Mali Severian, odlično mu ide : Sada original, u velikoj pustinji: Ume put u Kazahstanu na momente i ovako da izgleda: Nekada luka u Aralsku, sada pustoš. O Aralsku sam pisao već onoliko, neka je sada samo ova fotografija:

- IV - Put od Aktobea do Aralska, deonica za taj 7. jun duga je nešto preko šest stotina kilometara, poznat mi je od ranije. Put nije preterano težak, makar ne na klasičan, tehnički način. Izazov ovde dolazi iz dugih rastojanja koje valja prevaliti bez odmora, kao i potrebne discipline da se te dugačke deonice u istom i razumnom ritmu prevezu. Onako kako je potrebno da potrošnja goriva bude u okvirima koji vam garantuju da ćete doseći sledeću postaju za dopunu, jer njih u pustinji nema ni mnogo, ni često. Na mom prethodnom putovanju kroz iste krajeve, upravo ova rastojanja pravila su mi uvek prisutan problem. Onomad, gotovo sve vreme kroz pustinju imao sam vetar u prsa, motor sa rezervoarom koji prima svega dvadesetak litara goriva, te kanticu sa dodatnih pet litara vezanu za desni nogostup suvozača. Čak dva puta sam, iskoristivši pre toga i svo gorivo iz kantice, na poslednjim isparenjima benzina dohvatao dopunu na nekoj željno čekanoj benzinskih stanici u pustinji. Neprijatan osećaj, zaista. Otkrivam da ovoga puta uživam u situaciji: odluka da promenim motor kome sam bezgranično verovao i koji me je bez greške služio sve one kilometre i da pređem na novi, jedan broj veći, najzad počinje da se čini opravdana! Preko trideset litara goriva koje nosim u rezervoaru sada, uz onih istih dodatnih pet, daju mi autonomiju dovoljnu da, više čak ni u pustinji, ne razmišljam o potrošnji goriva, niti o putnoj brzini. Cena je visoka, ukupno skoro pedeset kilograma teži motocikl za istu snagu agregata, nov i neproveren, u meri da mu još ne verujem bilo šta, kao i finanijski gubitak koji promena vozila uvek sobom nosi, sve su to loše strane učinjenog preduzeća. No, eto, u trenucima tih dugih kilometra kroz pustinju plaćena cena polako počinja da ima smisla, dolazi na svoje. Adaptivno ogibljenje, uz preko pedeset procenata veću autonomiju motocikla, najzad se čine kao dobra i opravdana investicija. U tom trenutku dakle, žureći kroz pustinju, rečena promena motocikla je dobrodošla i aktivno uživam u njoj. Dodajem u jednačinu još i glasnu muziku, vozim bez razmišljanja i dubljih kalkulacija o potrošnji, na improvizovanom tempomatu opuštajući desnu ruku. Kao da se i pustinja predala, sve vreme imamo povoljan vetar u leđa i idealnih trideset stepeni Celzijusa. *** Na pumpi u Karabutagu, dvestotinak laganih jutarnjih kilometara od Aktobea, na raskrsnici puta koji će preko Kostanaja, severom zemlje, doseći prestonu i gizdavu Astanu i ove naše rute koja pravo na jug kroz pustinju vodi do Šimkenta, stajemo da dopunimo gorivo. Ovo je poslednja benzinska postaja pred pustinju i valja tu dopuniti motore, a okrepiti vozače. I dok u hladovini nadstrešnice srčemo lokalno energetsko piće, hiljaditi put objašnjavajući odakle dolazimo, gde smo se zaputili, a onda i neizbežno koliko koštaju naši motocikli (imamo spremne makro odgovore za svako od ova tri pitanja, ne korespondiraju uvek sa istinom, doduše), iz daljine prilazi još jedan motocikl. Brundajući, karakteristično džangrizavi zvuk motora odaje bokser agregat, dok način promene frekvence zvuka u vremenu, Doplerov efekat, uvežbanom uhu nepogrešivo odaje da se motocikl približava. Sve ovo, sada i na ovom putu, može da znači samo jedno: pristižu stranci, još neko iz velikog bratstva putnika! Ispostaviće se ubrzo da to dolazi interesantan bračni par Italijana, on vozi, ona fotografiše, i to upravo iz Uzbekistana, dakle odande gde mi uvižajemo, na manjoj verziji istog GS motocikla kakvog i sami vozimo. Radimo ono što svi putnici u toj situaciji rade, posle brzog i letimičnog upoznavanja, dugo i podrobno razmenjujemo informacije. Oni donose vesti o situaciji sa graničnim prelazima između Kazahstana i Uzbekistana, mi njima pravimo kompletnu rutu do kuće, instant tu na benzinskoj pumpi u Karabutagu. Voleo bih da kažem da su nam Italijani doneli dobre vesti. No, na žalost nisu. Tada i na tom mestu prvi put potvrđujemo ono što smo već i sami saznali: Pamir nije prohodan. Besni rat i vlasti su trenutno zatvorile put! *** Aralsk ima novi hotel!!! Čiste sobe, siguran parking u garaži, hej, čak je i Internet na raspolaganju! Ko se seća moje neverice i razočarenja rupom u kojoj sam prespavao kada sam se prethodni put zadesio u Aralsku, a koja pretenciozno i ničim opravdano sebe naziva gostinica, umeće da podeli sa mnom oduševljenje ovim progresom. Progres u Aralsku, zapitaće pažljivi čitalac? Jeste i neka, zaslužili su posle svega što ih je snašlo, pa neka je i ovako na kašičicu… *** Šest stotina i dvadeset kilometara kroz pustinju tog 7. juna bili su najlakša i najprijatnija etapa dotadašnjeg putovanja. Čini mi se da smo više vremena i truda potrošili na fotografisanje sa kamilama, umeju to da budu mrzovoljna i nepoverljiva bića, nego što smo potrošili sebe na tu vožnju do Aralska. Ko bi u tom trenutku i pomislio da velika iskušenja slede? I to odmah, upravo u sledeća tri dana? No, ja sam nekako znao. Ovakva putovanja ne idu nikada lako. Ne biva, mora da se plati, da se težina izbalansira, poput nekakvog kosmičkog kantara sudbine...

Telegrafski, usled kilavog Interneta: Izašli smo iz pustinje! Živi i zdravi. Prelepih i teških tri dana. Bilo je svega, uhvatila nas provala oblaka u pustinji (eto i to se dešava ponekad ), zatekla nas na pesku sa putnim gumama, bilo malo overavanja blata i to je za ljude. Stigli smo do Šimkenta i ponovo smo u zelenom . Još da se dovučemo do Uzbekistana, Taškenta i onda se par dana odmorimo. Toliko smo dobrih i zanimljvih ljudi sreli, da sam ushićen ovom deonicom. Kada uhvatim pola sata slobodnog vremena, pisaću... Ljudi su blago i čudo, ne samo prokletstvo, ove planete! PS: što se padova tiče - klasika: prešli 80km po pesku i blatu i onda 500m pred asfalt overili obojica (na penjanju uz nasip buduće trase puta). Snimak postoji, reče već Željko...

Hvala prijatelju! I pozdravi onog malog, što se uozbiljio, šta da se radi, mora neko da bude i ozbiljan u porodici

Umesto torte : Aktobe noću, tamo gde se mjaso jede umesto torte : Magični plavi pečat:

- III - Reka Ural, ili Oral ako preferirate jezik Kazaka, geografska je granica između Evrope i Azije. Zapadni deo grada Uralska, u koji mi pristižemo i u kojem konačimo, u geografskom smislu dakle i dalje je Evropa. Ipak, promena se oseća i sasvim je materijalna. Etnički sastav stanovništva se menja u odnosu na Rusiju, većinu sada čine Kazaci, što mi, sa zadovoljstvom potvrđujem, i dalje prija. Ne umem jasno da objasnim razlog i uhvatim kako i zašto je to počelo, osim ako neki krvni predak davno nije umešao prste u slovensku porodičnu lozu, tek meni te crte lice i fizionomije izgledaju veoma dopadljivo i graciozno. Naročito kod žena, muškarci nežnih lica i uglavnom niskog rasta ponekad izgledaju pomalo naivno u svojim pokušajima da odaju utisak muževnog, tvrdog i ozbiljnog muškarca. Nasuprot njih, žene su graciozne, ženstvene i veoma lepe, onakve kavim ih je Bog i zamislio da budu. Nasuprot čestim tvrdnjama turističkih vodiča i putposinih TV kanala, a takvi kakvi su površni i plitki nije ni čudo da greše, Istanbul nije jedini grad na svetu koji se prostire na dva kontinenta. Eto i ja znam, putovanja motorom odvela su me tamo, za bar još dva i to u blizini! Atiroj, takođe na Uralu, samo dole južno, na ušću ove velike reke u Kaspijsko more i Uralsk, grad u kome sam se obreo već drugi put. Gradskim mostom, običnim i svakodnevnim za meštane, a tako uzbudljivim za nas, istim onim kojim sam se pre devet meseci iz Azije vratio kući u Evropu, sada ću ući nazad u Aziju. Sa Mimijem na čelu naše male kolone! Prelazak Urala njemu je prelazak i pete najduže evropske reke, uz ulazak u Aziju, sve to u jednom, pa je red da pri tom ne gleda nikoga ispred sebe! *** Več u Uralsku smo pokušali, koga je mleko opeklo i u jogurt duva, da registrujemo naš boravak u Kazahstanu. Tamo gde treba, a zakon pisan nepogrešivom voljom lokalnog Akima ili čak samog velikog Predsednika nalaže: u lokalnoj kancelariji migracione policije. Prethodni put nisam ozbiljno shvatio tu obavezu, pa su naknadno dobri ljudi srpskog veleposlanstva u Astani morali da me vade iz posledičnih gov… problema. Ovoga puta odlučih da prva stvar u Kazahstanu, ako ne računamo nabavku vode i lov na lokalnu valutu, bude upravo predmetna registracija. I eto me, sa sve Mimijem pored sebe, kako pored mladića sa AK-47, reviziju ne prepoznajem, ulazim u veliko belo zdanje, vrata dole desno i pokušavam da tu odluku sprovedem u delo. No, kada pokušate da provezete brzi spust pored kazaške birokratije nikada ne uspeva. Uvek, a to je već zakon prirode dumam ja, ispadne to pre gust slalom, oko direka nerazumljivih propisa i preko hupsera nelogičnih pravila. Najpre otkrivamo da je pauza za ručak, koja zvanično počinje od 13 časova, već od 11.30 razlog da stranke budu odbijene. U redu, mislimo se, mada sve u čudu kako jedan generalno vitak i neuhranjen narod svakodnevno ruča od 12 do 15 časova, mi smo stranci, nećemo uzmaći, sešćemo u čekaonicu i svojim prisustvom vršiti pritisak! Valjda će nekoga nervirati da mu gledamo preko supe, pa će nas primiti i overiti našu migracionu kartu nedostajućim magičnim plavim pečatom! Supa je pojedena, nadam se bar to, ali mi pečat dobili nismo. Ne u Uralsku, ne taj dan. Strogi major izmarširao nas je u Aktobe, sledeći grad na našoj ruti i tako svoju brigu i posao popunjavanja papirologije ustupio nepoznatoj instanci u gradu udaljenom sledećih pet stotina kilometara i sedam časova vožnje. Pokazaće se da ni Aktobe posao registracije stranca ne shvata olako. Državu treba braniti, uvek i na svakom koraku, naročito revnosno od sumnjivih, neobrijanih tipova na motociklima. Ipak, pokazaće se i da će, nakon ispitivanja u regionalnoj policiji Aktjubinske oblasti od strane jednog majora, pa još jednog pukovnika (??!!), te odlaska u drugu policijsku stanicu na suprotnom kraju grada, oddžedžene, a da li ste sumnjali u to , još jedne pauze za ručak duge tri časa, taj magični pečat aterirati u naša putna dokumenta. Zajedno sa tri dodatna gratis dana ostanka u zemlji, kojima su nas valjda častili. Nakon svega, moja jedina misao bila je o Verneru i Helgeu: "Bože, kako neko ko ne zna ruski i ne čita ćirilicu može ikada uspešno da prođe ovu proceduru, da ne bude kažnjen?". Odgovor je: nikako! Dakle, baš onako kako je i zamišljeno. Što se mene tiče – kazaška birokratija : Severian, posle gola u gostima 1:1, iz keca u nulu… *** Aktobe je moja baza, grad u koji se vraćam već treći put. U mojoj intimnoj geografiji, Aktobe je grad gde punim baterije, gde sam bežao od zime, grad dobre klope, ljubaznih ljudi i grad u kome sam, pretekavši u svom prvom dolasku nakon hiljadu kilometara pustinje, pronašao zaklon, odmor i novu energiju za nastavak putovanja! Ima li onda boljeg mesto da čovek proslavi rođendan? Nema, iako mi neki ljudi fale, no Akobe je bio tu. Da ti ruke pruži, da ti srce da. I da, FK Aktobe, možda ga se neko seća iz prethodnih pustolovina, u međuveremnu je postao prvak države i ponosni učesnik lige Evrope (kada može Izrael da bude u Evropi, može vala i moj Aktobe!). *** Zaršavam ove redove u 1.30 časova po lokalnom vremenu. Sutra nas čeka trodnevna etapa od nešto ispod 1.600 kilometara, kroz pustinju do Šimkenta. Nije malo znam, ali već sam to vozio, već uspeo. Ne očekujem ništa manje ni sada! Polako i sigurno, opremljeni plavim pečatom u migracionoj karti, napredujemo ka granici sa Uzbekistanom. Sutra, baš negde oko Aralska, pomeramo časpvnike još jedan sat unazad u odnosu na Beograd, dake već četiri u minus, daleko smo! I ne, Interneta neće biti sledeća dva do tri dana. Ostajte mi dobro i navijajte za ova dva mazgova!

- II - Saratov po sunčanom jutru i Saratov u prašnjava predvečerja su na Vi. Hoće se reći, poznaju se, nije da se ne poznaju, ali nisu previše bliski. Drže se na distanci, nekako poput komšija u kakvom velikom soliteru na Novom Beogradu. Ovaj prvi još i može da mi bude drug. Onom drugom, široka mu lepa Volga, da ga ne vidim više nikad i to bi mi bilo jedno viđanje previše… No, šarm i zavodljivost za koji je u Saratovu ostao uskraćen, putnik uskoro nadoknađuje obilato. Tačno onog trenutka kada se približi dugačkom i lepom mostu, koji vas udobno i brzo preko Volge vodi u stepu, osećanja se komešaju, iščekivanje raste, a dečija radost obuzima već gotovo matorog čoveka. Ispod točkova je Volga! Kakva sila, kakaja krasota, nebo plava, duboka, poput celog morskog zaliva koji iz Sibira putuje ka Kaspiju i nosi sve one sedimente koji će tamo posle eona taloženja i izloženosti visokom pritisku vaskrsnuti kao nafta i zemni gas. Mom saputniku kažem da se na zaustavlja, da na mostu nije bezbedno, nije snimak vredan tog rizika. Njemu kažem, a sebe ne slušam. Parkiram motor u zaustavnu traku širine dečjeg koraka i napajam dušu u plavoj Volgi. Urlajući KAMAZ koji prolazi, ne čujem ga jer ne slušam, silinom turbulentne vazdušne struje ljulja most. I mene sa njim. Jedva se zadržavam na nogama, teškom mukom smirujući pretežak motocikl ispod sebe. Eto ti Volge, eto ti pogleda i napajanja duše, zamlato nijedna! Sledeći put slušaj sopstvene savete… *** Vožnja kroz stepu prilika je za duge kontemplacije, reminiscencije i uopšte razna džabalebarenja tog tipa. Retko šta promiče pored vas, rupe na putu, kada ih ima, izbegavate na auto pilotu, takoreći sušta meditacija. Iz te dremke i lenjosti u jednom trenutku prenu me neuobičajen prizor. Sa leve, severne strane, ispod nasipa kojim vodi put, kreće se konjska zaprega i na njoj uzbuđeno komeša cela porodica, otac, majka, čudo neke nejači. Ni u brzini ne mogu da pogrešim, vidim da me gledaju, uostalom nismo baš uobičajen prizor u ruskoj stepi. Diži ruku lenji putniče, neka te ne mrzi, koliko je samo lako nekome ulepšati dan! I dižem ruku u znak pozdrava. Tek trenutak potom, kao da su samo gest ljubaznosti čekali, svi oni ljudi sa zaprege žustro otpozdravljaju, i otac i daca, ali majka najviše. Uzbuđeno otpozdravlja sa obe ruke u isto vreme, pridigavši se malo da je bolje vidim, pre nego proletim da me više nikada ne sretne! Obreli smo se, eto, u istom vremenu i prostoru, nemamo bilo šta zajedničko, osim što imamo sve! Pozdraviti neznanca i otpozdraviti na podignutu ruku, ima li lepšeg i boljeg dokaza da svi ljudi nose i pristojnost i dobrotu negde u sebi? Ona mi ne zavidi, a mogla bi tako lako, dakle, ne zavidi mi na motoru, slobodi, pokretljivosti, ni na tome što nemam brigu kako nahraniti svu tu decu sa zaprege. Kako im, kasnije to veče u nekoj, iza horizonta oronuloj stepskoj kućici ko zna koliko još sati klackanja trošne zaprege daleko, obezbediti večeru i tako iznova i iznova, dok ne prestanu da budu deca. Kadra je ipak, pored svih naših prokletih razlika, da pokaže radost života, da dignutom rukom dotakne srce neznanca i da joj onda ta radost bude uzvraćena. *** Dobro se dobrim vraća. Nepunih par desetina kilomatara daleko, dva treptaja oka u stepi, u susret dolazi ruski pogranični taksi. Vozeći slalom između dubokih rupa u asfaltu, dva motora drže banku, zauzimajući ceo put. Rus se ne ljuti, gazi duboko na bankinu, spušta prozor na dole, sve to odjednom i dajući nam prednost visoko podiže palac u znak podrške i pozdrava. Ovoga puta ja odmahujem, uzvratnim naklonom i otpozdravom. *** Na granici sa Kazahstanom stoji kućica pred kojom morate dobro poviti leđa kako bi se obratili Vlasti! Tako i dolikuje, Vlast je od Boga (ili Staljina, tj. nekog Staljina od ove sezone, ali to dođe na isto). A vi ste mali prašnjavi putnik, čak i kada ste dva metra visoki, pa je red da se stvari tu i odmah iznivelišu. No, na ovoj konkretnoj granici i u ovoj posmatranoj smeni, Vlast ima oblik sasvim prijatnog mladića u uniformi kazaške pogranične policije. Uzima dva pasoša, spreman je da pomogne i sa popunjavanjem migracione karte, jer ista je ispisana ćirilicom. A iskustvo ga uči, bajker kada nekim čudom aterira na ovaj prelaz ćirilicu po pravilu ne čita. Ne treba mladi prijatelju, nama je to isto, ne pravimo pitanje, ćirilica ili latinica, samo davaj da brzo prođemo. U tom trenutku on vide naše crvene pasoše, pročita naglas "Republika Srbija", zastade, podiže pogled i izađe iz kućice. Gleda me zabrinuto i pita: - "U Srbiji je bila velika voda, gledao sam na vestima kako je čitav jedan grad nestao u reci? Da li je tvoj grad u redu?" - Jeste, mladi prijatelju, ja sam iz velikog grada, sa velikim bedemom na obe reke, ja sam imao sreću. - "Dobro je", reče on i stavi mi saosećajno ruku na rame. "Krivo mi je samo za te ljude". Posle smo brzo prošli pasošku kontrolu, pa, znajući fore koje kod Kazaka pale na granici, malo sam ih i zadivio rekavši da mi se u vreći nalazi "šator", a i kod njih se paladka kaže takođe "šator", po oni mučeni sve misle kako im činiš naročitu čast trudeći se da pričaš njihovim jezikom, a ne ruskim. I tako uđosmo u Kazahstan. *** Mimi odlučuje da nastavi taj niz malih ljudskih ljubaznosti. Zaustavlja motor, a i mene potom, kako bi nas porodica, koja se u Ladi dugo klati ka Oralu, fotografisala sa svojom decom. Četvoro odraslih i dvoje dece, radosni na putu u kazaškoj stepi, eto ga rezultat dobre odluke!

Ovo ti je dotore slalom kroz poznate i več obrađene predele. Do Taškenta cepamo ubrzani film, posle kreće detaljisanje. Mada, u Oralu (Uralsk) smo i sutra ceo dan. Malo snimamo, malo čekiramo motore, ostalo odmaramo. Ako nam rojevi, ali ROJEVI samoubilačkih komaraca dozvole. Ipak je ovo donja ganica Sibira... A posle će Mimi imati vatreno krštenje kampovanja u pustinji. Greh je da se propusti.

Hm, vino i devojke naspram piva i dva ocvala prašnjava bajkera? Ne mogu da se ljutim, konkurencija je nenadHebiva

Tako je, pokazujem Mimiju uvod u Kazahstan, a osećam se kao kući. Jako lep osećaj, kada se negde tako daleko vratiš tako brzo.

He, sada se povezah. Pa ti si JOŠ u Stepasmindi (za neupućene, sam sever Gruzije). Mi smo u Oralu (zapad Kazahstana). Ma jedva smo 1000km (vazdušne linije) udaljeni ) Dakle, zaHebi Erdinger u septembru, aj' na pivo. Astrahan?

Stigli u Kazahstan. Stanje redovno, što uključeje i očajne puteve, tj. "puteve". Kao i svaki put kada aterirate u novu zemlju, najpre treba naći lokalne pare, pa vodu i hranu. Ubija nas vrućina i Sunce, ko se još seća one silne kišurine od pre dva dana povremeno je i poželi. Eto, čovek je proklet stvor - nikada zadovoljan, nikada mu ugoditi !

Bravo mali! Moram tako da te zezam, jer nisi više mali... Za poduhvat imaš Erdinger, kada se početkom septembra vidimo! Ozbiljno zajebano po kiši , znam put, a znam i osećaj, pogled gore i samo jedno "ajmo" . Teraj dalje i živi život! Pozdrav iz Kazahstana

Ovoga puta prihvatamo, sa zadovoljstvom! Dolazimo iz Oša, pošto siđemo sa Pamira.

Prvi i teži deo ove pojačane etape, od Kurska do Uralska, preko Voronježa i Saratova, završili smo danas bez većih problema. Pronašli smo odličan tempo i oko 750km puta izvezli veoma brzo, za ispod 10h ukupno. Iako smo sinoć veoma malo, čak premalo spavali, odlično smo vozili. U Saratov stižemo već oko 18h! *** Ono što smo uštedeli u vožnji potrošili smo u traženju smeštaja . Naime, danas smo (najzad!) izašli iz severno-evropske kiše i sivila, iz klimatske mizerije koja nas je pratila još od početka putovanja, minus možda prvi dan. Posle Voronježa, velike varoši na Donu, najednom smo aterirali u nama u tom trenutku veoma prijatnih, trideset stepeni. Celzijusa! Odmah menjamo plan, vreme se prolepšalo, dakle hoćemo da kampujemo. Super zamišljeno, kupili usput i neke "kobaje" za bajkersku rešetku, al' bigaje, teško je kampovati u urbanim uslovima. Kao da to i toliko ne znam! Pretresli svu periferiju grada, prašnjave makadame - NIŠTA! A kada curi, onda poliva: prvo nas trkeljisala policija, moj tarzan ruski ih odobrovoljio, pa nas poštedeli i usput nam čak pronašli neki krajputaški hotel. Avaj, taj nam bio skup, pa traži levo, traži desno, čak smo stigli i do ski centra iznad grada , smeštaj smo našli tek oko 23h . Tu sada ima i jedna mala anegdota: U rečenom ski centru, simpatično devojče već mi je izdalo sobu kada poče da lista pasoš. - "Pa, gde je viza", pita ona. - "Viza za Serbiju nje nada, bratskaja strana!", pokušavam da šarmiram na tarzanskom ja. - "Njet, Njet, Njet" - viče ona. Već kod prvog njet, meni je jasna poruka i kako će da se završi, no mi nije jasno zašto. Objasni devojče da pravila hotela nalažu da mora da kopira vizu, mi vizu u pasošu nemamo pa nema šta ni da kopira, dakle nema sobe! - "Znači, da smo nekim slučajem Englezi ili Nemci recimo, sobu bih dobio. Pošto smo prijateljska zemlja, nema vize, nema sobe!" Čuvar, koji je sa zanimacijom slušao sve ovo, ne skidajući ironičan osmeh sa lica, samo zaključi: "Hehe, eta Rasija...". Ah, te radosti putovanja! *** Saratov je ružna i prašnajva varoš. U potpunosti delim sentiment nekih prethodnih putnika koji su posetili ovo mesto. Kada samo pomislim da sam na HtR2 putovanju originalno planirao da u Harkov dođem severnom rutom, dakle baš preko Saratova, propustivši Astrahan i Rostov pri tom, naknadno sam zahvalan onoj teškoj nastupajućoj kazaškoj zimi (1C tokom 1500km) od koje sam pobegao na Kaspijsko more. Put me je nakon toga vodio u Astrahan i Rostov, preko Volgograda - ah, kako me je Bog tada pogledao! Astrahan, prelep grad. Rostov na Donu, apsolutni biser! Menjao bih ove prašnjave ulice i sveprisutne šine Saratova, sve ovako đuture, za samo 100 metara Baljšoje Sadovaje ulice u Rostovu. Makar na Don i ne silazio! *** Danas smo prešli Don. Moj saputnik me pita preko radio veze: "Koje je ono jezero dole?" Eto, od takve su fele te reke, tih "velikih 5". *** Dakle, Mimi je, sa mnom u repu, danas prešao Don. Na Dunavu živi. Ranije, ima tome dve godine u Heršonu, vraćajući se iz Gruzije i sa Krima, prešli smo zajedno Dnjepar. I još jednom pre dva dana. Sutra u Saratovu prelazimo Volgu, a potom za tri dana i Ural. Preko Urala, iz Uralska, ulazimo u Aziju! Mimi će dakle uskoro u svoj moto životni dnevnik upisati evropskih "Velikih 5". I ja, po drugi put. *** Ruskinje su veoma lepe. Meni nedostaje Violeta. Pozdrav svima iz Saratova. Vidimo se u Uralsku, Kazahstan, već sutradan!

Evo šta smo do sada prešli i etapa koji planiramo u sledećih 48h: Napredujemo!

Evo jedna fotografija iz Kurska, sa Trga Pobede inače, koja mi je postala instant draga. Večna vatra na sećanje i čast mrtvima. I odmah do nje ljubav koja ne haje i ne pita za mesto. Smrt nekada, život sada. Neka uvek pobedi život! Tako su lepi, zar ne? Nehajni klinci...

Redovno javljanje kući: stigli u Kursk, kiša nam ni danas nije oprostila ali baš nas briga, sve postigli što planirali. Raspoloženje i umor na visini . Danas smo imali laku etapu od oko 350km, ali smo puno snimali u Kursku. O Kursku ne mogu sada kratko, slična i potresna priča kao za Volgograd/Staljingrad. Pomešana osećanja strahopoštovanja, tuge i zapitanosti. Sledeća dva dana pojačana etapa od 1200km do Uralska, same granice Evrope, već u Kazahstanu inače. Biće to kraj prvog od četiri ulaska u Rusiju, a početak opet prvog, ali od tri ulaska u Kazahstan. Da li ćemo sutra dobaciti do Saratova na Volgi ili ćemo spavati malo ranije, videćemo. Zavisi kakav ritam pronađemo ujutro. Ovde je već iza ponoći, vreme da se lala... Za koji sat. PS: već smo zanimljivo daleko na sever. Dan traje do 22:45h. Odlično za snimanje u danu u kome i vozite!

Druže Peđa, sve znamo! Ali i hvala što brineš. Volim tebe da pročitam! Društvo, podrška se oseća, puni jedra, daje elan, krepi kada je okrepljenje potrebno. Hvala vam na, u ciničnom svetu u kome živimo retkim, dobrim vibracijama! Nema brige, još uvek se zagrevamo. Sve ovo je duboko u zoni komfora, da ne kažem rutinski, sitni uvodni problemi dugačkog putovanja (mora se stići do zanimljivih predela brzo, jer je broj dana ograničen). Jer tek tamo je, kako da rečem , san koji možemo da sečemo nožem, eto toliko je opipljiv i materijalan. Tamo, na istoku. Da odgovorim i na gore postavljeno pitanje: u Belorusiji putarina za motore se ne plaća. Za strane automobile je skupa. i na kraju, za moju drugaricu olju-šonezi: pisaću svakako, samo kada se dohvatim računara, ne ide ovako na telefonu, debeli mi prsti . Pisati za pametne ljude je zadovoljstvo...

Hehe, arvače, arvače... zato li se vozi motor? mašemo iz rusije!

Dobro je bilo, za drugi dan malo tvrđe i sa više iskušenja, ali ide i gura. Prva dva dana planirano smo potegli, sutra ćemo da vidimo šta Minsk ima da ponudi. Pozdrav svima .

Ne brini za Nagorno Karabah granicu. Neće biti bilo kakvog čekanja i ne kloni duhom - obavezno to da obiđeš, ako već nisi! Pozdrav iz Belorusije. Ovde su tolkinovske samo kiše

Stigli u Žešov, Poljska. Jak prvi dan, 820km, živi, zdravi, nenaspavani od jutros. Sada rešavamo redom... Hvala svima na ZAISTA puno pozitivne energije.

Tako je, Pajero... ovaj, ADV