E to si skroz u pravu. Samo na tom prelazu je uvek gužva što se kola tiče. Ali motore puštaju onom stazicom za pešake ☺ Mene prvi put kad sam tu prelazila kad su pozvali da se popnem u taj prolaz za pešake ja se zbunila, nisam odmah krenula, mislila sam da se šali ☺

Ja kolima ni ne idem ☺, bar nisam skoro. Ali svakako bih i ja uredno čekala u redu, kako drugačije. Međutim motorom posebno po ovoj vrućini potpuno se slažem bilo bi baš teško. Na nekim prelazima carinici sami pozovu motocikliste i puste ih preko reda, recimo na prelazu za Albaniju kod Ulcinja.

Prošle nedelje sam se vratila tim putem (poslednji put od mnogih pre toga ☺) Asfalt je odličan, gužve u pravcu iz Podgorice ka Beogradu uopšte nije bilo. Kroz kanjon sam prolazila između 10 i 11h pre podne. Da li slučajno tada nije bilo gužve ili je inače u tom smeru nema, ne znam. Ima radova koje je Urban Cruiser pomenuo ali se gotovo i ne primete osim pre Nove Varoši gde se napravila poduža kolona zbog semafora. Ja sam je pažljivo zaobišla kad je bilo moguće tako da se ni tu nisam zadržala previše. Na ovom graničnom prelazu je veća gužva nego preko Jabuke i stvarno bi prokuvala da sam čekala u redu. Obišla sam red, stala iza drugog, trećeg vozila na prelazu, onog iza pitala rukom za dozvolu da me propusti i bilo je ok. Mada se desilo baš na crnogorskoj granici prošli put na prelazu za Bosnu u Šćepan Polju da vozači automobila prave problem (meni srećom nisu ni tada ☺)

Epokalipsa danas....

Prošla je još jedna, sedma godina. Setimo se Marije i Marka. Zauvek ste sa nama u mislima i srcu ...

Sunce i more ....

Super, biće to uzbudljiv i "vruć" vikend. Mnogo dobrog raspoloženja, adrenalina i pozitivne energije. Prava stvar da jedan ovakav događaj zaživi kod nas i među nama. Ovo se ne propušta! Dolazimo da gledamo, uživamo i navijamo ☺ Vidimo se !

Odličan putopis, kao i svaki prethodni a epilog je šlag na tortu za kraj. Iskreno razmišljanje na retoričko pitanje zašto pišemo putopise i odgovori u kojima svako od nas koji putujemo, tragamo i pišemo može da prepozna svoje lične motive. Putujemo i pišemo...gde smo bili, šta smo videli, kako smo to doživeli, a najčešće nismo ni svesni zašto to radimo. Zašto svoje iskustvo i lični doživljaj puštamo u etar i delimo sa drugima ... Da li je to zato što želimo da se pohvalimo gde smo bili ili zato da putovanje i uspomene otrgnemo od zaborava ili možda jer volimo da pišemo a volimo i da putujemo ili želimo svoju životnu filizofiju možda da prenesemo na još nekog ili zato što nam pisanje doživljenog pojačava zadovoljstvo putovanja, čuva od ličnog zaborava ili...sve to pomalo zajedno. Na kraju krajeva nije ni važno... Važno je da putujemo da bi imali o čemu da pišemo i da pišemo jer osim nas samih koji se rado prisećamo uspomena i dogodovština sa putovanja uvek ima onih koji rado čitaju putopise i onih koji zajedno sa piscem putuju kroz priču ( i sama sam jedna od njih ) a i onih koji će čitajući poželeti da i sami tamo otputuju. Dakle, dok god se putuje o tome treba pisati bez obzira na razloge zašto, a posebno ako se ima dara za to

A sutradan još uživanja... Ura, preživela sam svoje prvo kampovanje. Pa ovo i nije tako loše, kako to nisam otkrila ranije Pogled na Perućac Ovuda smo se juče spuštali....i opet ćemo sledeće godine Zaovinsko jezero. Neko je spas od vrućine potražio ovde ... A mi ovde... Jezero Spajići , zelena osvežavajuća oaza na Tari.... Predivno, uživanje za sva čula. A za kraj dana i ovog izvanrednog vikenda... Radomire i Vesna, hvala što ste me poveli i trpeli ova dva dana Bilo je ekstraaa. Ponavljamo sledeće godine obavezno

Mi bili, vratili se, uživali i proveli se ekstra. Evo malo slikica da vidite kako nam je bilo loše Start kod Perućca Kapetan priprema čamac Veselo... Veslaj, veslaj .... Kad jednom probaš... navučeš se i stalno se vraćaš Neko hladi pivo u Drini a neko ... Maskenbal na vodi Ko kaže da rakija ne može da se peče na čamcu Podrška sa bosanske obale Neko vesla a neko se zeza Gori vatra .... Kapetan i članovi posade... Joj što je lepo.... Uživanje... Od veslanja se i ogladni....sreća poneli smo sendviče I ovo je čamac .. U Bajinoj Bašti na obali... Kućica na Drini Ko kaže da na čamcu ne može da se đuska.... ne na jednom nego između dva Zasluženo osveženje Kapetane pazi samo da ne potonemo ! I ja se spuštam niz Drinu, nego šta ! Piknik na obali Drine....neko bi da se ispruži u hladovini a neko evocira uspomene ...

Spuštamo se, spuštamo Doduše neko čamcem a neko možda i pored njega

Lisine

Lepi plavi Dunav ....

Vodopad Lisine

Svaka čast momci, lepa tura Mogao bi jedan dobar putopis tu da padne.Obojica pišete zanimljive putopise sa zanimljivih destinacija a za ovaj sigurno ima puno interesantnog materijala. Obradujte nas dobrom pričom i slikama

Vruće, vruće ☺

Odličan putopis, sjajno izabrane destinacije Kroz zanimljivu priču i ličan doživljaj putovanja podelili ste sa nama puno korisnih informacija i dali odgovore na mnoga pitanja koja će potencijalnom putniku u ove krajeve umnogome olakšati pripreme a i samo putovanje. Sjajna priča o zemljama, ljudima i gradovima ne ni tako udaljenim da se ne mogu obići a opet nama nedovoljno poznatim. Putopis koji golica maštu i budi radoznalost da otputujemo, osetimo i doživimo isto što i vi!

Haha... sve znaš, razmišljam u tom pravcu....biće i toga nadam se, samo da se sve skocka

Guliver, taj efekat blagog lelujanja motora se osećao do kraja putovanja posebno na otvorenom putu pri većim brzinama. Kasnije sam uglavnom vozila planiskim i manjim lokalnim putevima tako da to nije previše dolazilo do izražaja a verovatno sam se i ja posle toliko kilometara navikla . U svakom slučaju to nije eskaliralo u veći problem i bez ikakvih komplikacija sa motorom sam izvezla celu rutu. Razlog je verovatno neadekvatna torba ,a moguće da su tome doprinele i istrošene gume . Sada, rasterećen motor ima vrlo blage vibracije.

deki295, pitanje je sasvim na mestu. Nemam podmazivač lanca ali nosim sprej sa sobom i podmazujem lanac pa recimo na pređenih 500 -600 km. A na ovom putovanju konkretno posle svake dnevne etape a to je između 350 i 400 km osim prvog i poslednjeg dana kada su bile duže.

Hvala svima, Spredrag, i meni je baš žao što više nema Zimskih večeri putovanja.Bio je to zaista dobar prijekat, spoj ugodnog i korisnog. Iskreno se nadam da će opet zaživeti ☺. A inače već odavno planiram da provezem sve one tvoje rute kroz Grčku ali nikako da stignu na red ☺ Zog, ranije sam vozila narandžastu Yamahu.Ima dosta slika u mojim putopisima od prošle sezone.

Poslednji dan: 04.06.2017 Crna Gora-Bosna-Srbija: Močila-Durmitor-Trsa-Šćepan Polje-Foča-Sokolac-Zvornik-Beograd Zelena i opet zelena rapsodija - Sve dugine boje - Sve ovo kuda sam vozila proteklih dana je lepo, svaka zemlja na svoj način. Ali definitivno današnja vožnja, predeli po svojoj lepoti nestvarni kao iz nekog drugog sveta, prednjači daleko ispred svega. Rano krećem, biće ovo dugačak dan i dosta pređenih kilometara gore-dole, levo-desno dok ne stignem kući. Vozim pored Manastira Morača. Tu se negde otprilike uvek opraštam od sela i vrtim po mislima kada ću se opet vratiti. Sada je to neizvesno kada ali... Vratiću se. Kod Mioske skrećem levo. Ne idem preko Crkvina. Idem na Durmitor, preko Krnje Jele i Boana. Put vodi preko planina, a kako bi drugačije. Ako sam kroz sve ove zemlje vozila po planinama neću valjda to preskočiti ovde. Vreme je odlično za vožnju. U najavi je bilo kiše ali već sam navikla na to tako da uopšte nisam imama nameru da menjam plan. Vožnja do Durmitora uvek opušta. Put nije baš savršen ali ne smeta. Sve ostalo oko mene jeste. Priroda, vrhovi kao u snu iz koga uopšte ne želim da se probudim. A tada nisam još ni slutila kakva lepota i savršenstvo me tek čeka. Stižem na Durmitor. Usput nailazim na stado ovaca, a onda na konje. Tu je i malo ždrebe, valja se po travi. Da ne vozim motor jahala bih konje. Volim ih. A okolo sve zeleno pa još zeleno. Samo vrhovi su sivi. Idem do centra Žabljaka da sipam gorivo i proverim još jednom kojim putem za Trsu. Sinoć sam na Youtube-u pogledala nekoliko snimaka ovog puta, čisto da se uverim da je sve asfalt. Ali snimak ne može da dočara ono što se oseti i doživi uživo. To je stvarno savršenstvo prirode. Put ide preko Durmitora, vijuga u dužini od nekih 50 km između vrhova, od Žabljaka preko Trse do Plužina. Na momente ako se zaboravite gde ste činiće vam se da sanjate. Sve je tako nestvarno lepo. Mala jezera između gorostasnih vrhova, zelene livade u podnožju sa ovcama rasutim po njima kao biseri, katuni u svom izvornom obliku, tragovi snega zaostali u skrivenim delovima do kojih sunce slabije dopire i put koji vijuga odozgo sa vrha nežno, da ne pokvari sklad i tu savršenu sliku prirode. Zaista uživam svim čulima. Prosto mi je bilo žao što sam tako malo vremena imala, nisam dugo smela da se zadržavam. Usput srećem dva Italijana na Goldwing-ovima. Nešto malo razumem italijanski. Oni putuju iz Barija. Sada dolaze iz Sarajeva. Raspitivali su se da li su na pravom putu za Durmitor i nešto mi objašnjavali o kvalitetu puta što u prvi mah nisam razumela ali mi je ubrzo bilo jasno. To što su pokušavali da mi kažu pratilo je dramatično mahanje rukama i crtanje u vazduhu nečega što liči na pećinu. Otkud znam, možda u okolini ima i nekih pećina, pomislila sam. Ali nije bilo to u pitanju. Od Trse ka Plužinama spušta se opet vijugavim putem i opet kroz prirodu vrhunske lepote ka Pivskom jezeru. Tu ima dosta tunela onako samo probijenih kroz stene, neosvetljenih, sa čijih plafona otpada kamenje. Tuneli si neosvetljeni, klizavi i puni rizle ali i krupnog kamena pa vožnja tuda deluje pomalo sablasno i zastrašujuše što celom doživljaju daje posebnu draž. Ne znam kako je na Alpima, nisam još tamo bila ali verujem da se po lepoti Durmitorski prsten i Pivsko jezero može uporediti sa njima. Za kraju ovog spektakularnog dela puta stižem kanjonom Pive do brane Mratinje, jedne od najimpozantnijih lučnih brana na svetu. Ukroćena goropad, simbol ljudske snage i vekovne borbe sa prirodom uzdiže se 220 m iznad dna reke Pive. Neverovatan prizor na još neverovatnijem mestu. Dalje put vodi do Šćepan polja. Svi koji ste bili na raftingu znate gde je. Tu je ujedno i granični prelaz sa Bosnom. Reka Tara (Suza Evrope) i Piva sastaju se u Bosni i Hercegovini između Ščepan Polja i Huma i formiraju Drinu. Za sve ljubitelje avanturizma rafting je sigurno jedno nezaboravno iskustvo a ovo mesto je idealno za to. Na žalost danas to nije u planu ali neki drugi put neizostavno. Do Foče se vozi nekih dvadesetak kilometara dosta lošim putem. Desna traka u dužini čak do sedam kilometara sa prekidima nema asfalta, samo makadam. Ali uz snalaženje malo desnom malo levom može se proći samo asfaltom uz eventualno baš kratke deonice po makadamu. Sve u svemu nije bilo tako strašno kako sam se plašila a i kako mi je rekao carinik na graničnom prelazu. U Foči pravim pauzu na pumpi. Jako je vruće i dosta sam umorna kako od temperature tako i od vožnje po serpentinama, tunelima pa opet serpentinama... Momak na pumpi je isto bajker, zaljubljenik u off. Priča mi gde tu sve ima da se vozi i kakva je priroda. Priča mi kakva sve jezera imaju na Zelengori, a do mnogih od njih se može doći samo kros motorima. Slušam ga i maštam... Sve me to privlači, sve bih to da vidim i doživim. I tu skrivenu prirodu i avanturu kakvu samo ova vrsta motora pruža. Ovaj malo duži predah i ćaskanje sa kolegom mi baš prija. Obnavljam energiju za nastavak puta. Ima još danas dosta da se vozi do kuće. Razmišljam se da li da idem preko Višegrada pa dalje kroz Srbiju ili preko Debelog brda (ali tuda sam skoro vozila) a mogu i preko Užica pa dalje standardno. Ne bih ni jedno ni drugo, tu uvek mogu da skoknem od kuće... Odlučujem ipak da skrenem posle Goražda za Rogaticu umesto da nastavim ka Višegradu. Vozim ka Sokolcu, preko Romanije. Romanija je divna. Samo vozim, ne zaustavljam se. Vreme curi, biće već mrak kada uđem u Srbiju. Prvo se penjem krivudavim putem uz reku, onda preko prostranih zelenih proplnaka, pa kroz šumu... Lepota svuda. Oko sedam stižem do Drine... Još malo pa će Zvornik. Sve sam bliže kući i završetku putovanja. Ulazim u Srbiju, Banja Koviljača, Šabac, Ruma, autoput.... Beograd. Gotovo. Poslednjih sto kilometara sam bila baš, baš umorna. Izgleda da nisam u najboljoj kondiciji, moram to da popravim . Kakav fantastičan dan za završetak putovanja. Krug po Balkanu je zatvoren. Mnogo utisaka, mnogo lepih slika za pamćenje u svim bojama duge i dosta pređenih kilometara. Honda je savršeno sarađivala. Zaslužila je svaku pohvalu. Nismo imale ni jedan problem na celom putovanju. Mogu slobodno da kažem da smo nas dve dobitna kombinacija, tandem koji se ne menja. Pozdravljam vas do neke sledeće vožnje, neke nove avanture... A kada i gde videćemo...

Peti dan: 28.05.2017 Albanija-Crna Gora: Sarande – Ulcinj Rapsodija u plavom - Krivo je more - Kako dani odmiču sve više ulazim u rutinu pakovanja. Najviše volim kada sve od jutra krene kako treba. Nebo je čisto, sunce već sija. Biće ovo topao dan. Ali ne smeta. Mnogo je bolje od kiše. Danas sam možda najranije ustala. Brzo se spremam. Motor sluša, pali iz prve kao zmaj. I njemu prija mediteranska klima. Pozdravljam se sa srdačnim domaćinima. Sada je tu gazdina majka koja takođe kao i njen sin pokazuje velike simpatije prema meni. Pakuje mi hladnu vodu pošto kafu nisam htela da pijem da ne gubim vreme i želi mi srećan put. Izlazim poznatim putem iz Sarande ali pre toga stajem da slikam panoramu grada i Krf preko puta. Od Sarande do Vlore je najlepši deo puta, onaj zbog koga mnogi motociklisti iz raznih zemalja dolaze u Albaniju. Put ide pored obale, penje se visoko uz liticu i pruža nezaboravan doživljaj vožnje po krivinama sa fantastičnim pogledom na kristalno čisto tirkizno more . Bunker Bukner u kaktusu Prelepe plaže i tirkizno plavo more Put između Sarande i Vlore ide preko planine Ćika visoke 2044m, ali sam put se praktično sa 0 metara nadmorske visine penje na preko hiljadu metara uskim, oštrim serpentinama vrlo često pod nagibom. A sve vreme puca pogled na more, Krf ostaje negde iza a u daljini se čak nazire italijanska obala. U gustoj borovoj šumi ispod sivih strmih planina ima mnoštvo restorana i kafana sa čijih terasa putnik može da uživa u prelepom pogledu na obalu i plavo more sa jedne i strme vijugave serpentine sa druge strane. Stvarno fascinantno. Putnik ne može a da ne zastane i ne divi se ovoj surovoj lepoti koju je stvorila priroda a čovek probio puteve koji su se potpuno utopili u prirodnu konfiguraciju terena. Ovako oštre krivine, serpentine i nagibi su jedinstveni na Balkanu. Sliku upotpunjuju čobani sa velikim stadima koza na koje ćete naići sigurno više puta. Ovo je najlepši deo obale Albanije, predeli izuzetne lepote sa planinama koje se dižu direktno iz mora. Od najviše tačke do koje se put penje počinje spuštanje ka najvećem nacionalnom parku u Albaniji Ljogara. Odatle Jonsko more prestaje i počinje Jadransko. Park je dobio ime po istoimenom prevoju koji se nalazi na 1000 m nadmorske visine i proteže se putem koji vodi od Valone ka jugu Albanije. Park Ljogara je proglašen 1966. godine za zaštićeno područje koje obuhvata oko 810 hektara prirodnih lepota planinske i morske klime. Do Valone ima 40 km. Valona je veliki grad koji se užurbano gradi i razvija i druga luka po veličini u Albaniji. To je ujedno grad koji je najbliži italijanskoj obali čiji se uticaj uveliko oseća. Drugi jezik pored maternjeg nije engleski nego italijanski. Ali to je slučaj u čitavoj Albaniji, bar u ovom priobalnom delu kojim sam celom dužinom prošla. Prolazak kroz gradove mi nije omiljen deo putovanja. Prosto ne volim saobraćajne gužve, loša mi je orjentacija i teško nalazim izlaz, a poseban razlog je je i to što se sporo vozi, kreni-stani i previše je vruće. Od Vlore do Fjera je trebalo da vozim autoputem. Međutim i onda kada se odlučim za autoput jer drugog nema (bar tako su mi rekli prošle godine a tada sam baš tražila neku alternative) , desi se da savim slučajno zamislite zalutam i narednih 35 kom vozim po tako lošem putu sa kraterima koje je bilo nemoguće zaobići tako da sam mislila da će mi otpasti točkovi. Na momente mi je stvarno bilo žao Honde šta je sve morala da preživi. I taman kad sam mislila da je gotovo nailazim na kraj puta. Nema dalje osim preko nekog oronulog mostića čija se ograda odavno obrušila u reku. Nemoguće da je to most za automobile pomislim i skrenem levo gde je jedino bilo moguće. Vozila sam po nekoj ravnici možda čitavih 20 km dok mi nije postalo sumljivo kako to da nema kuća a ni grada na vidiku. Ipak Fjer bi već trebalo da bude blizu. Objašnjenje je bilo jednostavno, vozila sam skroz u suprotnom smeru. Pravi put je bio baš preko onog mostića koji izgleda kao iz nekog ratnog filma. Nemojte da se prevarite pa da kojim slučajem pođete ovim umesto autoputem. Verujte mi pokajaćete se. Na kraju nekako stižem u Fjer. A tamo radovi na putu pa je saobraćaj preusmeren a to znači ja opet lutam tražeći izlaz. Da li od vrućine ili sam se opametila (što je manje verovatno), ovde odmah pitam na pumpi kuda dalje pa tako skraćujem vreme pronalaženja izlaza. Ostatak puta kroz Albaniju do Skadra nije tako atraktivan ni za vožnju a ni uživanje. Vozi se autoputem u pravcu Tirane do Drača. Odatle se odvaja levo put za Skadar a za Tiranu autoput nastavlja pravo. Ovog puta za razliku od prošle godine uopšte nema gužve, mnogo brže se vozi tako da sam uspela da nadoknadim vreme izgubljeno u lutanju oko Fjera. Još je uveliko dan. Stvarno sam sve bolja i bolja, značajno popravljam prolazno vreme i to me baš raduje. Ali već sam umorna od vrućine i ne tako lake vožnje po uskim serpentinama u prvom delu dana. A ni pređena kilometraža nije baš zanemarljiva po putevima takve konfiguracije. Malo se zadržavam na izlasku iz Skadra da napravim neku slikicu i još jednom pogedam iza sebe. Još malo pa završavam veće poglavlje ovog putovanja. Još malo pa ulazim u Crnu Goru a to praktično za mene znači da se vraćam kući. I zaista. Kada mi je crnogorski carinik vratio pasoš pre toga me pustivši preko reda i to u onom delu za pasošku kontrolu pešaka, kada sam okrenula ključ i odmakla par metara od granice preplavio me osećaj ogromne sreće. Vratila sam se kući (jer ovo jeste moja druga kuća). Iza mene su stotine kilometara vožnje po raznim putevima, konfiguracijama terena, vremenskim uslovima. Puno utisaka, puno izazova. Ali na kraju kada se sve sumira ovo je jedno izuzetno uspešno putovanje. Motor me ni jednog trenutka nije izneverio. Može se pre reći da sam ja njega ponegde lošim izborom puteva i nedovoljnom informisanošću. Putovanje nije još gotovo, ali onaj njegov duži, neizvesniji i teži deo jeste. Što ne znači da u danima i kilometrima koji predstoje neće biti lepih iznenađenja. Naprotiv. Tek dolazi po meni možda i najlepši deo ovog putovanja a tu je blizu čak ne ni u nekoj dalekoj tuđoj zemlji. Oduvek je važilo pravilo ali ga retko slušamo. Najlepše stvari su tu pored nas, uopšte ne moramo da idemo daleko da bi ih pronašli. Čim sam ušla u Crnu Goru više nisam nigde žurila a nisam ni oko čega brinula. Rešila sam da ostanem u Ulcinju tu noć. Mnogo davno sam bila u ovom gradu. Eto sada sam poželela baš tu da se zadržim dan, možda dva. Sutra da odem na veliku plažu, da ležim na vrućem pesku i okupam bar noge u moru ako voda bude hladna. Obožavam dugačke peščane plaže. Da, ostajem u Ulcinju… Naspavaću se, odmoriću se… Kupaću se jer voda uopšte nije bila hladna, sunčaću se satima na divnom sitnom pesku bez suncobrana i izgoreću skroz (jer uvek zaspim na pesku). Uveče ću prošetati do starog grada koji će ostaviti na mene prijatan utisak. Uopšte, ušuškana u apartmanima (pronašla sam jeftin a predivan smeštaj preko Booking-a, sa velikim dvorištem lepo održavanim, garažom za motor i velikom terasom ispred sobe koju sam sama koristila jer sam i bila jedini gost), skroz sam se opustila. Na red je došao zasluženi odmor. Dva dana potpune relaksacije i uživanja. Ali opuštanje donosi i nemir. Sećanja lako isplivaju na površinu i pokrenu lavinu osećanja. A onda si u zamci, pritisnut između onoga što želiš i onoga što imaš, odnosno nemaš. U sredu napuštam Ulcinj i idem u selo. Lagano, bez žurbe kroz tunel Sozina, preko Podgorice (tu svraćam da se opskrbim namirnicama za par dana), kroz kanjon Morače preko mosta na Pjenavcu stižem u moja Močila. Ovaj put preko dana što je retkost. Koliko su lepa moja Močila neću vam opet pričati. Već ste čitali gotovo u svakom od mojih prethodnih putopisa. Koliko mi boravak tamo znači, neću ni o tome, znate i to. Koliko sam srećna tamo, koliko ispunjena... I to sam vam pričala. Ovde ću samo dodati da mi se rođaci zbog sve češćih dolazaka raduju. Vole me zbog toga. Sjenokose ( oko 1000 m nadmorske visine), Izvor Jelostak Sjenokose, početak puta za Maganik ( idealno za vožnju van asfalta za motore i vozače koji to mogu) Sjenokose, napuštena koliba Još jedan put za off ( ozbiljno razmišljam da promenim motor ) Gotovo svi rođeni tamo su otišli negde, kuće su prazne, ruše se. A ja se iz grada vraćam sve češće… Sve više me srce vuče ka ovom napuštenom parčetu zemlje koje moj prijatelj zove pustinja, vuče me da mu se vratim i ostanem. Ostanem tu, negde i nigde, tu gde je vreme stalo. Nema trke za prestižom, nema velikih očekivanja pa nema ni velikih razočarenja. Znaš gde si, znaš ko si, znaš s kim si. Svoj si na svom, sam, bez laži i prevare. Ali realnost je sasvim drugačija, bar u ovom trenutku. Dani bez obaveza prolaze. Moram da se vratim u stvarne životne tokove koliko god se meni to sviđalo ili ne . Moram da se suočim sa posledicama izbora, svojih a i tuđih a to nekada nije ni malo lako. Pa bar za povratak da pronađem još neko skriveno mesto, još neki biser prirode koja očarava, još neki put koji nadahnjuje…. Uvek još nešto više… Ali koji kad sam skoro svakim već prošla? Možda ipak ima jedan… Samo da proverim kakav je, ali već se čini da sam pronašla pravi put za povratak.

Četvrti dan: 27.05.2017 Albanija-Grčka-Albanija: Ohrid-Sarande Plava i zelena rapsodija - Preko mora i planina, preko brda i dolina - Polako popravljam prolazno vreme ustajanja i polaska. Danas dan počinje kako treba. Ustajem rano, odmorna. Napolju je vedro i suvo. Odličan početak. Sve je kako treba, skoro sve. Stiže poruka od prijatelja, pita treba li mi pomoć oko ruta kroz Albaniju i Grčku. To mi nije potrebno. Već znam kuda ću… Mislim da znam. Možda bi mi u nekoj drugoj prilici značilo. Sada ne. Nije mi mnogo ni bitno kojim baš tačno putevima ću voziti, da li ću iz prve pronaći ono što mislim da tražim… Svakako ću na kraju dana negde stići, usput nešto videti i doživeti avanturu i uzbuđenje vožnje kroz nepoznato. A to je uvek dobitna kombinacija. Ne može da bude greške. Sada bi mi možda više značila neka druga vrsta prijateljstva ali… Nije uvek sve onako kako bismo želeli. Već sam dovoljno daleko i dovoljno svoja. Ono što me pokreće i inspiriše imam a to je isčekivanje onoga što će doneti današnja vožnja. Zadovoljstvo ne može da izostane. Krećem malo pre devet. Za danas je planirano nekih trista pedeset kilometara vožnje od Ohrida do albanske granice, malo preko Albanije pa kroz severni planinski deo Grčke opet do Albanije sa idejom da spavam na obali Jonskog mora u gradu Sarande. Prošle godine sam u ovom lepom i mogu reći modernom primorskom gradu smeštenom preko puta Krfa prenoćila i jako mi se svideo. Grad koji raste i gradi se, sa mnogo novih savremenih objekata za smeštaj turista kojih stvarno ovde ima u velikom broju, naročito u sezoni. Prošle godine u avgustu mesecu sa mukom sam našla prenoćište od tolikih apartmana koji se izdaju. Sve je bio prebukirano. Ulice su bile toliko zakrčene saobraćajem a šetalište ljudima da je to stvarno izgledalo neverovatno i meni potpuno neočekivano. Podsetilo me na gužve u Budvi u jeku sezone. Do granice sa Abanijom kod Svetog Nauma vozim pored jezera. Početak dana kakav se samo može poželeti. Divan pogled na jezero sa desne strane, zelena šuma sa leve i put koji blago krivuda tek toliko da te zagreje podižu adrenalin i raspoloženje. Ne svraćam u muzej na vodi – rekonstrukciju neolitskog ohridskog naselja koji svakako treba posetiti. Pre par godina sam to obišla, stvarno impresivno, sada nisam htela da se zadržavam. I Galičicu ostavljam za drugi put. Do granice brzo stižem, možda čak i brže nego što sam mislila. Vožnja uz jezero stvarno relaksira. Mislim se, šteta što je tako hladno a baš bih se bućnula. Na graničnim prelazima gotovo uvek nailazim na simpatije carinika, valjda zato što sam žensko i vozim sama. Na ovom prelazu carinik sa oduševljenjem zapaža da smo rođeni istog datuma iste godine i otvara priču o tome gde ko živi, kuda putujem, zašto sama, dok automobili iza strpljivo čekaju da stignu na red. Probala sam od njega (to je bio makedonski carinik) da dobijem informaciju da li je put preko Korche kroz Albaniju ceo asfaltiran. To je bila jedna opcija za vožnju, da idem samo kroz Albaniju do Sarande (odnosno jedan manji deo bi prošao kroz Grčku) ali nisam bila sigurna kakav je kvalitet ovog puta. U jednom putopisu je pisalo da je deo ovog puta neasfaltiran, u jako lošem stanju i da je prihvatljiv jedino za endure motore, mada to je bilo pre šest godina. Možda je do danas obnovljen ali to nisam uspela da saznam (carinik nije znao) a ja se ipak nisam usudila tuda da krenem. Posle onakvih puteva kroz Makedoniju nije mi se opet vozilo po rupama i makadamu a naročito ne preko planine. Mada sledeći put ako budem u blizini tuda ću ići. Izgleda da je priroda fenomenalna a to je ono zbog čega uopšte vozim ovim raznim putevima i putićima, a može se proći motorom, pa proći ću i ja. Ovaj put odlučujem se za sigurnu varijantu. Idem od Pogradeca sa donje strane ispod Prespanskog jezera do Bilishta (granični prelaz iz Albanije u Grčku). Put je dobar, jednim delom čak izuzetno kvalitetan, širok magistralni. Naravno, kao što je to na ovom putovanju postalo tradicija bar jednom pogrešno skrećem, pa vozim možda malo duže, kroz neka sela u ravnici u podnožju između planina. Ali to me ne uznemirava, znam da idem u dobrom pravcu. Koji kilometar gore-dole, neko albansko selo više ili manje nije strašno. Čak sam otkrila da me to dodatno raduje. Na ulasku u Grčku je gužva, ima i autobusa ali i onih koji peške prelaze ovaj granični prelaz. Ima i migranata. Redovi su na punktovima. Odlučujem da ne obilazim nego da sačekam u koloni. Već je otoplilo i nije baš prijatno sedeti na suncu u punoj opremi. Srećom, nisam čekala previše dugo. Ulazim u Grčku i vozim ka Kastoriji. Kakva drastična razlika u kvalitetu puteva. Uživam dok vozim ovom deonicom, naročito od uključenja na put Florina - Kastorija. Odličan magistralni put za brzu vožnju, zelenilo okolo, reka sa leve strane. Fantastično. Na jednom uređenom odmorištu stajem da doručkujem. Ogladni se od vožnje i uzbuđenja, posebno ako je već podne. Sendviče sam napravila jutros u apartmanu. U daljini čijem neku zvonjavu ali ne vidim šta je i ne mogu da povežem odakle dolazi. Podseća na zvuk crkvenih zvona ali nije to. Kasnije na jednom drugom putu kroz Grčku shvatila sam od čega potiče taj zvuk. Od stotine zvončića koje koze u stadu nose oko vrata. Tu se dogodio jedan zanimljiv događaj. U početku sam bila sama na parking a onda je stao jedan ogroman kamion sa prikolicom sa AL tablicama. Vozač je bio mali zdepasti, stariji čovek pedesetih godina. Prišao mi je odmah čim me video da sedim na zidiću i jedem. Pitao me na albanskom da li govorim turski. Zašto, nemam pojma. Valjda je on znao taj jezik. Videlo se da sam mu jako interesantna. Kako nismo govorili ni jedan zajednički jezik osim onog rukama i znakovima nekako sam ga razumela da ga zanima ima li još nekoga ili sam sama. Čovek je delovao iskreno i dobrodušno a i ja nekako nemam strah gde god da idem pa sam mu rekla istinu. To ga je još više razdragalo, mahao je nešto rukama i pričao ali nisam shvatila šta želi da mi kaže. Onda je otišao do kamiona, izvadio dve stoličice i stočić na rasklapanje i pozvao me da sednem sa njim. Izvadio je i neku torbu za piknik ali već je bilo vreme da krenem. Pozdravila sam se, zahvalila i nastavila dalje. Ovaj pomalo neobičan susret me je ispunio toplinom i potvrdio moje uverenje da su ljudi u suštini dobronamerni. Ma gde da kreneš, sam ili u društvu uvek ćeš naići na one koji vole putnike i iskreno im se obraduju. I nije važno odakle smo, kog pola, vere ili nacionalnosti, ta ljudska solidarnost i potreba da te upozna, popriča uvek i svuda postoji. To je ono što otvara mogućnosti i širi horizonte, čovek i njegova priroda. A ona je u suštini dobra, otvorena i prijateljska. Stižem u Kastoriju. Nisam planirala tu da se zadržavam duže, tek koliko je dovoljno malo da pogledam grad, jezero, napravim neku slikici i kratak predah. Verujem da u okolini ima još mnogo toga da se vidi ali to ostaje za neki drugi put. Na ovom putovanju samo dotičem neka mesta i skrivene bisere prirode tek da se uverim da postoje, čak ne ni previše daleko od nas. A vratiću se opet jednom… Uvek se vraćam, da zavirim u svaki skriveni kutak do koga mogu da stignem, da osetim i doživim njegov duh, da zatvorim krug… Od Kastorije vozim starim putem kroz planinski severozapadni deo Grčke, putem nama manje poznatim ali mnogo lepšim i za vožnju i za uživanje, od autoputa koji spaja recimo Solun sa Jonskim morem. Za ovaj put sam pre dve godine čula na zimskim večerima putovanja od Spredraga koji ovaj i još mnoge druge alternativne putiće kroz Grčku dobro poznaje. Vrlo verovatno da nisam baš potpuno istim putem išla ali tu je negde. Ovo je za mene bio jedan potpuno novi pogled na Grčku. Kada idemo na more to je najčešće autoputem kroz neku ravnicu sa zemljom okolo ili eventualno žutom od sunca sprženom travom. Ništa inspirativno ni privlačno. To je bila moja slika o kopnenom delu Grčke do sada. Nisam ni znala koliko planina i zelenila Grčka ima. Zapravo ne znam ni sada jer sam samo prošla jednim malim delićem ali dovoljno da me oduševi i zainteresuje da potražim i ostala takva mesta za neke buduće vožnje. Mogu samo da zamislim šta može da se vidi i doživi u ovakvim predelima van asfalta. Ovaj put kroz severni deo Grčke ide praktično paralelno sa albanskom granicom i celom dužinom se penje i spušta po obroncima planine. Nisam sasvim sigurna da li su to obronci Pinda ili neke druge planine ali bez obzira koja je vozićete kroz prirodu izuzetne lepote koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Mene svakako nije. Put je sasvim sasvim solidnog kvaliteta, pruža mogućnost za dobru vožnju po krivinama, neopterećen je saobraćajem, okružen šumom a dobrim delom prolazi pored reka koje neko vreme teku sa njegove desne a kasnije prelaze na levu stranu. Ovde se izgleda koze dosta gaje. Na nekoliko mesta sam naišla na stada koja idu po putu tako da na to jedino možda treba obratiti pažnju. Ali koze zvone kao orgulje pa ne može čovek da ih ne čuje a predivne su za videti. Na par mesta je bilo malih odrona, ali to je zaista zanemarljivo u odnosu na puteve u Makedoniji. Na jednom od prevoja gde ima baš pravih ozbiljnih serpentina koje ništa ne zaostaju ako čak nisu i lepše od onih u Rumuniji pisala je visina, 1500 m. Jako, jako lepo. A kada sam birala puteve nisam imala pojma da ću najvećim delom voziti preko planina. Tako da je ovo bio pravi dobitak. Po ovim putevima se ne vozi brzo ali mi je i pored toga prolazno vreme dobro. Svakako ću do Sarande stići po danu što je i bilo u planu jutros kada sam krenula. U Grčkoj je toplo, čak i preko planina znatno toplije nego na Ohridu. Od Kastorije vozim do mesta Kalpaki preko Konitse gde se put grana, levo za Ionanninu a desno za granični prelaz sa Albanijom Kakavia. Ja idem za Kakaviu. Ali opet grešim negde… I završavam u nekim pograničnim grčkim selima gde niko ne zna engleski pa ne možemo tako lako da se sporazumemo. Jedan meštanin mi nekako rukama i gestikulacijom mršteći se objašnjava da sam skroz zalutala i da do tog prelaza moram nekim seoskim makadamskim putem koji nije baš dobar. Uh pa zar opet, mislim se, makadam ni danas ne može da me zaobiđe. Ali srećom grešim tražeći put koji mi je čovek objasnio i umesto toga penjem se opet na neku planinu. Pošto ne znam kakav je ovaj granični prelaz, pomislila sam da je možda to neki mali prelaz preko planine i ko zna ima li uopšte asfaltnog puta. Ali sada nema povratka odatle, kakav god da je preći ću ga tu. Na moje veliko iznenađenje i radost na kraju sam lutajući preko te neke pogranične planine izašla na fenomenelan, širok magistralni put koji me je doveo do više nego pristojnog graničnog prelaza Kakavia. Uh, baš sam se obradovala. Nije mi se ni malo sviđala ideja da eventualno zaglavim na planini po mraku tražeći kako da uđem u Albaniju. Od granice do Sarande ima još 55 km. U početku se i ovde put penje uzbrdo uskim i oštrim serpentinama ograđenim betonskim graničnicima koji podsećaju na velike žardinjere. Priroda je drugačija nego u Grčkoj, nema toliko zelenila ali su brda veoma neobična. Izgledaju kao kifle naslagane jedna pored druge posute nekim gustim žutim cvećem. Ispod zlatnih zraka sunca koje već zalazi ovo deluje nestvarno. Serpentine i žardinjere nisam slikala, nije imalo gde da se stane ali zato kiflasta žuta brda jesam. Posle ovog prevoja put silazi u ravnicu i do Sarande se relativno brzo stiže. Prilaz ovom gradu je stvarno užasno neuređen i vrlo nepristupačan. Opet neko brdo sa kraterima na putu, isto kao prošle godine. Ništa nisu uradili da to poprave. Neposredno pre uspona na to brdo, dva kilometra ispred Sarande na jednom uvučenom kružnom toku ja kasno shvatam da znak nije za skretanje levo nego levo oko kružnog toka. Ne shvatajući grešku ulazim u kružni tok u suprotnom smeru. Ali to je bio samo trenutak, brzo se ispravljam i produžavam smerom koji treba. Ali kasno, na drugoj strani stoji policajac i maše da stanem. Auh kakav peh, razmišljam, šta li će sada biti. Ja stajem i objašnjavam da nisam videla pre nego što su išta pitali. Da li zato što sam stranac ili još i žensko uglavnom oni me puštaju dalje. Čak sam ih i pitala koliko ima do Sarande mada sam znala da je odmah tu na brdu i oni su ljubazno odgovorili. Dobro je prošlo… Ali kakva greška, mogla je dosta da košta. Možda u nekoj drugoj zemlji i bi. Sunce još nije sasvim zašlo a stižem u Sarande. Baš sam se popravila! Usput sam na Booking-u videla neki jeftin smeštaj koji mi se učinio ok pa sam krenula da ga potražim. Ali to nije išlo baš kako sam planirala pa sam odlučila da opet zatražim pomoć od policajca. U Albaniji ih ima na svakom koraku. Na žalost to nije baš mnogo doprinelo saobraćajnoj kulturi. Tamo se slabo poštuju saobraćajni propisi. Svi voze, skreću i pretiču po svojoj želji, nekada potpuno neočekivano i to ispred očiju policajaca sasvim nesmetano. A izgleda da su svi policajci pa mogu reći i svi Albanci sa kojima sam imala prilike da razgovaram izuzetno ljubazni prema strancima. Pošto ni sam nije znao gde se apartman koji sam tražila nalazi on je pozvao telefonom da se raspita a onda me na svom motoru otpratio do ispred ulaza. Zaista ljubazno. Smeštaj je bio sasvim pristojan sa ograđenim dvorištem iza kuće za motor što mi je bilo najvažnije. I lokacija je bila dobra, samo par ulica od mora i šetališta. Raspakujem se, gazda me zove na kafu i sok da se osvežim, kuća časti. U prizemlju objekta je kafić sa baštom. Raspituje se za motor i putovanje, veoma je srdačan. I njemu sam simpatična, želi što bolje da me ugosti. Soba je velika, sa tri kreveta iako ja koristim samo jedan, sa velikim kupatilom i terasom. Ima i internet. Javljam prijatelju da sam stigla mada više nisam sigurna da li to njega uopšte zanima. Još je rano, presvlačim se i idem u šetnju do obale. Prošle godine je bila strašna gužva, milion turista sa svih strana, ulice zakrčene automobilima. Ali bio je avgust mesec. Sada je kraj maja, ima ljudi ali ne preterano. Šetalište je uređeno, restorani otvoreni i nisu prazni. Svuda svira muzika. Prijatno je. More se blago talasa, pravi penu na plaži. Prolazim pored male marine. Uvek volim da vidim te čamce i brodiće usidrene a spremne svakog trenutka da isplove. Volim i more i mesečev odsjaj na vodi. Sve to imam ovde ove večeri. Volim i miris mora, i šum talasa. Sve je to tu ali nekako daleko, kroz maglu... Možda zbog umora a možda i zbog emotivne praznine… Ko zna. Šetam od kraja na kraj uz obalu. Usput sam svratila do prodavnice i kupila nešto za jelo a i sladoled. Volim i sladoled. Nekada tako mala sitnica može da pruži veliko zadovoljstvo. Sedim posle na klupi i gledam u more. Preko puta je Krf, nazire se u mraku. Razmišljam, volela bih da sam sada srećna. I jesam srećna ali ne onako kako bih mogla da budem, sada ovog trenutka baš na toj obali mora. Posle odlazim u sobu. Još je rano. Imam dovoljno vremena da se istuširam, malo pogledam internet i naspavam za sutrašnji dan. Sutra vozim duž albanske obale. I prošle godine sam vozila tuda ali Yamahu. Jako mi se svidelo i htela sam to opet da ponovim sada boljim motorom i boljom vožnjom. Znači rano ustajanje, nema razvlačenja kod pakovanja i pokret što ranije. Treba preći 400 i nešto km kroz Albaniju, uživati uz obalu i po krivinama, preživeti gužve i radove po gradovima i stići na kraju dana do Crne Gore a to za mene znači praktično do kuće.