam se i boljih lepinja ovde, al dobro, lepo sam se odmorio i primio kritiku od Vlajka. Ima pravo, ali jednostavno sam željan da se još provozam, još samo malo. Do Čačka nastavljam u istom stilu, slab saobraćaj i kroz Ovčar-Kablar je baš uživanje za vožnju, svaki put kad prođem. Tu izlazim na autoput, dosta je sad. Treba stići nazad, umor se već ubacuje i autoput mi dobrodođe, na autopilotu lagano krstarim. Puš pauza kod G.Milanovca, a pošto ne pušim, onda samo pauza. Namirisao sam plastiku, ladno mi motor popušio kofer (nije, al ga je jako zagrejao auspuh). Izrotiram kofere i idem dalje. Izgleda je tempo bio malo jači. Do kuće rutinski dolazim, mami je drago što čuje da se parkira motor, čujem uzdah iza leđa dok sam silazio sa motora. Vratio me je kući, nepogrešivo. Tu sam, među porodicom. Slike sa kraja ture nema, jednostavno nije bila prilika. Došao sam kući. Evo za kraj jedino ova, sa pauze na autoputu

dan 9 (06.09. utorak) Pošto sam Siča sinoć poslao u.... na.... na dobru plažu, Plave Horizonte, nekako mi se današnji dan jako lako sam isplanirao. Ustajem relativno kasno, stigao umor od juče (a bogami i prethodnih dana). Idem na predivnu Lušticu, da se provozam krug i nađem sa ekipom, oni će taman da se osunčaju i osuncobrane i eto i mene da idemo u štetu. Jeste li poneli faktor 50? Ovo je najbliže plaži što ću vas voditi, to vam obećavam.. Idem prvo do HN, lepa stvar je što prekoputa gradske kafane, na samom početku starog grada, ima označen parking za motore. Prvi cilj za danas je knjižara So, na Trgu od Soli, u Herceg Novom, tik ispod sahat kule. Jako lepa knjižara u kojoj svake godine kupim poneku knjigu, što za mene, što kao poklon dragim ljudima. Kolegina ćerkica kreće u školu, a ja joj više dođem kao neki stariji brat, ajao, eto posebnog razloga. Inače, najtoplije vas pozivam kad ste u HN da prošetate do knjižare, svašta lepog ima, od klasične književnosti, popularne i naučne književnosti. Ono što me uvek privuče je to što se dosta neguje Bokeška i Jadranska književnost. Kad sam kupio već knjige, da ih iskoristim kao podmetač za šoljicu za kafu (šalim se, naravno). Kasnojutarnja kafica, gledam kako ljudi užurbano tabanaju preko trga, turista je omanjilo, taman za uživanje. Mislim da već znate početak rute, ponavljam se. Naravno da koristim priliku da prođem kroz zaliv i Risan, do Kotora. Konačno i ja da ostavim motor ispred starog grada. Ulazim u utvrđenje, pogled desno, nema više sladoleda. Ok, idem da se vozam, baš mi se ne šeta, pristao je kruzer, kao u košnici je. Ne stajem često, lagani kruz, uživanje na max Kroz Tivat i na kružnom toku desno, dobrodošao na Lušticu. Tu mogu ići novim putem do Plavih Horizonata, al gde je tu čar. Idem preko poluostrva, da napravim krug. Taman sunce kreće da pada, stajem malko više nego obično, ali telefon, da fotkam, mi nije na pameti, gledam, dišem duboko i upijam. Ono što me "raduje" je i činjenica da svako malo naiđem na parkiran vatrogasni kamion, preventive radi. Često Luštica gori leti, i to traje danima, sećam se da sedimo na plaži u Igalu i gledamo kako bukti vatra. Jako loš osećaj, bespomoćan, a znam koliko je to poluostrvo još divlje u nekim delovima i da uz svu dobru volju i sve raspoložive snage, vatra dobija bitku. Hvala svim ljudima koji su organizovali straže i koji se neumorno bore da sačuvaju ovo poluostvro. Moj duboki naklon! Idem kroz unutrašnjost poluostrva, i vidim iste prizore kao pre neki dan kad sam išao po Prevlaci i zaleđem ka Dubrovniku.. Male kuće, omeđene placeve kamenjem, miris četinara. To je ono što sam jako voleo u Crnoj Gori i čega je sve manje, nažalost. Konačno je sve leglo na svoje, tu sam. Happy place. Kilometar po kilometar, putić ovaj, putić onaj, slepa ulica - okreći motor, pazi da te ne pokupi neko autom jer je usko, a ti idiot gledaš u more. Počinje zalazak sunca, vreme je malo za socijalizaciju. Zovem Vlajka, još su na plaži, sviđa im se. Toooo, al umem da preporučim Red je da imam i jednu sliku sa plaže, zar ne? Dok oni hvataju poslednje zrake sunca, ja se borim sa penom od kapućina. Da, 6 sati je popodne. Da, pijem kapućino. Jedan Italijan sa druge strane Jadrana je pao sa vespe zbog toga. Plaža je lepo sređena, i dalje poludivlja, imaju šetališta kroz šumu koja idu sa obe strane uvale, ali ostavljam nešto sećanjima. Sledeći put valja prošetati tamo. Koliko puta sam jurio sestru do gore, tabanaju ti klinci majku mu, okreneš se na 10 sekundi, ona 200 metara prešprintala. Bolt joj nije bio ravan. Dajem priliku drugarima da biraju, oće prase koje je plivalo i zove se brancin ili prase koje je imalo krizu identiteta i zove se jare. Imam spremnu akciju za oba odgovora. Idemo na ovu suvlju varijantu (o brancinu pročitajte više u putopisu Moto tura po Jadranu 2023, trenutno je u izradi, čeka se vožnja da bih imao o čemu da pišem. Obećavam!). Prolazimo pored Tivatskog aerodroma, magistrala je blizu piste i paralelna sa istom. Avion taksira po pisti, sprema se za poletanje, koje je uvek lep prizor, rula prema moru, i oštro se uz penjanje rotira kako bi zauzeo kurs ka unutrašnjosti CG ( a i da izbegne Hr vazdušni prostor, to će već neki pilot ili ko se razume da objasni, postoji neka bafer zona uz granicu koja je no-flight). Šteta što nisam prošao par minuta kasnije, mogli smo se potrkati. Ustvari, sreća pilotova, sačuvao je svoju čast. Ne bi imao šanse u tom duelu Stižemo brzo u restoran Nadoveza, nadam se da ima mesta, naravno da nisam zvao ni da proverim ni da rezervišem. Ima jedan sto, pored šanka unutra. Šteta, bašta je prelepa, al daj šta daš. Sedamo, kako drugačije, ja pored Vlajka na klupu, Ljubica prekoputa. Mora da nauči da ga deli, nema joj druge! Pitam kako je bilo na plaži... -Pizdo, bio si u Albaniji juče. -Ok, Vlajko, to nije tema sad. -Ne mogu da verujem, bez mene si otišao tamo. Ljubomoran sam, jako! Super, imamo reakciju, napokon. 24h se to mariniralo i krčkalo dok nije mogao da me otera u očin.. Pada dogovor da ćemo ići opet tamo, bar nam dogovori idu od ruke Sokovi domaći od borovnice i šipka su vrh, koka kola onako, standardna. Da naručimo klopu, nema pečenja, sve je otišlo odavno. Ih, a baš sam se naoštrio na jaretinu. Nema veze, menjamo ugao napada, mešano meso i da se začini sa jagnjećim kotletima. Klopa je... ne zna se. Rašrafili smo se propisno, svo troje i ostalo je da se zapakuje. Utisak da je jedan od boljih roštilja koliko nam mozgovi mogu sad premotati u prošlost, ja mislim da je moj trokirao malo, ubi me lagana hrana. Slatko nemaju ništa, čak ni treći put kad sam pitao konobara. Ajde da platimo onda. Jednom, drugi, treći put, peti. Nije loša usluga, nego sam ga iz sprdnje pitao u 2 minuta 5 puta da platim, dečko prihvatio šalu, smejemo se, a kafana dupke puna, ginu momci, samo lete, stvarno se ne čeka dugo. -Ajde daj mi zapravo minut, je**še mi majku u bašti. Posle 5 minuta ide lik i nosi neku vanglu. Staje na pola hodnika i okrene se, "izvini, zaboravih". Sve ok, eto nama još malo da se smejemo, plaćamo kod kolege, pozdravljamo se uz još jedno izvinjenje. Gas na sladoled u TiFat. Kao tri spadala idemo kroz Porto Montenegro, njih dvoje sa plaže, ja u moto opremi. Koristim pogodnosti auta, ostavljam svu opremu (ok, ne baš sve, nisam skidao pantalone) u gepeku. Konobari nam se sklanjaju kad prolazimo, nedajtibože da neko pozove da sednemo na piće. A mi... Bila plata neki dan, lagano možemo ordevr da naručimo, da ne trepnemo. Široko. Sladoled Goddo, kažu da ima isti taj u Budvi, onaj što pre neki dan nije radio. Ajde da probamo i to. Fensi šmensi. Hello, good evening, can I take your orders? Opa, engleski. Vlajko izgleda kao drogirani Britanac na egzitu (slika dole), a ja pun buba, valjda je mislila da kampujem. Dok čekamo sladoled mačujemo se karticama, prepiremo čija je zlatnija. Dva idiota na odmoru, doslovno odmor od mozgova, šta drugo reći. Sladoled, da, došli smo da pojedemo sladoled. Hm. Jeo sam i gore, slušao sam i o boljem Meni se nije dojmio, em je cenom jak (čak je skuplji nego u Budvi u istom lokalu, jer Porto Montenegro...), em sam ja čovek iz naroda, nema priče ako nije kugla lopatom zahvaćena. Nastavljamo šetnju po luci, ja sve zveram da vidim Frikom, Delta, Ledo, nešto da se malo popravim, al ne uspeva mi. Godinama pokušavam da posetim ovu podmornicu, al mi ne uspeva, i ove godine sam opet isto neuspeo. Al zato mogu da igram sidraša za lokalni vaterpolo klub. Ne mogu da ustanem, sidro je usko, a opet je neka visina, ne mili mi se da se prevrnem na tlo. Al se zajebah. Damsel in distress. SOS. Damsel in distress. Prošetali okolo, izlupkali podmornicu, mislim da je rađena, nije prva farba, al morao bih ući unutra da vidim šta je tu zapravo posredi. Završava se naša družba za večeras, kako drugačije nego u ozbiljnom tonu, mi smo odrasli ljudi koje ne mogu da zaslepe šljašteće reklame poznatih svetskih brendova. Još jednom, hvala Ljubici što me je trpela to veče. Na Vlajka se navikla (valjda), a mene zna samo sa posla, a tamo se, recimo, ponašam Definitivno je vreme da se rastajemo, ja na trajekt, Vlajko i draga mu za Budvu. Lokalac na nekoj 250ici, curi mu ulje iz mašine, kaže oće da slini kad ga poteram malo... Koliko onda izbacuje kad ga poteraš puno? Pristaje trajekt, pali ga i pun gas, još nije pustio dugme za verglanje. Da je Ranko tu, mislim da bi pao u nesvest! Zjuuuuuuu pun gas tih par krivina, i onda duga desna kod Veriga, mislio sam da sam brz tu. I jesam. Al batica je lud, nema osećaj za dosta.. Na ulazu u Bijelu ga nisam video, lik jezdi. Neka mu je sa srećom. Lagano do kuće, sležu se utisci od danas, baš onako lep dan, relax. Ne moramo se voziti (mnogo) da bi bilo vrhunski, nekad je potrebno samo da ti društvo klikne. Nego... šta ću sutra, zna li se šta?

Biće misterija dok se ne vidimo sva četvorica inPivo, ovaj, inVivo Otkad sam na suzukiju, samo se sa tobom družim, ali ne znam jel me zajebavaš da je servis jednom mesečno ili šta? bilo je i plodova mora i plodova tora, prati na času.. I čekaj, upravo kucam sledeći dan, al srećom nemam sliku klope, pozlilo bi ti.

Djole, gde da se ljutim. Ovo je sve samo ne putopis kakav imamo naviku da čitamo ovde, svako ubacuje nešto svoje, i realno dosta ljudi je bilo deo ovog putovanja. Meni je još zanimljivije ovako, sve te priče okolo, koje nisu samo puko vozanje motora.. Dok se držimo teme, sve kul (i dok smo Vlajko i ja glavni, i dok sam ja malo glavatiji) @mali_zmaj pozdrav druže! I nema na čemu, uživao sam dok sam glumio dodole (ili kako se kaže kad prizivaš kišu na sebe) i vukao je na kontru od tebe, samo sledeći put aj ti malo kisni, ja da se vozam? Sent from my M2002J9G using Tapatalk

dan 8 (05.09. ponedeljak) Ustajem rano, naspavao se, falilo mi je da se naspavam ovako. Umivanje, oblačenje i već sam na motoru, neki minut posle 7. Rano je, imam ceo dan. Gde? Ostanite sa mnom i posle reklama Šalim se, šalim, nema reklama, krećemo odmah. Kupujem doručak u Meljinama, u istoimenoj pekari, na samom kružnom toku, između kraka za tunel i za Bosnu (al sam ga objasnio), tu smo se uvek snabdevali kiflama, perecama, buhtlama kad smo kretali za Bg sa mora ili išli na neke izlete po primorju, pecivo prva liga. Pošto sam rekao zašto ova pekara, onda je red i da se udara malo po kilometrima. Naravno, ja to u tom trenutku nisam osvestio, i dalje nemam plan. Aj do Ulcinja, taman da provozam celo primorje, a i imam jednu posebnu priču koja me vezuje za taj grad. Kad stignemo tamo, ispričaću je. Jesmo krenuli? Ma nisam u treću prešaltao, koči, proširenje kod Veriga, daj da okinem koju slikicu (sad kad listam, stvarno sam duduk, na ovako lepom mestu ne umem da uslikam lep kadar) PRVI PUT na trajekt motorom. Malo frka, koliko se kliza, kako, šta, ali je lep osećaj. Kartu sam sačuvao kao uspomenu. Dok trajekt plovi, ja jedem slani deo doručka, cirkam mleko, živim život. Oduvek sam voleo ove trajekte u Boki, gledam okolo da li je neki novi, prepoznaću po imenu koje pre nisam video. Igalo, Kamenari, Lepetani, Perast, Kotor, Teodo, Grbalj, ništa novo. Trajekt se okreće, vreme polako oprema da se obuče i da se spremim. Idem dalje poznatim putevima, Lastva, Budva, Petrovac. Penjanje sa dve trake u smeru, obilazim kombi, u levoj krivini primećujem da kombi oštro koči, popuštam gas pokušavam da razumem šta se dešava i u tom trenutku vidim da neki pametnjaković obilazi šleper i da mu gledam u far, vozač kombija ga je video pre mene jer je bio u spoljnjoj traci i još uvek malo ispred mene.. Gas do kraja i podižem motor, kombi je dovoljno usporio da mogu da se ubacim ispred njega u desnu traku. Hvala mu neizmerno, doslovno je samo njegovom reakcijom sprečeno sranje i mogu reći spasio mi je život. Vozaču Opela... Ne bih trošio reči. Ok, jedna "kritična" situacija za ovoliko putovanje, neka na tome i ostane. Jedna stvar koja mislim da mi pomaže u ovim situacijama je to što sam neverovatno smiren, tek kad sve prođe, krenem da se tresem. Stajem 200 metara kasnije na proširenju malo da se smirim, vozač kombija svirnu da me pozdravi i ode svojim putem. Opet uživanje na max, šta je bilo, bilo je. Slatki deo doručka malo poviše Bara. I u potragu za starom maslinom, ali nažalost nisam je pronašao, to gde me je navigacija vodila nije to. Sledeći put. Pali motor i do Ulcinja. Poslednji put bio u neko ovo vreme (fali par dana još da bude "godišnjica") pre tačno 25 godina. Ne sećam se mnogo čega, imao sam 6 godina. Kako znam da sam tačno tad bio? Lepo, pitam sestru kad je rođena, dodam 3-4 dana i eto Sećam se da smo išli u porodilište da vidimo mamu i seku, jednom. Drugi put, sutradan, sam pitao mamu da li mogu da idem u Ulcinj na radničke sportske igre, tata da me vodi... "Idite, samo da tata ostavi ključeve od auta da može deda da me izveze iz porodilišta kući, taman da mi ne smetate oko bebe". Kao dete ne razumeš pasivnu agresiju, al ti nije ni bitno. Idemo na more, idemo sa tatinim kolegama i igraćemo lopte ceo dan Nemam pojma koji je hotel bio, ono što mi je urezano u pamćenje je da sam sve vreme bio na odbojkaškim terenima i mislim da je to i uticalo na izbor sporta par godina kasnije. Uveče naravno druženje u kafani, ćale najglasniji i najradosniji, a ja čim zaspim na stolici od umora, on me uzme u naručje, odnese u sobu, pročita mi odlomak iz Malog Princa i to je to. I tako danima. Od tad nijednom nisam bio u Ulcinju do sad, iako ne znam ni koji je hotel, ni gde su ti tereni, bilo mi je lepo da se prisetim svega ovoga i popijem kafu. Naravno, za kafu je potrebno izabrati lokal gde je dobar pogled. Njegovo veličanstvo Pežo 404, ne u dobrom stanju, ali dovoljno da mi privuče pažnju i da sednem u lokal pored. Kafa -> srk. Voda -> srk. Krug po gradu otkazan, gužva je nenormalna. Šta ću dalje. Hm. Ideja. Ko ne prepoznaje, možda sledeća slika pomogne: Ok, sad kad znate gde sam, da kucnem kako sam došao u Skadar. Iz Ulcinja na granicu, izvolite dokumenta, policajac iz kućice maše rukom da prođem, ooookej. Kad hop ispred mene iskače drugi policajac i diže ruku. Ja stanem, pogledam iza, ovaj iz kućice visi kroz prozorče i na papir upisuje broj tablice Piš živi. U Ulcinju sam odlučio da bih do Skadra, stvarno nisam imao nameru jutros, al eto, da iskoristim priliku. Lep gradić, baš mi se dojmio, parkirao na jednom od beskonačno kružnih tokova i u šetnju. Na šetalištu (nacionalni) restoran. -Ok, šta preporučujete? -Jagnjetina u jogurtu. -Mislite mleku? -Ne, ne, jogurtu. Kako bi pekli jagnjetinu u mleku? I tu se malo porazgovaramo konobar i ja, pokažem mu recept sa mlekom... Iskreno, u jogurtu mi je bolja, malo kiselina jogurta ubije jačinu mesa i učini da bude fino mekano. Šta god da je u pitanju, odlično je. Ovo je najskuplje jelo na jelovniku (ne računam juneće bifteke), sa salatom i domaći pudingom, kafom, 20 eura. Iznenađen, prijatno. Još se momak ponudio da mu platim u eurima, kurs je bio bolji nego na menjačnici prekoputa restorana, posle pogledah, skoro pa srednji kurs mi je dao, i vratio mi je kusur u eurima. Još malo po gradu, videlo se svašta I ono zbog čega sam ovde: Veliki je uspon i poslednji deo je kaldrmisan, jako je klizavo, al polako, pa se stigne. Parkiram u hlad, izleće čika iz kućice krene da viče, ja reč ne razumem, onda malo tuc muc engleski, ne smem tu da parkiram, to je službeni parking (PRAZAN, jedan auto), nego prekoputa, ali da se zavučem motorom, da ne zauzimam mnogo mesta. Sve na ogromnoj strmini, kliza kaldrma, bljak, okreći se, iz 10 puta. Ako nekog zanima, lamela na motoru smrdi isto kao i na autu ako je dovoljno spališ Kupujem bigletto, penjem se gore, klizam u patikama i mislim da će spust biti jako zanimljiv Tvrđava je ogromna, lepo uređeno, imaju info table da se štošta zanimljivo pročita. Ok, ne pominje se prisustvo Srba, Ilira, Kelta ili bilo čega sličnog, malo je ispolitizovano, ali nećemo na tu stranu, naprotiv! Sama tvrđava, tj grad, je impozantno. Sunce je upeklo, trošim vodu kao da mi je probio diKtung glave. Srećom u koferu uvek par litara. Da li je sunčanica udarila, dobijam ideju na ovom mestu: Aha, upravu ste, ako ste pomislili isto što i ja. Idemo tamo! Srećom, kad sam se vratio do motora, nije bilo parkiranih automobila iza motora, pa sam se lagano okrenuo. Očas posla prolazim Skadar obilaznicom, i taljigam do: Koliko sam čitao o ovom putu ovde na forumu, peglali ste svi, što sam ja gori od vas. Slika nema mnogo, sem mojih mentalnih. Gde da stajem svako malo, to nije dolazilo u obzir, iako su predeli da bih peške najrađe išao kako bih imao priliku sve da slikam. Ne znam kako je inače, ali jako slabo je bilo saobraćaja, znači savršeno. "Reels": Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM Odi vamo, ovo (valjda) znam da vozim, pajsad ojsa, oooooboooori. Pošto sam juče bio do Ivanovih Korita, red je i Tamari da posvetim jednu slikicu. Impozantno. I patkica Zuky misli da smo došli do kraja deonice. Usput sam sreo dvojicu kolega, Honda Crosstourer i 1250gs. Mislio sam da voze laganije i uživaju, pratio ih neko vreme, levi migavac i gas. Na granici iz nekog razloga zadržavanje, dugo im treba da provere dokumenta, 15ak minuta, stižu i kolege, tu se upoznamo, par reči, pokazivao na motoru da je 650 kubika, nisu mi verovali, kažu litra. Nemam osećaj da sam nešto specijalno brz, kažu da su me "jurili", al par krivina i mene nema, što uzimam sa rezervom, ne znam kako inače voze. Sad, to je moj osećaj, ali i par puta Vlajko, sa kojim se dugo vozim i znamo kako ko tera makine, je imao komentar da sam postao dosta brži i da se vidi da mi je prijatno na motoru. Izgleda sam prestao da razmišljam kako, već prirodno uradiš šta treba da prođeš krivinu. Jako mi je drago zbog toga, poenta i jesu krivinice. Srce kao kuća Stajem na kratku pauzu posle granice, daj da izguglam nešto.. Ah divno, ne može sa probnom dozvolom u Albaniju. I treba zeleni karton. Više sreće nego pameti, ne znam što me je kopkalo da istražim, svakako mi niko ništa nije sem lične karte i saobraćajne tražio.. Al da je bilo lepo, jeste. Nisam pristalica teorije da svaki lep trenutak mora nešto da pokvari, ali nekad se zapravo tako namesti. Poruka na telefonu. Deda, tj. mamin ujak je preminuo par sati ranije. Obzirom da nisam mogao ništa pomoći nazad u Beogradu, dogovor da ja teram svoj plan, ne moram da dolazim ranije ili nešto, ništa ne menja. Ok, kratko presabiranje, rekoh sebi "sad vozi, imaš kad da otuguješ, nije tome mesto na motoru, fokus maksimalno na put". Preko Plava do Andrijevice, gledam put preko Berana i Mojkovca, ma mnogo mi je to kilometara okolo, idem na Komove i da izađem na Kolašin. Tu preko Komova jedna okrugla slikica. Finih predela ima, samo što se naoblačilo pa i nije baš za stajanje usput, svakako za nekad da se svrati i malo istraži bolje. Put do Komova čak na nekim mestima i korektan, posle zakrpe, skidan asfalt, užas. Nadam se da će sledeće sezone da ga srede, to što je započeto. Priroda je prelepa. Mojkovac i počinje "zloglasni" kanjon Morače. Nigde nikoga, par kamiona na celoj deonici do Podgorice. Ulazim u sam kanjon u sumrak, i neka dva psa pretrčavaju put, tj. trče uporedo niz magistralu... Prilazim, nisu psi, dva medvedića. Da stanem da slikam, mislim se, em će se uplašiti verovatno, em se setih Vlajka i Djoleta, tu je negde medvedica sigurno. Ništa, druže, uživaj u prizoru, nikad nisam bio bliže medvedima (čak i u Zoo vrtu je na većoj udaljenosti kavez). Do Podgorice me hvata mrak, ali mi je drago da sam provozao i ovu deonicu. Toliko puta smo išli ovuda autom, uvek mi je bilo zanimljivo, kao mali sam tražio da me probude, da gledam okolo. Par puta busom na sprat, niko neće gore napred da sedi, samo ja budala Otkad idem svojim autom na more, jednom smo samo prošli kroz kanjon, sve se išlo na Bosnu, lakše je. Ponovo proživeo sva ta putovanja, otvorene prozore na jugiću i grejanje na max da oborimo temperaturu. Milina, asfalt dobar, nema gužve, sav saobraćaj na autoputu, stvarno deonica koju treba provozati, svaka preporuka! Dalje kroz Podgoricu, do Cetinja i posle do Budve je izlišno opisivati. Pg - Cetinje - Budva, moderna magistrala, 3 trake, 2 uzbrdo + 1 nizbrdo. Opegla se za tili čas. U Budvi se nalazim sa Vlajkom i devojkom mu, idemo na piće do starog grada i ja da upoznam legendu Mirka, slušao toliko o Djoletovom ( @DjordjeMijailovic) i njegovom putovanju po Alpima, i posle ponovljeno Vlajko kad je bio. -Vlajko, bio sam u Albaniji. Danas. Sh20, ono je perverzija. -Dobro. Reakcija nula. Hm, ok. Odlična pica u "Staroj Budvi", da izreklamiram malo, koju drži pomenuti Mirko, brat motoraš (ne znam nick ovde, @maxx, @DjordjeMijailovic pomagajte i prenesite pozdrave još jednom!). Rastajemo se za večeras, pravimo planove za sutra, oni da se sole, dao sam im predlog da odu na Plave Horizonte, ja ću da se znojim ispod jakne, pa uveče da se podružimo opet. Preko trajekta, sveža morska noć i brzo stižem kući na počinak. Zuky kaže dobra je bila tura danas, bilo je odlično.

dan 7 (04.09. nedelja) Prvi dan posle Jadranke da sam solo vožnja ceo dan. Čudno je. Ajde neko da mi pravi društvo, nećemo daleko, obećavam... Šalim se, naravno da ćemo napraviti fin krug. Ko ide? Ne spavam dugo, ali kako sam došao tek u zoru, već je odmakao dan dobrano. Muvao se po kući, sredio malo šta ima i aj u vožnju. Kuću, štaću, nemam pojma. Idemo opet zaliv, volim. Idemo opet kroz Risan, volim. Stajem da kupim doručak, e tu pekaru baš ne volim, ali po nekoj navici. Pada odluka, gledam ka Lovćenu. Kad sam bio klinac, iz nekog razloga je zatvoren put preko Tivta i Budve, išlo se putem preko Trojica. Sećam se da sam se zadubio u politikin zabavnik, samo da ne gledam aviončiće u Tivtu koji su bili sitni. Bio me je strah. Red je da se suočim, kad sam se već zaleteo. Danas je dan za to. Optimistična ideja Kotor - Cetinje - Nikšić - Durmitorski prsten (mogu slobodno da napišem šta je bio plan, jer se nije ostvario ). Daklem, da počnemo. Šaljem sliku mami, odgovor "nećeš valjda?". Sve joj je bilo jasno, čak i bez da sam uključio pokazivač pravca. Za one koji ne znaju, ovo je prvi kolski put napravljen u Crnoj Gori krajem 19 veka, ima 25 serpentina i dugačak je ~36km. Toliko o teoriji. Naravno, zanesen serpentinama koje odmah kreću, mašim prvi checkpoint. Idem, serpentinu po serpentinu, gledam dole, pogled je fantastičan! Gde je nestao strah? Porastao sam? Ne znam, verovatno. Sad je to nebitno, pre nisam smeo. Sad uživam. Nema saobraćaja mnogo, i motorom je to mnogo lakše da se mimoiđe, ljudi usporavaju i puštaju da ih preteknem. Idealno vozilo za ovaj put. Na jednom proširenju stajem, taman da doručkujem šta sam poneo. Uzimam mafin sa višnjama. Višnjom. Hteo bih da bude sa višnjom. Posle 15 godina pekara je i dalje krš Šteta, obzirom da je ovo jedan od boljih mafina koje sam ikad pojeo, glede testa. Ali zato, pogled nadoknađuje sve. Ne stajem mnogo usput, bacim pogled dok vozim. Ovo mi je nedostajalo do sada, serpentine, tehnička vožnja. Ovde toga ima u izobilju i taman kad misliš da može još, ono... Uspeo sam. Uspeo sam se. U odnosu na put pre 20+ godina, sad je asfalt sređen na dosta mesta, postavljena je zaštitna ograda, ima dosta proširenja gde se mogu mimoići vozila. Dosta je sigurnije za vožnju, a opet dovoljno "opasno" da imaš želju da se provozaš. Još ti vidikovci. Milinica. Njeguši - Lovćen saobraćajnica sa novim asfaltom, dosta široka, malo kao kontrast prethodnoj vožnji. Kombinacija želje da ovo odvozam kako treba, malo sna, kasnog kretanja dovode do toga da nisam baš voljan da napadam Durmitor, iako su uslovi divni, nije vruće, oblačno. Ni na Lovćen mi se ne penje, bio sam već i sad sam umoran, nisam ni 100km napravio. Jedna slika da se javim drugaru koga znate iz nekih prethodnih putovanja. Kako volim da naručim ovu pesmu u kafani i da pevam snajki, ijao Da pozdravim Tamaru i Ivana, bili su i ovog puta deo putovanja. Svako malo poruka, "a gde si sad, kako ide, jel uživaš, daj neku slikicu". Dogodine zajedno ovo vozamo Motaj, Cetinje - Budva. Lepa magistrala, nema mnogo gužve, 3 trake, baš onako kako treba. Kroz Budvu se probijam, doslovno, i onda lagano ka Tivtu. Usput srećem i Vlajka, tj mimoilazimo se. On sedi u nekom čudnom vozilu, nema opremu i kacigu, napred ima šoferšajbnu, 4 točka, krov. Suvozačica sedi pored njega, a ne iza. Ništa mi nije jasno, al mahnem i svako nastavi na svoju stranu. Prilazim trajektu i u poslednjem trenutku, daj da zatvorim krug ko čovek. Motam na Stoliv, Muo, Prčanj. Prolazim pored skretanja za Trojice. Umoran osmeh i rekapitulacija celog dana. Uh, sad treba kroz zaliv, možda se malo i kajem, godila bi mi pauza na trajektu. Ma znam svaku krivinu, kao što Bokelji znaju uvale po zalivu kad plove. Plovim i ja, na suvom. Poseban osećaj, na turi si i svaki dan si kući. Malo pažnje usput i eto me za satić parkiran, taman je pao mrak. Može se odspavati.

Sad da iskoristim priliku da se izvinim zbog neredovnog pisanja, kao što sam rekao, u poseti sam sestri, a još i radim, pa mi je haotično. Izveštaj sa bojnog polja: Ne mogu Nemci da popiju kao mi, jači smo, pobedićemo. Što se haosa u smislu pisanja putopisa i preklapanja mene i Vlajka tiče.... nema izvinjenja, kao što se da pročitati, celo putovanje je bilo ovako, mogu reći jako dobro prenosimo tu atmosferu i ovde

Eo, sad si ga i ti vozio. U CV da staviš, alooo Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Hvala na lepim rečima! Ne znam kako se meri 'najbolji', ali sam uveren da svaki putopis gde se piše ovako prosto o utiscima i poimanju sveta i građenju prijateljstva može ići u isti koš, tu nema merenja. Drago mi je da uživate i da mi pravite društvo dok se opet vozim ovuda. Mrak ste ekipa! Samo da napomenem, još nije gotovo, nadam se da ću sledećih dana naći vremena da nastavim sa pisanjem, ima materijala još par dana da pokvarim utisak. Šalim se, naravno. Hvala još jednom! Sent from my M2002J9G using Tapatalk

izvadi konektor, okreni za 180 stepeni i bocni opet.

okrenuo si konektor?

@DjordjeMijailovic Eno, onog tamo je jurila tvoja tetka po Jadovniku

dan 6 - dan 7 Vuče nešto, ne možeš da objasniš sebi. Znaš šta je, ali i dalje ne možeš da objasniš. Ili ne umeš. Dočekaš jutro na tom mestu, sve ti miriše i podseća te na neko lepo vreme. Cela noć stane u dve reči, ako sliku pošalješ kome treba. Neke stvari i ne mogu da stanu u putopis. Niti trebaju. Idem da odremam malo, pa da se sutra vozimo.

dan 6 (03.09. subota) Neverovatno je to, 5 dana kukamo jedno na drugo, i onda se rastanemo veče pre i sutra ujutru, prva stvar, kafa zajedno U Ljubinju Vlajko je lokalac, naravno da zna gde se pije odličan kapućino. Posle kafe, plaknemo motore i malo da se provozamo. Prati me do posle Ravnog, ja starom ćirinom trasom, a on nazad za Ljubinje. Od Hutova lunjam malo zaleđem Neuma, prija nekad i 30 voziti, ne samo jurcati. Dolazim do raskrsnice, treba levo ka Dubrovniku, al ne lezi vraže, motor ode desno. Idemo opet. Pelješac, Ston, Dubrovnik, bio sam ovuda pre 5 dana, sad mi je sve još sveže. Ne idem preko mosta, nego okolo, pratim reku Dubrovačku, da vidim malo tu atmosferu. Plan za danas je Muzej "Crvene istorije" Neko je mom ćaletu ukrao sve stvari iz ormara i doneo u Dubrovnik I na kraju Enterijer isti kao jugić koga su moji kupili kad sam se rodio '91, da zameni bubu kojoj nije radilo grejanje. Jedino je taj jugić bio beo. Nisam ga nikad vozio, zamenili smo ga kad sam imao 12 godina. Izlazim, a kroz glavu mi prolaze sva mesta gde smo putovali, otvoreni prozori i upaljeno grejanje, a napolju +40, putujemo na more. Detinjstvo celo. Kupujem suvenire, devojka, mlađa od mene malo, koja tu radi me pita da li sam ok, zašto sam tužan. Pričam joj za jugića. Kaže da je godinama oca nagovarala da dođe, on nije hteo. Obišao je krug po muzeju, seo u juga i plakao sat vremena. Uspomene. Sad je lako sesti u nešto nakrcano elektronikom i stići na more autoputem za 6 sati. Al da spavaš na 30 kilograma brašna i 30 kilograma šećera kupljenih negde u Bosni, dok putuješ kući nazad sa mora. Pa se onda beru šumske jagode za slatko na Tari u namenski za to ponete praze kutije od porodičnog sladoleda... Nisam brao tamo jagode otkad smo prodali jugića. Posle ovog ringišpila, idem u obilazak Dubrovnika, što malo motorom jedan krug što pešaka po Stradunu. Na vezi sa kevom, šaljem joj gomilu slika. Ona je kao devojka stalno dolazila u Dubrovnik, pokušava da se seti gde su neka mesta. Nije bila 33 godine. Objašnjava mi kako da se dođe do odmarališta Jugobanke, nabraja vile koje su uz ulicu. Naravno ništa od toga se više ne zove isto, ali me fascinira da se seća svega, a u Novom Sadu se izgubi na 200 metara od stana u kojem živim 8 godina. Neka je, nek evocira uspomene, vidim da joj je drago što sam u Dubrovniku. I meni je drago, imam najboljeg turističkog vodiča, 500 kilometara daleko, a vodi me u metar tačno. Stari grad, nije bezveze na UNESCO-voj listi spomenika. Prelepe građevine, malo mi smeta gužva, turista koliko oćeš, ali ipak uživam. Kafa na Stradunu, pa da je 100 dukata, našao lep lokal, sto sa strane da nisam u gužvi i guštam, gledam reku ljudi koji kao mravi idu, samo teče. Vratio bih se zaleđem, kuda sam i prošli put prošao. Tu ću naći neku konobu i pojesti ribu za večeru, ne može da ne valja.. Hm, Cavtat. Aj napravim đir po gradiću, čuo sam za njega. Nailazim na konobu na kraju ulice, piše kad je osnovana, tipa '60 i neka godina. Dolazi konobarica donosi meni, kafu, i odlazi. Posle par minuta gledanja u imena riba koje nemam ideju šta su, izlazi bakica u kuvarskoj uniformi i blagim glasom mi nudi pomoć u izboru. Gotovo, šta god misli da treba da pojedem nek napravi, pa godinama je tu blizu mojoj baki, a gde se lepše jede nego kod bake. Šanpjer sa kuvanim kupusom sa strane (na moje spominjanje dalmatinskog variva sam dobio kratku lekciju zašto je kuvani kupus bolji prilog). I bila je upravu, odlično je išlo. Da nisam motorom, da popijem i čašu vina, taman je krenulo sunce da zalazi.. Ok, al smem slatko dok vozim. "Šta god mislite da će ići posle ovog obroka". Dobijam parče koh karamela "rozeta cavtat". Ne volim karamel. Lažem. Ovaj obožavam. Do granice lagano, polupoznati puteljci, još sveži u glavi, granica bez gužve, i dolazim kući. Dogovaram se sa komšinicom prekoputa da ostavljam motor kod nje u dvorištu. Ne mogu da otvorim vrata od kuće. Pre nedelju dana ta vrata su bila otključana, bio sam preko dana, samo sam sobu otključao, ubacio stvari i otišao. Ne, ovo se ne dešava. U glavi već misao da je suvlasnica zamenila bravu. Silazim do druge jedinice, nalazim svežanj ključeva, probam svaki, nijedan ne otvara. Para izlazi na uši. Zovem mamu, nađi mi broj telefona, ne zanima me što je 11 sati uveče. Izlazi "komšinica", "iju otkud ti, pa ja ostavila ključ u bravi, ha ha". Ok, nekom treba da se pravdam što sam došao u svoje. Tu par rečenica više iz kurtoazije, raspakujem kofere, palim struju i vodu i dok se bojler ne zagreje, ajde da odem do Herceg Novog, jedan krug...

dan 5 (02.09. petak) Stara narodna mudrost: "ko dan pre kisne, sutra ujutru suši opremu fenom" Bi mi žao Vlajka što je spavao u ovakvim uslovima, ali onako izistinski, a on mi ne veruje. Sušimo opremu, ja sam toliko grejao rukavice iznutra da su krenule da se dime i od tad mi trnu mali i domali prst, izgleda sam ih skupio za broj. Juče za juče, danas je novi dan, resetovali smo se i možemo poći. Točenje na pumpi i ja uzimam doručak, neki sendvič. Neću se prevariti kao prošli put da jedem u gradu/apartmanu. Jedem gospodski, sa pogledom! Jeste svi uzeli šta za pojesti? Vodim vas u najbolji self-service restoran ikada, obećavam! Tu je na 40 km od Bihaća, toliko mogu da obećam da je isplanirano. Ajmo da se promuvamo brzinski po Bihaću i idemo. Ne možemo da nađemo nijednu prodavnicu suvenira. Prošli put kad sam bio u Bihaću sam okasnio i sad sam rešen da kupim magnet, to sam se dogovorio sa mamom, da iz svakog grada ponesem po magnet. Bihać je poseban jer je njen otac, moj deda, tu službovao. Nažalost nisam našao poklon da uzmem. Razlog da dođem opet! Radovi na putu, semafor, bahato stajemo prvi. Pali se zeleno, prva i krećemo, kad zuuuuum, dva još bahatija lika su već bila u zaletu i obilaze nas. transalp i stromić, NS i RU registracije, komšije. Idu na isto mesto, super. Dolazimo na naplatnu rampu za Štrbački Buk, kreće makadam, sad imam uživo čas offroad vožnje. Malo pratim Vlajka, malo on vozi iza i gleda šta radim. Dolazimo do parkinga, meni noge utrnule, sve me boli koliko sam stisnuo sve što se stisnuti na motoru može. Al je dobar osećaj! Na parkingu upoznajemo Uroša i Jovana. Obilazimo zajedno vodopad, pričamo, Vlajko će me udaviti ako još jednom spomenem da je u junu, prošli put kad sam bio, bilo mnogo više vode. Na kraju staze, dragulj. Jeste poneli doručak? Jeste? Aj silazite Ako neko ima bolje mesto, nek ćuti, meni je ovo raj. Tu neki čovek u prolazu pita jesmo li iz Novog Sada, i on je, i dobijem ukor, umesto sa 30 godina da šetam dete, ja se vozim motorom. Gledam u Vlajka, on umire od smeha. Umesto unuče da šeta, on se vozi motorom!!! Obilazak od pola h je prerastao u 2 sata druženja, popismo kafu, razmenismo brojeve, pa se čujemo! Krećemo ka Livnu, preko Kulen Vakufa i Drvara. kroz Livanjsko polje. Od početka planiranja kukam kako je to najdosadniji put ikada kojim sam vozio. Povlačim reč! Tad je bio jun i bilo je 30 stepeni, ja dehidrirao. Naravno da će mi biti u lošem sećanju, nigde hlada. Sad već potpuno suv, vreme oblačno i taman toplo. Sećate se kako je Vlajku pao motor kod Rijeke i da je vozio "kao baba" jer nije siguran. Ovde se to ne važi. Svaka druga krivina, "moram sporije, ne smem da se zalećem" i čujem na komunikaciji kako podiže obrtaje Baš smo se dobro navozali do Drvara, stajemo na ručak, ali od bike cafea nema ništa, a grill prekoputa čeka da im donesu plin. Ok, idemo za Livno. Opet smo se navozali. Ja sad u elementu, konačno idealno vreme, konačno suv, krivina je svaka moja. U Livnu, gradska pivnica, odlična juneća rebra i krilca! Odatle tu nam je Mostar.. Prepoznajete lokal? Četvrti put ove godine. Eto toliko su dobre urmašice. I odmah 2 porcije, da ne čekam konobara (koji me se inače setio, "ti si i prošli put motorom došao" ) Ne čujem kuknjavu na tempo jer mi je šećer udario u glavu. Rekoh "pa i ti si voštio usput, zajedno smo vozili", a u meni mi drago, sabiram utiske, gotova je tura*, završili smo krug, rastajemo se ovde. Dragi dragoj hita, a ja idem na more i posle samo da se dovezem do kuće, jelte. Konačno sam se oslobodio, kombinacija Jadranke i dobrih guma, plus jedan moto trening pre puta. Ulazim u krivine i ja vladam situacijom, znam tačno šta treba da se desi, mnogo lep osećaj kad si brži u krivini sa dobrom putanjom. Lako je na pravcu zavrnuti. Da sam znao da mi je ovo trebalo, da 2 dana idem samo po krivinama i da je to sve što je potrebno, došao bih ranije. Idemo do Stoca, tu se zapravo rastajemo, ja idem u hotel pored autobuske stanice, Vlajko odbija poziv na piće u bašti hotela, kasno je. Brzinski na tuš, silazim u baštu i nosim knjigu, relax, lepo je veče. Džin tonik. Prija. Vlajko se javlja da je stigao. U to ime, još jedan džin tonik. Bašta je puna lokalaca, galame, neljubazni su prema curi koja tu radi. Devojka koja je neverovatno ljubazna. Meni je to neshvatljivo. Ništa, ja ću se osmehnuti svaki put kad prođe, prozboriti reč dve kad naručim piće, toliko mogu. Lepo je pričati sa nekim ko se ne zove Vlajko, za promenu.. Naravno on koristi priliku da zeza. Nije mu dovoljno 5 dana bilo. Prijatelj za poželeti. Bašta se polako prazni, naručujem poslednje piće i sedim sam, uživam u tišini. Napokon.