dan 4 (01.09. četvrtak) Noćas nije bilo nevremena, ali oblaci ne obećavaju. Ajde, ko je poneo kišnjak, nek stavi u kofer. Ja nisam Oćemo da se vozamo još po Jadranci? Plan je do Karlobaga, pa preko Velebita i Plitvica do Bihaća. Kome je dosadna ta ruta slobodno nek nastavi da čita, jer nije bilo tako Jel se računa ako si bio u Rijeci, a nisi otišao do: Ovde smo već videli da se sprema zeza.. Toliko je duvalo da umalo da ispustim motor kad sam spustio jednu nogu. Open day je otkazan jer je bura bila prejaka. Vlajko me požuruje da krenemo, da se sklonimo, ali ja kukam za još jednu sliku Izlazimo na autoput do Rijeke, bura toliko duva da nas nosi preko obe trake autoputa dok mi u kontra stranu obaramo motore do kraja, al ne vredi. Hvala svim vozačima automobila što su pazili na nas! Prvo isključenje, silazimo, nadamo se da je bolje na magistrali, bar su brzine manje. Na raskrsnici italijan na Hondi i žena stoji pored. On se muči da se okrene, a vetar šiba, borba je. Stajemo, motori na ćopave i pomažemo da pređe preko raskrsnice, tu je baš čistina i udara nemilosrdno. Automobili staju, par ljudi je izašlo i zaustavilo saobraćaj. Baaaaaam. Okrećemo se, Vlajkov stromić potrbuške na asfaltu, oduvao ga je vetar. Ne znam kako da reagujem, ako pustimo Italijana, ima se on prevrne sa motorom, uspaničio se, žena se izvinjava.. Ajde, guraj, prekoputa je neko brdo, malo da odemo u zaklon. Trči nazad, diži motor, prelazimo i mi u brdo. Par reči sa kolegom, to je to, odustajemo od jadranke. Aj da stanemo na neko proširenje, da pregledamo motor. Korman kriv, ništa nigde ne curi, malo pogledali štetu, nije velika, al opet.. Neprijatan osećaj. Samo kad je motor, da nije neko od nas! Meštanin na parkingu kaže da ne pamti ovakvu buru da je duvala davno, pogotovo ne početkom septembra, predlaže nam da idemo preko Delnica i Ogulina na Plitvice, da tamo može biti kiše, ali ne duva ovoliko. Prihvata se predlog, teramo tuda, ali prvo, oblačenje, toliko je već hladno da moram obući aktivni sa dugim rukavima, drugo ništa i nemam. Kreće polako magla da se spušta, osećam da mi je oprema već vlažna, pa čak i da rominja. Stajemo na pumpu, da još jednom proverimo motor, korman je otišao u stranu. Konsultacije sa @DjordjeMijailovic, da vidimo šta nam je činiti. Uskače tu i @abarth_maniac, popustite šrafove na trouglu, nabijete par puta da dođe na mesto i zašrafite. Vadim alatić iz kofera, ali cvrc. Vlajko je spustio motor napred kad ga je kupio i tom prilikom su u servisu nalili locktite-a onako, domaćinski, ne možemo odšrafiti nikako. Ajde, idemo lagano, već pada kiša dobrano, njemu korman kriv i možda nešto skriveno. Nema potrebe za žurbom. Vozimo ka Delnicama, kiša propisno pere, ja već mokar. Pitao sam par puta Vlajka da se zamenimo, da se odmori na mom motoru, žali se da konstantno gura korman da bi motor išao pravo, odbija. Polako počinju i sprdnje, ja komentarišem da temperatura konstantno pada, 11-12 stepeni, meš oprema je već neugodna kad je letnje veče i 18 stepeni, a ja sam sad i mokar. Ideja je da dođemo do Bihaća, i nećemo odustati, ni on ni ja. Svako se bori sa sobom i sa vremenom. Guramo do Delnica, put je vrhunski, Karlovačka cesta, oćemo doći jednom u boljem stanju, kad je suvo i da uživamo. Sedamo da popijemo kafu i da se malo ugrejemo na pumpi. Ulazi ni manje ni više legenda Danijel, @mali_zmaj, baš smo se lepo ispričali, gledali njegove gumene rukavice, želeli da imamo iste takve. Čovek je po ovakvom vremenu suv ko barut, kišna oprema na max @abarth_maniac, @Andrej_Hotstepper, jesmo preneli pozdrave? Krećemo dalje, vozimo ka Ogulinu, predeli su kao po Alpima (nisam bio, Vlajko kaže, ako me je on lagao, i ja vas lažem). Stajemo da vidimo gde jesti. Vlajko predlaže piceriju u blizini, ja ga molim da odemo negde drugo, nekako... Ne znam, zbog određenih ljudi, koje ne bih imenovao, imam jako ružan osećaj. Ne bih išao dalje u politiku i sva ta sranja koja su bila. Nisam se osećao ugroženim ili nešto, samo mi je bilo jako neprijatno, iako nije racionalno, jer se za ovih par dana ništa nije desilo negativno, čak naprotiv! Ogulin ću iz ovog razloga posetiti sledeći put kad budem u blizini i kad budem u boljem raspoloženju, da se izvinim što sam samo projurio. I ovo je tačno 3 rečenice više o ovoj situaciji nego što zaslužuje da se nađe u ovom pisaniju, ali sam hteo objasniti. Gledamo dalje šta ima.. Restoran u Josipdolu, par kilometara dalje, medveđi odrezak. Ma jeste, avion. Kontam prasetina, samo neka ekstra jumbo porcija. Nebitno, vozi, da se stigne samo i da se zgrejemo. Stižemo, kad ono... Medveđe šnicle, vuče ukusom na praseću džigericu, isto tako se i mrvi meso. Ukusno, i vrlo mekano. But od vepra, mekano, čisto meso, dosta blažeg ukusa. Ja sam desno! Osušili smo se malo, klopa nam podiže moral. Konobarica pita za utiske. Kažem nikad boljeg medveda nisam jeo. Medved je na vrhu lanca ishrane, nema predatora koji ga love. A ja pojeo to. Pf, ladno sam iznad A kako otići odavde, a ne probati štrukle (štrukli, kako se već kaže), da zaokružimo Vlajko ostaje u sali za ručavanje i oblači kišno odelo, dosta mu je da se solidariše sa mnom. Krećemo, dogovor da se ne staje do Bihaća, eventualno granica, ako baš mora. Vrtimo preko Slunja i Rakovice (al ne u Beogradu), Plitvička jezera. Previše je hladno i mokro da uživam. Stiže me umor, hladnoća, predugo sam mokar na vetru. Dolazimo na granicu, dajem sva dokumenta Vlajku, nemam snage ni za šta, drhtim ceo, ne mogu da držim motor. Prelazimo granični prelaz i policajka nam pokazuje rukom da malo zaturiramo... Kako mogu 2 fena da se čuju... al dovoljno da se ona osmehne Brzo nalazimo smeštaj, dvorište, blizu centra. Motori na suvom, konačno. Skidam se komplet u dvorištu i utrčavam u kupatilo. Praznim bojler vruće vode u nadi da ću se zagrejati. Smeštaj ima 2 sobe, ali pošto jednu zauzimaju mokre stvari, Vlajko i ja smo noćas u bračnom krevetu. Klima greje na max, odškrinut prozor, nadamo se da će biti dovoljno. Klopamo neku bezličnu picu, popili po pivce. Težak dan, ali smo puni utisaka, što lepog puta, što utisci od ručka, i pada ćutke klimanje glavom. Idemo ovo opet prvom prilikom Ajmo da spavamo. Tj. neko da spavaM i hrčeM, a neko da trpi malo, pa da pređe u sobu punu vlage i na 30 stepeni.

Kao što ova tura je krenula sa nekim okvirnim planom, tako ide i ovo pisanje putopisa. Nije bilo u planu da se @maxxubacuje, ali pošto izgleda ne zna da piše sam (ajao, putopis od aprila još nije gotov?) možemo i ovako. Meni je zanimljivo da se ovako dopunjujemo, džabe beleške, zaboravi se neki fazon, detalj, sad kad su se slegli malo utisci. dan 3 (31.08. sreda) Sinoć u šetnji rivijerom naletimo na poster "Park prirode Biokovo". Google maps. -Hej, pa to je tu, idemo. -Ima i sky walk, vidikovac -Jesi čuo prvi put. I.D.E.M.O. Ko hoće sa nama, nećemo dugo da se zadržimo gore u parku, pa nastavljamo dalje? Naravno, prvo fruštuk, ondak na put. Kupujemo krofne u lokalnoj pekari, Vlajko unutra sa sve kacigom na glavi i priča sa mnom, šta ima u ponudi... Jadna ona prodavačica, ko zna šta je pomislila, "vidi ovog motoristu, otiša' mozak ća" Počinje penjanje, rampa, kupujemo karte, ima 13km do vidikovca. Au, prvi deo puta ja ne zaklapam, vozi se kroz četinarski šumarak bukvalno bih na svakih 20m stao i seo pored puta da odmorim, ali takvim tempom nikad nećemo uspeti da stignemo do gore. Posle nekih 20ak min vožnje (uska staza, čak i sa motorom je zeznuto mimoići se), nebrojenih vidikovaca, stižemo do skywalk-a. Tu nam dva bajkera iz Rijeke žele dobrodošlicu, drago im je da smo tu. Što se vidikovca tiče, srećom sam bio u Mostaru skoro, pa mi je ovo sad 'ladna voda. Pojeli krofne, slike musavog sebe ne stavljam na javni uvid, al evo slika pre doručka Laganim tempom dole, guštamo pogled. Još jedan tranzit kroz Makarsku, u Baškim vodama odvajamo na autoput, da preskočimo gužvu kod Splita i Zadra, po predlogu jednog kolege odavde. Obećavam budućem sebi da ću se vratiti i odvozati i taj deo i posetiti ta dva grada i sve između, samo da bude više vremena. Autoput kao autoput, sad ću detaljno opisati. ŽIV SAM ZASPAO! Komunikacija off, samo neka mjuza da me razmrda i motaj na pumpu da se napravi pauza, malo hidratacije i kafa. Dva grdila Grdilo (mrštim se koliko je žuta kokta gadna) i Vlajko (u pozi "saću se porodim") Ok, popilo po kafu, popili po litar i po vode, pojeli po sladoled. Mogu da nastavim da spavam. Budite me kad dođemo na naplatnu rampu. Prolazimo preko Masleničkog mosta, kratka pauza i dogovaramo da se odmorimo uz ručak u Starigradu, da sad kreće ono pravo, zašto smo zapravo ovde.. Ovo je sa Google street, pre mesta Jasenice. Od crvene do crvene linije sam vrištao od sreće i tu sam stekao puno poverenje u gume, motor, i sebe. Recimo da mi je ovo prva krivina na Jadranci da sam ušao bez brige i pameti. Uživanje može da počne Izvinjavam se Vlajku koji je privremeno ogluveo posle ovog incidenta. U Starigradu klopa, onako, generički lokal, pica i lignje, neočišćene, ali se konobar na moju opasku nije mnogo uzrujao. Sad, deonica Starigrad - Rijeka se kosi sa onim što putopis treba da bude, materijala nemam sem subjektivnog doživljaja. Jednu nevoljnu pauzu sam napravio zbog zova prirode, tačno da je duplo duža deonica, opet bih odvozao u cugu, ma ne staje ti se. Koja je ono erotika. Krivina na krivinu, asfalt neće da te pusti, nema šanse. Mislim da sam bar jednom na svakih 3-4 kilometra to ponavljao, kao papagaj. Najlepši deo, duge leve krivine (koje mi pre nikako nisu pasovale, al ovde sam ih skontao), kao ova gore sa slike, oko malog zaliva, legneš i gledaš u vodu, a motor prati. Uboli smo dobar dan, saobraćaja minimalno u oba smera, možemo se skocentrisati na vožnju i uživanje. Jesam li spomenuo da je put kao mleko, da su krivine duge i brze, da asfalt drži? Ako nisam, put je kao mleko, krivine su duge i brze i asfalt perfektno drži. Par puta smo se zamenili, tj. molio sam Vlajka da prođe prvi, malo da se ohladim. Uhvatim sebe da preterujem i samo gas gas gas. Ne valja to. Onda Vlajko tera prvi i dalje ga pržimo dobrano, tempo isti. Jednostavno, previše je dobro, al je lakše kad pratiš nekog, pogotovo ako su vam stilovi vožnje kompatibilni. Osušio rezervoar, blinkaju obe rezerve (znači ispod 2 litra u rezervoaru), gume trošene celom širinom. Sve sam ja to platio, što da se ne koristi. Mozak mi je u overdrajvu. Šta se desilo upravo, jel moguće ovo sve. Ubeđuje me Vlajko da nije pametno da se okrenemo i vratimo do Starigrada. Nevoljno prihvatam, tankujemo u Senju i dogovaramo se za kafu u Klenovici, da sednemo do mora i nađemo smeštaj za večeras. Cafe bar Laganini. To nam treba, da se opustimo malo. Pratim Vlajka, ulazimo na neko malo šetalište, koje postaje sve uže i stajemo pored nečijeg ulaza, na 2 metra širokoj "ulici", kao dva najveća idiota. Ma samo ćemo tu par metara dalje na pristanište da sednemo, pomerićemo ako smeta... Zaslužena pauza Dolazi kucov da se mazi, njuška nas, napravio krug i ode svojim poslom. Tražimo smeštaj na bookingu, onda taj isti nađemo na google maps, i nazovemo direktno, ne spominjemo booking. "Da vam učinim pošto ne ide preko sajta, da vam dam dobru cenu", i odvali par eura skuplje nego na sajtu. Malo mu bilo što bi mu ostao deo koji booking uzima sebi, nego bi još i leba preko pogače. "Hvala, ne odgovara", spuštam slušalicu i gledam u zalazak sunca. Ma fućka mi se, spavam na doku noćas ako treba, ovo je divno. Ovaj zen momenat nisam dugo doživeo. Nalazimo smeštaj u Čavlima, u zaleđu Rijeke. Može, motorima ćemo u grad večeras. Eto nas, stižemo. Nekako ja okrenem moj autobus iz 74 puta, i krenem do prvog proširenja. Sećate se cuke sa početka pasusa? E, taj cuko voli motore, ne plaši se mene sa kacigom na glavi, prišao i njuška, gura mi ruku da ga mazim. Dolazi njegov vlasnik, krene sa pričom, odakle sam, gde se vozimo, video je da smo parkirali motore kod njegove garaže, nije problem, nisu smetali.. Voli i on motore, priča šta je sve vozio, i da se sad njegovi drugari voze na Grobniku, sutra i prekosutra je Open Weekend. Par reči još, zahvaljujem se na informacijama, i krećem, a u glavi odzvanja Open Weekend Open Weekend Open Weekend Pričam Vlajku kako ćemo da garimo stromove po Grobniku. Jeste bio plan da se ode do staze, ali ovo je sad nov momenat. Drži me celopopodnevno jurcanje. Još sad ovo, jel moguće, šta će još da se desi. Svratiš na kafu i završiš na Grobniku Ijao, moram da zovem @Jovan Ristic, pa ja jurim tuđe snove, saću budem brz. Do Rijeke, to je već kraj dana, umorni, i put više nije izazovan toliko, vozimo onako, na leru samo da Stižemo u smeštaj, provera na netu, nema više prijava za open weekend, a i dok je imalo, cene su bile paprene. Nema veze, biće nekad, dobro raspoloženje nas ne napušta, naprotiv, smejemo se mojoj naivnosti da ćemo za dž da vozimo Grobnik. Spust ka Rijeci, kao da smo krenuli u Novu Varoš. Ulazimo u sam grad, bukvalno ne izgleda da smo na Jadranu, iako arhitektura vrišti "Mletačka republika". Parkiramo se na početku šetališta, pitamo policajce u autu da li je ok da stavimo tu motore, ipak da ne privlačimo pažnju i ne pravimo problem. Ma sve pet, samo ih namestite da ne smetaju. Znamo mi to, na slici su oba motora Idemo na burgere, meni onako svejedno, duša mi se nahranila danas... Kad ono. Burger mislim da bolji nisam jeo! Da ih Vlajko nije našao na mapi, tačno bi prošli pored lokala ne bi nam bio ni na kraj pameti... Odlično, preporuka za Dr Burger. Nema baštu, al može se pojesti u lokalu pored, samo piće da naručimo. Šta piće, daj dva. Jedno meni, jedno Vlajku. Google Maps GOO.GL ★★★★★ · Fast-Food-Restaurant Klopa, malo po gradu, nije nam do šetnje, umorni smo već. A i ja ne mogu da imam JEDNU lepu sliku... Još jedno mesto koje zaslužuje da ga posetim opet. Ajmo do smeštaja, valja pogledati prognoze, najavljivali su nevreme za noćas, treba se popakovati, napraviti planove koje ćemo menjati. Ah da, valja i spavati malo.

dan 2 (30.08. utorak) Ustajem, pakujem na motor i gledam nebo. Ne obećava. Kratka sinhronizacija sa Vlajkom, pozdravljam se sa Slovencima i pokret. Drugi dan, ja sam opet bez plana. Samo znam da je cilj Ston oko 17, 18h. Ni kuda ću, ni gde bih klopao kasnije, ništa. Zakopčajte kacige, krećemo. Dolazim na raskrsnicu za prsten i Šavnik. Uh, ne hvala. Ređaju se Šavnik, 1000 serpentina, Nikšić, magistrala odlična, ne žurim se, put poznat, oblačno, ali suvo... Vilusi, Grahovo, približavam se moru, spreman sam. Jedan tunel, drugi, zvoni telefon, keva. Dokle si došao, kako ide, priča mi o ključevima, gde da odem u nabavku, sto nekih stvari, a meni u glavi samo more. Posle jednog tunela desna krivina i puca pogled. I meni puče glas, pustila brana. Nisam očekivao to. Motorom prvi na more (drugi put slikanje u Neumu se ne računa). Idem kući. Kafa u Morinju, malo kalkulisanja gde ću i šta ću. Svakako Igalo, do kuće da ostavim višak stvari i pravac Ston. Koristim prelaz kod Prevlake, da ne idem na glavni prelaz (Debeli Brijeg), pa ću zaleđem i zavlačim kroz sva sela do Dubrovnika. 30 godina sam u Igalu, na 2 km od granice i prvi put prešao ovamo, sad bih da istražujem. Divan put, okolo drvoredi četinara, miris. Otvorio vizir i guštam. Volim CG obalu, ali taj miris koji pamtim mi fali, posekli su dosta i na retkim mestima se vozi kroz drvorede. Ovde je to već druga priča. Uživanje. Prilazim Dubrovniku, malo neočekivano, vozim u brdu iznad grada. Gužva je, probijam se lagano, preteknem kolonu, kratka pauza da sliknem, voda, kolona me prođe, pa ajmo jovo nanovo. Magistrala kreće da krivuda, gužva se smanjuje, asfalt drži. Jel to to? jel krećemo? Zašto toliko drži? Rano je da probam? Hiljadu pitanja. Brzo sam u Stonu. Parkiram Zukija i šetnja, koji magnet, i zauzeo čeku, na samom ulazu u mesto. Već kreću da se formiraju utisci, magistrala je dosta drugačija od CG, nema kuća uz put, sve je dobro obeleženo, asfalt perfektan. Nestrpljiv da vidim šta me čeka dalje, ali prvo: Ubrzo eto i Vlajka Google Photos PHOTOS.GOOGLE.COM I počinjemo Rezervišemo smeštaj u Makarskoj i idemo preko novog (Pelješkog) mosta, pratim vođstvo. Pre puta sam dao Vlajku komunikaciju da namesti, pa ih povezujemo, da vidimo kako će to da funkcioniše sad. Odmah kreće lupetanje, komentarisanje puta, saobraćaja. Pada mrak i mi dolazimo na prvo povečerje. Smeštaj korektan, 15 minuta šetnje od centra. Idemo do grada u nameri da pojedem nešto morsko. Gde to propustiti. A valja malo i da propliva Ajmo na spavanjac, treba sutra uživati.

@VelikaBeba@drmilan_ sredio sam linkove do slika, ja sam ih uredno video jer je moj google nalog. Sad mi radi i sa tt i sa guest (incognito), ubacio nove linkove. Hvala za dizanje uzbune ovako rano u pisanju, tačno bih se obesio da sam sve završio i da moram sve slike da pretabam

dan -4 (25.08. četvrtak) @MilanS navalio da se vozimo u nedelju do Kopaonika, i ne odustaje. Džabe mu objašnjavam da treba da vozim dužu moto turu, moram da idem sa njim, naljutiće se. Ostavljam neki poluodgovor, ne obećavam, ali u glavi ja sam već na Kopu... dan -3 (26.08. petak) Spakovan (sa malo više stvari, sva tri kofera ko oko), krećem posle posla do Pazove, dolazi i Milan, da popijemo kafu i pojedemo sladoled. Pridružuje nam se i Šuki, treći kolega sa faxa i tu padaju teške optužbe da sam ovakav i onakav jer neću na Kop, a stvarno nisam mogao obećati čvrsto. Istrpim ja to, malo mi bi lakše posle sladoleda i beganje kući. dan -2 (27.08. subota) Sutradan obaveze po Bg, trči ovamo, trči onamo i nisam stigao da se prepakujem. Nema veze, sutra ću.. Uveče poruka od Milana, pasivno agresivna... Ajde, bem ti Kop, ajmo, idemo da se vozamo, šta, to nije ni 500km dan -1 (28.08. nedelja) Dolazim prvi do 1000 ruža. Eto i Šukija, samo se Milan čeka, ccc... Taj dan lagano preko Rudnika do Kopaonika, odvozali Jošanička Banja - Kop, vratili se do naplatne kućice, ajmo još jedan krug, i prošetali malo po Kadijevcu, jako lepo izletište. Gde drugo ručati, ako ne u Veležu pastrmku. Dok se jeo dezert, Milan je iskoristio šansu da obrne još jedan krug. Kao dete kad se popne na trešnju... U povratku bežimo od oluje, stižemo za Bg, malo preko 500km. Stižemo oko 22:30 u Bg, bitno je dobro se odmoriti pred put, zar ne? Pakovanje sutra, nemam sad više snage, odoh leći. Tu noć je rokala kiša, stiglo je to nevreme sa juga. dan 1 (29.08. ponedeljak) Ustajanje u 7, raspakivanje svih stvari i odvajanje šta poneti. Nosim turu viška čarapa u sobu, pakujem stvari sa idejom da su stvari u bočnim koferima, a topcase za sitnice i u slučaju da mi se kupa, da mogu da ostavim sve stvari u njemu. Vidim gomilu čarapa pored torbe, o bože svašta, uzmem i odnesem u sobu.. Mama predlaže da krenem sutra, negoduje, oblačno je, prognoza ne obaćava. "Kako da skratim 2 dana?" "Pa na putu si 11 dana?" "Jeste, ali imamo 2 dana za Rijeka - Dubrovnik, moram sad krenuti". Malo pozeraj pred pokret: Poslednje provere, pasoš, novčanik, punjač za telefon. Može se krenuti, pakujem se na motor, nebo onako sivo, prognoza kaže da se u Čačku voze čamci po ulici. Idem, šta može da se desi, da pokisnem? Neću se istopiti. Oko 10 se oglasio anlaser... A sada pravac more, Viknu Zuky iz sveg glasa Taman sam izašao na obilaznicu oko Bg, kreće da prži Pišonja i Žuga Dva vjerna druga Krote opasne krivine Molim te, čuvaj ih, kraljice brzine Planiram po 100-200km unapred, samo znam da se generalni plan izmenio i da u utorak oko 18h treba da budem u Stonu... Idem za Valjevo Ibarskom magistralom, što bi braća Englezi rekli "uneventful", da se javim Ivici ( @ivica744), on pojma nemam ko sam na forumu, al se znamo iz neke druge priče.. Znam gde radi, tako da destinacija je poznata. To je to što se tiče plana, šaljem nekoliko poruka na nekoliko strana... Ko se prvi javi, drugarica u Višegradu, burazer u Podgorici, stric isto negde po Cg (Pg, Igalo, Žabljak, ko će ga znati gde je sad), pa ću tamo. U Valjevu provedoh dobrih sat, sat i po u razgovoru sa Ivicom, retko kad sam imao prilike da pričam sa njim, uvek odem poslom, on i burazer ekspres odrade šta ima i ja odem da ne pravim gužvu. Sad smo malo drugačije, baš se lepo ispričali, ja i dalje nemam pojma gde idem. Ništa, motaj na Divčibare, Ue, pa ću da ručam i da razmislim. Sve vreme gledam oblake, ne obećavaju, i sve vreme sam tu, na ivici kiše. Kod Loja, na čorbicu, i da konačno odlučim, idem na Durmitor. Počela kišica, dok se oblačim pričam sa dečkom iz NS, on se vraća iz CG, razmenjujemo info, ja njemu do NS stanje, on meni kako je do Durmitora. Pozdrav ako čita ovo, honda cb500x. Počinje kiša, nema mi stajanja, temperatura pada, a ja u letnjoj opremi, neprijatnost raste al tvrdoglavo guram. Granice preskačem, počinje opet kišica, sve hladnije i hladnije, u glavi mi je samo da se dokopam Žabljaka, ne bih izdržao da uzmem prenoćište pre mosta na Tari i onog božanstvenog penjanja. Ijao, uživancije, ladno al lepo. U krivinama sam brži jer uživam, na pravcima sporiji jer hladno. pa duva vetrić. Dolazak na Žabljak, gubi se elan, vreme je da završavamo vožnju za danas, red je i krunisati... Reč po reč sa komšijama za stolom pored, upoznam se, divni ljudi, bajkeri iz Slo, Zdenka i Damjan. Između razgovora sa njima ugovorim sobu i naručim večeru. Jesam krenuo bez plana, al negde se mora povući crta. Penjem se u sobu, brzinski tuš, oblačenje, gledam po torbama, nema ni jedne jedine čarape, kamoli par. Samo ove mokre što sam skinuo. Jebote, jel moguće da sam zaboravio. Motam po glavi, pa da, to je ona hrpa koju sam odneo u sobu.. Bravo, sutra direkt neka prodavnica da se kupe čarape, pa tačno da su 100 dukata. Silazim do restorana, naručim i turu pića za kolege za stolom pored, šta raditi u Žabljaku noćom ako nećemo koju čašicu više, i uzvrate sa pozivom da se pridružim malo da "ozbiljnije" popričamo. Lepo provedeno veče, kao da se dugo znamo, razmenili brojeve, družićemo se u Sloveniji sledeće godine ili kad budu posetili Beograd, a nadam se da će biti obe kombinacije. Par piva kasnije(al sam se ugrejaaaaoooo), odoh da spavam. Laku noć

Pripreme pred put: jednu celu subotu čistim od obaveza i ugovaram servis i zamenu guma sa @abarth_maniac i @Jovan Ristic, motorče već na dobrih 21k km, gume već ne ulivaju sigurnost, tako da se znalo gde je prava adresa da se sve sredi i mirne glave na put.. Taj dan, pun smeha, druženja, ali i ozbiljnog rada, nas troje ko je sastavio, koliko mi možemo da lupetamo, strašno. Joci se sloši kad me vidi da dopisujem još nešto na tablu: @abarth_maniac samoinicijativno čisti kočione čeljusti, kad već menjamo kočionu tečnost (koja se, kao što svi znamo, menja na 2 godine, ali posle 10 meseci i 20k km je tako bljakava, da mislim da bi bolji interval bio max 15k km, nije skupo, a čuva glavu) Sa namonitranim gumama čiji sam nezvanični test vozač (hvala Joci što me je izabrao na tenderu) i komplet servisiranim motorom čovek bi rekao "POOOOKRET", ali ne tako brzo prijatelji... Sutradan nisam mogao da odolim da ne provezem Giro Di Fruška Gorizia, da se upoznam sa gumama i da im skinem taj famozni sloj dok ne krenu da prijanjaju. Dogovaram se sa @maxx kako napasti Jadranku, kuda do tamo, kuda posle, koje su nam rute, vreme koje imamo... On je kod devojke u tazbini, ja bih malo produžio odmor da se parkiram u Igalu i da se kupam par dana pre povratka kući. Na poslu svaki dan kafe pauza i kujemo planove, ne znamo ni da li idemo, ni ako idemo, kuda ćemo, samo da imamo 3 dana zajedničke vožnje i to je sve. Svako ima neke svoje obaveze i neke svoje muke koje nas pritiskaju, ali smo tvrdoglavi i ne odustajemo. Ok, opasno smo se približili početku putovanja, dogovaramo sam kraj avgusta da se nađemo u Mostaru, pa preko Bihaća do Rijeke i kreće ono glavno... Naravno, nije bilo tako. Pošto su nam motori odradili u leru malo i zagrejali se, možemo da krenemo lagano. Kvačilo, gazimo menjač i ajmo dan po dan...

Drugari, na red je stigao i drugi putopis. Za razliku od prvog, ovaj pišem dok moto tura "traje", tako da praštajte zbog neredovnog pisanja. Trenutno sam u poseti sestri u Hamburgu, a tura još nije gotova, motor i ja se još nismo vratili u Novi Sad, pauziramo u Bg i naravno da nije u planu najbližim putem nazad.. Kao i prvi putopis (link), biće od svega po malo... Smeha, suza (i lepih i manje lepih), druženja, solo vožnje, novih poznanstava, i ono zbog čega smo svi ovde, a to je dobra klopa... Ah, da, malo smo se i vozili, za 10 dana 4000 kilometara. Zašto ovakav naziv.. Krenuo sam sa okvirnim planom, koji se promenio usput više puta, a nisam hteo da opišem samo vožnju po Jadranci, već i ono što je do te vožnje dovelo, pa i neke "posledice". Kako ja nisam imao plan, tako neću ni vama otkrivati, nego ćemo proputovati zajedno, a po kilometraži se vidi da ima materijala.. Ko hoće, trk po kacigu, krećemo!

Idi u Jablanicu (BIH), prvu ljubav ćeš zaboraviti, a kamoli Duću Shared album - Stefan Djordjevic - Google Photos PHOTOS.APP.GOO.GL Sent from my M2002J9G using Tapatalk

pogledah, ima invalidsku nalepnicu, al opet, uspeo je da bude bahat, ne znam čemu ovaj način parkiranja. https://photos.app.goo.gl/jVVeJSnN5Ns4DKkV6

Ovde mi bila borba za goli život, od off-a tad imao dva silaska sa puta na šljunak parking, kakvo crno stajanje šalim se, al opet daleko je to od nekog offroad iskustva, ovo je više bilo na o-ruk. Da, što kaže Maxx, imali smo kratki kurs off road vožnje po makadamskom putu, terao sam, za moje viđenje, pristojno, do granice da mi je prijatno i da imam kontrolu, vežbao stav. Baš to što si spomenuo, pogled daleko i stajanjem se "odlepim" od motora, on radi šta treba i to me "ne interesuje". I drugari, hvala na glasovima! Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Stavio sam u sis temu, ali može i ovde, stromić je na slici.. koga ne mrzi da glasa, treba imejl adresa da se potvrdi glas. Nije što sam ja na slikki [emoji85] National Geographic Foto konkurs PHOTOCONTESTRS.NATGEOTV.COM Offroad avantura Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Retko ga viđaš s devojkama, a viđaš ga svaki dan? [emoji23] Lep šerpa zekić, praštaj za off, al morao sam (će brišem ako smeta) Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Ovo sve što si nabrojao, nema šanse. Ja ti rekao koliko staje. Javi utiske svakako Sent from my M2002J9G using Tapatalk

veličina i oblik mi liči na givi s250 (https://www.givi.it/givi-products/motorcycle-and-scooter-accessories/comfort-accessories/s250-tool-box) Ovako, meni stane u nju mali ipone sprej za lanac, ona roll torbica sa najosnovnijim alatom, mala baterijska lampa, vezice i izolirka. Ima mesta za te gluposti. Da ne nosim sprej za lanac, može bit da bi stao mini kompresor (najmanji ikada) sa setom za krpljenje. Šta znam, praktično jeste, skupo, takođe jeste (givi nosač+kutija je oko 100e bilo).

Ono što se kaže JAAAAAAAAAAAKO težak čovek, a i gabaritan Pazi, lepo te je vozio taj skuter, ako je navukao 144, go bmw

čekam par dana, videću kako se razvija situacija. Ako ne dođe do sistemskog rešenja, podneću prigovor, još je rano za to, nešto muljaju po medijima, te oće, te neće.

Bio jutros do Dunav osiguranja, oladio me lik, kaže idi tamo gde si kupio, a da se radi refundacija sa polisom nema šanse. I ne mrzelo me, odem do tehničkog, kažu ne znaju šta će biti sa tim, polisa ostaje takva kakva jeste, pa smo u kontaktu kako će se razvijati situacija. Iz principa guram ovo do kraja, samo jer su j*j*re, nije pitanje novca.. Ako ne vrate pare, to je 8.5% registrovanih vozila (ako je uniformna raspodela tokom cele godine), ne bih išao u politiku, al ne miriše na dobro. Ili kako obično biva - ništa. Koliko je tek razlika za kamione i autobuse razlika, kad je meni za 20 godina starog fijata 3500 dinara..

Mogu valjda da ponište polisu i izdaju novu, ionako još nije počela da važi. Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Ja registrovao auto pre 3 dana, inače registracija ističe 15. Septembra, al mi sad više odgovaralo, jer sam na putu u septembru.. Pogledao sam polisu, sračunah, 3500 dinara je razlika. Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Ne kupuju to ljudi, nije neki auto znači...

Pa tako može i autom sutra da pretiče bus, šta, pomeri se ti u desnu traku. Ili neko sa šleperom, glupo stvarno, 4 trake da postoje i jedna da bude prazna. Evo opet sam pogledao snimak, u desnoj traci u kontra smeru nema nikog pre busa nekoliko desetina metara, isto tako i iza. Isti ovaj manevar skuter je mogao da napravi sa desne strane busa i da ne ugrozi nikoga. A što se taksiste tiče, on ako ima rupu mora da uspori i da je pređe, da prilagodi svoju brzinu stanju kolovoza ili da je obiđe tako da NE OMETA ostale učesnike. Računati da će neko nešto da uradi je suludo, ravno samoubistvu, samo što često te drugi spasi, pukom srećom. Možda ja vozim levom trakom i vidim da nema ništa ispred mene sledećih 20 metara, i pomerim pogled da promenim pesmu na radiju, namestim klimu, šta god. Možda mi dete na zadnjem sedištu plače jer je boli stomak i žurimo kod lekara, pa sam pogledao na retrovizor da vidim kako je. U saobraćaju mogu da računam samo na sebe, a i to je upitno, jer sam ja najveći ludak kad sam uopšte seo da vozim, a svi oko mene ludi.

Naravno, jedino što od mene i vožnjica nema ništa do kraja septembra, nisam u NS, al eto, ako se zavalja neka priča, rado se pridružujem čim se vratim, ako ne, pokrećem ja priču. Generalno cele godine vozim, a ako bude "jesen/zima" kao prethodne dve godine, vozamo se non stop. Sent from my M2002J9G using Tapatalk

Postoji, redovno se dogovaramo i nekome nešto iskrsne Vidim da se jedna mala beogradska grupica dogovara za vožnjice, što smo mi gori od njih Sent from my M2002J9G using Tapatalk

4 je tukao na punom gasu, autoput ns - čačak, pretpostavljam? Jbt, odvrnite im slavine, šta rade na siromašnoj smesi toliko, ne valja Sent from my M2002J9G using Tapatalk

300 je, Andrika, 300.. više dam za taksu nego za gorivo da obrnem krug. Pisao sam negde, ja mislim, to što naštampaju šarenih papirića bez pokrića i fiskalnog, zimus par vikenda su skupljali i op, otvaranje žel. stanice, pa sad skoro opet skupljali, i proslava dana Krajine. Takođe nonsens da je za motor gde mogu dvoje da budu i za auto sa 5 ljudi i dosta veći zagađivač bude ista cena. Pričao sam sa čovekom na rampi, kaže direktor naredi i moraju ceo dan da stoje, pa on ode na "poslovni" put ili se daju pare gde treba, da niko ne zna koliko se skupi tačno para, i da je to na Tari i Kopu lepo organizovano, svaki dan, kućica, račun, a ne ad-hok. On mi je rekao "pitaj samo da dobiješ fiskalni, naravno nema, ti motorom lagano prođi". Nekad platim (i sve vreme se osećam kao magarac), nekad ne. Da dobijem fiskalni, platio bih godišnju, 1200 i eto, na taj način pomogao, pa bar malo da se pomuče da izvuku i operu pare, a bar deo od toga da ode na očuvanje fruškaća. Ovako, šta donesem, đubre u kofer i bacim u gradu, čak ni kante ne koristim u n.p., eto mog doprinosa, pošto ni njih ne čiste redovno. Sorry za off, pogađa me ovo, kao jednog dođoša u NS, Frušku smatram svojom, našom i to mi je "happy place" pored sve ove ravnice i beg od posla i obaveza, da se nadišem, predivna je i zelena, i samo propada jer oni kojima je to posao ne rade ga. Hiljade ljudi bi čuvali to iz ideala, a ne zbog plate, ali to nije dosta. Sent from my M2002J9G using Tapatalk