Pa moram da stignem svetle Stromerske uzore ...

Scott jeste jeftiniji, ali ne radi bolje. Naravno, ako pricas o vakuumskom scott-u. Esystem radi po slicnom principu kao pro-oiler, ali nije jeftiniji;)), a plus je i noviji proizvod (pa je ocekivati decje bubice). Glavna mana konkretno pro-oilera je sto montazu moras da obavis sam, a za scott-a imas pegaz u NS. To je ogromna i vazna razlika, jer nisu svi vicni sa instalacijom, a montaza uopste nije trivijalna. Naprotiv.

Ljudi, hvala na podrsci. Ja volim da pisem ovakve putposie, jer zaista sve prozivim jos jednom. Izgleda da je motor za poneke od nas istinski sveti gral - izvor mladosti i nepresusne energije.

Dan II Budim se rano, jer danas me čeka Stara Planina i više od 450km raznovrsne vožnje. Hotel u kome sam prespavao (1950din sa dobrim doručkom, bajkeri dobrodošli i u grupama) ima odličan i čuvan parking: Posle brzog doručka i kratkog fotografisanja Pirota, već u 9h sam na vidikovcu iznad grada. Panorama Pirota: Krećem ka Zavojskom jezeru. Jezero je udaljeno svega 20-ak km od Pirota, a ja ga nikada nisam video. Inače, čuveno je po vanredno čistoj vodi i načinu nastanka. Naime, Zavojsko jezero jedino je jezero u Srbiji nastalo koluvijalnim procesom – srpski rečeno, urvinsko jezero. Branu nastalu prirodnim klizištem kasnije su proširili ljudi i tada je voda iz Zavosjkog jezera cevima sprevedena do reverzibilne HE Pirot. Solidan put, neopterećen i pun krivina odličan je za razbuđivanje. Stižem do jezera, a pogled puca: Posle kraćeg piknika, krećem na planiranu off-road deonicu. Umesto povratka u Pirot i dolaska na Staru Planinu asfaltnim putem, plan je ispod brane proći šumskom deonicom uz reku Visočicu i izbiti na padine Stare Planine ispod Babinog zuba. Krećem, spuštam se ispod brane: Podloga puta je krupno kamenje, a spust je veoma strm. Za mene i Stroma ni malo naivno: Tako je nekih 2km, a onda podloga puta postaje zemlja, mada blatnjava i raskvašena. Ali na blato sam već navikao i ova promena me opušta: Posle još nekoliko km, put je sasvim korektan a priroda sve vreme predivna: Dolazim i do jednog proplanka, u senci stena gde pravim kratak odmor. Na stenama je grafit koji me svojom groteksnošću zabavlja: Nastavljam dalje, prateći Visočicu. U jednom trenutku na samom zemljanom prelazu (prevlaci) preko reke, odlučujem da stanem i uslikam za vas svu tu lepotu: Niz neko kamenje i stene spuštam se do reke sa idejom da se tu umijem u potpuno čistoj vodi: Posle nekog vremena (ukupna off-road deonica traje oko 1h), dolazim do uskog, ali veoma solidnog asfaltnog puta: Ovim putem moguće je stići do sela Topli Do, a onda još jednom off-road deonicom od oko 20km, teškim i strmim usponom doći do samog planinarskog doma ispod Babinog zuba. Ipak, odlučujem da o’ladim;) – sam sam, a neki ljudi koje sam zaustavio (išli „u ribu“) mi kažu da je uspon veoma strm i pun oštrog kamenja. Signal mobilne telefonije ostavio sam još kod Zavojskog jezera i odlučujem da dalje ne iskušavam sreću koja me je do sada na off road deonicama pratila. Na usponu, ako mi Strom eventualno negde padne, neću tih 230kg moći sam da podignem. Krenem dakle, obilazno sa druge strane oko 50km, asfaltnom (bar tako karta kaže) deonicom, ovim uskim putem do Temske, a onda preko Kalne. Iza Kalne, skrećem ka vrhovima Stare Planine. U daljini su Babin zub i Midžor: Počinje uspon. Put je na momente veoma loš: Na momente i sjajan: A na momente nema puta (bar ne asfaltnog;): Šalu na stranu – za godinu-dve put će u potpunosti bizi izgrađen i uspon neće biti veći problem. Sada jeste malo loše, ali uz laganu vožnju bilo koji motor može gore. I tako iza jedne krivine, ukazuju se stene Babinog zuba u punoj svojoj lepoti: Naravno, stigao sam na usponu i da pokisnem;), ali sigurnim tempom stižem na Konjarnik – podnožje skijališta. Levo je Konjarnik i početak nove žice (četvorosedežnica) a desno se nastavlja još 10km uspon do planinarskog doma ispod Babinog zuba: I stižem na Konjarnik: Staze su odlične, VRHUNSKI zatravljene i zaštićene mrežom (skijaši znaju koliko je ovo važno, kako ne bi zimi kamenje narušavalo užitak skijanja). Zaista vrhunski odrađeno: Nastavlam uspon ka Babinom zubu. Lepota Stare Planine ostavlja bez daha: Obronci ka zapadu: I onda stižem. Planinarsku dom i mali hotel (2*) nalaze se ispod same stene Babinog zuba. Babin zub je visok 1780m nv, a jsa sam trenutno na nekih 1600m nv: U blizini se vidi i Midžor, jedan od najviših vrhova Srbije (2169m nv). Prelep i pitom: Do Midžora se može peške. Ja na žalost nemam vremena (uspon i povratak traju oko 5h). Ali zato neki Poljaci, koji kampuju ovde, imaju: Za info: osoblje hotela i planinarskog doma nema ništa protiv kampera, a ja sam video bar 3 dobre lokacije za kampovanje. Parkiram motor i odlazim na ski staze. Još jednom se uveravam da su vrhunski, vrhunski odrađene: Dugo sam proveo na ovom mestu. Veoma prijatno, sveže, lepota gde god pogledaš. Pogledajte jednu panoramu: Vreme počinje da se kvari: Dan je dobro odmakao, mene čeka puno kilometara do Beograda i sa setom se opraštam od ovog mesta, sedam na motor i krećem. Spuštanje niz Staru planinu (oko 30km), preko Kalne i Tgovošta do Knjaževca – veoma ugodna vožnja. Od Knjaževca klasično – preko Svrljiga stići što pre do Niša. U Nišu se zaustavljam na tankovanju i ručku. Poznato mesto „Kod Rajka“ – u samom centru u kaldrma ulici kod Kalča – odlična klopa za sitne pare. Pogledajte šta ima za ukupno 400din;): Siti i motor i ja;), krećemo polako ka Beogradu. Na izlazu iz Niša saobraćajni udes – vozač crvene sportske Kawe zakucao se u bankinu. Sreća ok je – mada dosta izgreban. Nije nosio ni kacigu, ni opremu (šorts i treger majca). Kaže da je ok i da mu ne treba pomoć. Ja se mislim još jednom – ljudi, pamet u glavu: oprema, oprema i uvek oprema! Već je kasno (iza 19h) i krećem auto-putem. Strom guta kilometre kao od šale. Volim ovaj motor! Od šume i blata, strmog kamenja i prolaska kroz vodu, do krstarenja auto-putem. Kiša, vrućina, prašina, blato, asfalt – samo gura napred. Za dva dana, ukupno 862km i više od 20h na motoru – a mene jedva da su zabolela leđa! Šte reći, osim ponoviti – volim ovaj motor... I evo me stižem na NBG, pred svoju garažu. Žena izašla da me sačeka, pa me slikala kako stižem: Ovoliko sreće i energije može da vam donese samo motor! Puno srce, do sledeće vožnje. KRAJ

Od prošlog vikenda pripremam u glavi ovu vožnju. Nikada nisam bio na Homoljskim planinama, a takođe nikada ni na Staroj Planini. Interesovanje za ovo drugo još više je podstaknuto mojom strašću za skijanjem (koja je ništa manja nego strast prema motorima). Dodatno sve to povežem sa željom da posetim Pirot, mesto gde sam služio Slobinu vojsku ). I tako – odlučim da je vikend 4/5 jul pravi vikend za ovaj plan! Vremenska prognoza me ovog leta uopšte ne zanima, budući da ukoliko čovek odluči da obraća pažnju na istu, onda nikad ne bi ni isterao motor iz garaže. Oni koji su hteli sa mnom nisu mogli, oni koji su mogli nisu hteli (posle im je bilo žao), a čak je i Viki ostala kući – kompromis kako bi išli zajedno na Mačkov kamen (dala mi da od 3 vikenda izaberem 2 u kojima ćemo ići na vožnje zajedno ). I tako, krenem sam – subota 4. jul, 8h ujutro, polazak sa OMV pumpe u Bloku 70. Naoružan kartama i večitom željom: Ruta auto-putem do Požarevca, rutinski samo pojesti kilometre što pre. Posle toga idem ka Petrovcu na Mlavi. Radujem se unapred, taj grad sam isključivo zbog imena uvek hteo da vidim. Jašem 10min iza kiše i stižem u Petrovac: Pauza protiče u čekanju da kiša pobegne ka jugu. Tankovanje goriva i krećem. U daljini se već naziru Homoljske planine – tamo idem (!): Sa prvim obroncima ulazim u klisuru Mlave. Put je odličan za vožnju, malo se i prosušio. Ubrzo stižem do prvog od dva manastira na ovoj deonici koje sam planirao da vidim. Manastir Gornjak, pored same Mlave, uklesan u stenu. Definitivno ambijent da se približite Bogu: Idemo dalje – čeka me još mnogo kilometara. Na oko 45km od Petrovca na Mlavi nalazi se Trška crkva. Prelepa crkva iz 14. veka, koja ima i malu zajednicu monaha: Sve vreme prateći tok Mlave, kroz veoma živopisne predele polako stižem do Žagubice. U Žagubici je vrelo Mlave, a to sam obavezno hteo da vidim. Na samom vrelu postoji odličan motel (spavanje sa doručkom 1200din, bajkeri, čak i veće grupe, su dobrodošli): Ovde odlučujem da ostanem na ručku (odlična i jeftina pastrmka, ima i roštilja). Ubrzo, vreme se kvari i ja žurim da ovoga puta pobegnem od kiše. Sedam na motor, napuštam Žagubicu i počinjem brzi uspon ka Crnom vrhu. Put je na momente odličan, a uglavnom solidan, tek sa retkim lošim deonicama. Vreme je vrlo sparno, pred kišu. Na samom Crnom vrhu počinje kiša. I onda odjednom: kolona na putu, policija - zatvoren put zbog brdskih auto trka;) i to do 19h uveče. Može se nazad do Žagubice, pa okolnim putem preko Jasikova do Bora. Ili 20km kroz šumu, off road deonicom. Šta mislite šta sam izabrao? ) Ovde treba reći da je pljusak već dobro prašio i da je taj put kroz šumu bio veoma raskvašen. Ipak, našao sam neke drvoseče;) koje su mi potvrdile da se može proći motorom. Imao sam i dobru kartu (to sam bar u tom trenutku mislio;). Nije mi bilo svejedno da krenem sam – od Crnog vrha već nije bilo signala mobilne telefonije, a dovoljno je pucanje gume da se čovek nađe u problemu. No, činjenica da je bilo još veoma rano (rano popodne) i avanturistički duh su odneli prevagu. I tako krenem ja: Ovo što se vidi, na žalost, nije tvrd makadam, već veoma raskvašen sitan šljunak/pesak i vožnja Stroma u tim uslovima je dosta teška. Stajanja na takvim deonicama nema, jer motor odmah krene da tone. Put je bio sve više raskvašen: Ali je zato priroda, čak i po kiši, na proplancima između deonica šume, bila divna: Put – od lošeg ka gorem. Najmanje 4-5 račvanja i skretanja, potpuno neobeleženo, karte sada više nisu ni za q*. Samo osećaj i zdrava logika. Digresija: tu se setim i Diskaverija i svih onih emisija o preživljavanju – samo prati reku nizvodno i mora se pre ili kasnije stići do civilizacije;)). Smejem se sam sebi i nekako lakše podnesem neizvesnost izbora putanje na slepo;) Na momente put je bio potpuna kaljuga: Ipak, lagano uz zdravu dozu respekta, sve sam preživeo. Posle nešto manje od 20km dolazim do lokalnog asfalta: Zaustavim neki auto da potvrdim gde sam, a oni me gledaju onako kaljavog i kažu: „a ti si malo bio u prirodi“). I tako posle 15-ak km vožnje asfaltom, stignem na borsko jezero: Na borskom jezeru bajkerski skup (zato sam i uključio to u putanju): Kako je moj off-road potrajao (sve ukupno oko 2h;) ne stižem na planirani susret sa 3OPAH-om – čovek već krenuo ka Beogradu. Ništa zato, odlazim da prvi put u životu vidim Bor. Ovo je strogi centar grada;): Od Bora ubrzavam – već je kasno, a do Pirota je daleko. Teška srca odlučujem da propustim defile i odmah hitam ka Zaječaru. Od Zaječara u Knjaževac (kratak odmor) i lokalnim putem preko Trgovišta i Temske, obroncima Stare Planine hitam ka prenoćištu u Pirotu. Sa puta se u daljini već ukazuje Stara planina: Neka, neka, mislim se - tebe ću detaljno prešpartati sutra. U Pirot stižem posle nekih 400km, tačno pošto je pao mrak: Odlazak u hotel, raspakivanje, opet na motor – tankovanje i pumpanje guma (rasturio me onaj off road;)), pa u grad. Grad je lep i za njega me vežu mnoge, mnoge uspomene iz vojske, ali to je neka druga priča... Nastaviće se...

U principu svi su u pravu: tacno je da Suzuki ne prepisuje bazu ulja, pa moze i polusintetika i sintetika. Meni licno, zbog nacina kako koristim motor vise prija polusintetika - naime, ja ne vozim dugo na visokim obrtajima, ali zato idem na duge ture cesto i sam i vazno mi je da minimizujem potrosnju ulja. A ziv sam primer da polusintetiku skoro uopste ne trosi... Rezime je: sta god sipali, budite svesni okolnosti, cesce proveravajte nivo ulja (pogotovo ako sipate sintetiku) i sve moze...

Iako su drugi to vec ucinili - moram i ja da te pohvalim: ODLICNE slike i vec se vidi taj avanturisticki duh;)). Bravo!

E sad kisetina... nikome malo vode i blata nije skodilo;)), a uz malo duha nista nije nedostizno. A bar si mi ti bio dezurni izgovor pre zenom za moje ucestale avanture;)). Dve slike sa poslednjeg vikenda, Homoljske planine od Crnog vrha ka podnozju: Na drugoj se vidi da sam sve to i preziveo

Momci - nemojte da se opterecujete. Bice sigurno odlicno, a vas trud je vec sada za respekt. A ko ide da zamera - bolje i da ne ide. Ja vam vec unapred kazem HVALA uopste na ideji i prilici za jos jedan sjajan vikend!

Previse! Dotegni lanac da bude po specifikaciji. Ili idi u servis da obave taj posao, ali ga dotegni...

Savrseno! Baci obavestenje kada postane dostupno & veliko HVALA na trudu...

Bravo! Pravi primer da covek nosi avanturu u sebi i da je sve drugo sporedno. Jos jednom - bravo!

Nemojte na PP, ima puno zainteresovanih. Evo, na primer i ja... Ako zafali mesta i/ili treba jos neki mirror, javi se na PP. Mogu mnogo toga da organizujem. Naravno, samo ako nije u pitanju copyrighted materijal.

Ma jok... samo ti se cini;)) Al' ako opet kukas da ti trese taj tvoj jednocilindras, vise se ne uvazava (posto ti vise nije prvi put;))

Ja sam na prvom servisu na 1000km lepo pitao majstora (Joca, PROFIMOTO, meni preporucen Suzuki servis) sta da stavim. On kaze: "pa mnogi insistiraju na sintetici, a ja vezem konja gde mi gazda kaze"). Ja ga pitam a sta bi ON stavio, a covek mi kaze polusintetiku i ja uradim tako. Kao sto rekoh, na 4400km meni je ulje i dalje blize punom, nego low nivou i ostacu pri ovoj preporuci...

Dalje je do Šapca rutina: Grabovac, Platičevo, Šabac. Brzo i blizu. Našli smo svoj put, sve vreme prateći Savu! Osećaj avanture i ispunjenja je veoma prisutan... Na Šabac JP pumpi brzo tankovanje, pa standardnom rutom pravac Obrenovac. Uz put se ukazuje TENT B, rana na licu zemlje u pitomoj posavini: Prolazimo Obrenovac i neposredno iza grada, posle prelaska Kolubare, skrećemo ka Jasenaku i Vraniću. Ovaj mali lokalni put sam ceo život hteo da prođem, jer predstavlja lepu i zanimljivu prečicu od Save do Ibarske magistrale. Nekoliko lepih uspona i silazaka, dosta loš put i nekoliko nezgodnih i neobeleženih skretanja – tek uz malo sreće i raspitivanja stigosmo u Vranić. Od Vranića do Ibarske magistrale rutinski, širokim putem, a onda se samo prepreči preko Ibarske i pravac Baćevac. Tražimo „Zornića kuću“ i zasluženi kasni ručak! Što ti je privatna inicijativa – već od Ibarske svako skretanje (a ima ih jedno 4-5;)) obeleženo putokazima za kafanu. Pod tim uslovima, nemoguć zadatak postaje lako ostvariv i ubrzo smo na cilju. Ali! Da uvek neko ali sreću kvari, dokaz je i nastala situacija: negde od Aranđelovca dolazi mega oluja. Olujni oblaci, grmi i seva, prosto vidiš kišnu zavesu. Tu moja draga odluči da joj je dosta kiše, pa makar i zbog ručka;)), pozdravimo se i odmah oprostimo od portira, ne stignemo ni da slikamo ambijent, već po gasu i beži kući. U Beograd stižemo a da nas kiša nije uhvatila. Ostadosmo bez ručka u etno fazonu, i završismo sa sendvičima kući;)). Sreća da je bilo bar onog jakog sremskog doručka... Dan II, izgledao je nekako ovako: Ukupno 230km, zanimljive off-road deonice, lepa mesta od kojih svako može da bude ideja za prijatno popodne. I sve to u neposrednom komšiluku. Valja upoznati svoj kraj! Eto, čak i kada čovek ne putuje preko sveta, uz malo dobre volje može se organizovati lep vikend i na kućnom pragu.

Vraćamo se na glavni put. Pravac Obedska bara. Kiša opet počinje, pada sve jače i jače. Ja, iz solidarnosti sa svojom gospođom koja nema kišno odelo, ostajem u letnjim rupičastim pantalonama i do Obedske bare sam skroz mokar. A tamo, opet Sunce: Inače, poslednja slika lepo prikazuje terminalni stadijum prirodnog procesa: od kraka reke do rukavca, od rukavca do mrtvaje, od mrtvaje do bare, od bare do laganog isušenja i onda do polja. Donji deo Obedske bare, koji vidite na slici, je negde u predposlednjoj fazi ovog procesa. Inače, u mnogo lepšem stanju, iako i ona ubrzano gubi vodu, je Carska bara kod Zrenjanina (pa, ako ste ljubitelj prirode i ptica, eto ideje za lep izlet). Put pored Obedske bare je jako lep. Uživamo, malo u putu, malo u Suncu koje nas suši;). Laganom vožnjom stižemo u Obrežje. Gotovo na svakom koraku rode podižu mlade. Lep prizor: Od Obrežja ideja je da počne malo avanture. Off-road deonicama treba stići do Grabovca i tako potpuno, uz Savu i Obedsku baru, preprečiti do Šapca! U centru sela se raspitujemo za put, kako bi potvrdili izvodljivost ideje. Neki ljudi malo vrte glavom, ali nam jedan meštanin potvrđuje da se motorom može (autom jok;). Skrećemo u centru sela ka Savi i hvatamo pravac do šume. Do šume je inače korektan asfalt. Ipak, ulazak u šumu znači i prestanak asfaltnog puta i početak makadama. U suvim uslovima, ovaj put bi bio sasvim korektan. Problem predstavljaju brojne bare, sa blatnjavom vodom koje preprečuju put celom „širinom“ i gde niti vidite koliko je duboko, niti šta je u tim kraterima (veliko kamaenje, neravnine itd.). Ipak, nema povratka! Lagano krećemo. Evo kako je to izgledalo. Put je veoma uzak i zato ne mogu da prođu automobili: Inače, u samoj šumi ima jedno nezgodno i potpuno neobeleženo skretanje. Moram da priznam da smo tu skrenuli onako na sreću, sa 50/50 verovatnoćom da smo pogodili pravi put. Na sreću, skrenuli smo na pravu stranu;)... Nakon off-road deonice od nekih 20-30min, izbija se na uzak asfaltni put. Put vodi pored same Obedske bare i očigledno je pravljen kao pristup brojnim osmatračnicama: Posle nekoliko km, da bi se stiglo do Grabovaca čeka nas još jedna off-road deonica. Ovde je put mnogo širi, ali je potpuno izlokan, verovatno traktorima. Takođe, počinje i pravi pljusak;). Iako je ova deonica dugačka svega oko 3km, meni je bila jako neprijatna. Pljušti kiša, preko 20 bazena celom širinom puta, širokih i po 10m, nepoznate dubine i stanja na dnu;)). Najmanje 3 puta su mi noge išle kroz vodu... Neprijatno i nije nam bilo do slikanja. Ipak, kapiram da po suvom ova deonica nije ni najmanji problem. Stižemo u Grabovce, pokisli i blatnjavi do kolena, ali ponosni kroz šta smo prošli! Upravo tada prestaje i kiša;)).

Idemo dalje, prolazimo Progar i napuštamo teritoriju grada Beograda. Na samoj granici uže Srbije i Vojvodine, ponovo se odvajamo sa puta i odlazimo na obalu Save, kako bi posetili po meni verovatno najlepšu plažu na Savi od Beograda do Sremske Mitrovice – tzv. „Tarzan plažu“. Zašto Tarzan? Zato što postoji nekoliko konopaca okačenih na drveće iznad vode kojima možete skakati pravo u Savu. Takođe, postoji i odličan kafić: U neposrednoj blizini je i rukavac, koji predstavlja dobru lokaciju za celodnevno pecanje (budući da je uvek u senci): Prelazimo u Vojvodinu, a ona nas pozdravlja iznenadnim letnjim pljuskom. Do Kupinova, koje je udaljeno manje od 10km potpuno smo mokri, a u Kupinovu suve ulice;). Ipak, ne dozvoljavamo da nam se raspoloženje pokvari. Ideja je da u Kupinovu skrenemo sa puta i off-road deonicom stignemo opet na obalu Save. Ovde bi trebalo da postoji skela koja vozi preko Save do srpske strane, negde iznad Obrenovca, tačnije do mesta Skela (logično;). Pokazuje se da off-road deonica nije off-road, nego je to manje od 2km makadamskog auto-puta;) i da se do skele stiže laganom vožnjom kroz lepu brezovu šumu: A tamo, zaista skela. Vozi na parni sat, poslednji polazak iz Kupinova u 18h, mogu motori: Beležimo ovu činjenicu za neke nove ture i lep alternativni način za prelazak Save... Inače, u samom Kupinovu postoji lepa etno kafana, a u blizini je i Crkva majke Angeline. Vreme se kvari i olovni oblaci dolaze iz pravca TENT-a B:

Nastavljamo naš kišni vikend i vožnju po neposrednom, ali manje poznatom komšiluku. Gde smo bili i kako smo se proveli u Danu I, možete pročitati ovde: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=37893.0 Drugog dana ideja je da se uhvatimo Save i malim sremskim mestima i off-road deonicama pronađemo skrivenu i malo poznatu rutu za Šabac. A onda da uhvatimo pravac ka Baćevcu i u njemu ka čuvenoj kafani „Zornića kuća“ na zasluženi kasni ručak ili večeru, kako nam već bude prolazno vreme... Jutro je bilo divno, sunčano, temperatura idealna. Evo nas kako, kod bloka 61 na Novom Beogradu, napuštamo urbanu zonu Beograda i hitamo ka Surčinu: Kroz urbanistički haos Surčina prolazimo lagano. Iza Surčina glavni put nastavlja ka Bečmenu i Petrovčiću i dalje u Vojvodinu, a mi se odvajamo ka Jakovu. U centru sela skrećemo na sporedni put. Idemo da posetimo salaš „Stremen“, na kome postoji prelepa ergela konja i gde možete provesti popodne u jahanju i odmoru. Ovo mesto zaslužuje sve pohvale, a nalazi se svega 30min od Beograda: Nakon posete „Stremenu“ nastavljamo ka Savi i izbijamo na samu obalu. U daljini se vidi železnički Ostružnički most: Postoji i lep ponton za kupanje: Inače, ovde je potrebno reći da se do ove tačke može stići od Bloka 45 na Novom Beogradu samim savskim nasipom. Do Ostružnice je to asfaltni put na samom nasipu, a od Ostružnice do Jakova solidan zemljani put. Tu off-road deonicu nebrojano puta sam provezao i biciklom i Beverlijem;). Vraćamo se u centar Jakova i neposredno posle sela odvajamo se ponovo na lokalni put koji vodi do manastira Fenek. Ovaj prelepi manastir na obodu bojčinske šume poznat je kao mesto u kome se posle sloma prvog srpskog ustanka, sa svojom neposrednom pratnjom, krio vožd Karađorđe. Inače, radi se o velikom i lepom, tipičnom sremskom manastiru: Posle kraće pauze i obilaska manastira, nastavljamo dalje. Neposredno ispred Progara, nalazi se jedno od najlepših beogradskih izletišta – Bojčinska šuma. Na ulazu u šumu postoji velika i lepa letnja pozornica (info za ljubitelje: 10.7. koncert Zvonka Bogdana) i veoma lep etno restoran. U samoj šumi možete provesti ceo dan u prijatnoj šetnji i, ponekad, jahanju. Evo kako izgleda ambijent i restoran: U restoranu ostajemo na sremskom doručku: švargla, kavurma, šunka, sremski sir... Cene korektne, klopa 8/10.

I tako, evo mene srećnog i zadovoljnog, na polasku iz Karlovaca: Ceo dan je bio jako prijatan i, iako se već smrkavalo, nismo bili previše umorni. Tako odlučimo da, umesto klasičnim povratkom kući, stvar začinimo malo zanimljivijom rutom: do Inđije klasično, a onda idemo ponovo Dunavom. Dakle, od Inđije, pravac Slankamen. Posle malo lutanja, pogodimo pravi izlaz iz Inđije. Shvatim da prolazimo pored mesta najveće muzičke ispale kojoj sam uživo prisustvovao i mestu najvećeg pljuska kojeg sam uživo nezaštićen doživeo – poljani pored Inđije na kojoj je održan koncert Pepersa;)). Zaraslo u korov. Baš kako mu i dolikuje. Da nikome skoro ne padne na pamet da tamo ponovo organizuje koncert;). Polako stižemo do Novog Slankamena. Na izlazu iz istog hvatamo lokalni put ka Surduku. Veoma uzak, loš put, ali prav kao strela i pust. Može se voziti dosta brzo. Takođe, shvatam da se tim putem, samo u suprotnom smeru, može sve do Beške, uz jedan mali i lagani off-road od max 10km. Znači da se iz Beograda, skoro celim putem uz Dunav može do Fruške Gore! Ova spoznaja ostaje da bude iskorišćena za veliku vojvođansku turu koju negde u glavi pripremam. Dakle, pored Dunava dolazimo u Surduk. U Surduku postoji veoma zanimljiva etno kafana „Kućica u Sremu“. Šteta – siti smo. Mesto je veoma zanimljivo i ostaje zabeleženo za neku buduću prigodu. Sada vec po mrklom mraku preko Belegiša, a zatim Starih i Novih Banovaca polako stižemo u veliki, prljavi grad. Grubo rečeno, ruta za Dan I, izgledala je nekako ovako: Tura po komšiluku, dan I, ukupno 245km. Mnogo lepih predela, praktično iza ćoška. Po Fruškoj Gori puno prilika i za off-road (koga zanima), prelepi Dunav, dobre kafane i klopa. Lep dan, svima na dohvat ruke. Preporučujem! Gde smo bili i kako smo se proveli u Danu II, pogledajte ovde: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=37894.0

Od Koruške može se svega 13km na zapad, pa mostom preko Dunava u Bačku Palanku i dalje u Bačku (pažnja: prolazi se oko 2km kroz Hrvatsku oko Iloka, pa je potreban pasoš i zeleni karton za motor). Ipak, ovo ostavljamo za neki drugi put i mi Dunavom krećemo ka Novom Sadu. Ne grešimo – nikada nisam prošao ovuda a kraj me očarava, naročito malo mesto Banaštor na samoj obali Dunava. Izuzetno prijatna vožnja traje sve do Beočina. Tu očaranost prestaje i ustupa mesto zgroženosti. Čuvena cementara je u tom kraju kao otvoreni čir na koži. Bolno neodgovarajuća! Preko Sremske Kamenice dolazimo pred Novi Sad. U smiraj dana, pred nama puca panorama Novog Sada: Ne zadržavamo se u Novom Sadu, već Petrovaradinom stižemo u Sremske Karlovce. Ova varoš podno Fruške Gore na mene svaki put ponovo ostavi dubok utisak. Prelepo: Inače, u gradu je upravo festival u pravljenju kuglofa, pa sve vrvi od ljudi i događaja: Pravimo pauzu i uživamo. Vreme je prelepo, sada već ceo dan, na jutarnju kišu smo već davno zaboravili. Festivalske tamburice sviraju uživo, a mi dozvoljavamo sebi obilan i zaslužen dezert;).

Razlog zašto sa na Dunav spuštamo baš u Koruškoj je lokalna čarda koja nam je preporučena za ručak. Preporuka se, na naše veliko zadovoljstvo, ispostavlja kao pun pogodak! Lep ambijent, na samoj obali Dunava preko puta Šašićeve Ade, sa pogledom na Veliku Adu kod Bačke Palanke, samo su uvertira za sjajnu klopu! Meni je kratak, ali kome treba veći izbor od riblje čorbe i 3-4 vrste sveže rečne ribe: Punih stomaka, spremamo se na pokret. Još jedan pogled na ambijent čarde, sa prelepom baštom:

Nastavljamo grebenskim putem ka Zmajevcu. Na sve strane izletnici roštiljaju. Izgleda da ima još onih koje vreme nije omelo u želji da vikend izmeste iz grada! Stajemo da slikamo panoramu sremske strane sa Fruške Gore: Malo navigacije, u pokušaju da nađemo off-road prečicu do Ledničkog jezera: Uzgred, bili smo opremljeni pešačkom turističkom kartom Fruške Gore, koja se pokazala kao neprocenjiva. Možete je kupiti na svim turističkim info pultevima. Mi smo je imali od ranije, budući da planiramo već dugo ovu turu;) Na Brankovcu, ispred Crvenog čota, stajemo da slikamo predivnu panoramu severozapadnih padina Fruške Gore ka Dunavu. U pozadini se vidi južna Bačka. Predivan prizor: Od Crvenog čota put se iznenada menja na bolje. Odličan asfalt, brze krivine, put je skoro potpuno prazan. Odlična, izuzetna vožnja! Sreću donekle samo kvare, pazite sad (!), rojevi pčela koje nebrojani pčelari dovode ovde na ispašu. Na momente smo prolazili direktno kroz rojeve i mogu vam reći - nije ni malo prijatan osećaj;). Put, kao na traci, vodi preko još jednog izletišta – Letenke, pored grgurevačke pećine i papratskog dola (zona I stepena zaštite, opet prelepa priroda) do raskrsnice puta za Sremsku Mitrovicu. Krećemo u suprotnom smeru - ovde napuštamo Nacionalni park i počinjemo spuštanje ka Dunavu. Put je i dalje odličan za vožnju. Lagano, preko Sviloša, stižemo na samu obalu Dunava, u mesto Koruška:

Nastavljamo dalje i penjemo se lagano na početak grebenskog puta, koji samim grebenom ide celom dužinom Fruške Gore. Plan je da prođemo upravo njime. Ulazimo u Nacionalni park. Iako je put veoma loš i zahteva sporu vožnju, to je sasvim odgovarajuće budući da je priroda čarobna! I kiša je stala, Sunce se odnekud pojavilo, a nama je raspoloženje takvo da pevamo glasno na motoru. Pogledajte kako je izgledao put i priroda pored: Čarobnom vožnjom stižemo do prvog bitnog vrha – Crni čot. Poznat prizor, posledica qrčenja sa NATO-om, predajnik radi i u ovakvom stanju: Neposredno pored je hotel Norcev. Ovde pravimo prvu pauzu. Hotel je na dobrom mestu i u veoma dobrom stanju, ima bazen i solidno je sređen. Ipak, neopravdano skupo piće, tako da ga treba izbegavati. Pogled na hotel: Nastavljamo veoma prijatnu vožnju. Spomenik i Iriški Venac su svima poznati, pa nećemo mnogo trošiti reči na njih. Ipak, prilažem slike, da ilustrujemo izuzetnu uređenost poznatih delova Fruške Gore. Sve čestitke odgovornima:

...kiša je upravo počela da sipi, ali odlučili smo da na to ne obraćamo pažnju. Bar ne dok ne dostigne nivo većeg pljuska;). Dakle, krećemo auto-putem, rutom do isključenja kod Stare Pazove, zatim starim putem St. Pazova, Inđija, do skretanja za Krušedol-Bešku. Hiljadu puta izvoženo još Beverlijem,), dosadno, ali taman da se razbudimo i uđemo u ritam. Na skretanju hvatamo pravac ka Krušedolu. Ovde valja reći da, iako najmanje 15-ak godina vozim preko Fruške Gore, nikada nisam skrenuo sa puteva preko Iriškog venca, ili sa starog novosadskog puta;)). Plan je, dakle, bio da tu nepravdu ovoga puta ispravimo. I počinjemo od Krušedola. Neposredno posle skretanja sa starog novosadskog puta predeo postaje zanimljiviji. Ređaju se novi zasadi vinove loze pored puta – vidi se da se podno Fruške Gore sve više budi stara vinogradarska tradicija. Uživam u prizoru koji me raduje. Ubrzo stižemo u selo Krušedol. Uspavano selo na sporednom putu. Hvatamo, bez oklevanja, pravac ka čuvenom manastiru Krušedol. Manastir Krušedol želim da vidim već jako dugo. Veoma značajan manastir, čak mnogo više u svetovnom nego crkvenom smislu. U njemu je sahranjen Arsenije Čarnojević, kao i Knez Milan Obrenović i Kneginja Ljubica. Dolazimo u manastir: Manastir je prelep, sa prelepim ružičnjakom u punom cvetu. Sveštenik u crkvi nam je kratko ispričao istoriju manastira i poželeo sreću. Još jedna fotografija, koja govori o atmosferi: Mirno i prelepo.