Mesec dana nakon povratka u Srbiju, zazvonio mi je telefon a ja sam se iznenadio kada sam shvatio da poziv dolazi sa Kipra. Ispostavilo sa da kiparsku carinu zanima da li se motor još uvek nalazi na njihovoj teritoriji jer u evidenciji ne postoji dokaz da sam u predviđenom roku napustio ostrvo. Tada sam se setio svih problema koje sam imao na Severnom Kipru i shvatio zašto oni uopšte nisu hteli da pogledaju dokument o privremenom uvozu koji sam dobio u Limasolu. Izgleda da je on bio bitan samo za carinu sa grčkog dela, pa smo se dogovorili da im pošaljem potvrdu izdatu od naše granične policije i na taj način dokažem da nisam prekršio nikakve propise. Još jednom se potvrdilo da sa administracijom nema šale…

Epilog… Još na polasku iz Jedrena sam primetio da iz motora tj. onog dela u kome se kod skutera nalazi prenos, dopiru neki čudni zvuci. Dok sam stajao u mestu, sve je bilo u redu, ali se pri polasku i tokom vožnje čulo metalno krčanje, baš kao da se nešto zaglavilo i sprečava pravilno okretanje točka. Spolja je sve izgledalo normalno a pošto se ni u vožnji nije osećala nikakva promena, odlučio sam da ignorišem ovaj problem i pokušam da se dočepam Bugarske. Na taj način sam želeo da izbegnem komplikacije oko šlepovanja motora preko granice i potražim mehaničara sa kojim barem mogu da se sporazumem. Tako smo prešli još jedan dobar deo puta a moj prvobitni strah se postepeno izgubio jer se motor pri većoj brzini ponašao potpuno normalno. Izgleda da su čepovi za uši koje obavezno koristim na dužim relacijama pored normalnog šuma vetra uspeli da priguše i ostale zvukove. U svakom slučaju, do kuće smo stigli bez ikakvih problema a kada je skuter posle nekoliko nedelja došao na red kod Dr. Dareta (aka @Satelis), ispostavilo se da je problem bio u istrošenoj bolcni koja se nalazi na levoj strani zadnje osovine. Sada je ona zamenjena, pa se nadam da će skuter nastaviti da me služi bar još ovoliko…

Tako se nakon 26 dana završila i ova naša avantura. Iako je na trenutke izgledalo da nećemo uspeti da realizujemo sve planove, to nam je na kraju (uz malo sreće i upornosti) ipak pošlo za rukom. Nadam se da sam uspeo da vam prenesem barem jedan deo našeg iskustva i da ćemo se uskoro sresti na drumu. Do tada, pozdrav od Vesne i Saše.

Poslednju noć u Turskoj smo proveli u Jedrenu, a pošto u hotelu nismo mogli da dobijemo doručak, iskoristili smo priliku da našu posetu Turskoj završimo onako kao što smo i počeli – uz burek. Nakon toga je trebalo još samo potrošiti preostale lire, pa sam se zato zaustavio na poslednjoj pumpi pre granice i dopunio rezervoar. Bugarska je ovoga puta za nas bila samo tranzitna zemlja a čim smo ušli u Srbiju, odluči smo da pauzu za ručak napravimo u Pirotu tj. da svratimo u piceriju „Mamma Rossa“ i isprobamo njihove specijalitete. Moram da priznam da mi se „staroplaninska pica“ sa dinstanom jagnjetinom i domaćim kiselim mlekom izuzetno dopala a svaku preporuku zaslužuju i varijante sa peglanom kobasicom i čvarcima.

Dan smo dovršili posetom restoranu koji se nalazi u gradskoj četvrti poznatoj po svoj neobičnom imenu - Moda. Ona jednim delom izlazi na obalu Mramornog moda i nudi idealne uslove za šetnju i relaksaciju. Zbog problema sa hotelom, mi smo odlučili da skratimo ovu posetu Istanbulu i odmah produžimo dalje. Prenoćište smo potražili u Jedrenu i to u hotelu koji nam je ostao u dobroj uspomeni od pre šest godina. Dok sam podešavao parametre za navigaciju, nisam primetio da je Google za prelazak na evropsku stranu umesto nekog od mostova izabrao tunel koji ide ispod Bosfora. To samo po sebi ne bi trebalo da predstavlja problem, osim što je kroz njega prolaz motorom zabranjen a to je jasno naznačeno i saobraćajnim znakovima koji su postavljeni na samom ulazu. Moram da priznam da mi nije bilo prijatno kada sam primetio da je pored puta bila parkirana policijska patrola, ali je u tom trenutku pored mene projurio jedan motorista a za njim još dvojica, pa sam hrabro nastavio za njima. U vazduhu je ostalo pitanje kakve će posledice ovaj moj postupak izazvati u trenutku kada se pojavim na granici, ali se za divno čudo ništa nije dogodilo!

Za povratak na azijsku stranu smo naravno, ponovo izabrali trajekt ali je on za razliku od onog jutarnjeg, koji je bio pun radnika koji žure na posao sada bio okupiran stranim turistima koji su očigledno koristili priliku da naprave što bolje fotografije. Ni mi nismo štedeli svoje telefone, pa je tako nastala sledeća serija…

Obilaskom ovih džamija smo zadovoljili svoju radoznalost za istorijom, pa su na red došle i neke savremenije teme. Zahvaljujući dobro organizovanom gradskom saobraćaju smo brzo stigli do centralnog trga - Taksim i zatim nastavili dalje čuvenom trgovačkom ulicom – Istikal. Tu smo prvo sačekali da prođe onaj poznati crveni tramvaj a zatim seli da se odmorimo i popijemo po šoljicu čaja. Moram da pomenem da se po ceni ovog napitka lako može proceniti važnost nekog mesta, jer se ona kretala od 20 TRL (<0,5 EUR) u seoskim kafanama do 80 TRL u centru grada.

Pošto se naša sledeća stanica nalazila na suprotnoj strani starog gradskog jezgra, morali smo da prvo prođemo kroz Kapali čaršiju i tek nakon toga siđemo do tzv. Male Aja Sofije. Ova džamija je svoje ime dobila po tome što je sagrađena na mestu stare vizantijske crkve i što su pri tome korišćeni elementi koji potiču iz antičkog perioda.

Za iskrcavanje smo izabrali pristanište Eminönü jer se u njegovoj blizini nalazi Rustem pašina džamija koju smo davno želeli da posetimo ali to nije bilo moguće zbog rekonstrukcije koja je trajala godinama. Izleda da se čekanje isplatilo, jer su nam sada bile dostupne sve prostorije a kompletan objekat je izgledao kao da je juče sagrađen. Društvo nam je pratila grupa italijanskih turista, pa smo bili u prilici da od njihovog vodiča saznamo i par zanimljivih činjenica.

Iako smo čitav prethodni dan proveli na motoru a noć u iščekivanju da i poslednji gost napusti noćni klub, nekako smo smogli snage da krenemo u još jedan obilazak Istanbula. Ovoga puta smo želeli da na drugu stranu Bosfora pređemo trajektom, pa smo se uputili u luku i odmah ukrcali na brod koji je uskoro isplovio. Ovakav način prevoza je toliko efikasan, da smo jedva stigli da napravimo nekoliko fotografija kada se preko razglasa začuo poziv za iskrcavanje.

Mi smo prethodno u Istanbulu boravili u dva navrata (2006. i 2020. god), ali je ovo bio prvi put da u njega dolazimo sa istoka. Zato sam odlučio da prenoćište potražim na azijskoj strani, što se kasnije pokazalo kao istovremeno dobro i loše rešenje. Dobru stranu je predstavljala sama lokacija – gradska četvrt Kadıköy, koja je poznata kao centar društvenog života i zabave, ali sam ovoga puta katastrofalno pogrešio u izboru hotela. Ispostavilo se da opis sa njihovog sajta ni po čemu ne odgovara stvarnom stanju a moje nezadovoljstvo je bilo toliko da smo umesto planiranih (i unapred plaćenih) dva dana ostali samo jedan. Pri tome najveći problem nije predstavljala tesna i totalno ruinirana soba sa buđavim i napuklim zidovima i kupatilom u kome sve curi (osim tople vode), već činjenica da se neposredno ispod nas nalazio noćni klub sa bučnom muzikom koja nije prestajala do ranih jutarnjih sati. Zato vam savetujem da Aras Otel Kadıköy izbegavate u širokom luku…

Istog dana je trebalo prevaliti preko 700 Km i stići do Istanbula, pa smo spakovali naše stvari i priključili se na autoput koji vodi prema Ankari. U mom prvobitnom planu nisu bile predviđene ovakve deonice, pa nisam unapred obezbedio nalepnicu (HGS) koja omogućava automatsku naplatu putarine. Zato sam pomalo strepeo od onoga što nas očekuje, ali se na kraju sve dobro završilo. Naime, izgleda da na svim prilazima autoputu postoje kamere koje automatski snimaju tablice, pa je dovoljno samo usporiti i sačekati da se iznad prolaza pojavi zeleno svetlo. Mi smo kroz taj sistem prošli nekoliko puta, da bi tek ispred Istanbula naišli na klasičnu naplatu putarine. Tada nam je inkasant „izračunao“ koliko smo dužni, pa nam nije bilo teško da karticom izmirimo račun. Par dana kasnije se ispostavilo da ovaj zbir nije bio tačan, pa smo na granici morali da doplatimo još 50 TRL što je u tom trenutku bilo manje od jednog evra.

Već smo navikli da nas pre svitanja budi glas mujezina koji sa minareta poziva vernike na molitvu, ali je tog jutra kroz otvoreni prozor do nas doprela neka neobična buka. To je bila mešavina zvukova među kojima je dominiralo šištanje vazduha i rasplamsavanje plamena. Odmah sam shvatio o čemu se radi i požurio da sa najviše terase prisustvujem ovom neobičnom događaju. Nebo je već bilo ispunjeno desetinama šarenih balona a mnogi od njih su se tek spremali da polete. U tom trenutku su se iznad horizonta pojavili i prvi zraci sunca, što je samo još više ulepšalo čitav prizor. Iako je još bilo suviše rano za doručak, kuhinja je već bila otvorena, pa smo se poslužili čajem i narednih pola sata uživali u prelepom jutru.

Ostatak dana je bio predviđen za odmor a ja sam odlučio da deo tog vremena posvetim našem vernom „konjiću“. To je podrazumevalo posetu lokalnom CarWash-u a meni je se učinilo da sam skuter dovezao u pravi Turski hamam. Apsolutno sam siguran da ovakav tretman do sada nigde nije dobio...

Visoki stepen komercijalizacije se najlakše može prepoznati po tome što se od posetilaca (koji su inače prethodno kupili ne baš jeftine ulaznice) traži da posebno plate pristup do najvećih atrakcija. U ovom slučaju je to bila „Mračna crkva“ (Karanlik Kilise), a pošto u njoj nije dozvoljeno fotografisanje, mogu da vam pokažem samo kako ona izgleda sa spoljne strane. Za ostalo ćete morati da dođete na lice mesta ili da malo „pročeprkate“ po Net-u. Sa druge strane, postoji mnoštvo jednako zanimljivih kutaka do kojih se možete slobodno prošetati i jednako uživati u jedinstvenom ambijentu Kapadokije. Mi smo se prvo odmorili uz pravu tursku kafu a zatim popeli da jedan od mnogih vidikovaca sa kojih se najbolje vidi koliko je ovo mesto različito od bilo kog drugog.

Sledeći dan smo rezervisali za obilazak lokalnih atrakcija a to je pre svega podrazumevalo posetu „Muzeju na otvorenom“. U njemu se na jednom mestu mogu videti različiti objekti koji su izgrađeni iskopavanjem relativno mekih vulkanskih stena. Iako smo u ovu šetnju krenuli relativno rano, nismo uspeli da izbegnemo gužvu pa nam je za obilazak čitavog muzeja bilo potrebno više od tri sata. Na kraju sam stekao utisak da je među posetiocima bilo najmanje Evropljana i da su najveće grupe bile sastavljene od turista koji su ovde stigli iz Azije, Amerike i drugih udaljenih kontinenata.

Pošto smo u Goreme stigli mrtvi gladni i umorni, prva stvar koja nam je pala na pamet je da potražimo neki dobar restoran. Pažnju nam je privukao reklamni pano u kome se pominje Testi Kebabı a pošto nam se inače jelo nešto „na kašiku“, odmah smo se popeli na malu terasu i naručili jagnjeću i juneću varijantu. Ovo jelo je tradicionalno povezano sa Kapadokijom a domaćini ne propuštaju priliku da ga gostima serviraju na vrlo atraktivan način.

Polazak iz Divrigija je istovremeno značio da naše putovanje ulazi u poslednju fazu. Od sada ćemo se voziti samo prema zapadu ali ne i najkraćim putem ka Beogradu, jer smo želeli da u međuvremenu posetimo Kapadokiju i azijski deo Istanbula. Pošto je sve to trebalo spakovati u narednih 5-6 dana, odlučio sam da dnevnu kilometražu povećam na 500 do 700 Km i na taj način uštedim na vremenu. Zato sam za deonicu do Kapadokije (tj. grada Goreme) od nekoliko predloženih ruta izabrao najkraću i nadao se da ćemo do cilja stići za manje od 5 sati. U prvi mah je izgledalo da će sve biti po planu, jer smo do mesta Kangal (iz koga inače potiče i poznata rasa pasa) stigli bez ikakvih problema. Ubrzo nakon toga me je navigacija uputila na sporedni put a pošto je on bio dovoljno širok i sveže asfaltiran, nisam očekivao da ću nakon svega nekoliko kilometara naići na građevinske mašine i tucanik. Dok sam se dvoumio da li da nastavim, prišao nam je jedan od radnika i rekao da se ovi radovi završavaju za par kilometara što mi je delovalo prihvatljivo. Zato sam nastavio dalje da bih posle nekih pola sata shvatio da smo otišli predaleko da bi se sada vratili i izabrali neki bolji put. Čak ni dodatno raspitivanje kod ljudi koji su postavljali cevi za navodnjavanje nije bilo od velike koristi, jer ni oni nisu znali na kakav put ćemo dalje naići. Doduše, u jednom momentu se pojavio trag starog asfalta ali je on bio ispresecan dijagonalnim kanalima što je vožnju učinilo još težom. Pošto po ovakvoj podlozi nisam mogao da vozim brže od 40 Km/h, počeli su da me pretiču kamioni sa šljunkom i da ispred mene stvaraju čitave oblake prašine, pa sam iskreno zažalio što sam poslušao navigaciju i onog radnika sa početka priče. Tek nakon mukotrpnih 35 Km smo stigli do normalnog asfalta a ja sam u tom trenutku primetio da sa suprotne strane puta stoji tabla koja vozače upozorava na predstojeće radove. Preostalih 300 Km do Kapadokije sam prevezao u jednom dahu, jer sam želeo da nadoknadim vreme koje smo izgubili zbog ovakve „prečice“.

Za savremeni Divriği se teško može reći da je po bilo čemu značajan, ali postoje tragovi da su u prošlosti stvari stajale znatno drugačije. To dokazuje izuzetno dobro očuvana srednjovekovna tvrđava koja dominira čitavim područjem ali i monumentalna džamija sa dodatkom u kome je nekada davno bila smeštena bolnica. Nama nije bilo teško da se popnemo na malo uzvišenje i zavirimo u obe građevine. Pre povratka u hotel smo morali da obiđemo i stare gradske sokake, jer su se u njima krile najlepše čajdžinice…

Pošto do drugog kraja kanjona nismo mogli da stignemo kroz tunele, morali smo da se vratimo na sam početak i obilaznim putem nastavimo dalje. Obzirom da ova deonica jednim delom prati tok reke i da je frekvencija saobraćaja bila minimalna, mogli smo da se opustimo i uživamo u vožnji. Naš cilj za taj dan je bilo mali gradić Divriği, koji se inače nalazi visoko u planinama Anadolije, ali se posle ispostavilo da i on ima mnogo toga da nam ponudi. Jedini problem je predstavljao skroman izbor smeštaja, pa sam prvi put morao da se cenkam sa vlasnikom malog hotela da bih dobio prihvatljivu cenu. Na kraju smo postigli dogovor, mada moram da priznam da je on u tome bio uspešniji. Potpuno suprotan utisak je na nas ostavio vlasnik lokanog restorana, koji se maksimalno potrudio da nam udovolji a cena ručka je ostala daleko ispod one koje smo do tada plaćali…

Put koji vodi do druge strane kanjona je dugačak oko 8 Km i ima preko 30 tunela. Od toga je asfaltirano samo prvih nekoliko stotina metara a za ostatak sam pretpostavljao da je u dovoljno dobrom stanju. Zato sam oprezno krenuo dalje ali se uskoro ispostavilo da gruba kamena podloga i izražene neravnine predstavljaju preveliki izazov za mene kao vozača i ovakav tip motora. Već na prvoj nizbrdici sam primetio da se ABS lampica neprestano pali a posle nekoliko jakih udaraca u oplatu koja štiti donji deo rezervoara sam morao da se parkiram sa strane. Spora vožnja je inače vrlo problematična za kvačilo svakog skutera pa sam se plašio da ne izazovem njegovo pregrevanje i rizikujem nove tehničke probleme. Čak sam i pokušao da dalje nastavim sam, ali ni ti nije bilo moguće. Na moju veliku žalost, preostalo nam je samo da pešice pređemo bar još jedan deo puta i vidimo još malo od ove lepote… Najveću ironiju predstavlja činjenica da sam na ovom putovanju (iz raznih razloga, ali potpuno neplanirano), prešao više od 50 Km po putevima koji nisu bili mnogo bolji od ovoga, ali sam od unapred zacrtane (i mnogo kraće) deonice morao da odustanem!

Pravi razlog za dolazak u ovaj deo Turske je bila poseta sada već čuvenom „Mračnom kanjonu“ i vožnja kamenim putem koji prati reku Eufrat (Kemaliyeliler Taşyolu). Već sam prilaz prvom tunelu je bio u najmanju ruku spektakularan a mene je posebno iznenadila „scenografija“ koja se nalazi ispred njega. Naime, pored velikog natpisa koji jasno označava odakle počinje „kameni put“ tu su bili postavljeni paneli sa dodatnim informacijama i saobraćajni znaci u potpunosti prekriveni nalepnicama, tako da se jedva mogla razaznati njihova prava namena. Mi nismo imali ništa što bi moglo da upotpuni ovu kolekciju, ali smo iskoristili priliku da napravimo nekoliko prigodnih fotografija…

Narednih 30 Km nesumnjivo predstavljaju najlepšu deonicu koju smo do tada vozili. Put se kroz čitav niz serpentina postepeno spuštao prema reci i to je trajalo sve dok konačno nismo ušli u gradić Kemaliye. Tu smo rešili da napravimo malu pauzu jer sam žarko želeo da nabavim nalepnicu koja će uskoro zauzeti počasno mesto na koferu.

Iako je izbor hotela u Malatiji bio uslovljen samo što bržim odlaskom na odmor, ispostavilo se da je to bio pun pogodak. Na raspolaganju smo imali čitav apartman a i doručak je bio za klasu bolji od drugih. Jedino što smo tog jutra bili okruženi tužnim licima, jer se na svim ekranima vrteo snimak fudbalske utakmice u kojoj je turska reprezentacija izgubila sve šanse za plasman u drugi krug takmičenja na svetskom prvenstvu. Pošto nisam neki fanatični navijač, to me nije mnogo pogodilo ali je u meni raslo uzbuđenje zbog činjenice da ćemo tog dana stići do tačke koja predstavlja vrhunac ovog putovanja. Duž puta su se smenjivali prelepi pejzaži ali je sve to palo u drugi plan kada se pred nama pojavila reka Eufrat. Njena smaragdna boja se teško može prikazati na fotografijama ali će zato trajno ostati u našem pamćenju.

Upravo ova deonica mi je bila najteža na čitavom putovanju. Iako na prvi pogled tih 100 Km ne predstavlja veliko rastojanje, treba uzeti u obzir da put skoro čitavom dužinom vodi preko visokih planina i da je brzina kojom se može voziti relativno mala. Da stvar bude još gora, na pojedinim segmentima se obavljaju radovi, što znači da postoje i prave Off road deonice. Na sve ovo su nas upozorili momci sa kojima smo popili po šolju čaja ali nisam verovao da će mi za ovu deonicu biti potrebno više od 3 sata. Kada su se u daljini konačno pojavila svetla velikog grada, sve što sam poželeo je da se što pre parkiram ispred prvog hotela i konačno odmorim…