Dok smo mi rešavali probleme sa dokumentima, trajekt se već napunio putnicima koji su zauzeli sva raspoloživa mesta na palubi i u tzv. „salonu“. Zato nam nije preostali ništa drugo, nego da ostatak noći provedemo na tvrdim plastičnim stolicama i pokušamo da se malo odmorimo za ono što nas tek čeka. Tek tada sam shvatio da ovakvi brodovi predstavljaju praktično jedinu vezu sa kontinentom i da se zato koriste za masovni prevoz putnika i robe. Iako je na karti pisalo da plovidba treba da traje između 4 i 5 sati, trajekt je u tursku luku Taşucu prispeo tek nešto pre 8h. Ovo u stvari nije bilo pravo kašnjenje, nego jednostavno usklađivanje sa radnim vremenom granične službe koja pogađate, radi tek od 8. Za divno čudo, samo iskrcavanje nije trajalo dugo, jer laka vozila očigledno imaju prednost a pošto je na brodu osim gomile šlepera bilo svega nekoliko automobila i dva motora (jedan BMW GS sa ruskim tablicama i naš skuter) brzo smo stigli do pasoške kontrole i napustili luku. Iako je na brodu postojala mala kantina sa sendvičima i pićem, nije bilo prilike da sebi obezbedimo kakav-takav doručak, jer u tom trenutku nismo imali turske lire a euri i kartice nisu imali prođu kod konobara. Zato nam je odmah za oko zapao lokal na kome je pisalo „Borekcilik“ što bi trebalo da znači da se tu može dobiti lokalni specijalitet - burek. Tako je i zaista i bilo a mi smo u razgovoru sa glavnim „majstorom“ saznali da mu je poznato kako u Bosni postoji nešto što liči na originalni proizvod i da se po pravilu, uz njega pije isključivo ajran. Mi smo na sve to dodali i po jednu tursku kafu i konačno nastavili dalje.

Šalteri na kojima se karte kupljene preko Interneta mogu zameniti za dokumenta koja su neophodna za ukrcavanje se obično otvaraju nekoliko sati pre planiranog isplovljavanja. Pošto je naš trajekt trebalo da krene oko ponoći, mi smo se već oko 20h spustili do luke a tamo nas je dočekala velika kolona šlepera i drugih teretnih vozila. To znači da sam prvo morao da se provlačim kroz uske prolaze između vozila a kada sam konačno prišao do prvog šaltera, ispostavilo se da na njemu radi službenik koji zna samo turski. Bez obzira na jezičku barijeru, shvatio sam da se od mene očekuje da prvo pokažem dokument koji se odnosi na privremeni uvoz motora, pa sam mu zato pružio papir koji sam dobio od carinika u Limasolu. On ga je letimično pogledao i odmah vratio a zatim pozvao svog kolegu koji mi je slabom engleskom objasnio da njih ne zanimaju grčka dokumenta, nego im je potreban obrazac sa njihove carine. Tek tada sam shvatio da sam pri prelasku na tursku stranu ostrva morao da ponovim čitav postupak i dobijem dokument koji oni pre ukrcavanja na trajekt moraju da imaju u svojoj arhivi. Na moje pitanje kako se ovaj problem može rešiti, poslali su me u susednu zgradu gde sam u društvu sa jednim nemačkim parom (koji je očigledno imao isti problem sa svojim kamperom) sačekao da se pojavi čovek u policijskoj uniformi. On nam je rekao da bez overenog obrasca G 104 nije moguće napustiti Republiku Severni Kipar i da moramo da se vratimo do Nikozije i na graničnom prelazu dobijemo ono što nam nedostaje. Na našu sreću, pošto je do zatvaranja šaltera u tom trenutku ostalo još oko 3 sata a granica se nalazi svega 20 Km južnije, još uvek je postojala šansa da se vratimo do carinarnice, objasnimo o čemu se radi i konačno dobijemo neophodni dokument. Da skratim priču, ispred šaltera za ukrcavanje smo se ponovo pojavili nepunih 15 min pre njegovog zatvaranja, ali je ovoga puta sve prošlo glatko, pa smo konačno mogli da produžimo prema trajektu. Izgleda da je otiči sa Kipra podjednako teško kao i do njega stići…

Pošto nam je ovo bila praktično poslednja prilika da uživamo u morskoj hrani, naručili smo „specijalitet kuće“ i nismo se nimalo pokajali. U tanjiru su se pored grilovanih krakova oktopoda našli i kolutovi sipe, škampi, školjke i još niz jako ukusnih sastojaka. Nakon ovakvog ručka, trebalo je smoći snage za šetnju kroz stari grad i luku, da bi konačno sa zalaskom sunca krenuli prema trajektu. Od tog momenta su stvari počele da budu vrlo interesantne…

Naša sledeća stanica je bio već pomenuti manastir (Bellapais Abbey), a pošto se on nalazi praktično u gradu, nije ni čudo što privlači veliki broj posetilaca. Poseban utisak na nas su ostavili ostaci lukova koji su nekada nosili krov glavne dvorane kao i detalji iz sačuvane crkve. Na kraju smo iskoristili priliku da isprobamo i onaj čuveni turski sladoled (Dondurma) i tako osveženi nastavili prema staroj luci.

Pošto je tek prošlo podne, a trajekt za Tursku isplovljava oko ponoći, naš plan je bio da ostatak dana provedemo u opuštenom obilasku lokalnih atrakcija. To je pre svega podrazumevalo posetu jednom srednjovekovnim zamku (St. Hilarion Castle) i manastirskom kompleksu (Bellapais Abbey), dok bi ostatak večeri proveli u nekoj od taverni kojih u staroj luci ima na desetine. Do prve lokacije se može stići samo strmim i uskim planinskim putićem, ali je malo nezgodno što on prolazi neposredno pored velike vojne baze. To znači da usput nije dozvoljeno slikanje a pošto mi na taj detalj nismo obratili pažnju, dobili smo opomenu od stražara koji je očigledno zadužen za praćenje turista. Bez obzira na tu malu neprijatnost, poseta zamku je bila pravi pogodak, jer se ispostavilo da je čitav lokalitet vrlo dobro očuvan i uređen kao i da se sa najviše kule savršeno vidi čitav grad Kirenija (aka Girne).

Posle 10 dana aktivnog odmora na južnoj strani Kipra, došlo je vreme da nastavimo dalje i polako krenemo ka severu. To je značilo da pre pakovanja moramo oprati i kompletnu garderobu koja je trebala da izdrži bar još 10 dana putovanja. Na kraju smo još jednom proverili da li su svi električni uređaji isključeni i prozori zatvoreni i konačno krenuli prema Nikoziji i graničnom prelazu. Prema informacijama koje sam pronašao na Internetu, prelazak sa južne (grčke) na severnu (tursku) stranu Kipra bi trebalo da bude vrlo jednostavan. To se ispostavilo tačnim, jer je za obavljanje svih formalnosti (proveru pasoša i registracije) bilo dovoljno svega 10-tak minuta. Pri tome je najviše vremena otišlo na kupovinu osiguranja za motor, jer na severnom Kipru ne važe naša polisa ni zeleni karton. Ipak, dok smo se vozili kroz predgrađa severne Nikozije, u meni se javila sumnja da smo nešto propustili, a to će se vrlo brzo ispostaviti tačnim…

Opšte je poznato da „vreme brzo prolazi kada se dobro zabavljaš“ pa se i naš boravak na Kipru ubrzano približavao svom kraju. Ipak, ostalo nam je dovoljno vremena da obiđemo još par lokalnih atrakcija u koje spadaju prirodni kameni most i galerija skulptura na otvorenom. Nakon toga se trebalo popeti i na brdo na kome se nalazi mala crkvica i posetiti šoping zonu, jer smo i dalje bili u potrazi za poklonima i suvenirima. Pošto je i ovaj zadatak uspešno izvršen, mogli samo još malo da uživamo u pogledu na pučinu i pripremimo za ono što nas tek očekuje a to je prelazak na severnu (tursku) stranu ostrva i ukrcavanje na trajekt koji bi trebalo da nas vrati na kopno.

Posle fizičkog napora nam je bilo neophodno osveženje, pa smo istim putem nastavili dalje i konačno stigli do čuvene „Afroditine stene“. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da se sa njene istočne strane nalazi plaža koja je prekrivena krupnim okruglim kamenjem sa sasvim mirnim morem, dok je za zapadnu stranu karakteristično da ima vrlo sitan pesak i stalne talase koji prave puno bele pene. To se sasvim lepo uklapa u legendu po kojoj se starogrčka boginja rodila iz morske pene i to baš na ovom mestu. Takođe postoji verovanje da će svako ko prepliva sa jedne na drugu stranu biti nagrađen večnom lepotom ali to zbog jakih struja nije baš jednostavan poduhvat. U svakom slučaju, lokalni ugostitelji dobro znaju da iskoriste ovu situaciju i ponude uslugu sa prvoklasnim pogledom.

Posle kratkog zadržavanja na plaži, prašnjavim putem smo nastavili prema sledećoj prirodnoj atrakciji. U pitanju je kanjon Avakas koji je za posetioce otvoren samo tokom letnjih meseci, jer je dovoljna malo jača kiša da se potok koji kroz njega potiče pretvori u pravu bujicu. Mi smo želeli da ga obiđemo čitavom dužinom, ali se nakon prvih nekoliko kilometara ispostavilo da to nije mali poduhvat. Na početku je izgledalo da će ovo biti samo još jedna laka šetnja, ali su nam prepreke u vidu velikih i klizavih stena kao i povećana temperatura i vlažnost vazduha uskoro iscrpile skoro svu energiju. Izgleda da su i ostali posetioci imali slične probleme, jer se velika grupa sa kojom smo krenuli postepeno svela na svega nekoliko najupornijih šetača. Njih je očekivala glavna atrakcija u vidu stene koja „lebdi“ između vertikalnih ivica kanjona tako da se može fotografisati i sa donje strane. Moram da pomenem još jedan zanimljiv događaj. Naime, dok sam tražio pogodno mesto za parkiranje, učinilo mi se da sam čuo nešto u stilu „Gde ste Beograđani?“. U tom trenutku je moja saputnica sišla sa motora i započela razgovor sa parom koji se takođe spremao da pođe prema kanjonu. Ispostavilo da su oni primetili našu tablicu pa ih je iznenadilo što smo motorom potegli čak do Kipra umesto da kao svi „normalni“ turisti iskoristimo avio prevoz i za lokalne potrebe iznajmimo neki auto. Ja sam im objasnio da smo tu kombinaciju pre 10 godina već isprobali i da nam se ovakav način putovanja mnogo više dopada. Mislim da su ostali bez komentara…

Put nas je dalje vodio kroz živopisna sela ali su od asfalta uskoro ostali samo tragovi, pa nam nije preostalo ništa drugo nego da se polako spustimo do obale i na kratko posetimo plažu (Lara Beach) koja je poznata kao mesto na kome se gnezde morske kornjače. Pošto one ne vole kada ih uznemiravaju, vlasti su u nameri da ograniče broj posetilaca očigledno odustale od izgradnje asfaltnog puta ali to nije sprečilo lokalne preduzetnike da iznajmljuju terenska vozila i privuku one najradoznalije. Naš skuter ne spada u ovu kategoriju, ali smo ipak bili dočekani sa iznenađenjem i skrivenim divljenjem (Hey Bro, You have a nice bike!).

Veliku popularnost ovog područja potvrđuje mnoštvo izletničkih brodova koji nude različite izlete a mi smo se odlučili da jutro iskoristimo za brčkanje na potpuno pustoj plaži i zatim nastavimo prema čuvenom Afroditinom kupatilu. U pitanju je dobro skriveni izvor a legenda kaže da ćete se nakon umivanja zaljubiti u prvu osobu koju vidite. Ja obično ne verujem u takve stvari, ali sam za svaki slučaj ostao u neposrednoj blizini moje lepše polovine…

Ja sam očekivao da ćemo duž pešačke staze sresti više hajkera, ali se ispostavilo da ova aktivnost ne privlači veliku pažnju, pa smo skoro sve vreme mogli da uživamo u tišini koju narušava samo cvrkut ptica. Ovu idilu nam je u par navrata pokvarila udaljena grmljavina ali su tamni oblaci brzo prešli na drugu stranu planine. Doduše, kasnije smo naišli na tragove vode što znači da je kiša ipak zahvatila ovo područje. Naredna tri sata smo proveli u laganom krstarenju odličnim planinskim putevima i pred veče stigli do gradića Latsi koji je predstavljao predstavlja odličnu odskočnu dasku za ono što smo planirali za naredni dan a to je poseta nacionalnom parku Akamas.

Posle nekoliko dana provedenih na različitim plažama poželeli smo da more i sunce zamenimo planinskom svežinom i bolje upoznamo unutrašnjost Kipra. Zato smo se uputili prema zapadu i sporednim putevima stigli do planine Trodos. Njen najviši vrh dostiže visinu od skoro 2000 m pa nije čudo što se na njemu nalazi pravo skijalište. Pored toga, tokom letnjih meseci su posetiocima dostupne i mnoge staze za pešačenje a pošto nama nije strana ni ta sportska disciplina, odlučili smo da iskoristimo priliku i napravimo jedan kratak izlet u prirodu. Izbor je pao na stazu koja opisuje krug oko samog vrha (Atalanti Trail) i povezuje nekoliko atraktivnih vidikovaca. Pošto je ova staza duga skoro 14 Km nama je trebalo oko 5 sati da je savladamo, ali smo zato uživali u svakom pređenom koraku.

Aja Napa je inače među turistima poznata po velikom broju lokala koji svojim posetiocima obećavaju nezaboravan provod. Ova mesta se lako mogu prepoznati po pretencioznim nazivima i neobičnoj dekoraciji a mi smo samo ovlaš zavirili u ovaj šareni svet zabave. Ko nije zainteresovan za noćni život, može da poseti vrlo lepo očuvan srednjovekovni manastir koji se inače nalazi u samom centru i na taj način ispuni jedno popodne.

Posebnu atrakciju je predstavljala plaža Nissi Beach koja se nalazi u mestu Aja Napa. Pošto je ona od Protarasa udaljena nepunih 10 Km, odlučili smo da iskoristimo lokalnu autobusku liniju i izbegnemo probleme sa čuvanjem moto opreme. To nam je omogućilo da se bezbrižno prošetamo po celoj plaži i nakon malo brčkanja svratimo u lokalnu tavernu na Kleftiko (jagnjeću butkicu) i Stifado (juneći gulaš). Klopa je stigla u rekordno kratkom roku i bila zaista izvrsna ali smo primetili da smo u tom trenutku bili praktično jedini gosti. Zato je konobar (inače iz Bugarske) imao dovoljno vremena da sa nama prokomentariše kako je ove godine poseta znatno slabija i da se nada da će ostatak sezone biti bolji.

Protaras se nalazi u centru veće turističke regije koja obuhvata čitav niz poznatih plaža (Konnos, Turtle Beach, Fig Tree Bay) a najlepše od svega je što se do njih može doći i pešačkim stazama. Zato smo odlučili da naredna 2-3 dana provedemo u pronalaženju najlepšeg kutka za uživanje u suncu i moru i obiđemo sve što nam je na raspolaganju. Na kraju nismo mogli da se odličimo, pa smo „morali“ da na neka mesta dođemo i po nekoliko puta.

Naša baza za sledećih deset dana će biti Protaras a pošto se ovo mesto nalazi na krajnjem istoku ostrva, pred nama je bila još jedna relativno kratka deonica i navikavanje na vožnju levom stanom puta. Na sreću, najveći deo je bio u formi autostrade sa razdvojenim trakama, ali mi je bez obzira na sve bilo neobično što sam vreme uglavnom provodio u našoj „brzoj traci“ a za preticanje koristio desnu stranu. Uz malo lutanja smo stigli na traženu adresu i konačno mogli da se opustimo i uživamo u pogledu i ostalim pogodnostima. U stvari, na raspolaganju smo imali čitavu vilu koja pripada mojoj sestri i zetu (Kipraninu), pa se ovo moglo smatrati i porodičnom posetom.

Posle skoro 36 sati plovidbe na vidiku se pojavila luka Limasol, pa smo pokupili naše stvari i sišli do palube na kojoj smo ostavili motor. Ja sam mislio da ćemo čim posada otvori prolaz nastaviti prema zgradi putničkog terminala ali se ispostavilo da i ovde putnici i vozila prolaze kroz različitu proceduru. To u suštini znači da državljani Evropske unije mogu skoro bez ikakvog zadržavanja nastaviti putovanje a ostale očekuje rigorozna carinska kontrola. Red ispred kancelarije se brzo formirao i trebalo je skoro dva sata da se raščisti. Mene je dočekao mladi službenik sa punom fasciklom dokumenta, pa sam ponovo morao da mu objašnjavam u čijem vlasništvu se nalazi motor, koliko vremena ću provesti na Kipru i kako planiram da se vratim u Srbiju. Najviše ga je iznenadila činjenica da sam došao u turističku posetu i da mi je dovoljno desetak dana, jer su drugi putnici očigledno planirali duži boravak na ostrvu. Bez obzira na sve, nakon nekoliko minuta je dokument o privremenom uvozu bio uredno potpisan i overen, pa sam konačno mogao da nastavim prema pasoškoj kontroli i dovršim prelazak granične linije. Za obične putnike je čitav postupak mnogo jednostavniji, pa me je saputnica nestrpljivo čekala sa druge strane i već polako gubila nadu da ćemo zajedno nastaviti ovo putovanje. Na kraju sam morao da se složim sa njom i priznam kako je ovo bio ubedljivo najkomplikovaniji metod dolaska na Kipar. Tada još nismo znali koliko će biti teško napustiti ovo ostrvo…

Preostalo vreme smo provodili u brodskom salonu i šetnji po palubama pa se može reći da je to pozitivno uticalo na naše raspoloženje. Sa druge strane, bio sam svestan da nas i dalje očekuju problemi sa carinskom administracijom jer je za sva vozila koja su registrovana van Evropske unije neophodno izvršiti tzv. privremeni uvoz i zadovoljiti još neke uslove. Pošto je među putnicima bilo nekoliko Britanaca, Ukrajinaca i jedan Švajcarac, pretpostavljao sam da ni nama iz Srbije neće biti teško da ispunimo sve zahteve kiparske carine. No, o tome ćemo misliti tek za dva dana a do tada je trebalo što bolje iskoristiti slobodno vreme i uživati u plovidbi Sredozemljem.

Nas dvoje smo i na prethodnim putovanjima kombinovali vožnju i plovidbu, jer nam je to omogućavalo da znatno skratimo pojedine deonice i da se istovremeno malo odmorimo od motora. Pošto je ovoga puta naš cilj ostrvo do koga se može stići jedino avionom i brodom, odlučili smo da iskoristimo ovu drugu mogućnost i na „sporiji“ način stignemo do odredišta. Do Kipra se doduše može stići i preko Turske, što podrazumeva znatno kraću plovidbu, ali smo odlučili da taj pravac iskoristimo za povratak što se na kraju ispostavilo jednako komplikovanim. Trajekt koji ove sezone plovi na relaciji Pirej-Limasol (AF Marina) je prethodno korišćen za vezu između Drača i Barija i po svom kapacitetu znatno premašuje onaj koji je korišćen u prethodne tri godine (M/F Daleela). To bi trebalo da znači da je interesovanje za ovu liniju u porastu, ali sam ja stekao potpuno drugačiji utisak. Naime, sva vozila koja su se te večeri ukrcala na trajekt su komotno stala na zatvorenu palubu dok je njen najveći deo (spoljni) ostao potpuno prazan. Verujem da isto važi i za putnički prostor tj. kabine, ali treba imati u vidu da je ovo bio sam početak sezone i da se tokom leta može očekivati veće interesovanje. Mi smo se nakon ukrcavanja vrlo brzo smestili u našu kabinu a ja sam se iznenadio kada sam video da se u njoj umesto očekivana dva nalaze četiri ležaja. U prvi mah sam pomislio da tražim zamenu, ali sam shvatio da ćemo ovako imati više mesta za stvari i da one neće biti razbacane po podu. Što se ostalih karakteristika tiče, moram da priznam da je sve bilo korektno, jer smo imali relativno veliki prozor, kupatilo sa toplom vodom i dovoljno utičnica za punjenje telefona i ostalih uređaja. Ovo poslednje se pokazalo naročito važnim, jer smo naredna dva dana iskoristili za čitanje e-knjiga i slušanje muzike a to ume brzo da isprazni baterije.

Ono što nas je tamo dočekao, predstavlja posebnu avanturu. Naime, još pred polazak iz Beograda sam dobio mail u kome je do tančina opisan čitav postupak ukrcavanja, ali sam tek sada stigao da ga bolje proučim. Prema tom uputstvu svi putnici treba da prođu kroz jedan izlaz (Gate 11) a vozači sa svojim vozilima kroz sasvim drugi (Gate 9). Ova dva terminala se inače nalaze na suprotnim krajevima luke a poseban problem predstavlja uslov da kompletan prtljag mora da ide sa putnicima i prođe kroz poseban skener. Zato sam morao da sa skutera prvo skinem kofer i torbu a zatim na njih nakačim ostatak stvari koje su do tada bile smeštene ispod sedišta. Tako pripremljen prtljag je sa mojom saputnicom otišao na jednu stranu a ja sam seo na skuter i odvezao se u noć bez ikakvih garancija da ću biti primljen na trajekt. U početku je sve išlo glatko, jer sam bez problema prošao portirnicu a zatim i pasošku kontrolu da bi me na samom ulazu na trajekt zaustavili pod izgovorom da moraju da provere da li imam sve potrebne papire. U tom trenutku sam shvatio da se može desiti da nas dvoje otplovimo za Limasol a da skuter ostane u Atini, jer su naše putničke karte bile nesporne i jedino je vozilo predstavljalo potencijalni problem. Pošto u takvim situacijama mozak radi brže nego obično, palo mi je na pamet da WEB stranicu sa sajta našeg APR-a provučem kroz Google Translate a pošto se na njoj pominju naziv firme, moje ime i funkcija, na taj način konačno dokažem svoje pravo na korišćenje skutera. U međuvremenu je stigao i član posade koji je zadužen za kontrolu, letimično pogledao svoje papire i ono što sam mu pokazao na telefonu i jednim potezom ruke potvrdio da je sve OK i da mogu da nastavim dalje. To je označilo kraj svih mojih strepnji pa je druga faza ovog putovanja konačno mogla da počne…

Od Soluna do Atine ima oko 500 Km a to rastojanje se lako može savladati jer ova dva najveća grčka grada spaja odličan autoput a jedinu „prepreku“ predstavljaju česte naplate putarine. Čini mi se da ih je bilo više od 15 i da smo na svakoj od njih ostavili po par Eur-a. Srećom, vreme se potpuno stabilizovalo pa smo mogli da uživamo u kontrastu između potpuno plavog neba i beline snega koji se u to doba godine još zadržao na vrhovima Olimpa i Peliona. Pošto sam se plašio da mi zbog nedostatka dokumentacije neće biti dozvoljeno ukrcavanje na trajekt, odlučio sam da prvo svratim do zvaničnog predstavništva kompanije i u direktnom kontaktu rešim ovaj problem. To je značilo da moram da stignem bar pola sata pre kraja njihovog radnog vremena tj. do 16,30h, pa sam zato u forsiranom ritmu prevezao svih 500 Km i u poslednji čas stigao na lice mesta. U relativno velikoj kancelariji sam zatekao samo jednog mlađeg momka a čim sam mu objasnio o čemu se radi, on mi je nonšalantno odgovorio da se ne brinem ali i priznao da do sada nisu imali ovakav slučaj. Izgleda da sam ja prvi kome je palo na pamet da do Kipra stigne svojim motorom! Nije mi preostalo ništa drugo nego da se pomirim sa trenutnom situacijom a pošto je do ukrcavanja ostalo još nekoliko sati, odlučio sam da to vreme provedem u gradu i posetim boemsku četvrt Monastiraki. Probijanje kroz atinski saobraćaj nije bio lak zadatak, pogotovu ako se ima u vidu da smo morali da prođemo kroz sam centar grada tj. preko trga Sintagma i pored zgrade Parlamenta da bi konačno stigli od podnožja Akropolja. Tu smo se prvo oslobodili viška opreme i zatim potražili zasluženo osveženje. Moram da priznam da mi je tih par sati koliko smo proveli u šetnji gradom pomoglo da skrenem misli i podignem samopouzdanje, pa smo čim je počeo da pada mrak krenuli ka Pireju.

Pre nego što nastavim dalje, moram da pomenem jedan događaj koji je mogao da ima veliki uticaj na dalji tok ovog putovanja. Naime, brodarska kompanija je očigledno dosledno primenjivala propise koji važe za sve putnike koji na Kipar dolaze svojim vozilom. To znači da se oni svrstavaju u tri kategorije: prvu čine državljani Kipra, drugu stanovnici Evropske unije a treću svi ostali. Osnovna razlika je u tome što je Kipranima za ukrcavanje dovoljan bilo kakav dokument, Evropljani moraju da pokažu još i saobraćajnu dozvolu a ja sam unapred morao da pripremim ukupno 6 (šest) različitih papira. Tražena dokumentacija je obuhvatala kopiju pasoša, saobraćajne i vozačke dozvole, međunarodno ovlašćenje, zeleni karton i obrazac za privremeni uvoz motocikla. Sve ovo sam uredno poslao mail-om i nakon nekolika dana dobio potvrdu da je sve na broju ali da obavezno ponesem sve originale jer se konačna provera vrši pre ukrcavanja na trajekt. Zato sam potpuno bezbrižno krenuo iz Beograda da bi na jednoj od pauza primetio email u kome me predstavnik kompanije podseća da vozilo može biti ukrcano samo u prisustvu vlasnika. Moj skuter je inače registrovan na firmu, pa je zato neophodno da kod sebe imam i dokaz da sam ja vlasnik preduzeća. Pošto smo u tom trenutku već bili nadomak Soluna, nije bilo šanse da se vratimo u Beograd i uzmemo odgovarajući dokument (tzv. izvod iz APR-a) ali sam uspeo da pronađem neku skeniranu kopiju i da je pošaljem mail-om. Pošto je taj dokument namenjen samo za domaću upotrebu (srpski jezik, ćirilica) nisam bio siguran u njegovo dejstvo, pa se sada postavljalo pitanje da li pametno nastaviti dalje prema Atini i rizikovati problem sa ukrcavanjem ili odustati od Kipra i odmah produžiti prema Turskoj? Ova dilema me je mučila do jutra, ali sam na kraju odlučio da rešenje problema potražim u direktnom kontaktu sa posadom trajekta. Znači idemo dalje i nadamo se najboljem…

Jedan od faktora koji imaju veliki uticaj na svako moto putovanje a ne mogu se predvideti, su svakako vremenski uslovi. Mi smo u atinsku luku morali da stignemo do 03/06 pre ponoći, jer je isplovljavanje trajekta bilo planirano za sledeći dan u 4h. Pošto nas je od tog cilja delilo nešto više od 1.100 Km, odlučili smo da na put krenemo tri dana ranije i uz dva noćenja (u Nišu i Solunu) savladamo ovu deonicu. Ipak, kasno proleće (ili rano leto) je opet pokazalo svoju prevrtljivost, pa su nas u sledeća dva dana stalno pratili lokalni pljuskovi i prinudne pauze za navlačenje i skidanje kišne opreme. Sa druge strane, intenzitet saobraćaja je duž čitavog autoputa bio relativno slab, pa smo sa lakoćom prešli makedonsku i grčku granicu. Ja imam običaj da pre ulaska u veći a meni nepoznati grad uključim navigaciju, ali sam ovoga puta samouvereno nastavio glavnim pravcem jer sam bio siguran da ću lako pronaći prethodno izabrani hotel. Na žalost, gužva u centru Soluna je tog dana bila toliko velika, da sam svu pažnju usmerio na saobraćaj i potpuno zaboravio da skrenem u traženu ulicu. Na sreću, to sam shvatio čim sam izbio na Aristotelov trg koji se inače nalazi nedaleko od izabranog hotela, pa sam sa par odlučnih (i verovatno nedozvoljenih) skretanja ispravio svoju grešku. U svakom slučaju, motor je ubrzo parkiran ispred ulaza u hotel a mi spremni za kratku šetnju po gradu. Prosto je neverovatno kako dobar zalogaj i pivo mogu da otklone umor i vrate volju za istraživanjem.

Pošto vidim da je publika sa nestrpljenjem zauzela svoja mesta, vreme je da predstava počne… Ideja za ovo putovanje se javila još 2022. god. tj. od trenutka kada je posle nekoliko decenija obnovljena trajektna veza između Grčke i Kipra. Pre toga se do ovog mediteranskog ostrva moglo stići samo avionom, što za većinu turista i dalje predstavlja najbolje rešenje. Ja sam tu mogućnost iskoristio još 2016. god. i tom prilikom proveo nezaboravnih nedelju dana obilazeći skoro čitavu južnu stranu ostrva. Ipak, mnogo toga je ostalo neotkriveno, pa sam poželeo da ovoga puta umesto iznajmljenog automobila iskoristim svoje omiljeno prevozno sredstvo – motor (odnosno skuter) i posetim mesta do kojih se u to vreme nije moglo stići na četiri točka. Pored toga, prateći ovaj forum, naišao sam na izvanredne putopise koje su postavile kolege @maxmladen i @Sveta 5. a oni su me inspirisali da ovo putovanje nastavim ka severu i posetim centralnu Tursku. To znači da je konačni plan puta izgledao otprilike ovako: prvo „vezna deonica“ od Beograda to Atine i plovidba trajektom do Limasola, zatim boravak na Kipru, prelazak na njegovu severnu stranu i povratak preko Male Azije, što je podrazumevalo nekih 5.600 Km na točkovima i 500 Nm plovidbe. No, pošto pronalaženje najbolje rute na Google Maps-u predstavlja najlakši deo posla, trebalo je uložiti još mnogo vremena i truda da bi ovaj plan dobio svoj konačni oblik i postao ostvariv. Zato sam poučen prethodnim iskustvom, još od marta počeo da pratim sajt brodarske kompanije koja održava ovu liniju (scandroholding.com), jer je ona sezonskog karaktera i postoji samo od juna do septembra mada navodno, privlači značajan broj putnika. Na kraju se ispostavilo da je ovo „veliko interesovanje“ posledica neadekvatnog sistema Online prodaje karata, jer je bilo moguće da se sa jednom ili dve kupljene karte rezerviše četvorokrevetna kabina i na taj način brzo „rasproda“ čitav kapacitet. Obzirom da kiparska država subvencioniše ovu liniju i kompanija ima zagarantovani prihod, od ove sezone je to promenjeno, što znači da sada kabina mora da bude maksimalno iskorišćena. Da stvar bude još gora, broj dvokrevetnih kabina je mnogo manji od onih koje primaju veći broj putnika, pa sam morao da budem brz i reagujem čim se na sajtu pojavila odgovarajuća ponuda. Zato sam već krajem aprila imao sve što mi je potrebno za ukrcavanje a to je bio prvi opipljivi dokaz da će ovo putovanje biti i realizovano. Doduše, tehničke i organizacione pripreme su potrajale još mesec dana, ali smo prvog juna bili potpuno spremni za polazak.