Za popularne turističke destinacije je karakteristično da se od prevelike navale brane visokim cenama smeštaja. Povoljniji uslovi važe samo za lokacije koje su „malo udaljenije“ što u ovom slučaju znači da se nalaze u dolini i da do vrha treba prepešačiti najmanje 5 Km. Na sreću, od nedavno postoji i alternativno rešenje u vidu žičare koja za tili čas može da vas prebaci u sam centar starog grada. To zadovoljstvo košta 2,5 Eur po osobi, ali nema sumnje da je ovo bio najbolje uloženi novac na čitavom putovanju.

Predeli kroz koje se krećemo postaju sve zanimljiviji što znači da smo na pravom putu. Saobraćaj je slab ali zato često nailazimo na kolone biciklista koji marljivo savlađuju kilometre. Jedna diskretno postavljena tabla nas obaveštava da smo stigli na teritoriju države San Marino i da ćemo uskoro biti u prilici da vidimo njene najznačajnije delove. Zaista, nakon svega nekoliko kilometara pred nama se pojavljuju obrisi planine Titano i kule koje se nalaze na njenom vrhu. To je San Marino…

Obzirom da je naš cilj relativno blizu, koristimo priliku da usput posetimo mesta koja su običnim turistima manje interesantna. Pošto se mi uglavnom krećemo na dva točka, a nije nam nepoznata ni sportska strana motociklizma, odustajemo od Riminija i rivijere i kurs usmeravano prema mestu koje se zove Tavulija. Uskoro se pojavljuju sve jasniji znaci koji čak i slučajnim prolaznicima pomažu da otkriju po čemu je ono poznato, a ja ću vam pružiti priliku da sami pogodite… Nadam se da zadatak nije bio težak, mada većina poštovalaca lika i dela Valentina Rosija zna da se Tavulija nalazi u centru njegovih aktivnosti. Osim glavnog Fun Club-a, tu je VR46 vozačka akademija i fabrika u kojoj se proizvode razni navijački rekviziti. Nije teško pretpostaviti da je apsolutno sve u znaku broja 46, pa čak i kafa iz obližnjeg lokala. Ostatak ponude se nikako nije mogao uklopiti u naš finansijski okvir, pa smo nakon kraće pauze nastavili dalje…

>> Ankona > San Marino U luku stižemo tačno po redu plovidbe. Dok drugi putnici užurbano skupljaju stvari i kreću ka svojim automobilima, mi imamo dovoljno vremena da sa gornje palube osmotrimo okolinu – motor nam je ionako blokiran na suprotnom kraju broda. Posle nekih pola sata, gužva se raščišćava i ja bukvalno poslednji izlazim na obalu. Nakon iskrcavanja treba još smo proći pored šaltera italijanske granične službe, što većina drugih putnika čini bez zadržavanja jer na njihove (EU) dokumente policija praktično ne obraća pažnju. Naši crveni pasoši su im bili znatno zanimljiviji, pa smo morali da ih damo na skeniranje. Posle par minuta, dobijamo dozvolu za prolaz što simbolično (posle dva dana vožnje), označava početak druge etape – stigli smo u Italiju. Na prvi, a bogami ni na drugi pogled, Ankona ne deluje baš privlačno. Ulice koje vode iz luke su uske i pune rupa a jutarnja gužva upravo počinje. Zato menjamo plan i umesto nekog mirnog kutka za kafu i doručak, tražimo pravac kojim se što lakše može izaći iz grada. Nakon kraćeg lutanja, izbijamo na magistralu koja vodi prema severu i zaustavljamo se na šetalištu uz samu obalu. Trošimo zalihe od prethodnog dana i polako nastavljamo dalje….

>> Split > Ankona Dok čekamo vreme za isplovljavanje, uživamo u pogledu sa najviše palube i gledamo kako se trajekt polako puni. Zanimljivo je da veliku većinu ukrcanih vozila predstavljaju šleperi i autobusi jer je putničkih automobila bilo tek nekoliko (i među njima samo jedan motor ). Pošto je pred nama duga noć, želeli smo da pronađemo mesto koje je zgodno za spavanje. Na sreću, putnika je bilo mnogo manje nego slobodnih sedišta, pa smo se lako smestili u ugao i pripremili za plovidbu. Lepo vreme i mirno more su nam prijali, pa smo deo noći proveli posmatrajući kako pored nas promiču drugi brodovi i obala nestaje u daljini. Na kraju su bile dovoljne samo dve limenke piva da ostatak puta provedemo u lakom dremežu. Nastaviće se…

>>Travnik>Split Drugi dan vožnje kroz BiH nas vodi kroz vrlo „egzotične“ krajeve. To se posebno odnosi na deonicu između Kupresa i Livna koja prelazi preko široke visoravni bez gotovo ikakve vegetacije. Na sve strane se vide samo oskudni pašnjaci i beli vrhovi stena koje štrče iznad površine. S vremena na vreme nailazimo na ostatke davno napuštenih kuća ali opšti utisak popravlja skijaški centar koji je očigledno novijeg datuma. Na žalost, ovlašćeni fotograf je ovde podbacio, pa nemam ni jednu fotku koja bi mogla da vam dočara ove predele. Pred samu granicu sa HR nailazimo na Buško jezero koje zbog svoje veličine podseća na more pa nam se čini da smo blizu cilja. Ipak, do Splita ima još oko 60Km pa u luku stižemo tek posle 15h i upadamo u najveću gužvu. Motor ostavljamo u dobrom društvu, skidamo sa sebe višak moto opreme i krećemo u obilazak starog grada. Srednjovekovni Split se u stvari nalazi u okviru nekadašnje Dioklecianove palate mada od antike nije baš mnogo ostalo. Centralno mesto zauzima Peristil ali se od gužve koja na njemu vlada teško može ugrabiti prilika za slikanje. Isto važi i za uske uličice koji ga okružuju pa vrlo brzo odustajemo od šetnje i vraćamo se na glavno šetalište – Rivu. Na neki način mi je drago što se ovde nećemo zadržavati, jer se polako približava vreme u koje treba da počne naše ukrcavanje na trajekt za Ankonu. Usput svraćamo u jedan od retkih marketa i kupujemo klopu i piće uz koje ćemo provesti narednu noć. Sada se treba još samo pametno upakovati, jer nakon napuštanja platforme na kojoj se nalaze vozila, putnici mogu da se kreću samo po gornjim palubama bez ikakve šanse da naknadno pokupe ono što im je potrebno. Karte za trajekt sam kupio preko sajta Jadrolinije i to nekoliko dana pred polazak. Cena za dva putnika i motor je bila oko 105 Eur (bez kabine). Tek u luci sam shvatio da u istom terminu plovi i trajekt italijanske kompanije SNAV koji nudi bolji komfor za svega par evra više. Samo ukrcavanje je potrajalo nešto duže zbog činjenice da su pre svih morali da ubace neku veliku jedrilicu a ona je očigledno bila „malo“ veća od prostora koji je za tu svrhu predviđen. Na kraju se neko setio da tih 10-tak cm visine mogu da se kompenzuju ispuštanjem guma na tegljaču pa je konačno prolaz za ostale postao slobodan. Motori se obično prvi ukrcavaju a zadnji izlaze mada to ne traje duže od pola sata. Mi smo plovili od 20-7h a onaj drugi trajekt je svo vreme bio malo ispred nas. 

Dan brzo odmiče i trebalo bi da nastavimo put ali ne možemo da krenemo dalje pre nego što dovršimo „domaći“ od juče. Sa nestrpljenjem gledamo na sat i već u 10:05 ulazimo u muzej. Postavka je smeštena u 4 prostorije pri čemu je prva ispunjena starim nameštajem dok se u ostalima nalaze dokumenti vezani za Travnik i Andrića. Meni je posebno bila zanimljiva kolekcija stranih izdanja Travničke hronike, a posetioci mogu da saznaju i mnogo zanimljivih detalja o životu poznatog pisca.

Prodavci suvenira i raznih džidžabidža su već otvorili svoje kioske što znači da se tokom dana očekuje veći broj posetilaca a pošto nas to ne zanima, vraćamo se u grad i konačno pronalazimo pekaru koja radi. Na žalost, tu se burek peče na moderan način, ali ni to u ovim uslovima nije bilo loše…

Sledećeg jutra se bacamo u potragu za doručkom. Pošto se već dobro razdanilo, ne gajimo prevelike nade da ćemo pronaći mesto na kome se prodaju čuvene bosanske pite ispod sača, ali bar možemo da utolimo žeđ jer bistre izvorske vode ima u izobilju. Na dva minuta od motela se nalazi izletište „Plava voda“ a u ovo doba godine glavnu atrakciju predstavlja bujica koja se izliva iz male akumulacije.

Taj jedan kofer ima kapacitet od 50l a isto toliko može da stane ispod sedišta. U praksi tu idu sve tehničke sitnice (kompresor, pribor za čepovanje, lanac sa katancem i alarmom, prva pomoć i prsluk) a ostane dovoljno mesta za dva kišna kombinezona i dva kompleta obuće (patike + papuče). Klopa, voda i ostale sitnice idu u tunel torbu od 25l a na nju još može da se nakači ranac. Šta nam još treba za putovanje od 9 dana? Bočne torbe ne volim jer onemogućavaju provlačenje kroz gužvu i stvaraju veliki otpor.

>> BGD > Travnik Do granice sa RS se najbrže stiže auto putem, a mi smo izabrali pravac koji vodi preko Sr. Mitrovice i Bogatića do Pavlovića ćuprije pa dalje prema Bijeljini i Tuzli. Granicu prelazimo skoro bez ikakvog zadržavanja a društvo nam prave kolege motoristi koji žure na moto skup u Brčko. Posle Bijeljine ostajemo sami i relativno brzo stižemo do Ugljevika tj. do termo elektrane koja se nalazi u blizini. Obzirom da je ta deonica potpuno ravna, već iz daleka primećujem patrolu saobraćajne policije i službeno lice koje se sprema da podigne ruku. Lagano se zaustavljam pored njega, skidam kacigu i tražim dokumenta dok sa druge strane stiže pitanje: - Da li ste prekoračivali dozvoljenu brzinu? - Ko, ja? Ma ne, zar ne vidite da vozim skuter a imam i suvozača. Uostalom, ovo što piše Kawasaki ne znači da motor ima puno snage… - Dobro, sada ćemo da proverimo! Kolega, uzmi dokumente i pogledaj na aplikaciji. - ???? Kakvoj sada aplikaciji, zar vi nemate radar? - Nema potrebe da ga nosimo. Postoje fiksni uređaji koji automatski registruju prekoračenja a to se proverava preko aplikacije koja se zove STARS (valjda od Stacionarni Radari Srpske). Samo što vozila sa stranim registracijama moramo da zaustavimo i uzmemo podatke tj. adresu na koju je moguće poslati kaznu. - Pa da vidimo kakve smo sreće… Nekoliko minuta kasnije, dobijam nazad svoje dokumente i pohvalu da sam stvarno pažljivo vozio, jer me nema u njihovoj evidenciji. Pa, gospodo draga, izgleda da je plastika od koje je napravljen moj skuter providna za vaše radare jer sam redovno išao brže od 50 Km/h koliko iznosi uobičajeno ograničenje, mada nemam ništa protiv da u vašim očima ispadnem sporać… Pošto je službeni deo razgovora ovim završen, prelazimo na uobičajene teme kao što su: gde ste krenuli, da li vam je hladno / vruće na motoru i za rastanak pravimo još jednu fotku – za uspomenu! Dalje sve teče uobičajenim tokom. Kiša na mahove pada pa prestane a mi disciplinovano navlačimo i skidamo kišnu opremu što nam zamenjuje pauze… Nakon Doboja pratimo reku Bosnu (koja doduše teče u suprotnom smeru) i tu nastaju prvi lepi kadrovi. Do cilja stižemo u kasno popodne, ali nam preostaje dovoljno vremena da odradimo domaći zadatak: obilazak tvrđave koja dominira čitavim područjem, degustacija lokalnih ćevapa i posetu kući u kojoj je rođen Ivo Andrić. Ljubazni recepcionar nam predlaže da iskoristimo prečicu koja od motela vodi pravo do ulaza u tvrđavu, što znači da treba samo pratiti potok i popeti se uz par strmih ulica… Na samoj kapiji plaćamo po 2 KM što uključuje i posetu malom muzeju dok je pogled na grad potpuno besplatan. Sama tvrđava nije naročito velika ali je skoro svaki njen deo lepo uređen i pristupačan. Još nekoliko kadrova i žurimo nazad u grad jer nas creva podsećaju da je vreme za drugi deo domaćeg zadatka – ćevape. Opet po preporuci, pronalazimo ćevabdžinicu „Hari“ što nije teško jer je većina ostalih lokala zatvorena. To mi u prvi mah deluje čudno, ali ću do večeri shvatiti šta predstavlja pravi razlog za ovakvo radno vreme… Lokal ima predivnu terasu pored same reke, brzu uslugu i povoljne cene. Šta drugo poželeti… Pošto sunce još nije zašlo, koristimo priliku za šetnju i ubrzo pronalazimo Andrićevu rodnu kuću. Na žalost, radno vreme muzeja je odavno prošlo ali zato radi pivnica koja se nalazi u prizemlju. Malo je čudno kada se nađete u potpuno praznom lokalu, ali našu pažnju uskoro zaokuplja točeni Paulaner pa uživamo u tihoj muzici koja dopire sa dobro postavljanih zvučnika. Ovu opuštenu atmosferu naglo prekida pucanj iz topa i tog trenutka shvatam da smo došli u doba Ramazana. Tokom ovih mesec dana svi muslimani se moraju pridržavati strogih pravila kada je u pitanju jelo i piće što znači da je ono dozvoljeno samo tokom noći. Taj period se obeležava pucanjem iz topa i to upravo ovog koji smo videli u tvrđavi… Dok grad polako počinje da živi, mi se vraćamo u motel i odlazimo na zasluženi odmor… Nastavak sledi!

Zima je godišnje doba koje većina motorista teško podnosi, pa nije čudo što jedva čekaju da se vreme prolepša, dani produže i otvori nova sezona. Tada nastupa tzv. „vreme izobilja“ a najveći problem je – na koju stranu krenuti? Pošto sam prošle godine prvo išao na istok a malo kasnije na sever i jug, izbor je bio relativno lak – ovoga puta ćemo na zapad - u Italiju. Naš konkretan cilj je bio da obiđemo po mnogima, najlepši deo Apeninskog poluostrva i osetimo čari Toskane. Naravno, do tamo i nazad ima još mnogo interesantnih stvari, što čitavo putovanje čini još zanimljivijim. Uz pomoć Google-a, nastala je okvirna ruta koja predstavlja kombinaciju krivudavih planinskih puteva, plovidbu Jadranom kao i neizbežne deonice brzih i skupih auto strada. Za ovu avanturu je prvobitno bila predviđena prva polovina maja, ali kao što to obično biva, polazak je morao da bude pomeren za nekoliko dana. To je stvorilo malu zbrku u već napravljenim rezervacijama, ali sam uspeo da nekako uklopim datume i obezbedim pristojan smeštaj. Drugi deo priprema koji obuhvata redovan servis motora i pakovanje je odrađen rutinski, pa smo spremni dočekali 19/05 i bezbrižno krenuli na put.

Super SOCO na BG ulicama. Po registraciji bi se reklo da je ovo moped...

Ako se desi da naiđemo na neki oblačić, dodaćemo gas i ćao...

Tako je! Nedelja 13.05 11h

U suštini bilo ko od učesnika vožnje može u svakom trenutku da se okrene ili produži u nekom drugom pravcu, ali bi bilo lepo da se vratimo u istom sastavu. Sa polaskom u 11h se može očekivati sledeća satnica: - 13.30 dolazak u Majdanpek - 14.00 početak šetnje - 15.00 ručak - 17.00 dolazak u Lepenski vir - 18.00 polazak kući - 20.00 BGD Treba imati u vidu da se muzej zatvara u 17h, pa je za posetu malo tesno

Da bi mogli da nam se pridruže i oni koji nedeljom vole malo duže da odspavaju, polazak se pomera na 11h. Hvala na razumevanju.

Drage kolege, Ukoliko niste u mogućnosti da učestvujete u BJB Vikend voznji "Obe strane Dunava" 12/13 Maj 2018, predlažem da u nedelju 13/05 izvezemo nešto kraću varijantu: BGD - Majdanpek - Valja Prerast - Lepenski vir - Golubačka tvrđava - BGD (ukupno oko 400Km) Detalji: 1. 10h - okupljanje učesnika i polazak sa BS NIS Autokomanda (Bulevar Oslobođenja 71) 2. Silazak na autoput u pravcu Niša i vožnja do isključenja za Požarevac (putarina 100.- din) 3. Nastavak magistralnim putem prema Kučevu i Majdanpeku (uz piš/puš pauzu) 4. Kratko zadržavanje na vidikovcu iznad rudnika 5. Nastavak do skretanja za najviši prirodni most u Srbiji (Valja Prerast) i pauza za šetnju u prirodi (oko 800m) 6. Ručak u kafani Balić (ko nije za šetnju može da sačeka na verandi) 7. Spuštanje prema Donjem Milanovcu i obilazak arheološkog lokaliteta Lepenski vir 8. Nastavak prema BG-u uz pauzu ispred Golubačke tvrđave 9. Povratak u BG pre sumraka Vidimo se...

@doktor Prošlog leta sam bio u Draču i to upravo putem koji tebe zanima. U pasošu imam pečate sa svih granica (Srbija/Kosovo - Merdare, Kosovo/Albanija - Morina) ali sam za povratak koristio pravac preko Grčke i Makedonije (Niki i Preševo). Možda zato niko nije pravio pitanje Inače, na ulasku u Kosovo i Albaniju su mi tražili samo zeleni karton, nikakvo dodatno osiguranje se ne plaća.

Jedino da zamolim one iz WIZZ-a da me umesto u A320 ukrcaju u neki MIG pa da iskočim iznad Vinče

Dare, za malo da me obraduješ.... ali avaj, menja se mesto a termin ostade isti! Ja nikako ne mogu da stignem pre 18-19h. a do tada će se društvo već razići....

Kawasaki J300

Ako ćeš sa nama, gledaj da ti gume budu što izdržljivije

Odlična zimska vožnjica. Morao sam da se ranije isključim iz kolone jer mi je "dozvola za izlazak" važila samo do 2 sata. Sve najbolje u Novoj i puno bezbednih kilometara.

Ja sam pre dve godine prešao na skuter koji ima ABS i sa njim prevezao skoro 24.000 Km. Za to vreme sam samo JEDNOM osetio kako pri oštrom kočenju ručica podrhtava. Da se to nije desilo, posumnjao bih da sa tim sistemom nešto nije u redu.