Istom stazom se može proći i do suprotne strane planine, pa smo nastavili dalje i ubrzo stigli do tzv. zapadne terase. Na njoj ima još više kamenih glava a mnoge od njih predstavljaju poznate antičke junake. To nam je dalo priliku da napravimo još čitav niz zanimljivih fotografija i kompletiramo utiske. U povratku nam je bilo mnogo lakše, ali me je malo zabrinulo što su senke počele da se izdužuju što je značilo da je dan pri izmaku a nas je čekalo još oko 100 Km do Malatije, grada u kojem smo planirali da prenoćimo.

Staza koja vodi do bliže (istočne) terase je duga oko 700 m ali treba imati u vidu da je ona na momente vrlo strma pa su povremene pauze neophodne. One su nam i omogućile da uživamo u pogledu koji se pružao na sve strane a prijatan vetrić nam je pomogao da se osećamo prijatno. Prizor koji se ubrzo pojavio pred nama se teško može opisati. Nizovi velikih kamenih statua, ogromni blokovi koji predstavljaju prestolja i mnoštvo drugih detalja jednostavno ostavljaju bez daha. Teško je poverovati da se sve ovo nalazi na nadmorskoj visini od skoro 2.000 m i da je izgrađeno pre više od dva milenijuma. Možda upravo iz tog razloga, na ovom mestu vlada skoro potpuna tišina koju narušava samo šum vetra koji se provlači kroz pukotine u kamenu.

Neposredno iza ovog mosta se nalazi raskrsnica od koje se odvaja put koji vodi prema vrhu planine Nemrut. U početku je nagib kojim smo se vozili bio relativno mali, ali se put vrlo brzo pretvorio u pravu planinsku stazu za čiju su izgradnju umesto asfalta upotrebljene betonske ploče. Na sreću, saobraćaja u suprotnom pravcu skoro da nije ni bilo, pa smo mogli da uživamo u prizorima koji su se smenjivali. Uskoro se pred nama ukazao prizor koji smo čekali a moram da priznam da mi je u tom trenutku laknulo, jer sam poslednjih 10 Km zbog izrazito velikog nagiba morao da vozim pod skoro punim gasom, što se počelo odražavati na temperaturu rashladne tečnosti. Nakon kratkog zadržavana radi kupovine ulaznica, konačno smo se parkirali na mestu od koga počinje pešačka staza, što je značilo da prava avantura može da počne.

Posle svega desetak kilometara smo ponovo naišli na zanimljiv objekat a to je ovoga puta bio kameni most (Cendere Korpusu) koji je izgrađen u doba rimskog carstva. Bez obzira na svoju starost on i dalje predstavlja vrlo impozantnu građevinu što znači da se o njemu i danas vodi računa, bez obzira što preko njega više ne ide nikakav saobraćaj.

Pošto smo shvatili da nam je preostalo sasvim dovoljno vremena da ostvarimo dnevni plan, nastavili smo prema severu a put nas je prvo doveo do mesta koje predstavlja grobnicu iz antičkog perioda. U pitanju je Karakus Tumul a pošto se on nalazi vrlo blizu glavnog puta, nije nam bilo teško da ga posetimo. Moram da primetim da je ovaj lokalitet vrlo dobro uređen ali istovremeno i slabo posećen, bez obzira što se za njega ne plaća nikakva ulaznica.

Ja sam se popeo na prikolicu da bih bar malo ublažio naginjanje u krivinama a moja saputnica se smestila u kabinu pored vozača. Posle mi je ispričala kako je on sve vreme mislio da smo iz Nemačke i da je morala da mu objasni kako nisu Nemci jedini koji voze motore i putuju svetom. Posle kratke ali izuzetno uzbudljive vožnje smo stigli do malog servisa za motore a naš vozač je prvo proverio da li oni mogu da na sebe preuzmu ovakav posao, tj. da zamene zadnju gumu. Pošto je očigledno dobio potvrdan odgovor, motor se za tili čas ponovo našao na asfaltu pa je poslednja faza operacije mogla da počne. Glavni majstor je za svega nekoliko minuta skinuo zadnji točak, promenio gumu i sve ponovo vratio na svoje mesto. Nama je preostalo još samo da napravimo zajedničku sliku i podmirimo račune. Ukupan trošak je na kraju izneo oko 80 Eur za novu gumu, 25 za prevoz i još 10 za zamenu. Ja sam na sve ovo dodao i pristojan bakšiš, jer sam bio svestan da bih na bilo kom drugom mestu morao da platim znatno višu cenu. Pre nego što dovršim priču o ovom malom incidentu, želeo bih da istaknem kako ništa ne bi uspeli da postignemo da nije bilo svesrdne pomoći od strane meni i dalje nepoznatog taksiste, njegovog kolege prevoznika i moto servisera Mahmuda. Ovako je sve ispalo sasvim jednostavno i lako, do te mere da smo za nepuna dva sata od trenutka kada nam je pukla guma bili potpuno spremni za nastavimo dalje. Iskreno sumnjam da bih se za ovako kratko vreme snašao i u svom gradu a kamoli na nekom potpuno nepoznatom mestu.

Sada je trebalo još samo pronaći način da se motor preveze do servisa, a pošto se pored nas u međuvremenu zaustavio i kamion gradske čistoće, imali smo dvojcu pomagača koji su se svojski trudili da organizuju transport. Nije prošlo ni 15-tak minuta kada se na licu mesta pojavio mali kamion pa smo zajedničkim snagama utovarili skuter u prikolicu i nastavili sa akcijom spasavanja.

Čim me je prošlo početno uzbuđenje, shvatio sam da smo u stvari imali mnogo sreće, jer je sve ovo moglo da se dogodi i na otvorenom putu gde bi brzina sigurno bila mnogo veća a šansa za pronalaženje rešenja znatno manja. Ovako sam bio siguran da ću u gradu koji ima preko dva miliona stanovnika lako pronaći servis koji može da reši ovaj problem. Za početak sam konsultovao Google, da bi se ispostavilo kako u krugu od par kilometara postoji nekoliko servisa za motore. Da bih uštedeo na vremenu, zaustavio sam taksi i zamolio vozača da me odveze do prve lokacije. Na žalost, ispostavilo se da je ova informacija bila pogrešna, pa je taksista preuzeo inicijativu i produžio nekoliko ulica dalje do mesta na kome je zaista postojao veliki servis. Kod njih je zamena bila moguća samo u slučaju da im se donese odgovarajuća guma, što je predstavljalo polovično rešenje. Tada je taksista ponovo uzeo telefon i obavio par poziva, da bi se nakon nekoliko minuta našli ispred velike prodavnice delova za motore (Aziz Motor Urfa) u kojoj doduše, nisu imali gumu u traženoj dimenziji (150/70-13), ali su mogli da mi ponude nešto užu varijantu (130/70-13). Da ne bi gubili vreme, ja sam odlučio da zanemarim ovu razliku, pa smo odmah mogli da se vratimo do mesta na kome sam ostavio motor.

Narednog jutra je sve počelo sasvim normalno. Spakovali smo naše stvari, natovarili ih na motor i krenuli dalje, prema izlazu iz grada. Dok smo prolazili jednom od glavnih ulica, odjednom sam osetio jake vibracije na upravljaču a već sledećeg momenta je zadnji kraj motocikla počeo da se zanosi u stranu. Na sreću, brzina kojom sam u tom trenutku vozio je bila relativno mala, pa sam nekako uspeo da se zaustavim i parkiram uz desnu ivicu kolovoza. Čim sam sišao sa motora, bilo mi je jasno da nešto nije u redu sa zadnjom gumom ali nisam očekivao da se ona potpuno izduva i praktično spadne sa felne. U glavi sam na brzinu sračunao pređenu kilometražu i zaključio da bi prema dosadašnjem iskustvu ova guma trebalo da izdrži još najmanje 3-4.000 Km što je više nego dovoljno da stignemo do kuće. Sa druge strane, potpuno sam zanemario uticaj koji na njeno habanje imaju maksimalno opterećenje kao i visoka temperatura asfalta i njegova hrapavost, što je najverovatnije i dovelo do preranog otkaza.

I ovoga puta smo se opredelili za lokalnu čajdžinicu ali nam je ponuđeno da uz topli i aromatični napitak probamo još jedan lokalni specijalitet. Tako smo saznali da se palačinka punjena slatkim kremom i zalivena šećernim sirupom sa puno pistaća naziva Şıllık ali i da ovaj naziv ima i drugo značenje. Pošto se ono smatra vulgarnim, obično ga naručuju muškarci a kad baš moraju, žene koriste izraz „onaj slatkiš“. Na kraju dana nam je najviše prijalo da veće provedemo u hotelu i na miru saberemo utiske…

Glavnu atrakciju u Šanli Urfi predstavlja Golbaši park i jezero koje se u njemu nalazi. Ono ima poseban značaj za vernike, jer se smatra da ribe koje u njemu plivaju potiču od proroka Avrama (eng. Abraham, tur. Ibrahim) i da su zato one posebno zaštićene. Mene je mnogo više impresionirala atmosfera koja je vladala oko jezera, jer je duž njegovih obala šetalo mnoštvo ljudi a svi su bili vrlo dobro raspoloženi i veseli. Iako smo očigledno spadali među retke strane turiste, u jednom trenutku nam je prišla mlada žena obučena u tradicionalnu nošnju i ponudila nam da se poslužimo bombonama iz papirne kese. To se naravno nije moglo odbiti, da bi zatim nastavili prema bazaru i potražili mesto za kraći odmor.

Pošto smo se udobno smestili, poželeli smo da malo bolje upoznamo okolinu i dopunimo baterije. Zato smo nasumično izabrali neki od mnogobrojnih restorana i prvo proverili u čemu se razlikuju Adana i Urfa kebab a zatim uživali u lokalnim poslasticama. Moram da priznam da ja nisam uočio neku bitnu razliku jer je sve bilo izuzetno ukusno. Posle dobrog ručka nije izostala ni kratka šetnja i to kroz ulicu u kojoj su upadljivo dominirali izlozi prepuni zlatnog nakita…

Za prenoćište u Šanli Urfi sam izabrao hotel koji je u startu zadovoljavao one najosnovnije kriterijume a to znači da se nalazio blizu onoga što želimo da obiđemo i da nije bio preskup. U tom trenutku nisam imao pojma da će me navigacija do cilja dovesti nekim potpuno sporednim uličicama, koje su bile toliko uske i strme da sam poželeo da odustanem i potražim neki bolji smeštaj. Prvi utisak se nije mnogo poboljšao ni kada smo konačno stigli na traženu adresu, ali se već nakon nekoliko minuta ispostavilo da bolji izbor nisam mogao da napravim. Posle se ispostavilo da u starom delu Urfe postoji mnoštvo ovakvih „Boutique“ hotela koji svojim gostima nude izvanredan konfor po skromnim cenama a ona je u ovom slučaju iznosila svega 37 Eur (sa doručkom). Jedino je motor morao da ostane na ulici a na moje negodovanje, mladić koji je bio na recepciji mi je samo odmahnuo rukom i rekao da se ne brinem, jer je ovaj deo grada potpuno bezbedan.

Pošto je glavna atrakcija udaljena nepun kilometar od muzeja, posetioci se minibusom prevoze do samog lokaliteta da bi zatim mogli da uživaju u zaista upečatljivom prizoru. Ispod savremene nadstrešnice se nalaze četiri glavne kružne konstrukcije i još nekoliko manjih. Pošto su istraživanja i dalje u toku, može se očekivati da uskoro budu otkriveni novi detalji, mada je i sada potpuno jasno da ovo mesto predstavlja izuzetno važan trenutak u razvoju ljudske civilizacije.

Dok sam sledećeg jutra na ulici oblačio opremu i pripremao se za polazak, prišla mi je žena i pružila jednu plastičnu kesu. U njoj je bilo mnogo raznovrsnog peciva, pa sam pomislio da se ona plaši da iz njenog grada ne odemo gladni. Meni je doručak koji sam prethodno pojeo u hotelu bio sasvim dovoljan, pa sam se jednim pokretom ruke učtivo zahvalio a ona je okrenula prema mojoj saputnici. Vesna nije imala srca da je odbije, pa smo na put krenuli sa još nekoliko đevreka i kiflica. Oduševljeni onim što smo doživeli u Gaziantepu, nastavili smo dalje prema istoku da bi posle svega par sati stigli na mesto koje nas je doslovno ostavilo bez daha. U pitanju je arheološki lokalitet Gobeklitepe na kome se nalaze ostaci civilizacije stare skoro 12.000 godina. Ja neću trošiti vreme na istorijske podatke jer se oni lako mogu pronaći na Internetu, ali moram da istaknem savršenu organizaciju vizitorskog centra u kome su izloženi razni eksponati kao i multimedijalni sadržaji koji bi trebalo da dočaraju atmosferu koja je na ovom mestu vladala pre skoro dvanaest milenijuma. U suštini, arheolozi su na osnovu ovih nalaza zaključili da su rane ljudske civilizacije nastale još u vreme lovačko-sakupljačkih zajednica i da je potreba za ishranom većeg broj ljudi koji se okupljaju radi verskih ceremonija dovela do razvoja poljoprivrede.

U povratku smo svratili do starog bazara jer više nismo mogli da odlažemo kupovinu poklona za familiju i prijatelje. U izobilju šarenih đinđuva nam nije bilo teško da izaberemo nekoliko sitnih ali zanimljivih stvarčica i konačno produžimo prema hotelu. U jednom momentu sam primetio da se svuda oko nas nalaze lokali u kojima se prodaju slatkiši, prevenstveno baklave a pošto tog dana nismo okusili ništa slatko (a sasvim slučajno je bio moj rođendan), nismo mogli da odolimo ovakvom izazovu. Meni je pažnju privukao jedan posebno elegantan lokal a čim smo ušli u njega, vlasnik nam je poželo dobrodošlicu i ponudio baklave sa pistaćima. Ispostavilo se da su one potpuno drugačije od onih na koje smo navikli, jer su vrlo suve i ne previše slatke. Zato se pri jelu lepo osećaju mnogobrojne kore i ukus orašastog voća jer ne postoji onaj dominantni uticaj šećernog sirupa.

Pošto se od kulture brzo ogladni, prvo smo potražili restoran „Imam Cagdas“ koji se preporučuje u putopisima već pomenutih kolega ali pošto nam se učinilo da je u njemu gužva, odlučili smo se za lokal koji se nalazio na obližnjem trgu (Pendirhan Atmali Kebap ve Kahvaltı Sarayı). Mladi konobar je brzo shvatio zašto smo došli, pa se pred nama uskoro pojalo uobičajeno meze a zatim i odlični jagnjeći kebab. Izgleda da je u ovom delu Turske običaj da se glavno jelo služi u posudi u kojoj se priprema i da se pred gosta iznosi dok u njoj sve ključa.

Prosto je neverovatno kako samo jedna šoljica (ili u ovom slučaju čašica) čaja može da vas osveži i vrati volju za istraživanjem. Nama je pomogla da prevaziđemo početno razočarenje i svu pažnju usmerimo na cilj koji nam je u tom trenutku bio dostupan. Naime, u neposrednoj blizini se nalazilo staro parno kupatilo (turski hamam) koje je nedavno pretvoreno u muzej, pa smo odlučili da ga posetimo. To se pokazalo kao pun pogodak, jer se na ovakvim mestima može lepo videti kako je izgledao život običnih ljudi i to pre nekoliko vekova. Na mene su poseban utisak ostavile figure ljudi u prirodnoj veličini, jer su one doprinele da čitava atmosfera bude potpuno realističana. Neke od njih su prikazivale i neobične običaje a nama se najviše dopao onaj po kome se pri prvom kupanju novorođenčeta voda sipala iz posebne činije i to preko vučije lobanje pravo na glavu majke. Na sličan način su od kuće ispraćane i buduće neveste a sve to je očigledno imalo posebno magijsko značenje…

Do tvrđave smo lako stigli, ali se ispostavilo da od obilaska ovoga puta neće biti ništa. Ljubazna policajka koju smo zatekli na kapiji nam je objasnila da je u toku rekonstrukcija i da su sve turističke posete odložene za sledeću godinu. Moram priznati da nas je to veoma razočaralo, jer smo se nadali da ćemo konačno biti u prilici da se na licu mesta uverimo u sve ono što smo prethodno videli na YouTube-u i čitali u tuđim putopisima. Pošto je sve to palo u vodu, nije nam preostalo ništa drugo nego da obiđeno čitav krug i napravimo nekoliko atraktivnih fotografija. Na kraju smo osveženje potražili u lokalnoj čajdžinici a pošto u njoj u tom trenutku nije bilo slobodnog mesta, učinilo mi se da je konobar koji nas video kako neodlučno stojimo ispred lokala, sa par oštrih reči oterao lokalnu ekipu i pozvao nas da slobodno izaberemo sto koji nam se najviše dopada. Ubrzo ćemo shvatiti da ovakvi gestovi nisu nikakav izuzetak nego predstavljaju iskrenu dobrodošlicu koja se ukazuje svim putnicima. Sasvim slučajno sam preko puta primetio servis za motore, ali u tom trenutku nisam mogao ni da naslutim da će nam ovakve usluge uskoro biti neophodne…

Bez obzira što smo se nalazili na jednoj od najprometnijih saobraćajnica u ovom delu Turske, vožnja je bila sasvim prijatna a verujem da je za to najzaslužnija visina na kojoj smo se našli. Zato mi je bilo pomalo žao što smo brzo stigli do cilja, ali smo bar dobili dovoljno vremena da se na licu mesta uverimo koliko je Gaziantep zanimljiv za običnog evropskog turistu. Ja sam opet izabrao hotel u centru grada, ali je ovoga puta skuter morao da ostane napolju, doduše odmah pored glavnog ulaza i pod stalnim video nadzorom. Brzo smo moto opremu zamenili nečim prikladnijim za pešačenje i požurili prema tvrđavi koja dominira čitavim gradom.

Poučeni iskustvom od prethodnog dana, za deonicu do Gaziantepa biramo autoput. To se pokazalo kako pravi potez, jer smo tih 220 Km savladali za manje od 3 sata, što nije loše ako se ima u vidu da smo dobar deo tog vremena potrošili na pauze. Sam polazak iz hotela je bio zaista spektakularan, jer se ne događa često da se na glavnom ulazu pojavi motorista u punoj opremi. Put nas je vodio sve dalje od morske obale a sa povećanjem nadmorske visina je i pejzaž postajao zanimljiviji. Sve češće smo nailazili na velike plantaže pistaća pa smo u isti mah poželeli da uživamo u originalnim orijentalnim poslasticama. To se dogodilo već na prvoj pauzi, jer nam je ponuđeno da uz kafu probamo i domaći Sütlaç što se nikako nije moglo odbiti. Odmah smo pomislili da ćemo dobiti klasičan sutlijaš, ali se ispostavilo da se on ovde pravi od krupnijeg pirinča i da je mnogo gušći. U svakom slučaju, zasladili smo se „za sve pare“, mada je račun bio skoro simboličan…

Taman posla! Baklava u Gaziantepu je stvarno jedinstvena, samo što je na redu u sledećoj epizodi!

Adana je po veličini peti gradu u Turskoj, što znači da ga nije moguće obići za jedno poslepodne. Zato smo se mi ograničili na nekoliko ulica koje čine jezgro starog grada a posebno nas je zanimalo da vidimo kameni most i reku Sejhan. Moram da priznam da me je iznenadilo potpuno odsustvo turista, jer smo usput sretali samo lokalno stanovništvo koje se bavilo svojim svakodnevnim poslovima. To nikako ne znači da je grad slabo uređen, pa nam je šetnja predstavljala pravo zadovoljstvo. Najviše mi se dopalo što su pojedine privredne delatnosti skoncentrisane na jednom mestu, pa je lako pronaći određenu vrstu proizvoda. Drugim rečima, ukoliko su vam npr. potrebne zavese i tekstil za nameštaj, dovoljno je dođete u ulicu u kojoj se nalazio naš hotel jer su pored njega smeštene na desetine radnji koje nude upravo ovakvu robu.

Za ovu deonicu sam sam namerno umesto autoputa izabrao magistralu, ali nisam očekivao da će na njoj biti tako mnogo kamiona i ostalih teretnih vozila. Zato nam je za nešto manje od 200 Km trebalo skoro 3 sata, pa smo u Adanu stigli sa malim zakašnjenjem u odnosu na plan. Sa druge strane, hotel nije bilo teško pronaći, jer se on nalazio u samom centru ali se odmah postavilo pitanje parkinga. Motor nisam hteo da ostavim na ulici niti je u blizini bilo javne garaže, ali mi posle kratke konsultacije da vlasnikom hotela, recepcionar dozvolio da ga parkiram u samom holu. Moram da priznam da ovoliku ljubaznost nisam očekivao, mada se posle ispostavilo da to nije usamljeni slučaj nego pravilo… Burek koji smo pojeli za doručak je bio ukusan i kaloričan, ali smo glad osetili čim smo krenuli u šetnju ulicama starog grada. Srećom, brzo smo pronašli upravo ono što nam je bilo potrebno a to je restoran koji nudi najveći specijalitet ovog kraja – čuveni Adana kebab. Konobaru koji je istovremeno bio i glavni majstor za roštilj, nije trebalo mnogo objašnjavati, pa se na stolu za tili čas pojavilo prvo tursko meze a zatim i glavno jelo. Od ponuđenog pića smo izabrali mineralnu vodu ali sam ubrzo primetio da ostali gosti sa velikim zadovoljstvom ispijaju neki tamno crveni sok, pa sam i ja poželeo da ga probam. Ubrzo su nam stigle dve velike čaše i dodatak u vidu jabukovog sirćeta što me je još više iznenadilo, pa sam oprezno otpio jedan gutljaj. U ustima sam osetio neodređeni ali ne baš prijatan ukus, pa sam pokušao da ga „ispravim“ sa malo onog sirćeta. Ni to nije mnogo pomoglo, jer se ispostavilo da se ovo piće pravi od fermentisanog povrća, pre svega cvekle i šargarepe sa dosta soli i drugih začina. U svakom slučaju, sada znam šta je Şalgam ali mi nije jasno zašto ga ovde toliko obožavaju…

U tom trenutku je još postojala mogućnost da se najkraćim putem, preko Ankare i Istanbula vratimo kući, ali smo zajednički odlučili da „malo“ produžimo putovanje i nastavimo prema istoku. To je značilo da nas očekuju prelepi gradovi poput Adane, Gaziantepa i Šanli Urfe kao i niz istorijskih i prirodnih atrakcija. Zato smo brzo izašli na magistralu koja vodi prema Mersinu a pošto do sada nismo imali priliku da posetimo ovaj deo turske obale, najviše nas je iznenadilo što su se jedno za drugom, nizala manja mesta sa veoma razvijenom turističkom infrastrukturom. To osim novih hotela podrazumeva i odlično uređene plaže i sve što je potrebno za uživanje i Sredozemnom moru. Posebnu zanimljivost predstavlja njihova briga za bezbednost saobraćaja, jer su me u roku od sat vremena turski saobraćajci zaustavili ukupno pet puta i što je posebno interesantno, uvek tražili da im pokažem samo svoju vozačku dozvolu. Izgleda da se kod njih motori često voze „na divlje“ i da na ovaj način pokušavaju da spreče ovakve slučajeve.