I mene su oduševili Rumuni kako voze. Mi smo išli u Bran pre TF i na putu od Brašova ka dvorcu je bila gužva sačuvaj bože. I pored toga, mi smo prelazili u suprotan smer, preticali kolonu i ljudi su nam se sklanjali da prođemo i ubacimo se kad neko dolazi u susret. Čak i ovi koji dolaze u susret pobegnu uz desnu ivicu kad nas vide. Nijedna sirena se nije čula. Svaka čast Rumunima.

Jako sličnu rutu kao ti juče sam vozio ja danas, ali se nisam peo na Divčibare, već išao do Mačkovog kamena. Razmišljao sam i o Divčibarama, ali mi je vreme preteško palo i nisam imao više elana da vozim na 35'C, te poranih autoputem od Valjeva kući.

@maza1 Svi pričaju kako TA treba da se vozi u smeru sever-jug, a ti bi ovde vozio kontra. Ako ti je prvi put, poslušao bih većinu i vozio kao što ostali rade, tako smo i mi vozili. Znam par ljudi koji su vozili jug - sever i kažu da nije tako dobar doživljaj. Pošto imaš 3 dana, ja bih vozio Pazova - Targu Jiu i tu se stacionirao. Drugi dan krug Targu Jiu - Petrošani - Sebeš - Novaci - Targu Jiu. Treći dan kući. Drugog dana bi imao krug od 360km, odnosno prema guglu oko 6 sati efektivne vožnje. Ako kreneš u 9-10h ujutru iz smeštaja znači da imaš sasvim dovoljno vremena da izvozaš ceo krug sa pauzama. Rumunija je sat ispred nas što znači da i mrak kasnije pada po njihovom vremenu. Ili, ako želiš što više vremena na TA, a i da je voziš u oba smera, mogao bi da presečeš ovako, pa da voziš do Sebeša od Obasšia Lotrului, tu se okreneš i izvozaš celu TA u povratku do Novacija.

Dan 18. Goreme – Derinkuyu podzemni grad – manastir Gümüşler – Kaymakli podzemni grad – Soḡanli – Goreme; ~235km Pošto postoji naznaka da će biti kiše, odlučujem da danas posetim dva podzemna grada i još šta se nađe u blizini i vreme dozvoli. Ideja je bila da idem u šetnju još jednom od doline koja se nalazi van grada, ali ipak od toga ništa nije bilo. No, hajde da se vratimo na početak. Prva destinacija do koje želim da odem je Derinkuyu, najdublji istraženi podzemni grad u Kapadokiji. Sastoji se od sedam podzemnih nivoa do kojih se stiže uskim tunelima koji su često imali i velika kamena vrata kružnog oblika. Tuneli su impozantni, a vrata jako velika, pa nije ni čudo da je bilo neophodno napraviti ih kružnog oblika, jer drugačije nije ni bilo moguće pomeriti ih. Ovde sam se zadržao oko pola sata, spustio se skroz do dna i to je bilo to. Iskreno, osim što je najdublji, Derinkuyu nema previše šta da ponudi. Malo je sadržaja, tako da, mada impresioniran veličinom, idem dalje. Slede slike iz Derinkuyu: Otišao sam prvo u Derinkuyu, jer je dalje od mog smeštaja. Računao sam da ako padne kiša, bolje da ovo što je najdalje vidim prvo. Međutim, kada sam izašao na površinu vidim da je vreme dobro i da ne moram da žurim nazad. Zbog toga, odlučujem da odem u manastir Gümüşler ili Eski Gümüşler koji se nalazi u blizini mesta Niḡde. Inače, naziv mesta izgovara se Nide. Ovo tursko ḡ produžava izgovor vokala koji se ispred njega nalazi. Tako ni Erdogan ni Turkoglu nisu pravilni izgovori poznatih prezimena, već je pravilno Erdooan i Turkoolu. Kad izgovorite ovako i sami ćete shvatiti da prirodnije zvuči . No, kod nas se odomaćilo drugačiji izgovor i sad je mnogo teško to promeniti, tako da se neću igrati jezičkog čistunca, mada mi uvek ovo g kod nas zapara uši. Da se vratimo na manastir. Put do manastira je, uslovno rečeno, dosta dug. On se nalazi na skoro 50km od Derinkuyu podzemnog grada i jedina je znamenitost koja me ovde interesuje. Zbog toga, u putu dovde se pitam da li ima poente voziti toliko daleko samo zbog nekog manastira moleći se da ne padne kiša. Ispostaviće se, vredelo je. Pogled sa glavnog ulaza u dvorište manastira Kao i sve interesantne građevine u ovom kraju Turske, i ovaj manastir je isklesan u steni. Otkriven je 1963, mada mi nije jasno u kom je stanju pre bio, pa nisu znali za njegovo postojanje, jer manje-više, bode oči cela ta stena. No dobro, realno kad pogledaš celu Kapadokiju, prepuna je isklesanih stena, pa moguće da niko ovde nije zavirivao… Ulaz se naplaćuje i, interesantno, moja grupna karta (da, opametio sam se) koja važi za atrakcije u Kapadokiji, ovde ne važi. Ovo pominjem kao kuriozitet, cena ulaznice nije veća od 5e. Ulazi se kroz veliki otvor u steni koji vodi do dvorišta kvadratnog oblika oko kog se dižu stranice stene i prostorije koje su u nju uklesane. Prostorjie su na dva nivoa u visini, ali takođe postoji i podzemni deo koji je takođe dva nivoa dubok. Do dna postoji i ventilacioni otvor poprilično uskog prečnika, oko 10cm koji izvire u dvorištu. Kad znaš šta da tražiš, lako ga nađeš pored ulaza. Bogorodica sa diskrenim osmehom Najveća atrakcija ovde jesu odlično očuvane freske nastale između 7-11. veka. Posebno mesto zauzima freska Device Marije oslikana sa diskretnim osmehom na licu. U prostoriji gde se nalaze ove freske upoznajem i par Amerikanaca iz Arizone. Sličnih smo godina i brzo započinjemo razgovor, tako da zajedno istražujemo i ostatak celog kompleksa. Tu su trpezarija, vinarija, štale. Skoro sve je otvoreno za posetu osim jednog manjeg dela gde su u toku radovi. Odavde pravim dalje plan gde da idem. I dalje je vreme lepo i sad mi je malo žao što nisam odmah otišao u Kaymakli kad sam već prošao pored njega. Da jesam, mogao bih da se vratim drugim putem u Goreme, ali šta je tu je. Odlučan sam da ne propustim Kaymakli, tako da odlazim direktno tamo, dok ću nakon toga krenuti na istok kako bih posetio dve crkve koje nisu turistički opterećene, a vodič kaže da su vredne posete. Nakon isto onoliko vremena koliko mi je trebalo do manastira, stižem do naredne destinacije. Za ovaj podzemni grad kažu da je jako slikovit (Englezi imaju sjajnu reč picturesque koja savršeno odgovara ovoj prilici), tako da imam razumno visoka očekivanja, ali ne previsoka. Moja očikivanja su prevaziđena posle samo 5 minuta pod zemljom. Za razliku od Derinkuyu, Kaymakli ima 4 istražena nivoa, a sve ukupno 8. Zbog toga, verujem da je možda bar podjednako dubok, ako ne i dublji od onog u kom sam prvo bio. Dok je Derinkuyu sveden, Kaymakli je prelepo osvetljen standardnim, ali i narandžastim svetlom koje dodatno ističu lepotu ovog mesta. Ono što me je dodatno oduševilo je to što je ovaj grad mnogo bogatiji tunelima od prethodnog. Maltene je građen kao lavirint i nekoliko puta mi se desilo da gledam u pod da proverim da li vidim svoje stope u prašini, jer ne možeš biti siguran da li si već bio u nekoj prostoji ili ne. Svi ovi "manji" otvori u zidovima služili su za skladištenje, a veći (ni jedan na ovoj slici) za spavanje Tuneli kojima se kretalo između delova grada pravljeni su tako da, i ako protivnička vojska uspe da pronađe ulaz, ne može lako da se kreće Prosečna visina jednog ovakvog tunela Mada tako izgledaju, ovo desno nisu pisoari, već mesta za skladitenje amfora Ni ovaj grad, ali ni prethodni, nisu za ljude koji imalo pate od klaustrofobije. Ja problem sa time nikad nisam imao. Međutim, ovde sam dobio naznake laganog napada panike u dva navrata. U oba slučaja, provlačio sam se kroz nimalo osvetljene tunele visine do 70cm. I pored toga što sam imao upaljenu lampu na telefonu, osećaj skučenosti, zatočenosti i, iznad svega, odesečnosti od sveta (jer u ovim tunelima sam bio samo ja i niko drugi) učinili su da se na momente osećam beznadežno, izgubljeno i donekle zarobljeno. Naravno, čim bih izašao iz tunela u neku širu prostoriju, ovaj osećaj bi nestajao. Ovaj grad me je fascinirao na toliko nivoa! Prvo podzemni gradovi predstavljali su utočište u situacijama najezde neprijateljskih vojski i mogli su da prime od 3.000 do 10.000 ljudi! Zamislite pod zemljom da živi 10.000 ljudi! Prostorije su imale otvore i jako uske tunele koji su se koristili za komunikaciju, ali pored toga i velike otvore u stenama koji su se koristili za odlaganje stvari i spavanje. Pored toga, ovde, kao i u Derinkuyu, postojale su štale i mogućnost da drže konje pod zemljom. Kao i na svim prethodno pomenutim mestima, vinarija je bila neizostavan deo građevina, najviše zbog toga što je vino lakše održati svežim od vode. Kada smo kod vode, interesantno je pomenuti da su otvori za ventilaciju pravljeni tako da izgledaju kao bunari. To bi protivničku vojsku navelo da pomisli kako su bacanjem otrova u otvore zagadili vodu, ali to nije bio slučaj. U Kaymakliju sam zamalo istražio dodatni nivo . Prosto sam uživao da se zavučem u svaki mogući tunel koji postoji, tako da sam i u jedan neistraženi krenuo da se zavlačim. Srećom, tu je bio vodič koji me je internacionalnim pozdravom „My friend…“ i onim streljačkim pogledom pozvao i već mi je bilo jasno da sam krenuo tamo gde se ne može. Inače sam zahvalan ovom vodiču, jer sam se šlepao uz njega i njegovo dvoje klijenata Španaca dobar deo puta. Konfiguracija tunela je takva da postoji mahom jedan smer kojim se krećeš, a onda se tuneli dalje otvaraju bočno. Zbog toga što je smer kretanja manje-više linearan, moguće je da ostaneš „u društvu“ istih ljudi sve vreme. Inače, u Kaymakliju ima jako puno vodiča koji na ulazu nude svoje usluge. Odlučio sam sam da istražujem ovog puta, jer ne volim kad te vodič požuruje. Međutim, ako se ikad budem ponovo ovde obreo, mislim da ću uzeti nekoga da ide sa mnom, jer ovo mesto zaista vredi upoznati uz profesionalnog poznavaoca. Toliko sam utisaka odavde pokupio da mislim da nema reči kojima bih mogao još bolje opisati koliko je celo mesto magično. Moje slobodno dete je satima uživalo provlačeći se kroz tunele, otkrivajući nove prostorije, a pogotovu onda kada misliš da je kraj i da nema dalje. Jedan slabo osvetljen tunel može vam otvoriti jednu potpuno novu granu ovog zdanja sa još pet tunela i prostorija, tako da imate utisak da nema kraja. Kao i svakoj agoniji, tako i svemu lepom dođe kraj i vreme za nastaviti dalje. Kupujem magnet da me podseća na ovo predivno iskustvo i nastavljam po pređašnjem planu. Idem u pravcu sela Soḡanli, jer bi ovde trebalo da postoje dve lepe crkve koje malo ko posećuje. Ono gde pravim grešku je to što nisam na mapi proverio lokaciju ove dve crkve, već pratim putokaz za gorepomenuto selo. Ispostaviće se da se crkve ne nalaze u ovom selu, već dosta daleko od njega i u potpuno drugom smeru. Ovde me je vodič koji pratim zeznuo, jer su crkve navedene u izdvojenoj sekciji teksta koja se odnosi na selo, tako da ne možeš da ne pomisliš da nisu u Soganliju. Naravno, ovo sam shvatio kada sam došao 2km od sela. Ipak, ovo vreme nije izgubljeno. Put dovde je fantastičan za vožnju i pruža fenomenalan pogled na prirodu Kapadokije. Put do sela Soganli okružen je brdima u kojima su takođe uklesana mesta za stanovanje Samo selo je interesantno, jer bi trebalo da predstavlja tradicionalno tursko selo koje nije zahvaćeno modernizacijom. Već sam prošao pored nekoliko njih, tako da do samog centra sela neću otići, ali hoću do, opet, jedne crkve isklesane na jako interesantnom mestu. Pored puta u pravcu sela nalazi se brdo. Sa vrhova brda stene su se odronjavale i i dalje se mogu videti na nizbrdicama. Neke stene stignu i do puta. Ipak, u jednom trenutku se dolazi do u potpunosti stenovitog brda u koje je isklesano naselje. Ono što je interesantno je da je naselje klesano u jako strmom brdu. Zbog toga, popeti se do crkve koju tražim kako bi ovih 20 minuta vožnje ne bi bilo uzalud, nije lako. Pa ipak, da je lako, gde bi bila draž? Stepenice koje vode ka crkvi i naselju Još lokalnih gajbi Pogled iz unutrašnjosti crkve Uviđam putokaz za crkvu koji upire u brdo, tako da parkiram uz put i krećem da se penjem. Svi znamo da je lako popeti se, zajebano je sići. O tome rešavam da razmišljam kasnije. Nekih pedesetak metara uzbrdo dovode me do crkvice koju sam tražio. Iznutra ništa posebno, spolja interesantna. Najinteresantnije je mesto na kom se nalazi. Okružena je naseljem, a ja ulazim kroz nezaključana vrata da osmotrim unutrašnjost. Ništa posebno uz jako puno golubijeg izmeta. To je što je, spuštam se niz ovo strmo brdo lakše nego što sam mislio da ću i vraćam se istim putem kojim sam došao. Lepo je što je opet vožnja lepa, kiše nema mada nebo jeste posivelo. Jedini minus je temperatura koja je pala na 19 stepeni i duva neki hladan vetar zbog čega oblačim kišno odelo kao savršenu vetronepropusnu membranu. Oko pola sata kasnije konačno dolazim do manastira Kešlik koji sam tražio. Manastir je sada muzej i još jedno je od mesta koje su klesane u steni. Istraživanje ovih mesta je prezanimljivo! Opet se verem po krovovima i gubim po tunelima, ali ovde ih je mnogo manje i mnogo su naivniji. Jedna od glavnih prostorija u manastiru Kešlik Već pri kraju istraživanja, upoznajem Italijana Lorenca koji je stigao ovde možda 10 minuta nakon mene. Vozi KTM 1190 i biće u Kapadokiji još nekoliko dana pre nego što nastavi za Gruziju. Dogovaramo se da zajedno nastavimo danas istraživanje i posetimo Džemil crkvu koja se nalazi na desetak minuta daleko od manastira, u istoimenom mestu. Imali smo malih poteškoća da je lociramo, ali ipak uspevamo. Znamo da je neophodno da neko dođe i otključa crkvu, tako da ne gajimo previsoke nade da bismo mogli da uđemo u nju. Iako u mom vodiču je naveden broj telefona čuvara, on nam kaže da ne može da dođe. Verovatno ga mrzi, već je 18h. Dok ja gvirim kroz ključaonicu, Lorenco isprobava da li su vrata zaključana – nisu! Otvaraju se jako lako, tako da uspevamo i unutrašnjost da vidimo. Ulaz u crkvu Lorenco i crkva u sadašnjem izdanju - bleda senka onoga kakva je nekada bila Crkva je u dosta lošem stanju. Puna je grafita, a freske i nisu nešto očuvane. Ipak, po freskama nije poznata. Poznata je po plavim stubovima koji su jako dobro očuvani i govore koliko je ovo mesto bilo lepo u svom punom sjaju! Nakon 10 minuta istraživanja unutrašnjosti, već smo nazad na motorima. Dogovaramo se da se vratimo u Goreme, a onda da odemo zajedno na klopu. Turci imaju neku svoju picu preporučenu u vodiču koji obojica koristimo, a mi ćemo večeras tu picu i da probamo. Nakon večere, dogovaramo se da sutra zajedno istražujemo doline koje okružuju Goreme i odlazimo svako u svoj hostel na spavanje.

Ad hoc smo odlučili da se provozamo čamcem po Đerdapu Vožnja je trajala tačno sat vremena, ali nas je pred kraj uhvatio baš jak pljusak, srećom nakon što smo posetili sve što je bilo u planu. Posle toga smo još nekih 45 minuta sačekali da se vreme smiri. Inače, 500m dalje posle prvog tunela asfalt potpuno suv.

Nema ko nije bio na TA i TF ovih dana. Drugar i ja se sretasmo sa ekipom sa foruma nekoliko puta, čak smo i bez dogovora bukirali isti smeštaj u Sibiu . Meni je najinteresantnije bilo što sam @Krmco jurio na prilazu TF mada se nismo poznavali, ali sam bio dovoljno blizu njega da vidim BJBikers nalepnicu na top case-u Znao sam da su oba puta lepa, ali da je TA baš toliko lepa za vožnju nisam očekivao. Mada je TF u lošijem stanju, ja sam i tamo uživao u vožnji.

Dan 17. Goreme – tri prelepe doline Kao po dogovoru, probudili smo se u pola 5h. Jedan krevet već je bio prazan, što znači da je naš cimer iz Španije otišao na let. Letenje balonom košta od 170e do 250e. Cena zavisi od toga gde kupiš kartu i verovatno od tvog umeća pregovaranja. Ova cena od 170e je cena u našem hostelu i nemam pojma da li celo iskustvo, veličina korpe i slično, se razlikuje u odnosu na druge agencije u gradu. Ja i pre nego što sam došao sam znao da me letenje balonom ne interesuje, pa se nisam ni raspitivao. Posle pola sata šetnje penjemo se na jedno od obližnjih brda. Simone je još dan ranije odabrao lokaciju, a ja sam se samo pridružio. Let traje oko sat vremena, mada nekolicina balona ostaje i duže u vazduhu. Ono brdo u daljini, mada jako daleko je sigurno fantastično mesto za posmatranje balona, ako je moguće na njega se popeti Ono što bih ja predložio svima koji bi da posmatraju balone jeste da odaberu brdo koje će biti na istoku grada ili bar na jugu. Na zapadnoj strani, na kojoj smo mi bili, sunce kada izađe sija pravo u oči i više se ništa ne vidi na nebu. Ipak i pored toga u svitanje je doživljaj bio magičan. Vraćamo se u hostel i u 6h smo već opet u krevetu. Spavamo još dva sata, a onda idemo svaki na svoju stranu. Ja na doručak, a Simone na autobus. Detalj iz Paşabağ Vadisi Nakon pristojnog doručka, odlučujem da posetim neke od dolina koje sam zabeležio prilikom priprema za putovanje. U pitanju su sledeće: Paşabağ Vadisi, Zelve Vadisi i Dervent Vadisi. Super je što se sve tri nalaze na istom potezu, tako da kad stigneš do prve, do ostale dve samo pratiš put dalje. Detalj iz Paşabağ Vadisi Detalj iz Paşabağ Vadisi Prva lokacija, Paşabağ Vadisi, je mesto na kome su nekada živeli monasi. Danas, ovde se mogu videti lepe stenovite formacije, popeti se u nekoliko i, uz malo kršenje pravila, gledati im vrhove u ravni. Osim glavnih, postoje i sporedne staze, ali ja njih preskačem. Posle oko sat vremena ovde, idem dalje. Zelve je mesto kome se najviše radujem. Mada u vodiču nije naglašeno da je ovo najlepše od sva tri mesta, mene ostavlja bez daha. Najviše zbog toga što je ovde živeo veliki broj ljudi i u jako puno njihovih domova je moguće ući. Ne samo da je su ovde živeli, nego su poslednji raseljeni početkom pedesetih godina dvadesetog veka! Ovo je mesto koje bih svakome preporučio ko dođe u Kapadokiju. Ako imate vremena jednu dolinu da vidite, moj predlog je da to bude ova. Sastoji se od, čini mi se, tri staze koje meandriraju između stena. Sa obe strane svake od ovih staza postoje domovi u koje je, uz malo ili više napora, moguće ući. Stene su fantastčno izdubljene i utisak je kao da se nalaziš u nekom magičnom svetu o kom si maštao u nižim razredima osnovne škole. Sigurno da je život ovde bio težak, ali to me ne sprečava da zamišljam koliko je sigurno bilo i zanimljivo deci igrati se okolo. Zelve Valley gajbe: Namršteni jelenak Za sve roditelje savet da prvo dovedu dete da vide ovu gajbu i zaprete detetu da će kuća da ih pojede ako ne budu slušali Posle oko dva i po sata, nastavljam dalje. Sledeće mesto u planu je dolina Dervent koja se nalazi na 10 minuta vožnje od Zelve. Za razliku od prethodna dva mesta, ovde ljudi nisu živeli. Dervent je poznat po svojim stenovitim formacijama koje kao da se izdižu iz zemlje i formiraju najrazličitije oblike. Najlepše od svega je što je moguće se penjati po ovim brdima i istraživati šta se vidi ako se popneš nekoliko metara više, kako neka stena izgleda iz drugog ugla i, naravno, smišljati kako posle sići bez lomljenja vrata. Sat vremena kasnije, spreman sam da siđem i nastavim dalje. Slede neke interesantne formacije iz gorepomenute doline, a sami možete da zamislite na šta vas neke od njih posećaju Kornjača ili triceratops razmišlja o smislu života Pošto sam zaboravio da ponesem knjigu vodič sa sobom, odlučujem da odem do smeštaja. Imam dovoljno vremena da nešto prezalogajim i nastavim dalje u istraživanje. Pošto sam umoran, ipak već nekoliko sati šetam po dosta jakom suncu (što je bolja opcija od kiše), mali odmor u hostelu će mi dobro doći pre nego što odem na sledeći lokalitet, a to je Goreme muzej na otvorenom. Ovaj muzej, kao što mu ime kaže, nalazi se u samom gradu Goreme na oko 15 minuta peške od centra i predstavlja park poput dolina u kojima sam bio, a u kom postoji jako veliki broj crkvi koje su takođe izdubljene u stenama. Dosta njih je pristojno očuvano, ali se jedna posebno ističe. U pitanju je Mračna crkva koja je ime dobila po tome što ima samo jedan prozor iz kog svetlost u jako ograničenim količinama stiže do fresaka u dubini crkve. Zbog toga, ove freske su fantastično očuvane i boje su i dalje živopisne. Nažalost, slikanje je zabranjeno, tako možete pretražiti Gugl ako vas interesuje da vidite kako to iznutra izgleda (guglajte Dark Church Goreme). U poređenju sa ovom crkvom, ostale nisu previše interesantne. Jedna koja bi trebalo da je takođe jako lepa je zatvorena, tako da mirne duše mogu da kažem da je Zelve dolina najbolje od svega što sam do sad video u Goremeu. Što se tiče Muzeja na otvorenom, vredi otići zbog Mračne crkve i platiti dodatnih 5e da se vidi. Ostalo, pa, okej je, ali nakon ove tri doline, ništa posebno. Oko 18h završavam posetu ovom muzeju i polako krećem ka smeštaju. Dan je bio dug, svašta sam video i dobrano se umorio. Odlučujem da zaslužujem da se častim večerom. Pretragom na mapama nalazim restoran u koji mi se čini da vreti sesti. Drži ga porodica, a vlasnik takođe i radi kao konobar u njemu. Jako je blizu mog smeštaja, ali da se ne lažemo, ovde je sve jako blizu mog smeštaja. Nisam siguran šta sam tačno naručio, ali sam siguran da sam na prvi pogled poželeo da je porcija veća. Sreća pa ima hleba… Ovde sam shvatio koliko su cene u Goremeu nadrealno visoke. Glavno jelo, salata i jedno pivo me izlaze 22 evra! Pa ovoliko ni u nekim skupljim zemljama nisam plaćao večere! Kasnije će se ispostaviti da je pivo svuda 5 evra. S obzirom na to da sam se najeo hleba da ne ostanem gladan, rešavam da se narednih dana suzdržim od restorana i ozbiljnih obroka. Nakon klope, odlazim u smeštaj, upoznajem cimera Španca i pravim plan za sutra.

Totalno

I mene ovaj gore spasio u Turskoj.

A sad nešto sasvim drugačije Ako je neko planirao da vozi Majdanpek - Voluja (ili obrnuto) narednih dana, usporite, jer ima puno nanosa zemlje i šljunka u krivinama, a u jednoj i ozbiljan odron koji je skroz zatrpao desnu traku u pravcu ka Majdanpeku. Ovaj odron je na izlazu iz desne krivine iz smera ka Voluju i ne vidi se pre same krivine, pa može biti jako opasno za sve koji vole malo brže da uživaju u ovom putu.

Ja da sam na tvom mestu gledao bih isključivo šator za 3 osobe - dovoljno je veliki za jednu ili dve osobe + stvari da se stave unutra (osim ako se ne selite u šator), a dovoljno su kompaktni da mogu lako da se spakuju na motor. Deo stvari uvek možete ostaviti u koferima na motoru i neće im ništa biti. Što se tiče predsoblja, mislim da je neophodno da i predsoblje bude u potpunosti zatvoreno, dakle da ima i pod kako vlaga, odnosno rosa ili voda koja se sliva od kiše ne bi ugrozila stvari koje želiš da skladištiš u tom predsoblju. Zbog toga meni nisu jasni šatori koji imaju samo stranice i "krov" predsoblja, ali ne i pod. Moguće da u ovoj pretpostavci grešim, pa iskusnije kolege mogu da me isprave. S obzirom da kupuješ šator, ja bih svakako insistirao na Fresh & Black opciji (ili kako to već drugi proizvođači zovu) kako bi mogao da spavaš ujutru kad svane u 5-6.

Ja kad sam 2007. polagao za B kategoriju, pravilo je bilo da ulaziš u kružni sa upaljenim levim žmigavcem sve dok ne poželiš da se isključiš i tad pališ desni. Ja kad sam 2018. polagao za A kategoriju, instruktor je hteo da mi odseče palac što sam dao levi žmigavac pri ulasku u kružni sa napomenom da ću tako da poginem (na motoru). Oduvek, pa i od tad, uvek dajem desni pri isključivanju, a levi ni sam više ne znam kad dajem, a kad ne. Posle Jasminkovog posta, msm da ga neću više davati uopšte.

Ne znam na pamet, ali može na motor bez problema. Veličina je u rangu sa Arpenaz šatorima iz Dekatlona.

Dan 16. Mavi Cennet – Konya – Goreme; ~450km Zbog loše vremenske prognoze, danas je cilj Kapadokija, nekoliko dana ranije nego to je inicijalno bilo planirano. Budim se oko pola 7, pripremam se za put i polazim istom rutom kao juče. Put je isti, (ne)opterećenost ista, izgreban asfalt na istom mestu. Što je mora bilo, bilo je, od sad su na redu planine i visoravni. Ono što je lepo je što malo nakon skretanja za pećinu gde danas nastavljam pravo, više nema mesta sa izgrebanim asfaltom i mogu da kažem da je vožnja pravo uživanje. Krivine su duge i brze, put se penje sve više i više dok ne stigne do skoro 1900m nadmorske visine. Uživam u pogledu i umesto dosadašnjih 90km/h otvaram gas i stvarno se predajem lepoti predela i puta. Najlepši predeli na Zemlji su na visinama preko 1500m Silazak sa planina je dosta strm, pa nailazim na rampe koje do sad nisam viđao. Radi se o tome da su na spustu, a pre nekoliko krivina, izgrađene rampe koje vode u brdo i gde je posut šljunak kako bi se vozila, mahom kamioni, za slučaj otkazivanja kočnica mogli bezbedno zaustaviti. Koliko mogu da vidim, do sad ove rampe nisu korišćene. Po izlasku iz planina, dolazim do mesta Konya koje mi je otprilike na pola puta današnje rute. Ovo je grad od 2 miliona stanovnika smešten u stepi. Drveća je ovde malo i ovakvi predeli će me pratiti sve do Kapadokije. Uz put koji vodi kroz Konyu i izvan nje posađen je drvored platana u trajanju od nekoliko kilometara. Drveće je zdravo, mlado i jako lepo održavano. Ovo kažem u duhu toga da je krošnji dopušteno da se jako lepo razvije i drvo dobije lep oblik. Kod nas, sakate ih pri orezivanju da te tuga uhvati. Konya je grad o kome se nisam raspitivao pre dolaska u Tursku. Nije mi bio na putanji koju sam planirao, pa mu nisam posvetio ni minut vremena. Zbog toga, shvatam da ga ne razumem. Ako izuzememo već pomenuti drvored, okružuje me žutilo i prašina. Jako se puno gradi. Međutim, malo stambenih zgrada u izgradnji vidim, ali zato duge dvostratnice koje podsećaju na magacine, ali to sigurno nisu, nižu se uz put. Sve su tipski građene i sve su negde do pola izgrađene. Jako mi to sve čudno deluje, jer pričamo o kilometrima zgrada uz put. Potrajalo je dok sam izašao iz grada i izašao na put za Kayseri, odnosno put koji će me odvesti u Goreme. Nastavljam vožnju kroz stepu putem koji je prav kao strela. Ravnica u visoravni omogućila je projektantima da maltene povuku liniju lenjirom i kažu ovo će biti put. Zbog geografskih odlika ove regije, vazduh nije vlažan. Međutim, verovatno zbog visine, toplota sunca se oseća i po prvi put mi je vruće na listove, odnosno na mesta gde sunce bije u čizme. Ulaz u karavansaraj Kako kilometri prolaze, relativno često se pojavljuje putokaz za Sultanhani, a ja nemam pojma šta je to. Međutim, građevina se nalazi na ne više od 100m od glavnog puta kojim vozim i prošavši kroz raskrsnicu krajičkom oka vidim kako izgleda i rešavam da svratim da i vidim šta je u pitanju. Ispostavilo se da se u ovom gradu nalazi istoimeni karavansaraj, mesto na kome su putnici i trgovci u davnim vekovima mogli da odsednu odmore se i odmore konje pre nego što bi nastavili put dalje. Takođe, jako je bitno pomenuti da se ovaj tip da se ova građevina smatra najlepšim karavansarajem iz seldžučkog perioda. U to doba, odmor do tri dana sa hranom bio je besplatan. Ovo je bio jedan od načina da se pospeši trgovina u carstvu. Danas, cela građevina i dalje izgleda impozantno, kako spolja tako i iznutra. U trenutku kada sam ja bio, unutra je bila izložba ćilima, kao i nekoliko, ali ne previše, redova tezgi na kojima su se mogle kupiti rukotvorine i tradicionalna odeća. Ja nastavljam dalje. Ko do sad nije shvatio, obožavam da slikam ovakve prostore U Goreme stižem oko 17.30h i brzo nalazim hostel u kom sam odseo. Još pre nego što ću ući u grad dočekala me je lepota Kapadokije u vidu Pigeon Valley, jedne od poznatih dolina sa izdubljenim stenama i rupicama u kojima se gnezde golubovi. Pravim par fotki i nastavljam dalje do smeštaja. Pigeon Valley kao potvrda da sam stigao u Kapadokiju Goreme je u grad u rupi i iz ovog smera iz kog ja dolazim ulaz u grad je niz strmu nizbrdicu, dok ga stene okružuju sa tri strane. Glavni putevi, dakle sam centar grada, su asfaltirani. Međutim, okolne ulice su mešavina zemljane podlogne, prašine i kamena. Ulice su uske i zbog svega ovoga, parking nije svuda najjednostavnije pronaći, pogotovu za motor. Ja imam malo sreće i parkiram uz jedan zidić, a taman tako da ću sa prozora moći da vidim motor. Tu ispod, u rupi, je Goreme Cena hostela u četvorokrevetnoj sobi, sa privatnim wc-om i doručkom je 19 evra. Hostel je okej, ali daleko od nivoa evropskih hostela. Ovo kažem, jer u Španiji, na primer, za koji euro više može se spavati u hostelima koji su mnogo komforniji i moderniji. No, ono što je meni bitno je da je čisto, a sve ostalo je bonus. Uz dogovor sa recepcionarom, kofere i torbu sa opremom za kampovanje ostavljam na spratu ispod. Prostorija je zajednička, ali nalazim mesto gde da ostavim stvari da ne budu na sred puta i ne privlače pažnju. Svakako ni u jednom trenutku svog boravka ovde nisam imao strah da bi bilo ko mogao da pomisli da ukrade bilo šta, a mogućnost da ne nosim kofere u sobu mi dođe kao premija. Dok sam se smestio, već je prošlo 18h, tako da, po preporuci recepcionera, penjem se na Sunset Hill, odnosno jedno od brda u blizini sa kog se pruža lep pogled na grad, ali i na neke okolne doline kroz koje ću narednih dana pešačiti. Ujutru i uveče naplaćuje se ulaznica 10 lira i okuplja se veliki broj ljudi da uživa u pogledu. Ujutru se posmatraju baloni, a uveče zalazak sunca. Možda inače ne bih dolazio baš ovde u ovo doba, ali pošto nemam šta da radim, odlučujem da iskoristim veče do zalaska sunca na ovaj način. Nakon što je pao mrak, odlučujem da večeram čorbu napravim i plan za sutra. Upoznajem jednog od cimera, Italijana Simonea, i dogovaramo se da ujutru zajedno odemo da gledamo balone. On je dan pre leteo, a sutra putuje. Ležemo umorni obojica i navijamo sat za 4.30h. Treba se popeti na neko od brda kako bi se uhvatio lep pogled.

Dan 15. Mavi Cennet kamp Kao što rekoh, mislim da sam zaslužio jedan dan odmora. Zato se ovog jutra budim kad se probudim, a to je oko 9 sati, doručkujem i silazim na plažu. Do 10.50 se sunčam, 20 minuta se kupam i do pola dva se izležavam na ležaljci koju nema ko da naplati. Pošto sam planirao da provedem jako malo vremena na moru, mrzelo me nosim ili kupujem kremu za sunčanje. Računam od 11h sam u hladu, sunce šta mi može, šta mi sme. Može šta hoće, a sme još više. Videvši da me i u hladu prži ovih tridesetak stepeni, odlazim nazad u kamp oko 14h, oblačim majicu i blejim sve do kasno popodne. Sutra bi trebalo da nastavim dalje na istok ka Alanji i Mersinu. Na ovom putu postoje još dve pećine koje sam planirao da vidim, ali mi problem pravi vremenska prognoza za Kapadokiju. Po planu, trebalo bi da u Kapadokiju stignem za tri dana i da ostanem tamo četiri noći. U prevodu, tačno onda od kad se prognozira tri dana jake kiše. Pošto se već nekoliko dana dvoumim šta mi je činiti, shvatam da bi verovatno bilo najpametnije da promenim plan i odavde odem direktno za Goreme, centar turizma u Kapadokiji. Samo mi je žao što današnji dan nisam iskoristio da vidim jednu pećinu koja mi je tu blizu. Računao sam da će mi biti usput sutradan. Ovog popodneva odlazim do supermarketa na istom mestu gde je i onaj tržni centar kako bih se snabdeo tunjevinom koju sam danas obrstio u nedostatku bilo čega drugog. Kad sam već tamo, bacam oko na frizerski salon i vidim da onaj frizer od juče seda u kola i odlazi, a da ostaje neki mlađi lik unutra. Rešavam da moram da skratim bradu, tako da, iako mi prvo traži 10 evra, uspevam da spustim cenu na 2,5e i posle 10 minuta izgledam kao novi čovek . Inače, turski prodavci me nisu smarali tokom celog putovanja. Ili je za to zaslužno moje po defaultu namršteno lice ili je činjenica da sam sam i sportski obučen, pa im nisam interesantan. Vraćam se u kamp i počinjem prikupljanje stvari i strateško pakovanje za dug put sutra. I ovaj jedan slobodan dan mi je bio dosta dosadan i još jednom potvrđuje da me odlazak na plažu ne ispunjava kao kad sam bio dete.

Dan 14. Mavi Cennet – pećina Altinbešik – Mavi Cennet Pošto sam sinoć oprao veš, obući se ujutru je ponovo zadovoljstvo Za danas je plan da odem do pećine do koje juče nisam stigao, a da popodne provedem na plaži. Kiša nije najavljivana, ali ako sam nešto naučio na ovom putovanju to je da se prognozi, makar u Turskoj, ne može verovati. Zbog toga, kišno odelo ide sa mnom, a bočni koferi ostaju u kampu. Ipak, pre svega ovoga valjalo bi zameniti eure u lire. Ostao sam na jako malo lira, a moram da platim smeštaj. Čitao sam da je mnogo bolje plaćati u lirama, jer trgovci daju loš kurs za euro, tako da je zamena love prva stvar koju ću danas da obavim. Zbog toga, umesto da na izlazu iz kampa idem odmah na zapad, prvo vozim skoro 13km na istok do velikog tržnog centra u turskom stilu i menjam lovu. Tip tržnog centra može se uporediti sa tržnim centrom u bloku 70, mada ima razlike. Ovaj tržni centar je otvoreniji, sa jako visokim plafonom do čijeg vrha su naređani artikli za prodaju. Najčešće su to patike i tekstil, ali ima i prodavnica kože, nekoliko zlatara i prodavnica elektronske opreme. Takođe, tu je i jedan frizerski salon. Pošto već dve nedelje nisam skratio bradu, poželeo sam da proverim koja je cena samo da je prođe mašinicom. Prvo my friend kaže 10e, pa na moje istomomentno okretanje spušta cenu na 5 evra. Reko’ druže ja se za manje od 5e ceo skratim, a ne samo bradu, zdravo doviđenja. Pošto sam zamenio pare, vraćam se na put i krećem u pravcu grada Konya. Čim se sa magistrale D400 izađe na put D695, frekvencija saobraćaja osetno opada. Danas su ispred mene najčešće kamioni, mada i oni retko, ali se tu i tamo pojavi neki automobil rešen da me pretekne po svaku cenu. Sve ih puštam, samo nek mi se sklone s tablice. Put je širok i u dosta dobrom stanju, ali… Naravno da postoji neko ali… Ono što sam i ranije primetio, a ovde je pogotovu izraženo je to da Turci, iz nekog razloga koji još nisam uspeo da razumem, na potpuno kvalitetnom putu, na nizbrdicama, a ponekad i uzbrdicama, grebu gazni sloj asfalta. Nije to skinuto kako bi se stavio novi sloj preko, samo je izgrebano tako da ostanu one brazde. Na raznim sam mestima ovo primetio, ali mi je ovde posebno bolo oči, jer je ceo put u dobrom stanju, asfalt je sličan ovom našem i stvarno može lepo da se vozim, osim kada je taj prvi sloj asfalta izgreban. Tada, motor pliva po putu, a ja u kacigi psujem. I uvek je to kad bi vožnja trebalo da bude najinteresantnija, dakle u krivinama, ili kad ima potencijal da bude najzajebanija, dakle na dugim nizbrdicama sa krivinama. Jedino što mi pada na pamet je da je ovo način da ili: 1- Uspore saobraćaj ili 2- U zimskim periodima smanje skliskost puta pod naslagama snega i leda Štagod da je razlog za ovu praksu, ozbiljno smanjuje zadovoljstvo u vožnji. Takođe, ovo je i put sa tri trake. Srednju traku, po potrebi, mogu da koriste vozila i iz jednog ili drugog pravca, ali po pravilu ti je ona na raspolaganju prilikom kretanja uzbrdo, kako bi mogao da pretekneš kamione. Ipak, ovo Turcima ništa ne znači, pa se tako jako često dešavalo da iz suprotnog smera, koji ima duplu punu, izleću kola tom srednjom trakom kao da je njihova, iako nije. To je još jedan razlog zašto sam je upotrebljavao smo sporadično, odnosno ili prilikom preticanja ili kad je put izgreban. * Putovanje do pećine je trajalo oko sat i po vremena, mada je u jednom trenutku delovalo mnogo duže. Nakon silaska sa glavnog puta vozi se putem koji je jako mali i vodi kroz sela, a na nekim mestima širine je jedne trake, tako da smo se kamion i ja na jedvite jade mimoišli uz uzajamno čekanje da se postavimo tako da možemo da prođemo jedan pored drugog. Ipak, s druge strane, pećina je u podnožju planine sa čije druge strane sam malopre vozio, tako da je priroda spektakularna. Ulaz u nacionalni park je 45 lira, odnosno sad već 2 evra i on se naplaćuje par kilometara pre same pećine. Kada se dođe do pećine postoji pristojan parking i par mesta gde je motor moguće ostaviti u hladu što takođe radim. Skidam opremu i čizme, obuvam patike i sve ostalo ostavljam na motoru i odlazim do ulaska u pećinu. Ulaz je još 45 lira, ali kroz pećinu nema šetnje. Ulaz u pećinu Ovo mesto je poznato zbog toga što, pored toga što je lepo, je najveće podzemno jezero u Turskoj i treće najveće na svetu! Za posetioce je dostupno samo prvih 200m koji se posećuju čamcem i u pratnji vodiča-veslača. Ima nekoliko čamaca koji mogu da prime 5-6 ljudi, po mojoj proceni, ali je u ovom trenutku poseta slaba, tako da ja idem sam. Stigao sam tačno u trenutku kada su dva minibusa završila svoj obilazak. Poseta pećini traje 15-20 minuta i vredi svaki minut vožnje dovde. Mada je pećina donekle siromašna sitnim nakitom na koji smo mi na našim prostorima navikli da viđamo, krupni nakit je impozantan. Na samom kraju je vodopad koji se čuje kako huči, mada je teško razlučiti odakle zvuk dolazi, jer je pozadina stene potpuno bela, pa se slap vidi tek kada se priđe. Osim toga postoje razne figure koje su me podsetile na ljude, ali i jedan most kao minijatura Khazad-dum mosta iz serijala Gospodar prstenova. Za one koje ne barataju temom u detalje, to je most gde Gandalf pada u ambis na kraju prvog filma Khazad-dum most Polazište Vrlo zadovoljan posetom pećini, krećem nazad. Na ovom malom putu sam video dva restorana. Jedan pod nazivom Montenegro drugo mesto je dosta autentičnije, pa sam rešio da sednem ovde i pojedem čorbu. Posle 6-7 minuta stižem do njega i vidim dva motora parkirana ispred i vozače koji još nisu seli. U pitanju su Honda CRF i Honda Grom od 125cc. Upoznajem se sa Tamarom i Timom i saznajem da su se uputili iz Nemačke za Japan! Sledećih 5 meseci planiraju da budu da na putu, a krenuli su pre mesec dana. Zajedno sedamo i uz priču klopamo čorbu, pitu sa sirom i zeljem, drugačiju od toga kako je mi pravimo i preukusnu salatu od paradajza. Mislim, salata sama po sebi nije ništa posebno, samo je kod nas postalo preteško naši ne-plastičan paradajz sa ukusom. Posle oko 45 minuta razmenjujemo instagram profile i razilazimo se. Oni dalje ka pećini, ja dalje ka kampu. Put do kampa prošao je kao i svaki drugi. To naravno znači da je posle sat vremena krenula da pada ozbiljna kiša. Pošto danas nigde ne žurim, odlučujem da iskuliram malo na pumpi dok pljusak ne prođe. Uz čaj i društvo još dvojice turskih motorista ispraćam 3 jaka naleta kiše i nekoliko manjih. Posle oko sat vremena odlučujem da je bilo dosta čekanja, a i kiša, mada nije stala, slabije pada. Četrdesetak minuta kasnije stižem u kamp, skidam sve sa sebe i odlazim na plažu. Lagano popodne odlučujem da provedem na laganom suncu, kao i da sutra uzmem slobodan dan od vožnje i ostanem ovde na kupanju.

Nisam siguran na koji si se post nadovezao Sveto, ali ako je za "kuvare u nuždi", u pitanju je (neuspela) šala na temu ulja (jestivog, a ne motornog) za lanac. Nit sam nešto loše mislio nit je šala bila iole dobra

Dan 13. Serik – Koprulu kanjon – kamp Mavi Cennet; ~130km Lepota ovog hotela u kome sam spavao je što motor mogu a vidim sa prozora i što nisam morao da skidam kofere sa njega, a to do sad nije bila praksa. Budim se i prvo pogledam kroz prozor. Sve je na mestu, znači mogu da idem na doručak. Kao i svaki doručak, iz mog iskustva u Turskoj, i ovde je po principu švedskog stola. Nekoliko vrsta salama, sira, jaja, salata, slatke opcije… Mada ništa nije ne znam kakve klase, svega ima i sasvim je dovoljno da se čovek fino najede pred polazak. Nakon što sam završio doručak, oblačim se i spreman sam za za polazak. Danas, kao i juče, vremenska prognoza nije povoljna, ali i pored toga odlučujem da odem gde sam planirao. Jer, kad se dvoumiš, a ti vozi zar ne? Pa, zašto da ne, juče je uspelo. Plan za danas je poseta antičkom amfiteatru Aspendos, tačnije, najbolje očuvanom antičkom amfiteatru, a nakon toga mesto kome se izrazito radujem – Koprulu kanjon. Do amfiteatra imam oko 15 minuta vožnje, a do kanjona još sat vremena. Na kraju dana, kao i uvek do sad, tražiću mesto za spavanje. Glavna fasada amfiteatra Posle 10 minuta vožnje stižem do lokaliteta. Osim samog amfiteatra, na ovom mestu ima još interesantnih stvari za videti, poput akvadukta koji se nalazi nedaleko odavde. Ipak, mene ostale stvari baš ne interesuju. Video sam dosta toga do sad i akvadukt mi je mnogo manje zanimljiv od kanjona koji planiram da posetim. Zbog svega ovoga, u amfiteatru se zadržavam do 20 minuta i vraćam se na motor. Malo fotki pre nego što krenemo dalje. Put do kanjona bi trebalo da bude relativno kratak. Svakako sat vremena u poređenju sa svom vožnjom do sad koju sam napravio nije mnogo. Pored toga, meni prava vožnja u Srbiji počinje posle sat vremena i tek nakon izlaska iz Beograda. Bez konsultovanja mape neposredno po kretanju sa parkinga, ubacujem u prvu i pratim put. Put i nije nekog kvaliteta, ali nije opterećen. Ovo je neki sporedni put koji bi trebalo da me odvede do magistrale koja će me odvesti dalje na sever. Vreme prolazi, oblaci se gomilaju, a ja i dalje vozim. Pola sata prođe i evo prvog putokaza. Pokazuje Serik. Hmm, odatle sam krenuo jutros. Hajde malo dalje, biće drugog putokaza. I dalje Serik, Serik, Serik… Ma ne seri da sam se zajebao! Parkiram, palim mape, gledam i pitam se dal da plačem. Pošto nisam odmah na startu proverio kuda treba da idem, završio sam na nekom putu koji me vodi bukvalno u krug! Da se vratim nazad putem kojim sam došao, ne isplati se, to je sad već duža varijanta. Šta ću drugo osim da pustim GPS da me vodi do magistrale, pa ću onda da ga ugasim. Pola sata kasnije, mrak mi pada na oči. Evo prokletog akvadukta koji me uopšte nije interesovao! Jaooo prokletinjo, vratio sam se tačno na mesto sa kog sam krenuo! Trebalo je da u 12h budem u kanjonu. Umesto toga, stići ću u 13h. Nije strašno, ali planirao sam da idem na lagani hiking, jer fotke koje je @Sveta 5. postavio u svom putopisu bile su fantastične i nisam želeo da izgubim sat vremena na vrtenje u krug. Nastavljam da pratim GPS. On me vodi preko malog betonskog mosta preko nabujale reke i odatle pratim put dalje. Putić krivuda, a ispred mene je auto koji se ponaša kao da želi da ide gde i ja, odnosno tu i tamo usporava kao da proverava da li je na dobrom putu. U jednom trenutku oni mene propuštaju, ja dajem gas i idem dalje. Malo kasnije stajem da proverim mapu koliko još ima do magistrale, a onda me isti ovaj auto pretiče. Sreća, pa se magistrala sad već nazire u daljini. Dolazim potočića koji je nabujao preko puta kojim idem, dovoljno dubokog da moram da stanem da razmislim kuda da ga pređem. Neki fini čikica mi sugeriše koji deo da pregazim i nekoliko minuta kasnije eto me na magistrali. Gassss! Put do kanjona je lep za vožnju. Asfalt je kao i inače u turskoj, ali nema one masnoće po kolotrazima i nema kolotraga kao takvih, samo tragovi kuda točkovi inače gaze. Neopterećen je put i može lepo da se uživa u vožnji. Dobar deo je i rehabilitovan. Za oko pola sata- 45 minuta stižem do kanjona. Pored reke, nekih 4-5km uz obalu nalazi se niz agencija koje nude rafting. Mada zaintrigiran, nisam imao rafting u planu. Ipak sam došao ovde da prošetam po prirodi. Sad ponovo kreće mala zajebancija. Turski putevi gospodnji Prvo, u svim svojim pripremama, obratio sam pažnju na to gde je kanjon, ali ne i na to gde počinje pešačka staza. Drugo, vreme se zaista kvari i čini se da je kiša neminovna. Treće, kiša je padala ovih dana i sve okolo je već mokro i čim nije kamena podloga, blato je. Zbog svega toga, i ne ide mi se previše u hiking sad kad sam već tu. Možda neminovna kiša najviše mi i smeta. Pogled s litice na kanjon. Zbog obilnih kiša prethodnih dana inače tirkizna voda vidite i sami kakva je Parkiram motor na putu na mestu gde sam video grupu raftera da se slikaju. Prilazim litici kad su otišli i otvara mi se fantastičan pogled na kanjon! Dok mu se divim, prilazi mi jedan lik kog sam već video kako zuji okolo na svojih 125 kubika i nudi mi rafting. Zbog sve vlage u vazduhu i u podlozi, počinjem da se lomim da li da idem ili ne. Malo tu razgovaramo i odlučujem da investiram 20e u spust. Dogovaramo se da se nađemo kod mosta koji je oko 300m niže. Taman da ga ja vidim, a i da on nađe još neku žrtvu za čamac. Beskonak most niže kog je start za rafting Dolazimo do polazišta gde ja na brzinu skidam sve sa sebe, oblačim šorts za kupanje i uskačem u čamac. Svu opremu ostavljam prijatelju da je stavi na suvo da ne pokisne i krećem u spust. Čamac je mali i u njemu je nas četvoro. Skiper, koji zna do 4 reči engleskog, jedan par mojih godina i ja. Ja u šortsu za kupanje, onom prsluku za spasavanje i sa šlemom na glavi. Ovo dvoje, kukala im majka, mnogo obučeniji od mene. Doduše, on isto što i ja, ali i majica ispod prsluka. Ali ona jadna devojka sa sve maramom na glavi, dugim rukavima i nogavicama. Skroz pokrivena, samo joj se lice vidi. Bar ima lep osmeh Ali jadna ona koliko njoj mora da je bilo hladno. Reka je hladna i posle 5 minuta spusta, već smo mokri. Deset minuta kasnije kreće pljusak. I to ozbiljno jak pljusak sa krupnim kišnim kapima koji će trajati oko 45 minuta. Ako ona jadna taj dan se nije razbolela od sve one natopljene odeće, svaka joj čast. Negde na pola puta stajemo. E sad, ja se radujem, mislim da je kraj Da se ne lažemo, ladno je. Pada kiša, bukovi nisu preveliki, ali dovoljni da te okupaju onom ladnom vodom. Skiper ipak zna 6 reči engleskog – 5. i 6. su here, swim. Ne reci dvaput druže, jebo kišu i sve ostalo, uskačem ti ja u reku! Kad sam se u Tari kupao na 15 stepeni napolju, mogu i ovde. Reka je začuđujuće plitka, moglo bi da se stoji da voda ne vuče. Kupam se maksimalno 3 minuta i vraćam se u čamac. Dupe me zabolelo koliko je voda ladna. Dakle, pristajemo! Pošto je cela akcija bila proizvod trenutka, apsolutno nisam stigao da mislim na bezbednost svojih stvari. Ostavih sve što imam gore liku koga sam upoznao 10 minuta ranije i sad mi se kroz glavu razni scenariji vrte. Dal će sve ostati sigurno? Dal će da me maltretiraju da bih dobio stvari nazad? Dal će da mi naplate ležarinu? Moje mračne misli podgrevaju i drugari iz čamca. Ne zbore ni reč, a i to mi je sumnjivo. Vidim da on zna Engleski, ali neće da priča. Dve rečenice i to je to. Lagani hejt prema jedinom ne-Turčinu u čamcu. U jednom trenutku sam zamolio devojku da me slika da imam uspomenu. Svoj telefon sam ostavio u jakni, a GoPro nisam ni stigao da pomislim da ponesem, a ona, vidim, ima telefon oko vrata u ono providnoj plastičnoj foliji. Slikala me jeste, ali možda se ovaj lik uvredio što sam joj se obratio. Nemam pojma. Bitno da mi pristajemo i tu je kraj. Nije kraj. Pravimo pauzu da se ovo dvoje spuste zip-line-om. Pita me skiper dal bih i ja, ali odbijam. Bio sam ne nekoliko zip-line-ova i svaki je bio milion puta interesantniji od ovog, tako da odlučujem da čekam. Ostali smo ovde jedno 45 minuta dok je ekipica došla na red. Pre nas je bilo jedno 30 ljudi, pa se čekalo da oni prvo se spuste, pa onda mi. Za to vreme, pokušavam da popričam sa skiperom, ali džaba. Sedim. Čekam. Sušim se. Bar je kiša stala. Jedino što uspevam da saznam je da imamo još bir saat vožnje do kraja. Lele, ceo jedan sat po ovoj ’ladnoći. Hajde, možda se putevi prosuše da ne moram da vozim u kišnim pantalonama. Pitam Turčina da mi pošalje sliku, predlažem whatapp, jer sam shvatio da se on najviše koristi. Kaže Turčin bolje na mail. Može druže, nije mi bitno. Spremi on mejl, ja unesem adresu, ali ne kliknuh Send, već dadoh njemu misleći možda ima još nešto da doda. Nažalost, taj Send ni on nije stisnuo, tako da sliku nisam dobio. Sedamo nazad u čamac i idemo dalje. Verovaću mu na reč da je bilo jedan sat spuštanja, jer nemam kako da proverim. Svakako nije izgledalo kraće od toga. Interesantno je da ima puno čamaca koji se spuštaju ovuda, ali nemaju svi istu krajnju destinaciju. Razlika u nekim slučajevima je dosta velika u našu korist. U jednom trenutku stiže komanda, my friend, scoop i prst koji polazuje gde idemo. Kraj jebote! Izvlačimo čamac na obalu i čekamo 10 minuta da kombi dođe po nas. Mokri smo i hladno je, ali sad će kombi, pa ćemo da se ugrejemo. Nije se desilo. Dođe kombi, nabaciše oni čamac na krov, ali valja čamac pričvrstiti. Kako se to radi? Pa tako što se pričvrsti uže za čamac, pa za kombi. Kako za kombi? Pa lepo, sa jedne strane otvoriš prozor i provučeš uže, a sa druge strane ostaviš ona velika klizna vrata otvorenim i vežeš uže za kuku u podu. Jaoj agonije! Tek sam skinuo onaj mokar prsluk sa sebe shvatim da će promaja da me bije sve gore do kampa. Sedi, ćuti neće dugo. Prođosmo startnu tačku za zip-line, kad čujem domunđavanje o čaju. Mislim se ajmo gore u kamp, jebo čaj, mora da se ide dalje, a i da se obučemo. Ma kakvi, smota vozač na levo i opet na mesto gde smo bili pre sat vremena stajemo na pauzu. Dobija svako po vreo čaj. Sedimo, oni nešto među sobom pričaju dok ja gledam u reku, šta ću. Posle 15 minuta, opet sedamo u kombi, opet ona promaja bije, ali sad bar idemo do kraja. Stižem na polaznu tačku i ne vadim pare dok se ne obučem. Em mi hladno, em me intresuje dal mi je sve tu. Tu je, nije Turčin prevarant. Ili jeste malo prevarant kad je rekao da će mi staviti stvari u office, ali office ne postoji. Tu gde sam uskočio u čamac, tu mu je skromna kuća, office ne postoji. I babu ili majku mu upoznah. Fake it till you make it. Simpatično mi je sve to i moram da priznam da je sasvim okej lik. Jedna nebitna bela laž sa ciljem da zvuči ozbiljnije nego što cela priča jeste, ali ništa prevara. Engleski mu je odličan i dobijam još nekoliko saveta na šta da obratim pažnju, kao i ponudu da kampujem tu negde kod njih. Da je vreme lepše, možda bih i ostao, ali uz kišu stvarno nemam šta da radim ovde. Želeo sam da ovog dana odem i do jedne pećine koja je tu u blizini i koju mi on strastveno potvrđuje da moram da vidim. Ipak, okasnio sam danas. Sad je 16h i uskoro se zatvara. Obukoh se, pružih mu 20e i još malo kao bakšiš i uputih se ka motoru. Lepa je ovo avantura bila, samo da je bio neko ko (hoće da) priča Engleski. * Put nazad bio je lakši. Hoću reći, nisam se gubio po selima Turske. Gledam mapu i nalazim regiju u kojoj bih hteo da se smestim na bar dve noći, a ispostaviće se na tri. Do već pomenute pećine vode dva puta. Jedan iz ovog smera koji sam danas išao, a drugi malo dalje sa istočne strane planine. Oba kreću sa puta D400, odnosno magistrale koja prati more. Odlučujem da se vratim do obale i da nađem kamp gde bih mogao i da operem veš. Kako bih lako pronašao kvalitetne kampove, koristim Google Maps i opciju Reviews. E sad, posle iskustva u Kemeru gde je kamp koji mi se baš nije dopao ima ocenu 4,8, shvatam da se Turcima baš i ne može verovati kada su ocene u pitanju. Od tada pa nadalje filtriram reviews po jeziku i čitam samo one izorno na Engleskom. Pronalazim dve opcije. Jedna od njih je potpuno novi kamp koji se nalazi baš na plaži. Odlučujem da odem prvo tamo. Pošto sam stao da pojedem s nogu nešto domaće (i neukusno), a zapravo proprženo žilavo mleveno meso u kifli, do kampa stižem tek negde oko 18h. Prvo sam promašio mesto, jer tabla na magistrali mi se čini da ne postoji. Okrenem se i parkiram i vidim uređena mesta za kamp. Međutim, ovo nije kamp, mada ima mesta za šatore, kao i tuševe. Ovo je kafić koji možda u budućnosti bude kamp. Već vidim da mi se mesto ne sviđa, ali je lokacija dobra. Okolo razni neki građevinski materijal leži i stvarno nije neka domaćinska atmosfera. Dolazi gazda kampa i pričamo o ceni. Ispod 200 lira neće da spusti, a to mu dođe 10 evra za noć. U kampu jedan samo još gost ima. Na sve to, nalazi se tačno ispod magistrale, znači buka od kola je neminovna. Zahvaljujem se i odlazim dalje. Bar znam da mogu ovde da se smestim ako bolje nešto ne nađem. Vraćam se nekoliko kilometara u smeru Antalije i idem u Mavi Cennet. Ovo bi trebalo da je pansion sa mestima za kampovanje. Ima dobre ocene, ali nešto me slike na mapama nisu baš privukle. I eto kako loše slike mogu uticati na posao. Cennet na Turskom znači raj i ovo mesto stvarno jeste mali komad raja. Zalazak sunca iz rajskog kampa Prvo, zavučeno je ispod malo brda i na oko 200m od magistrale. Dakle, mir i tišina. Drugo, mesta za kampovanje su na dva nivoa. Ovo gde sam ja je prvi nivo i tu mogu i kamperi da se smeste. Drugi nivo je jako simpatičan. Nalazi se desetak stepenika niže i ima čist pogled na more. Površina na koju se postavlja šator je travnata, pa to nije savršeno, ali to mi sad nije ni bitno. Zemlja jeste vlažna, ali kažu da neće biti kiše narednih dana, makar ne u ovom delu. Još 15 stepenika niže i nalaziš se na dugoj i širokoj peščanoj plaži. Duga je kilometrima, prazna, a more izgleda fantastično. Pogled iz kampa Malo je reći da sam odmah odlučio da ovde da spavam. Uz malo povuci-potegni, dobijam prihatljivu cenu od 7,5e za noć i postavljam kamp. Stavljam veš da se pere i posle pola sata od dolaska brčkam se u čistom moru. Ja i niko drugi.

Sad kad smo je rešen problem sa prostorom za slike, možemo da nastavimo Još par detalja iz Sagalasosa Manja, donja, agora Detalj sa fontane Postoje dva ovakva tunela sa svake strane fontane i kad se uđe u njih, ubrzo kreću stepenice koje se penju u brdo. Nažalost nisu do kraja istraženi i rekao bih da je dubina do koje se može ući oko 7-8 metara Razrušeni "Jedi Temple" koji sam pomenuo u tekstu Tunel kojim se izlazi na gledalište

Ja imam dogovoren drugo putovanje, pa ću sa žalom propustiti, ali želim vam svima lep provod

Kad smo išli za Hunedoaru pre 10 dana, istraživao sam o putu 66A i prema Google Street View-u zaključio da posle jezera put postaje jako loš za bilo koji putni motor i da nema poente ići njim. Zato smo išli na 66D, kao i većina ljudi ovde raduje me da čujem da je put zatvoren, jer to možda znači da će da ga renoviraju. Rumuni su, prema izgledu asfalta, u zadnjih godinu dana, a i ovog leta uložili ozbiljnu lovu u puteve, pa možemo se nadati da će i ovaj put doći uskoro na red

I dalje mu ne opraštam ravnozemljaštvo ali dobro, niko nije savršen

Vi niste čuli za izreku manje je više

Kakvi ste kuvari u nuždi imao sam za podmazivanje, ali ne i za čišćenje

Meni je Road 5 pozadi trajala 20.000km (ovo je prvi put da menjam zadnju, a uzeo sam motor 2019) i nemam ništa manja očekivanja od TF. Naravno, ne silujem motor, pa zato i očekujem dugovečnosti.