Za mene najlepši deo Rostova je promenada pored Dona: Ljudi šetaju i uživaju. Dobra energija je svepristuna i ne možete a da se u tom okruženju ne osećate dobro: Don je tog dana bio naročito fotogeničan. Kao da se spremio za mene, plav i otmeno moćan: *** Penjem se nazad u grad. Centralna pijaca, trg ispred crkve koji je preživeo urbanističke promene 20. veka. Nekada su uglavnom svi trgovi velikih gradova ovako izgledali. Crkva u centru, a ispred nje gradska tržnica: Šta izabrati, šašljik (roštilj) ili hačapuri (gruzijsko nacionalno jelo, tako nedopadljivo mnogima, a mnogima, gde i sebe ubrajam, sjajno): HtR-ovci, šta mislite da sam izabrao? Rostovska tramvajska mreža nije previše razvijena. U odnosu na Volgograd, ona je naročito skromnih dimenzija. I tramvaji su ruske proizvodnje, prilično neudobni i rudimentarni u odnosu na čuvene češke "Katice": Rostov je grad kulture, zgrada baleta i opere je impozantnih dimenzija. Repertoar je prepun klasičnih dela: A scena Filharmonije ima zaista sjajnu ponudu, lepo bi bilo živeti u ovom gradu: Rostov noću, Boljšoja Sadovaja ulica, gradska kuća i administrativni centar rostovske regije: *** Posle celodnevne šetnje svetlim Rostovom vraćam se "kući". Te noći, posle sve ove svetlosti i radosti, nastaje tekst o Staljingradu...

Od parka Revolucije, do parka Maksima Gorkog na suprotnoj strani grada, može se stići ili glavnom ulicom (Boljšoja Sadovaja) ili zelenom ulicom-parkom, ulicom Puškina. Sinoć sam već šetao Boljšojom, lepa je, no u jesenje jutro park je, sa svim tim bojama oko žute i zelene, uvek bolji izbor: Rostov je grad spomenika, desetine ih ima, od pompeznih sovjetskih, do malih i intimnih. Triling velikana, Čehov, Puškin, Gorki: A gde bi bolje mesto za spomenik autoru "Tihog Dona" bilo, nego u Rostovu, pored Dona: Ima i sovjetskih, Lenjin je čak razumnih dimenzija ovde, umekšan street art-om: Naročito uspeli, za mene su mali intimni spomenici. Poput ovog, uličnom sviraču: Ili ovog (Knez Petar i njegova kneginja): Park Gorki, park star čitavih dve stotine godina (!), mesto je gde rado borave i stari i mladi. U isto vreme ljudi su šetali, održavao se sajam antikviteta i parkur street performans klinaca: Naravno da ovakav grad privlači putnike! Eto ima nas svih fela, sa različitih strana...

Vreme je da se vratimo na priču. Stali smo u Staljingradu, na polasku ka prelepom Rostovu-na-Donu. Rostov mi je čak malo van puta, no zar je uopšte moguće propustiti takav biser, kada čovek i motor prolaze svega stotinak kilometara od njega? Nije, naravno: Rostov i Don, suprotno od sivog! Posle tri dana provedena u Staljingradu, emotivna, lepa, teška, sve u isto vreme, vreme je da krenem ka Rostovu. Sivo jutro, zar Volgogradu uopšte priliči neko drugo vreme, prohladno pritom, pitam se da li sam previše drsko napravio ovako dugačku pauzu, da li će mi se ova samouverenost u jurnjavi sa zimom osvetiti? Iz Volgograda polazim naježen, u svakom pogledu. Kofer sam, iskoristivši pauzu, propisno popravio, do Beograda će izdržati, rekao bih da je čvršće vezan nego što je ikada bio, dobro je, jedna briga manje: Iako je izlazak iz Volgograda naporan i zakrčen, iako danas vozim lokalnim ruskim putevima (a ne tzv. "M" magistralama), pokazaće se da me čeka jedna od najlakših etapa putovanja. Nešto manje od pet stotina kilometara, po dobrom putu, sa malo policije i još manje saobraćaja, prolazi veoma brzo. Do Dona sam stigao a da se nisam još ni zagrejao. I tako, posle Urala i Volge, prelazim još jednu veliku evropsku reku: Zanimljivo, ali Don na ovom mestu neodoljivo podseća na Dunav ispod Fruške Gore. Talasast teren, gotovo jednak onim sremskim valovima kada od Rume stižete u Jazak, prelazi u breg, ispod koga teče velika i moćna reka. Mislim se, Bože, vreme ti je da požuriš kući, kada je i od podOnavlja počeo da ti se priviđa Srem! Dobro, de, idem. Još koji spomenik pored puta: I oko stotinak kilometara ispred Rostova izlazim na M-4 magistralu, koja od Moskve vodi sve do Rostova. Nije to baš evropski auto-put, ali nije ni daleko od istog: Pošto sam preskočio Don vreme se popravilo, stidljivo se pojavilo Sunce, temperatura ispred Rostova je već 19 celzijusovih stepeni! U takvim uslovima, po ovakvom putu, sto kilometara traje veoma kratko. *** Rostov je prelep grad parkova, svetlosti, spomenika, kulture, dobrih restorana, lepih i veselih ljudi. I pre svega grad na velikoj reci, na Donu! Ni mali, ni velik, nekako taman - u njemu živi tek nešto više od milion stanovnika. Nedeljno je jutro, sunčano i toplo. Ceo grad izašao je u svoje parkove (videćete već, centar grada je sa istočne i zapadne strane omeđen sa dva velika parka, a oni su su spojeni efektnom zelenom gradskom transverzalom - ulicom Puškina). Obilazak grada počinjem od "mog" parka - parka Revolucije, udaljenog svega nekoliko stotina metara od malog pansiona u kome sam smešten. Park Revolucije je u to jesenje nedeljno jutro pun i bučan: Pravi mali raj za decu: Zelena oaza, godi oku, smiruje i raduje: Ljubav ne poznaje godine, znamo to svi, ipak lepo ih je videti na klupi u ovo nedeljno jutro: A u jednom kutku parka, mesto je gde se formalizuju nove ljubavi. Ščastliva! Ispod parka nalazi se monumentalni post-sovjetski, pozorišni trg: Kažu mi lokalni stanovnici, šteta što nisi stigao ranije, fontane tek što su ispražnjene, ide zima, a Rostov je poznat po fontanama, lepši bi ti bio. Dobar je i ovakav, ništa tu još malo vode ne bi dodalo!

Hajde da se preko tvog posta zahvalim SVIMA, na zaista lepim rečima i velikoj podršci. Od srca hvala! Pisati dok voziš nije baš lako, pa kada vidiš da to ima smisla, lakše odvojiš vreme od ono malo sna na raspolaganju . A, da tebi ne ostanem dužan odgovore: 1. Grejači pomažu naravno. Ja imam poprilično, tj. da ne budem sad skroman - baš veliko iskustvo sa vožnjom u zimskim uslovima i mogu ti reći da 0C nikada nije problem, ni u jednom smislu, pa tako nije ni u smislu hladnoće na šakama. Štitnici ruku + grejači + kvailtetne turing rukavice obezbeđuju normalnu vožnju do bar -5C. 2. Moment ("kilo") ključ sam koristio zato što poštujem preporuke proizvođača i sve šrafove zatežem na propisane vrednosti sile. U ovom slučaju naročito su bili važni filter za ulje (veoma ga je lako pretegnuti, jer je sila zatezanja svega 12Nm), kao i čeljusti kočnica. A kad već nosim ključ, onda i sve ostalo zatežem na propisanu vrednost. Možda ova vrsta preciznosti u Srbiji nije previše popularna, ali je ja (između ostalog) smatram neobično važnom za pouzdan rad motora na ovakvom putu (kao i inače). 3. Za dijagnostiku koristim GS911, južnoafrički klon BMW dijagnostičkog računara. Osim što je neuporedivo jeftiniji i kompaktan, usuđujem se reći (jer sam gledao original dijagnostiku u akciji) da nema ništa što ne može da uradi, a neke stvari ima i kao bonus. Fenomenalna stvar, pisao sam već o tome u BMW temi. 4. Kardan radi kako i treba da radi (da ga ne ureknem ). Problem sa semeringom više ne postoji od kada je BMW promenio preporuku za količinu ulja u final drive-u (na 180ml, sa ranijih 220ml). Za luft u zadnjem točku još je mnoooogo rano, moj motor ima tek 79K km na satu. Znaš i sam da su ove mark3 mašine praktično tek od 50k km, pa sve do nekih 200k km, na vrhuncu svojih performansi. Naravno, ako se održavaju BAŠ kako treba, poštujući SVE preporuke fabrike, bez tipično srpske filozofije. 5. Koristim samo wifi. Ima ga na svakom koraku, a uvek je besplatan. Kada ga nema, taman se odmorim od Interneta. pz.

A evo zašto i opisi kasne! Kiev sa mog prozora: Ovaj grad lako proguta čoveka!

Dok ne stignu opisi, evo malo atmosfere iz vožnje. Od Volgograda ka Rostovu-na-Donu: PS: taj dan na muzičkom meniju je bio "Haustor"

Da, naravno - "Otadžnina" je ime spomenika, piše u tekstu i u mislima ja razgovaram sa statuom. Mada, Urban Cruiser je već dao uputstvo za čitanje, kada je bilo potrebno ... No, da se vratimo na temu - u međuvremenu sam opet pojačano vozio i lepo odmakao: Posetio sam dva nova bisera, gradove Rostov na Donu i Harkov. Dakle, prešao sam Don, prelepu reku toliko nalik na Dunav, prešao u Ukrajinu, vratio još jedan sat (pretposlednji!) i polako se približavam kući, još svega oko 2500km! Vidi se i da sam ipak istrajao na originalnoj "severnoj" ruti, razmišljao sam da okrenem na Odesu, da bežim južno da me ne zakači zima, ali odlučio sam da se pouzdam u staru maksimu "Audaces fortuna iuvat" (ako dobro spelujem iz glave,a dobro je). Opisi će sačekati dan-dva, dok se mnogo vozi, a noću upoznaju novi gradovi, nema vremena za pisanje. A utisci su jaki, sve lepši od lepšeg, u svakom mestu bih mogao da se zadržim bar po pet dana i da ne ponovim ni jedan sekund! Sutra vozim u Kiev, KIV kako ga zovu Ukrajinci. Na redu je dakle Dnjepar!

Nema potrebe za bilo kakvim izvinjenjima. Ovo su duboke moralne dileme, a dileme ne bi bile dileme da je stvar dovoljno posmatrati iz samo jednog ugla. Kulturna rasprava je uvek veoma dobrodošla, jer definitivne istine ne postoje.

Glavni memorijalni centar koji podseća na staljingradsku bitku nalazi se na gradskoj periferiji. Mamaev Kurgan, dobio ime po grobnici velikog tatarskog kana (Kurgan=Grob), verovatno je najdramatičniji memorijalni kompleks koji sam u svom životu posetio. Smešten na brdu, natkriljuje grad. Centralni spomenik, poznat kao "Otadžbina zove", dominira kompleksom u svakom pogledu: Iz podnožja penjete se praćeni nizom spomenika, sračunati da zamisle, svaki nosi svoju simboliku, neki su tipično sovjetski pompezni, a neki veoma uspeli: I onda, da bi stigli pod noge Otadžbine, spiralnom rampom prolazite kroz memorijalni kompleks u kome se nalaze ispisana imena stradalih branilaca grada. Ruska vojska i danas, svakoga trenutka u godini (!), drži mrtvu stražu, a večni plamen gori u znak sećanja: Na tom mestu, koliko god nekome sada zvuči patetično, bilo je jače od mene, morao sam da se naklonim, da pogazim gordost, savijem leđa i pognem glavu u znak poniznosti i poštovanja pred tragedijom, pred kostima, lobanjama i vilicama u zemlji. Mislim da nikada ranije nisam osetio takvu potrebu, ovde eto jesam. Iz paviljona izađete potreseni, gledao sam starijeg čoveka koji je fotografisao i sve vreme plakao. Nekome smešno, ja sam veoma razumeo. Otadžbino, da li je moralo baš tako, gledam je u oči i u mislima pitam? Okamenjena bol, ponekad i skulptura ume da govori: Dok se penjete, prigodno i nekako pristojno, pored staze nalaze se table koje sećaju na heroje, samo ime, prezime i čin, na mnogima od njih je i danas sveže cveće: Otadžbino, mnogo je to žrtava, skupo je, zar ne misliš i ti, pitam je dok nedostojan pokušavam da joj dotaknem skute? Ona gleda na grad, nema, okamenjena i neosetljiva, baš kao Hitler i Staljin koji su sve te ljude poslali u smrt: I danas je teško preživeti Staljingrad. Mnogo je to tragedije po kvadratnom metru. Previše. *** I baš tog dana u gradu je velika frtutma. Premijera, ruski film "Staljingrad". Na kraju baš sve postane novac...

Spomenici su mesta gde se susreću grad ispod i grad na površini zemlje. Posebno oni koji, gotovo na svakom uglu, obeležavaju masovne grobnice: (U ovoj poslednjoj sahranjeno je više od 110.000 ljudi!) Večna vatra u pročelju Trga palih baraca, tj. u samom centru Volgograda, gori u čast stradalih. Lepo je videti sveže cveće, da savremenici, zabavljeni svojom mukom, nisu zaboravili, da sećanje traje: Aleja heroja vodi ka Volgi i spomeniku palim braniteljima: Dom Pavlova, na Lenjinovom trgu, mesto je prave, autentične herojske priče, ništa manje jezive i zadivljujuće od podviga srpskog majora Gavrilovića pri odbrani Beograda na početku I sv. rata. Mesto je to gde morate da se poklonite junaštvu, svrsishodnom ili ne, danas više nije važno, plemenitost se pokaže kod onih koji je u sebi nose u takvim trenucima, na nama je da ne zaboravimo: Centralni gradski muzej koji čuva artafekte iz staljingradske bitke, muzej "Panorama", izgrađen je iznad Volge na lepom i zasluženo reprezentativnom mestu. Ispred muzeja, na otvorenom, zainteresovani posetilac može pogledati izložbu autentičnog naoružanja iz vremena bitke: Takođe ispred muzeja, rekao bih izuzetno uspelo i upečatljivo, kao nemi svedeok zamrznut u vremenu ostavljena je i jedna zgrada, ni po čemu posebna, samo tipična, u stanju u kakvom je sačekala kraj opsade grada: I opet mi, dok fotografišem, u ušima riču topovi iz prošlog vremena, a smrt svojim hladnim zadahom vonja iz zemlje. Baš kao kada mladi i neoprezni Frodo na svoju ruku stavi Prsten, tako i ja samim pogledom u ove avete prošlosti tonem u svet utvara i tek jakim naporom volje se otržem.

Volgograd, grad heroj Ako postoji grad na ovoj našoj planeti koji sa pravom nosi epitet iz naslova, onda je to Volgograd. Ili Staljingrad, kako vam drago da ga zovete, ni njegovi stanovnici nisu baš načisto sa tom dilemom, mada je grad najduže u svojoj istoriji nosio ime "Caričin". Trenutno, Bože ima li komplikovanije države od ove i ovakve post-sovjetske Rusije, tri stotine i pedeset dana u godini grad se zove Volgograd, o preostalih šest zvanično ime je Staljingrad. Pa ti računaj stranče, od datuma zavisi u koje mesto si prijehao! Grad na površini zemlje sivo je i učmalo, prašnjavo, prljavo i skoro depresivno mesto. Tipično sovjetski industrijski gigant, koji je svoju industriju izgubio kao Aralsk more, ništa manje iznenada niti definitivno, sve te glomazne fabrike proizvodile su ono što u novom vremenu više niko nije želeo da kupi, dvadeset i pet godina posle divlje ruske tranzicije još uvek tumara i traži svoj identitet. Ljudi osećaju da im je neko nešto zakinuo, da im bolji život pripada, a ovaj nikako da stigne, nikako da im ga neko obezbedi, ne razumeju da se to nikada neće desiti, da moraju sami. Sve je sivo, od fasada do izraza lica. Grad na površini zemlje mesto je loše infrastrukture, defektnih ulica, loše projektovanih transverzala i jedinstveno začuđujućeg urbanog (ne)plana. Iz istorijskih razloga grad se razvio u dužinu, čitavih osamdeset kilometara (!), verujem da ne postoji još neki toliko dugačak grad a da je ovako mali kao Volgograd (jedva milion stanovnika). Ipak, grad na površini ima svoje momente, doći ćete do njih ako ste spremni da ga razumete, potisnete sivilo i potražite tu i tamo po neki biser! Centralni gradski trg, Trg palih boraca, tipično je sovjetski monumentalan. Na zapadnom kraju nalazi se mali biser, spomenik Alksandru Nevskom ispred Drama teatra. Koliko samo odudara od zgrade pošte i okolnih građevina: Zgrada glavne železničke stanice zaštićen je arhitektonski spomenik: Starom protivpožarnom kulom iz 19. veka, nedavnim renoviranjem vraćenom u originalni oblik, stanovnici grada se ponose (zbog činjenice da dokazuje organizovanu protivpožarnu zaštitu još pre gotovo 200 godina): Grad ima impresivnu tramvajsku mrežu, koja ove godine slavi u svetskim okvirima respektabilnih 100 godina postojanja. Centralnim gradskim jezgrom tramvaj vozi podzemno, poput lakog metroa. Vozila su čista, širokotračna (dakle, komforna i sa dovoljno mesta u kolima), ima ih i starih i novih, a prevoz je tačan i veoma jeftin (karta košta oko 40 dinara): Jedna od zgrada univerziteta, pedagoški fakultet: Grad ima dva fudbalska kluba, Rotor i Dinamo, prvi je veći i poznatiji, drugi je lokalni, u "mom" kraju: Postoje moderni šoping molovi, nekoliko, najveći je "Evropa", na samoj obali Volge: Udenuo se tu i jedan jak srpski brend: Verovatno najlepši deo grada na površini zemlje predstavlja šetalište iznad Volge. Lepo uređen park i promenada, monumentalnim stepeništem koje neodoljivo podseća na čuveno Ezenštajnovo stepenište u Odesi, vodi putnika namernika do jednog od najvećih svetskih rečnih pristaništa (Volgograđani kažu i najvećeg!): *** Dok se pogled gubi u širinama moćne Volge, svih njenih tokova, postajete bolno svesni gledajući tu nikada osvojenu obalu da u ovom gradu, paralelno i ništa manje opipljivo, postoji još jedno mesto. Postoji, jeziv i neugašen, grad ispod zemlje. Kosti više od milion i pet stotina hiljada ljudi razbacane su svuda ispod tla koje gazite. Na mestu gde se danas nalazi klupa, ulica, semafor, ćošak gde možda upravo jedete jeftini fast food ručak, stao je onomad neki život. Prestao da postoji, u prah se raspršili nečiji snovi, ljubav ostala u večitoj zebnji, da nikada ne dočeka povratak, nada ugašena. Usne stisnute u finalnom bolu, krvavi i blatnjavi prsti grčevito miluju dragu fotogafiju, u mislima ili zaista, dok je samrtni ropac uzimao dušu baš ovde gde sada stoji prelepa devojka, držeći se za ruke sa svojim mladićem, još dečakom. Drveće raste iz zemlje gde je svaka stopa natopljena krvlju, suve i neosvećene ovde nema. Ptice ne pevaju, još uvek uplašene rikom topova u svojoj DNK prenose minut ćutanja. Gledate sivu sadašnjost, šetate, a čujete smrt iz dubina i prošlosti kako urla. Trudite se da ne slušate, pravite se cinični, a ipak to je sve što čujete. Smrt i bol riču. Milion i pet stotina hiljada ljudi nestalih za svega nekoliko meseci. Milion i pet stotina hiljada duša. Neko je napadao, a neko se branio. Jednako mi kukaju iz ove ilovače. I čujem ih sve.

Baš je lepo videti ovako brojnu BJB vožnju. Lep provod svima želim!

No, nemam vremena za čekanje, treba stići do Volgograda. Pakujem stvari i ubrzo sam spreman da krenem. Prilazi mi stariji čovek i počinje da ćaska o motorima. Vidim da se odlično razume u problematiku, dalji razgovor otkriva da je dugo vozio moto-kros (priča mi o stazama u okolini, imaju 3 dobre kros staze). Zanima ga moj motor, dugo ga gleda, ja i pored toga što praktično trošim vreme od vožnje nisam nervozan, uživam u razgovoru. Na kraju, razume se, poziranje: Krećem! Najpre prelazim i drugi astrahanski kanal: Kratko probijanje kroz gradsku vrevu, mada je glavni saobraćajni špic već odavno završen, prednost kasnog starta, i odmah prelazim Volgu, tj. dva njena rukavca, svega nekoliko kilometara pre početka delte: Temperatura je savršena za vožnju, oko 15 stepeni Celzijusa, oblačno, nema Sunca da mi smeta. Put je dobar i suv, kilometraža za te uslove mala (manje od 500 kilometara). Sveukupno smeši mi se jedna od najlakših etapa celog putovanja! Sve vreme vozim paralalno sa Volgom, tj. njenim zapadnim rukavcima. Stajem da upijem atmosferu: Pogledajte samo tu reku! Ovo je zapadna polovina samo jednog od rukavaca. Peščane plaže i sprudovi na sve strane: Volga me je impresionirala, zaista. Pogledajte atmosferu i komentar, o Volgi, druženju, ruskim putevima: I lagano, bez bilo kakvih problema, brzo i zaista lako, stižem do Volgograda (Staljingrad). Poznat je kao grad čudne topologije, izuzetno dugačak (preko 80km!) i ušoren, loših i prašnjavih ulica, na obali Volge i izuzetno strateški bitnog kanala Don-Volga, kojim je Kaspijsko more povezano sa Crnim morem i samim tim sa svetskim okeanima. Volgograd je grad heroj, poprište najkrvavije bitke u istoriji čovečanstva, grad žrtvovanja, ponosa, pamćenja, tvrdoglavosti i bezumlja. Pročitajte poruku na ovoj tabli! Potresno i tačno. Zaista, stupam na zemlju gde je svaka stopa natopljena krvlju. Ako je neko mesto sveto, ako je neki grad opomena, ondo je to ovo mesto i ovaj grad u koji sada ulazim. Imam neku čudnu tremu, strahopoštovanje, veoma sam svestan gde sam. Nailazim na loše ulice i sjajan volgogradski tramvaj, sve mi to pomaže da se vratim u realnost: U Volgogradu sam već tri dana. Velik, siv, prljav, još uvek prkosan i potresan grad. Njega opisati zahteva više vremena i koncentracije. Sve u ovom gradu to zaslužuje. A do budućeg opisa, sećam se i još uvek gledam u Volgu. Pozdrav od vašeg putopisca:

Astrahan, mesto kome dugujem još jedan dan Još prethodne večeri Astrahan mi se svideo. Živo, dobro osvetljeno mesto, ima dosta ljudi na ulici i dobru ponudu lepih kafića i restorana. Osim Volge, ima i dva velika kanala koji vijugaju kroz grad, vode dakle ima na sve strane, dovoljno i za najzahtevnije ljubitelje gradskih vodotokova. Svanulo je jutro, čeka me put do Volgograda, u Astrahanu sam planirao da provedem samo jedno veče. Grad me privlači svojom energijom, pa činim ono što sam retko činio na ovom putovanju - odlažem start etape za iza podneva i odlazim u grad! Centar Astrahana je lepo sređena pešačka zona, kojom dominira astrhanski kremlj, dvorac iz 16. veka (ako se ovako iz glave ne varam, a ne varam se). Upečatljiv, nekako otmen, trenutno je u renoviranju unutrašnjosti. Na zapadnom ulazu u dvorac je velika pravoslavna katedrala, koja dominira pogledom. Sa severne strane kremaljskih zidina nalazi se dobro održavan park, u njemu sam sinoć prvi put posle mnogo dana video ljude koji šetaju svoje pse, znak poznatog života za mene. Park je izgrađen oko Lenjinovog trga, za Rusiju skromnog po dimenzijama, kojim dominira veliki spomenik Vladimiru Iljiču: Dvestotinak metara na sever, ako prošetate Admiraltejskujom ulicom, doći ćete do Kanala 1. maja, jednog od dva velika plovna gradska kanala. Oko kanala nalaze se parkovi i šetališta, kao i jedno lepo jezero. Ceo kraj naročito efektno izgleda uveče, uz prvoklasno dekorativno osvetljenje. Na jezeru, original i kopije: Naravno, glavna atrakcija, žila kucavica i ekonomska uzdanica Astrahana je najveća evropska reka, Volga. Astrahan je poslednji grad na dugačkom, veoma dugačkom toku Volge. Praktično na samom izlasku iz grada Volga ulazi u svoju deltu, nepregledno vodeno prostranstvo kojim se sva ona sibirska voda sliva u kaspijsko more. Delta je, kao i svaka delta izrazito velikih reka gotovo neprohodna, mada bi lepo bilo provesti ovde nekoliko dana i istražiti je čamcem! Od Kanala prvog maja i pešačkog mosta rusko-azerbejdžanskog prijateljstva, efektno uređena aleja vodi na terasu iznad Volge, na kojoj je izgrađen spomenik Petru Velikom. Moćna Volga, koja još od Volgograda (dakle, više od 500km od ovog mesta) nema jedan tok, više je to splet raznih vodotokova, rukavaca, reka, sve liči na Amazon i nepregledno vodeno prostranstvo, dakle čitav je to rečni sistem, na tom mestu uliva strahopoštovanje. A opet, za lokalne stanovnike, Volga je samo izvor zabave i ponekad možda zarade. Naravno, mi ljudi smo jako fleksibilna biće, na sve se brzo i potpuno naviknemo, zato valjda i vladamo planetom. Oni ne dele moje ushićenje, ber ne dok se štap ne povije, ili struna zategne: Astrahan je grad koji zaslužuje da putnik u njemu ostane duže od jedne večeri. Ima sve i iznad svega je prijatno mesto, sa dobrom atmosferom i privlačnim ljudima. I baš kao što sam pre godinu dana, setno zbog kratkog boravka gledao predivni Erzurum i njegov Palendoken, obećavši sebi da ću se još jednom vratiti i ostati duže (na ovom putovanju to obećanje sam i ispunio!), sada se u sebi zaričem da ću u Astrahan doći ponovo. Neki grad ti se svidi na prvu loptu, eto to je.

Uspeo sam da me iznenadi rupa na kazaškom putu ... Postoji razlog zašto baš niko od putnika na duge staze ne nosi zadnji kofer, naravno. Ja to znam, ali mi i odgovara da imam nešto vodonepropusno i dostupno za 2 sekunde. Drugim rečima, svesno sam prihvatio rizik i nije me mnogo zapanjilo. Inače, ovi što me dobro znaju, znaju i da sam mesec dana pre puta, tokom testiranja opreme i treninga, oko Homolja polomio nosač za taj isti kofer. Nosač sam onda odlično sredio i učvrstio, toliko dobro da sada nije on popustio - popustio je sam kofer...

Potpuno se slažem, ne treba ovo temu opterećivati sa spiskovima. Čak mislim da spisak nije ni potreban jer na vreme ćemo objaviti kada Stanimir dolazi pa ko želi neka se pojavi. U svakom slučaju, ko hoće novu temu da otvori može, ja nisam vičan tome, hahaha. Planiram da u Srbiju stignem u subotu ili nedelju, sledećeg vikenda. To je plan, za sada jako dobro ispunjavam planove, ali videćemo šta Bogovi putovanja još imaju spremljeno za mene. Iskreno, još ne razmišljam o tom dolasku, želim da uživam u svakom preostalom mestu i kilometru. Dodatno, suviše dobro znam da je najviše koncentracije potrebno na kraju. Postoji zamor opreme i zamor vozača, sada treba biti najpažljiviji! Javljaću se, kao i do sada, na vreme.

Od Atiroja do Astrahana, izlazim iz Kazahstana i odmah uranjam u Rusiju Jutro, a vreme u Atiroju još lepše. Gotovo deset Celzijusa! I kao što rekoh, gde god se pojavim ljudi žele da se fotografišu, ovaj odozdo mi je čuvao i pazio motor preko noći: Kazahstan naravno, baš kao i do sada, ništa ne daje lako! Pre nego me pusti, poslednjih tri stotine kilometara do granice sa Rusijom predstavlja deonicu prilično lošeg puta. Sa polomljenim koferom, baš dosadno i umarajuće: Zapadni deo zemlje prebogat je naftom. Bušotine i eksploataciona polja ovde imaju praktično svi veliki svetski igrači (to je ujedno i razlog zašto je Atiroj, budući prepun "ex-pat"-a koji rade u naftnoj industriji, uz Almati i Astanu ujedno i daleko najskuplji grad u zemlji). Deluje prozaično, ali ovakva polja plaćaju baš sve u ovoj zemlji: Ironična je činjenica da je taj naftni zapad ujedno i najsiromašniji deo Kazahstana, sa očajnom saobraćajnom infrastrukturom. A opet, vožnja stepom i pustinjom je prelepa i uživam - put sa donje fotogafije, glavni magistralni ka Rusiji (!), jedan je od boljih na zapadu, setite se samo onih "puteva" od Aktaua kada sam dolazio: Malo poziranja, prigodno je, uskoro završavam najdužu i najtežu fazu putovanja, deset je stepeni i uživam kao gušter na Suncu: Pogledajte ovaj video, pogledajte kako izgleda i zvuči stepa. Vetar sa snimka, od koga se ne čuje skoro ništa drugo, pratio me je uglavnom kroz ceo Kazahstan. Skoro da nisam vozio, a da nisam vozio u nagibu, duva uvek . Stepa koja se meša sa pustinjom, kamile i put, morao sam da još jednom zastanem: Pred granicu sa Rusijom počinje "vodeno prostranstvo". Prve reke najavljuju blizinu Volge: Iz Kazahstana izlazim bez dodatnih problema. Procedura na obe granice trajala je tačno 1h, a to je za ove prostore potpuno ekspresno. Na istoj toj granici, prelazeći most, vratio sam još jednu vremensku zonu. U Rusiju ulazim u isto ono vreme u koje sam prišao granici sa kazahstanske strane. Poklonjen sat mi uvek godi. Fotografija kazaškog graničnog prelaza, nastala krišom: I prvi metri majke Rusije, kolona odozdo ne važi za motore : Na ovom mestu bi jedan moj čest saputnik, prisutan ovde, jetko rekao: "ti i tvoje prečice"... Odlučujem da do Astrahana uštedim oko 50 kilometara idući spletom lokalnih puteva, umesto magistralom. Iza Krasnog Jara zamalo mi se plan obija o glavu, nailazim na pontonski most preko Buzana, velike reke veličine Tise pred ušće u Dunav (!). Prelazak mosta se plaća, a ja nemam rublje. Najpre me ne puštaju, a onda na gunđanje Rusa u koloni iza, marljiva teta iz naplatne kućice teatralno gleda na drugu stranu i pokretom ruke pušta me preko: Dobra je fora ovako završiti etapu, svidelo mi se... *** U Astrahan, grad veličine 500.000 stanovnika koji je, pokazaće se, jedno jako prijatno i lepo mesto, dolazim predveče. Krećem da proslavim završetak velike i zaista najteže etape putovanja - Kazahstan je trajao i trajao, čitavih dvadeset i tri dana i osam hiljada, na momente veoma teških, kilometara. Malo sam setan, ništa zato, Astrahan mi brzo zaokuplja pažnju. Prelep grad na Volgi, pun kanala, parkova i vodotokova, sa velikim zamkom (Kremlj) u centru: Prija mi šetnja ulicom. Rusija je deo civilizacije na koju smo navikli. Ljudi rade poznate stvari: šetaju pse, džogiraju parkom, izlaze u kafiće. I voze velike motore, svakom svoja veličina: Večeras mi poznato prija. Ene ga, čak je i pokojni Hajdar azerbejdžanski tu, u bronzi nazočan. Platio za jednu ćupriju, pa dobio spomenik, lako je to i nama na tašmajdanu moglo da se desi: *** Odlazim u "Pirate bar", na šaurmu i čašu piva. I ne stigoh ni da pomislim kako je piti pivo sam bezveze, eto ga prilazi mladi Kazak. Primetili smo da ste sami i da ste stranac, kaže mi, pa smo moja devojka i ja želeli da vas pitamo hoćete li da sednete sa nama. Hoću, zašto neću, mladi ste ali društvo uvek prija. A i volim, ne kažam mu to osim pogledom, te miksane veze, Svetlana je već vidim preko ramena Ruskinja, baš ste mi takvi simpatični. I krenuli smo redom, vrte glavom impresionirani pričom odakle dolazim i kakve im sve utiske o tim dalekim mestima donosim. Renat je rodom iz Almatija, živi i radi u Astrahanu ceo svoj mladi život. Drago mu je što mi se Almatio toliko svideo. Pričam im dugo o Srbiji, već posle treće rečenice žele da dođu. U januaru imaju odmor. Ako, dođite, bićete mi i vi gosti, šta fali, volim kada ljudi dolaze i kada na beogradskoj ulici čujem razne jezike. Jedino im smete, kaže Renat žučno, a Svetlana potvrđuje, što svi na svetu misle kako Rusi mnogo piju. Priznajem, grešan sam i ja, smatramo brate svi, ne vidim doduše da si ti Rus, ali hajde kada se tako osećaš, smatramo da mnogo pijete. Kažu oboje u glas, sve se prepliću, nije istina, čista izmišljotina i neopravdano loš imidž. Ja ih pitam, pa koji još narod na svetu ima pivo od 9% alkohola kao vi Baltiku, dobro, imamo, ali ne i ne, ne pijemo mnogo, izađosmo na pravdi Boga na loš glas. I ubediše me. Minut pre nego što su naručili bokal votke, koja se pije u brzom ritmu, iz povećih čaša na eks (miksano sa đusom iz druge čaše). Red je vele, ruski običaj, da se popije za dobrodošlicu i ščastlivoga puti (srećan put). I krenem ja tako da ne pijem mnogo sa njima. Sećam se da su me ispratili do hotela i da me je ujutro mnogo bolela glava...

Sa pričom smo stali u Uralsku, zaledila se i ona valjda od sve one hladnoće. Vreme je da nastavimo: Od Uralska planiram da u Rusiju uđem "južnom rutom", tako sam nazvao prilaz od Astrahana. Ideja mi je da pobegnem galopirajućoj zimi odlaskom na jug i približavanjem Kaspijskom moru. Već jutro u Uralsku sarađuje! I dalje je hladno, no ipak je već prijatnih tri stepena Celzijusa. Grad je evropski, vidi se da je vreme prosperiteta ovde bilo krajem 19. veka i predstavlja neku čudnu mešavinu Zemuna i sovjetskog provincijskog grada: Krećem ka Atiroju, direktno na jug: Put je dobar, uskoro se čak i razvedrava a temperatura se penje još koji stepen (na 7C!): Plan dakle počinje da uspeva! Gde god da stanem, makar i na trenutak, i dalje sam atrakcija. Umesto svih onih horor priča o problemima i drumskim pljačkašima u Kazahstanu, nailazio sam svuda samo na ljubaznost i poneki zadivljeni pogled. Kazaci su nomadski narod i još uvek im oči zacakle, a pogled se napuni divljenjem kada čuju u kojim sam sve daljinama bio. Meni je, lenjivcu, već dosadilo da pričam jedno te isto, pa često skraćujem i smanjujem i tako im kvarim priču koju će pričati poznanicima kao malo bekstvo od monotone svakodnevnice. Priču o strancu na velikom motociklu koga su sreli na putu i kako su se družili sa njim: Redovna pojava u stepi, ako nisu ovce, onda su krave, ako nisu krave, eto ih kamile. A ako nisu kamile, nailaze slobodni konji. Ko je da je, uvek ima prvenstvo prolaza: Na sledećem stajanju primetio me je pored puta. Galopirao je na svojoj kamili preko kilometar da bi malo popričali. Obojici nam je valjda bilo dosadno, njemu više nego meni, on je ovde svaki dan: Stepa, samo put, samoća i veliko prostranstvo: Bliži se Atiroj i Kaspi, približava se dakle Ural (reka), eno je u daljini. Predeo je bogatiji životom: I onda, samo da pokvari savršen dan, ni trideset kilometara pre Atiroja lomim zadnji kofer. Pokušavam na putu da improvizujem neku vezu, samo da se dovučem do cilja: U Atiroj stižem nervozan i neraspoložen, no ipak dovoljno rano da se dobro odmorim za poslednju deonicu Kazahstana. Punih dvadeset i tri dana sam proveo u ovoj ogromnoj državi veličine zapadne Evrope, prokrstario je uzduž i popreko. Neću reći da sam je potpuno upoznao, ni jednu zemlju ne možeš upoznati do kraja - čitav život je tu malo, no počeo sam da je razumem. I eto ga ponovo, sa iznenađenjem otkrivam, žao mi je što sutra odlazim...

Klinci, mašem!

Uglavnom je sve ok. Plan sa južnom rutom za sada uspeva, uglavnom je između 7 i 12C, što mi deluje kao pravo leto. Verovao sam da će biti tako, svako more je stabilizujući klimatski faktor i ne dozvoljava klimi da previše osciluje. Vozim svaki dan jake kilometraže i tako već nekoliko dana, još danas forsiram pa onda 2 dana odmora. Moram malo da pritisnem i da iskoristim ovo lepo vreme. Jedini problem je što sam pre neki dan odvalio zadnji kofer . Po treći put u životu, dfinitivno ti koferi nisu za moj stil vožnje. Puno je kilometara prošlo i bilo je loših puteva, pa se to polako vidi na opremi. Motor se za sada fenomenalno drži (da ga ne ureknem!). Dodatni problem, ako se tako može nazvati , je što sam sinoć učestvovao u nekom kafiću u ruskom običaju čašćavanja gosta. A od tog običaja jutros mnogo boli glava *** Javlja mi se Helge mejlom pre neki dan. Stigli su do Oša, Kirgistan, i onda je njegov BMW otkazao. Najpre je počelo kao curenje iz menjača, ispostavilo se da je otišla jedna brzina. Još istog dana su ostavili motore u Ošu, seli na avion i odleteli kući. Dešava se i najiskusnijima. Ova putovanja su kao usponi na velike planine - moraš da znaš kada je vreme da odustaneš. Na silu ne ide. Nastavljaju u junu sledeće godine. *** Sinoć sam izašao iz Kazahstana posle 23 dana, vratio još jednu časovni zonu i time završio treću fazu putovanja. Do sada sam prešao 15.600km, za tačno 50 dana. Ostaje još poslednja četvrta faza i povratak kući! Volgu, daleko najveću evropsku reku u svakom pogledu, prelazim već danas!

Ulazak u Evropu:

O, danas je bio težak dan! Delimično iznenađujuće. U planu je bila deonica od 480km, od Aktoba do Uralska, od kojih je svega 40 kilometara bilo lošeg puta. Dodatno, bio sam potpuno odmoran, napunjenih baterija. Opravdana je dakle bila nada da će ovo biti, ako ne sasvim prijatan, ono bar rutinski dan. Jedna od dobrih posledica ove zimoće koja me juri je činjenica da je usled niske temperature pre 10h previše rizično voziti. Dakle, već nekoliko dana mogu malo duže da spavam! Danas mi to prija, sinoć sam sa mojim novim drugom Amerikancem Brenanom zanoćio... No, posao je posao - tačno u 10h spremni smo obojica za polazak. On ka Almatiju, putem kojim sam ja pre petnaestak dana prošao i koji sam mu, na njegovu radost i ushićenje, sinoć do detalja opisao, a ja ka Uralsku. Znamo se samo jedno veče, a već nam je krivo što se rastajemo. Naročito njemu, mislim da mu je veoma godilo društvo, pogotovo društvo koje mu premošćava veliku jezičku barijeru (ljudi koji ne čitaju ćirilicu osećaju se prilično izgubljeno u ovim krajevima). Ovi rastanci su postali učestali, ne sviđa mi se to, sav se raspekmezim, mislim se i fotografišem Brenana: Nisam čestito ni izašao iz Aktobea, već ne sluti na dobro. Danas je izuzetno hladno: A onda počinje da pada nešto između ledene kiše i susnežice. Ubrzo posle Aktobea nailazim na prvu deonicu od oko 25km lošeg kolovoza: Ovu deonicu mi je Amerikanac sinoć opisao, mentalno sam spreman za nju. Znam da je kratka i da, samim tim, mogu da vozim sporo i oprezno. Podloga nije tako loša, sve vreme je dovoljno čvrsta, mada je naravno i veoma klizava. Težak sam, imam putne gume koje su na samom kraju životnog veka, no jedini pravi problem predstavlja temperatura. Dovoljno je da nastavi da pada, možda samo još koji stepen, iz grada sam startovao na 2C, pa da podloga počne da ledi. A onda ću imati ozbiljan problem! Ipak, ostaje iznad nule, a ja ubrzo izlazim na novi, savršen asfalt: Sledećih 150 kilometara vozim veoma brzo. Temperatura je skočila na 3C, to je sada veliko kao kuća. Čak je i susnežica prestala i put se malo prosučio! No, posledično usled niske temeprature i brze vožnje, trošim neplanirano mnogo goriva. Poslednjih osamdesetak kilometara pred pumpu morao sam da vozim konstantnim tempom od 90kmh. Po hladnoći ovako spora i monotona vožnja prosto ubija! Na pumpu u Žimpitiju stižem taman na poslednjim kapima: I taman kada sam pomislio da ću preostalih 140 kilometara do Uralska pojesti umesto ručka, bez obzira na nisku temperaturu i ledenu kišu koja ponovo sve jače i jače pada, nailazi deonica od oko dvadesetak kilometara bez puta (sve su to obilaznice oko dela puta u izgradnji). Ovoga puta je ne očekujem, uvek je teže kada niste mentalno pripremljeni za napor. Kao za inat, deonica je neuporedivo tehnički teža od prethodne: Na momente je cela širina "puta" bila pod vodom, dva puta skoro do cilindara (!), u tim trenucima morate oštrim gasom, a to je na ovoj temperaturi, sa ovim gumama i sa ovako teškim motorom skoro lutrija. Pretekoh nekako. Nije bilo zabavno... I tako, musav i umoran, pređoh Ural i posle 46 dana putovanja Azijom, vratih se u našu zelenu Evropu: Obelisk, na granici kontinenata, pokazuje: zapadno je Evropa, istočno je Azija! Sutra ekspresno vozim 520 kilometara direktno na jug, ka Kaspijskom moru i još jednom transkontinentalnom gradu (Atiroj). Nadam se, iskreno očekujem, da će tamo biti iznad pet stepeni celzijusa, a želim intimno bar oko deset. *** Znate li onu scenu iz originalnog "Rata zvezda" (Epizoda IV: Star wars), kada se Han Solo na kraju filma vraća, uništava TIE fajtere koji su Luku za petama i ovome omogućava da (uz Obi Vanovu pomoć, naravno!) blastira i uništi Zvezdu smrti? Sećate se kako Zvezda eksplodira, a oni (dok mi u glas navijamo!) beže i upinju se ispred tog haosa i destrukcije, za dlaku se na kraju izvukavši iz vatrene lopte? Ovih dve hiljade kilometara severnom rutom od Astane bilo je veoma hladno i naporno. Ponekad se osećam kao da bežim od zime, koja mi diše za vrat i obuhvata me sa svih strana, baš kao eksplozija Zvezde smrti moje heroje iz detinjstva. Večeras mi deluje da sam, poput njih, uspeo i danas za dlaku pobegao! Doduše, nije bilo dramatično baš kao u filmu. Jer, kakav sam ja Han Solo, takva je i ova sibirska zima Zvezda smrti. Hoće se reći, i jedno i drugo smo amateri za eksajtment Džordža Lukasa!

Sinoć, parkirajući svoj motor na čuvan parking iza najjefitnijeg hotela u Aktobeu, primećujem da se ispod cirade šćućurio još jedan, kako bi stariji Rusi i ostali ovde rekli, motocikljet. Poznat oblik, širok donji trap kao u kakve sremske matruške, to može biti samo još jedan BMW, bokser motor ga odaje pa neka ga je sto puta blaženi vlasnik sakrio, za trenirano oko i nije neki rebus. No tada, budući da sam bio preumoran, ne pridajem previše pažnje prizoru. Za mene u tom trenutku postoje samo Internet (tj. Violeta), tuš i krevet. Tim redosledom, možda se još samo večera udene negde (od kako me je Verner zarazio da potpaljujem slobodno moju malu pećku u kupatilu svakog hotela, pa i onog sa detektorima dima, lepo i toplo večeram skoro svako veče!). Ujutro, servisirajući svoje junačko prevozno sredstvo, podsetim se prizora, na kraju krajeva gledam pravo u isti, hoće oči da mi izbije: Krenem da se raspitujem na mom ruskom (a taj poduhvat ume da potraje!) kod čuvara parkinga. Kaže, mu pusti, neki Amerikanac pre desetak dana parkirao ovde, ostavio nam šaku tengi i rekao čuvajte, moram nazad u Evropu, valjda se vraća. Sedim danas u foajeu prevelikog ex-sovjetskog hotela, koristim wi-fi, šaljem fotografije na Forum i generalno lenčarim i odmaram, kada eno ga iz pozadine nastupa nepogrešivo prepoznatljiv akcenat. Bučan i razvučen, kako valjda samo Amerikanac može da govori. Velik čovek, onako fizički. Ne stigoh ni da se osmehnem u znak pozdrava, već je kraj mene - kaže, onaj motor je sigurno tvoj, pitao sam se kada ćemo se upoznati, trajalo je kraće no što sam mislio. Sve to sa širokim, neposrednim osmehom i dobrodušnim izrazom lica, kako valjda opet samo Amerikanac, sve u isto vreme, može da izgleda. I tako, upoznam danas još jednog zanimljivog tipa - Brenona Dejtsa, profesionalnog kuvara na mega jahtama (zar već i sama njegova profesija ne zvuči kao avantura!) četiri meseca za redom, a onda svetskog putnika sledeća dva meseca. I tako u krug, motor ostavlja gde se zadesi, pa nastavlja putovanje kada mu prilike dozvole. Prijehao paromom (došao trajektom) baš kao i nas trojica, takođe u Aktau, odatle se namučio kroz pustinju, pa od Makata odustao i otišao okolo preko Uralaska. Bio sam malo ponosan kada je stigao u priči do ovog "odustao posle Makata", jer ja nisam i izvezao sam bez roptanja tih paklenih tri stotine kilometara najgoreg puta u poznatom svemiru, bar tako mi je delovalo i tada i sada. Najzanimljivije, poznaje Helgea kao zlu paru. Upoznali su se onomad u Panami, čekajući transport za motore, budući da kroz prašumu na jednom potezu puta prosto nema. A nema ni staze. Naravno, družili smo se i pričali celo veče. U plejadi zanimljivih ljudi sa ovog putovanja, upoznajte i vi Brenana, ako neko do sada još nije shvatio, on je ovaj levo: Zašto sve ovo pišem? Postoji na ovom svetu jedan mali soj putnika, uglavnom se međusobno većina čak i poznaje. Nacionalnost, budžet kojim raspolažu, čak ni prevozno sredstvo, nisu tu mnogo bitni. Imaju svi istu strast, istu neobjašnjivu potrebu da nekuda krenu, ne znaju ni sami gde, još manje zašto, makar odgovor ne sadrži bilo šta razumljvo većini ostalih ljudi. Neki od njih žele ponekad da ispričaju priču, neki prosto priču žive za sebe. Za većinu zgubidani i zaluđenici, vidim im iskru u oku, vidim im radosno i zvonko dete u govoru, vidim im radost rođenja u srcu. Smeh je uvek oko njih. Nema sujete, nema zavisti, nema lažnog avanturizma. Ne vidim im godine, jer i najstariji od tih putnika je mlađi od većine ljudi koje poznajem. Osećam od ranije da tu pripadam, ako mi je to za samog sebe dozvoljeno da kažem. Razumemo se posle dve reči, nekada i pre toga. Lepo se uklapam, prirodno mi je među sličnima, uostalom srodne duše se brzo i do kraja razumeju. Prihvatamo se bez reči i planova. Sutra, posle četrdeset i šest dana putovanja kroz Aziju, prelaskom reke Ural vraćam se u Evropu. Hteli ne hteli, mi smo Evropljani, tu nam je dom. Jedan prozaičan prelazak reke, pa neka je i velika kao Ural, za mene nosi istu onu draž kao kada vraćajući se sa zapada u rodni grad ugladam kule Kapije Beograda. Srce brže zakuca, a lice se razvuče u osmeh. Niko kao putnik ne oseti radost povratka domu! A do pravog doma, moje Srbije i Beograda, čeka me još dosta avantura. Prva, u nizu od bar pet velikih, je isti taj Ural! Mada i bežaniju ispred galopirajuće zime, koja mi sve više diše za vrat, komotno mogu da knjižim kao šestu...