Zdravo sashac, Stile, verovatno ste u pravu za kacigu, ali ja sam već navikla na nju pa uopšte ne primećujem da li se magli li ne.. Mislim opšta vidljivost je bila loša naročito kad je pao mrak a kiša je padala i zadržavala se na viziru pa sam stvarno jedno vreme morala da ga držim podignutog .. Ali definitivno za sledeću sezonu moram da nabavim bolju opremu... Trebalo je i ranjie ali šta da radim kad ne silazim sa motora i sve pare dadoh na vožnje. To se nekako uvuče pod kožu pa sve drugo pa i oprema ode u drugi plan... a za rođendan ćemo na PP, ovde je mnogo javno...

Još krajem oktobra počela sam da se pribojavam da je sezona vožnje pri kraju i da počinje onaj dugi depresivni period kada je motor parkiran i ušuškan a ja sa zebnjom pratim vremensku prognozu u isčekivanju toplih dana. Možda zbog toga, možda zbog relativno toplog novembra a možda i zbog nekih novih momenata u mom moto životu poklopilo se da je svaki vikend u novembru bio jedna moto čarolija. Pa tako prvog novembarskog vikenda u subotu je bila organizovana BJB vožnja do Ostrvice , deseta jubilarna za zatvaranje sezone i uspon na vrh za one najupornije a bilo nas je dosta upornih. U nedelju, uzbudljiva adrenalinska vožnja sa prijateljem po Fruškoj gori uzduž i popreko, uvod i kondiciona priprema za ono što sledi.. 11-12.11.2016 , produženi vikend, mogućnost za neku malo dalju vožnjicu ali i vremenska prognoza koja ne obećava u potpunosti (za petak najavljena temperatura od 1 do 14 C, sunčano ali zato u subotu ceo dan kiša,vetar i hladnije). Tako je i bilo, na moju delimičnu žalost prognoza je bila tačna, nisam mogla da izbegnem kišu. A kombinacija kiše ,vetra i ne tako visoke temperature nije baš neki ugođaj, ali izazov svakako jeste. Razmišljala sam gde da idem, kuda da se vozim. Ovo je verovatno poslednja prilika ove sezone za malo dalji put od kuće, treba izabrati nešto zanimljivo, neuobičajeno za ovo doba godine, nešto što obećava izazov i avanturu. Mada gde god da krenem avantura ne izostaje. Valjda je to nešto što dolazi iz glave, moj doživljaj vožnje i okoline. Za mene je avantura i vožnja do Kosmaja vrlo često . Međutim sada sam želela nešto malo neizvesnije, uzbudljivije... Bila je opcija da drug krene sa mnom ali nešto je iskrslo, nije mogao..mada se još nismo ni dogovorili gde.. Po Srbiji uvek ima šta da se obiđe, tu lako mogu da smislim rutu.. i sve su mi već nekako na dohvat ruke, samo treba da izaberem gde i krenem.. Negde dalje van granice, nije realno, dan je kratak, mrak pada već oko četri, pola pet a onda postaje hladno. To bi bilo izgubljeno vreme a pitanje je kakav bi krajnji rezulat bio ... A opet ima ruta koje mogu da smislim i realno mi izgledaju moguće i sad u novembru.. Tu u komšiluku, možda malo kroz Bosnu pored Drine... ne, ne ide mi se. Crna Gora koju volim i uvek joj se vraćam.. ne, ne želim sada.. Ali možda Rumunija...nije daleko, tu je odmah iza ćoška. Ona Rumunija iz koje nosim lepe uspomene sa vožnje letos po TA i TF ali i nemir i nesigurnost od proklizavanja u povratku.. Vuče me da se opet vratim tamo, sama. Sada je prilika, proleće je daleko... Da, to je izbor, idem u Rumuniju. Kao i obično budžet mi je maksimalno ograničen pa ne mogu da vozim sva tri slobodna dana, tako da rutu prilagođavam dvodnevnoj vožnji. U stvari rutu pravi moj prijatelj. On Rumuniju i njene puteve poznaje kao na dlanu. Tako detaljno mi je ispisao sve, gde koji dan da vozim, gde da kupim gorivo, gde da zamenim novac, gde da jedem, gde da spavam da mi skoro upšte nije trebala ni karta a ni navigacija. Mada je on mislio da ću na vožnju ići na proleće, nije očekivao da ću krenuti sada. Iako sam navikla da vozim i planiram sama iznenadila sam se koliko je dobar osećaj imati podršku. Na to se čovek tako lako navikne da mu je posle prosto teško da se vrati samom sebi. Dakle, tog petka krenula sam oko osam sati, ranije nije moglo.. a i tada je temperatura bila 1 C...sveže, jako sveže. Krenula sam pomalo nesigurna, puna dilema. Da li će biti previše hladno, hoću li moći da izvezem celu rutu do kraja, jer bez toga kao da nisam ni krenula , hoću li imati dovoljno novca, da li ću pronaći sve puteve kojima treba da prođem... A tu je i taj paradoks, nisam kupila putno osiguranje jer sam u zadnjem trenutku odlučila da ću ipak ići...Nemam osiguranje, idem sama, idem u novembru kada je dan prekratak i temperatura niska, putevi mokri i klizavi, i idem u Rumuniju u kojoj mi je ono realno bilo potrebno prošli put... Planirana ruta za prvi dan: Beograd-Bela Crkva-kanjon Nere ( koji sam jedino promašila )-Oravita-Bigar vodopad-Anina-Resita-Smenik-Slatina Timis. Do Bele Crkve se smrzavam, prsti su mi se ukočili, sunce se tek polako promalja ...ali znam da me tog dana čeka više sunca, znam da ću se kasnije malo zagrejati ali isto tako znam da to neće trajati dugo i da neću stići do cilja za dana. Deo puta posle Resite, preko Semenika mi je potpuno nepoznat a voziću ga po mraku i biće već hladno, jako hladno, to je planina.. a treba naći i smeštaj, nisam ništa rezervisala unapred. U Beloj Crkvi stajem da slikam jezero i doručkujem nešto s nogu. Ne zadržavam se, nemam vremena, moram da požurim ako mislim da stignem gde sam zamislila. Sve ide glatko, ulazim u Rumuniju, sad je već toplije i svetlije...lep put za vožnju, zanimljivi predeli. Još je ravnica a evo i vetrenjača. Sunce je uvek saveznik, veliki, greje i dušu i telo. Pruža sigurnost. Sada već izvesno verujem da će sve biti kako treba i bez sumnje znam da će ovo biti uspešna vožnja. Adrenalin raste, i ja konačno vozim svoju vožnju. Prepreka više nema a i ako ih bude znam da ću ih savladati. Time počinje i uživanje. Sve više zapažam i osećam okolinu, sva čula se bude. U Oraviti sipam gorivo i menjam novac ( pratim uputstva ). Odatle vozim ka vodopadu Bigar. Put ide između brda, u senci je, nema sunca, vlažan je i klizav ali krivine i priroda prelepi. Ovim putem sam prošla iz suprotnog smera prošle godine sa Radomirom i Saletom ali bila je kiša a ja totalni početnik pa se slabo ičega i sećam. Ipak prepoznala sam predele a i krivine. Ovde svakako treba ponovo doći na leto ili proleće kada je dan duži i sunce toplije, zadovoljstvo će biti još veće. ] Vredelo je voziti do Bigara iako sam zbog toga skrenula sa puta za Aninu pa se posle ponovo istim vraćala. Prelepe kaskade vodopada, posetilaca nije bilo, samo jedan par koji je već odlazio. Ulaznice se nisu naplaćivale, verovatno zato što je već novembar pa i nema turista. ] /] /] ] Nisam mogla a da se ovde ne zadržim neki trenutak duže i uživam u tišini i lepoti. Samo ja, bistra voda koja teče i pada niz stenu, staza i trava vlažni od kiše i mir, beskrajni mir u duši. Vrhunski osećaj. Rumunija i ja se polako mirimo... do kraja puta harmonija će biti potpuna, još jedna otvorena vrata za osvajanje novih teritorija... Od Bigara se vraćam nazad ka Anini. Još uvek je dan i ima sunca. Obronci Karpata su predivni za vožnju. Drugih vozila gotovo da uopšte nema, tu i tamo po neki automobil prođe. Pista je samo moja, baš uživam. Na tom delu puta skroz dobro vozim, drži me ushićenje još od vodopada, adrenalin je porastao, krivina za krivinom, nižu se sa lakoćom. Stižem u Resitu u sumrak.. Nisam imala vremena za obilazak grada ali onako na prvi pogled svideo mi se. Još jednom ću sutradan kroz njega proći i kratko se zadržati u Lidlu u kupovini nekih sitnica. Od Resite počinje uspon ka Semeniku. Do Slatine Timis ima oko 50 km, tako kaže navigacija koja se po ko zna koji put blokira baš onda kada mi treba. Počinje mrak. Ovo je možda najupečatljiviji deo putovanja. Put se postepeno penje blagim krivinama uz brdo kroz visoku i gustu šumu. Osim puta, šume i blistavog punog meseca iznad mene, ničega više nema. Kasnije te večeri prijatelju sam napisala: rajska slika. Moji farovi svetle kao sveće, jedva vidim u koju stranu skreće krivina. Ali je osećaj moćan. Tu u toj nepoznatoj planini, u sred šume kroz čije grane se sa mukom probija mesečeva svetlost hrabreći me da nastavim dalje, ispunio me potpuni osećaj zadovoljstva i sreće. To je ono kad radiš nešto neuobičajeno, pomalo neizvesno ali utoliko više uzbudljivo. Pomislila sam na medvede, sigurno ih ovde ima ali verovatno već spavaju negde zimski san.. Neću biti te sreće da ih sada sretnem.. Nebo je još uvek vedro, počeo je da duva vetar i tek se naziru oblaci koji će u toku noći doći. Opet je hladno, ja vozim u letnjim rukavicama što duže mogu zato što mi je zbog stare povrede u zimskim ograničen pokret povlačenja ručice kvačila. U njima stižem do Valiuga ali tu sam već morala da obučem zimske. Više ne osećam prste od hladnoće. Opet je 1 C a možda čak i manje.. U vazduhu se oseća miris snega, prognoza kaže da će ovde preksutra da pada ... Posle kiše... sneg... Taman ću se provozati preko Semenika i zbrisati nazad pre prvih pahulja, mada bi me zapravo jako obradovalo da sneg počne još večeras da pada. Dugo putujem ovih 50 km., ali ne žurim znam da ću stići. Pitanje je samo kako ću naći neko prenoćište pošto se usput pokazalo da i oni pansioni koji postoje u ovo doba godine ne rade, nigde nikoga nema.. Prolazim pored jezera Trei Ape i mesta Brebu Nou. Kroz mark se nazire da je ovde mnogo lepo po danu i leti, znači treba opet doći.... Tu negde je bilo i skretanje ka vrhu Semenika ali to ostaje definitivno za neku drugu priliku... Odatle počinje spuštanje na drugu stranu, šuma je ređa, više brisanog prostora pa vetar jako i neprijatno duva, šeta me po putu... Još malo i stižem u Slatinu Timis. Ni tamo nema žive duše, a ni pansiona za prenoćište... Nalazim neki otvoreni bar i ulazim da se ugrejem i raspitam za sobu. Unutra su samo vlasnik i jedan gost, ne znaju engleski pa se jedva nekako sporazumesmo oko čaja. Ovuda prolazi mnogo motociklista, ali ne u novembru. Gledaju me radoznalo kako skidam slojeve garderobe sa sebe, i trljam ruke da se zagrejem..Pitam za sobu... nema... ali sad će pozvati nekoga da vide... Sve to oni pričaju na rumunskom ali ipak se razumemo...izgleda kao da se razumemo. Vadim telefon da vidim ima li poruka i zatičem poruku od druga koji nije mogao da pođe sa mnom zbog obaveza... Poruka je još od jutros, kaže da je ipak predivan dan za vožnju, šteta je to propustiti, zove me da se vozimo... On još ne zna gde sam ja...Kratko odgovaram da ću se javiti za sat vremena ne rekavši odakle. Ljubazni Rumuni mi na kraju ipak pronalaze smeštaj u nekom pansionu na magistrali koja je na dva kilometra odatle. Super, ne biram... hladno mi je, smrzla sam se do kostiju, važno da soba bude topla i da ima tuš. Potpuno sam zaboravila da nisam ništa jela od jutros , od Bele Crkve...Sreća da sam ponela neku paštetu, a imam i kiflu. Inače, ovde prodavnice nema... možda i ima ali sada sigurno ne radi. Ispostavilo se da je pansion sasvim ok, čak sam i motor smestila u garažu. Uz malo problema oko tople vode sve se brzo sredilo. Grejanje radi odlično, zavšila sam vožnju za taj dan, stigla do cilja. Sada ću da se ugrejem, jedem, spavam a sutra idem dalje... Ali pre toga javljam prijatelju gde sam. On je potpuno iznenađen mojom idejom da vozim čak ovamo... Pričamo, ja sam toliko puna utisaka i uzbuđenja da to jednostavno moram da podelim sa nekim sada odmah, pre bilo čega drugog. Ne znam šta pre da ispričam, toliko toga ima, čitava bujica raznih emocija me preplavila. Pričam zbrda zdola, preskačem sa jednog na drugo, ali on me razume. Razume i deli moje uzbuđenje, moju euforiju. Toliko mnogo toga je i sam prošao, provezao...mnogo, mnogo više i dalje od mene. I po kiši, i suncu i hladnoći, u izvesnim i neizvesnim situacijama...ja sam samo amater početnik u odnosu na njega. Ono o čemu sada oboje razmišljamo je sutrašnji dan...znamo da je prognoza dosta neizvesna. Sigurno je da će kiša padati ceo dan ali koliko će tačno biti hladno i teško ostaje da se vidi. Međutim, ja sam srećna , jako srećna i ništa više ne može to da pokvari, ni kiša ni vetar a ni sneg. Toliko sam srećna i toliko energije imam da bih mogla odmah sada da nastavim dalje, mogla bih da vozim čini mi se još danima.. Mnogo je moćna stvar podeliti doživljaj putovanja sa nekim ko to na isti način oseća, time doživljaj postaje jači, intenzivniji a ti sam spremniji na mnogo više od onoga što trenutno stvarno možeš. Ipak realno, koji god put da izaberem za povratak to je oko 300 km najmanje, nije baš svejedno u kojim uslovima ću voziti. Preostaje samo jedno, da se psihički pripremim na tu u neku ruku vožnju u ekstremnim uslovima . To je jedini način da vozim ceo dan mokra i promrzla sa osmehom na licu i toplinom u srcu. Možda zbog toga, a možda i zbog vetra koji se strahovito pojačao tokom noći, jako loše sam spavala. Probudila sam se oko četri sata i nisam možda čitavih sat, dva zaspala. Ili je to još uvek bio adrenalin zbog ovoga što radim a uspeva mi... Inače na celom putu nisam srela ni jednog motociklistu. Sezona je ovde izgleda zavšena, čak i za čudake slične meni ... Jutro je mračno, hladno i pada dosadna kiša. Ono što me brine je vetar. Sa prozora sobe izgleda loše, čini se da jako duva. Spremam se, oblačim još jednu rolku (preko nekoliko majica i još jedne ispod) za svaki slučaj, možda pomogne, a preko kišno odelo i izlazim. Nova avantura počinje, samo ova je teža, izazov je veći, treba se izboriti sa lošim vremenom a i sa samim sobom. Ali i u tome je draž zar ne? Ruta za drugi dane je: Od Saltine Timis ka Temišvaru ( samo je bilo pitanje kojim putem) , pa preko Vršca za Beograd. Drug mi šalje poruku da idem magistralnim putem, kiša je,nije bezbedno drugačije. Ali kad sam sela na motor i skoro krenula ka Caransebesu pogled na Semenik koji se izdizao iznad, vrhova prekrivenih maglom i sivim oblacima neodoljivo me privlačio da se tamo vratim i pređem preko njega po danu. Sivom, kišnom ali opet koliko toliko vidljivom danu. Stvarno je lepo, još jednom sam pomislila kako moram opet ovde da se vratim sledeće godine... Ni kiša mi nije smetala da se par puta zaustavim i napravim neku sliku, mada je to baš bilo dovijanje kako zaštititi telefon pa je tako više od pola fotografija mutno...Ali nema veze, zadovoljna sam, vozim dalje i dalje sama na putu... Kod onog skretanja za vrh pada mi na pamet kako bih ipak mogla da vidim šta ima tamo, ali asfalt prestaje, počinje makadam, strm klizav makadam. To me je srećom otreznilo pa odustajem od ove namere i nastavljam dalje ka Resiti. Ona šuma i danas po kiši, bez meseca izgleda čarobno...Sve je mokro, sivo ali savršeno. Temperatura više nije mnogo niska, oko 7-8 C , ni vetar nije hladan ali džabe kad osećam da voda prolazi kroz kišno odelo a i rukavice su već sada mokre. Jezero Trei Ape ( ovde ima i kamp ) Ove godine sam dosta kisnula, pa kako nemam kvalitetne rukavice smislila sam patent koji do neke mere pomaže, kuhinjske gumene rukavice. Obučem ih preko moto rukavica, dovoljno su tanke da ne smetaju u vožnji a drže ruke suvim neko vreme. Možda bi to vreme i bilo duže da ih nisam svaki čas skidala da nešto slikam pa sam ih navlačeći i pocepala. A rezervne pametnica stavila na dno ranca, nema šanse da ih po onoj kiši izvadim, i nisam .. Preko Semenika je bilo lepo ali kratko je trajalo, brzo sam stigla u Resitu. Tamo sam svratila u Lidl da kupim neke sitnice i nešto za jelo i naravno uopšte nisam razmišljala da nemam gde to da stavim.. Zavezala sam gurtnama kesu pozadi a do kuće je sve unutra bilo mokro uključujući i kutiju čaja.. Od Resite sam preko Lugoja vozila do Temišvara. I u Temišvaru sam prvi put. Šteta što je vreme tako loše pa nisam mogla više da se prošetam, što znači moram ponovo da dođem... Nisam očekivala da je Temišvar tako veliki grad. Malo sam lutala dok nisam pronašla centar. Drug mi je u uputstvu čak napisao da se popnem motorom na trg i tu parkiram, što sam i uradila. Prava sreća da imam tako detaljna uputstva a i tako dobrog prijatelja koji je mislio o svemu... Tu se prvo malo slikam na trgu a onda tražim neko suvo mesto da se osušim i nešto pojedem. Najlakše je u Mec-u. Već je pola tri, sporo sam putovala a i bio je usput neki sudar, nije moglo da se prođe pa sam se tu dosta dugo zadržala... /] Sve moje rolke.. Prvo halapljivo jedem, baš sam gladna a onda vadim telefon da se javim prijatelju da sam stigla u Temišvar. Ali on već vidi da sam u mreži i šalje poruku sa pitanjem gde sam . Sedim dosta dugo , unutra je prijatno toplo. Sve na meni je već mokro pa i veš i čarape ( klasika), nema smisla da se presvlačim a i nemam snage za to. Dok se odmaram razmenjujemo poruke . Njegove šale i podrška mi vraćaju energiju koja je na trenutak opala. To mnogo pomaže. Sedim u prepunom Mec-u obučena za severni pol (a ipak nije bilo toliko hladno ), mokra do gole kože i smejem se naglas našoj prepisci. Ljudi me povremeno gledaju, verovatno misle da nisam baš sasvim svoja ( što su možda u neku ruku i u pravu ) ali to me još više zabavlja. Energija mi se povratila, spremna sam da nastavim put kući, još samo 150 km... Pojma nemam kako da izađem iz Temišvara na put ka Beogradu. Moj drug, pošto je tačno znao gde sam predlagao mi je da tom jednosmernom uličicom kratko voziim u suprotnom smeru što me je baš razdragalo i nasmejalo. On, koji toliko poštuje saobraćajne propise u ovoj situaciji, znajući kako se loše snalazim u gradovima daje mi ovakav savet. Vrh... e sad mogu i mokra da vozim i po mraku ništa mi neće smetati, pevaću i smejaću se ispod kacige do kuće... Još je bio dan kad sam krenula iz Temišvara i začudo brzo sam našla izlaz. Mada posle nekih dvadesetak kilometara pošto ništa ne mogu da pročitam na tablama ( kako zbog kiše tako i zbog vida ) zapitala sam se da li ja uopšte vozim u dobrom pravcu. Srećom, bio je dobar pa sam na granicu stigla oko pola šest. Carinik me malo začuđeno posmatrao a i malo više zapitkivao o tome gde sam bila, da nije hladno sada za vožnju, zašto vozim sama i sl... Valjda sam mu bila čudna onako obučena a i nisam mogla da skinem rukavice čitavih par minuta, zalepile se od vode a onda sam mu još dala i mokar pasoš... Na OMV pumpi u Vršcu pravim pauzu i sušim se (kobajagi ). Naravno, razmenjujem poruke sa prijateljem. On je pomalo zabrinut što vozim po ovakvom vremenu a i oseća se odgovornim jer mi je predložio rutu, ali za proleće. Nije ni sanjao da mogu da budem toliko luda da krenem sada... Ne poznaje me dovoljno, mada mi se čini da me već polako upoznaje i postaje mu jasnije.... Sve u svemu od Vršca do kuće baš dugo putujem. Sad mi je stvarno jako hladno, vetar na čistini briše, ne mogu da održim pravac, gura me levo desno i tako sve do Beograda. Nastojim da vozim bliže sredini, da kad me pogura imam dovoljno prostora da se vratim i ne sletim sa puta. Ipak vozim jako oprezno i polako. Levom rukom uopšte više ne mogu da stisnem kvačilo, jedva pomerim ručicu koji milimetar toliko da mogu da prebacim brzinu. Mrak je još jedan otežavajući faktor a hladnoća i mokra odeća svakako najveći. Tih devedeset kilometara do Beograda su mi bili najteži na ovoj turi. Bukvalno borba sa samim sobom da se izdigneš iznad svega što ti je u tom trenutku teško, i ostaneš fokusiran do kraja ma koliko dugo to trajalo.Tek kad sam stigla do Pančevačkog mosta počela sam da drhtim. [ Ova vožnja me podsetila na skijanje. Slični izazovi i osećanja. Od totalne euforije kada sunce obasja planinu, a ti trijumfalno juriš niz blještavo bele padine i osećaš se kao kralj, kao da je ceo svet tvoj. Do onih dana kada temperatura jako padne, oblaci i magla se spuste do zemlje , hladnoća ti se uvuče u kosti ali se i dalje spuštaš i penješ uporno , gore, dole, do zadnje vožnje, ne odustaješ... Na kraju nagrada uvek sledi, zadovoljstvo nikada ne izostane. Kući sam stigla oko osam sati. Umorna, baš umorna ali skroz srećna. Stvarno sam pevala ispod kacige sve do Beograda a nemam pojma sa pevanjem, stvarno sam bila skroz mokra, toliko da sam kompletnu opremu odmah ubacila u mašinu, a čizme su se sušle nedelju dana i stvarno sam bila savršeno srećna. Probajte ovo ako već niste, doživljaj je neverovatan. Volećete, pamtićete svaki trenutak takvog putovanja. Samo oprez, ovakve kombinacije mogu da budu opasne i po zdravlje pa i po život. Dakle, ipak se ne preporučuju. Ali čarolija je čarolija...

Hvala lestra951, jedan mali savet za tebe i ostale mlade kolege. Samo polako, nigde ne žuri, stići ćeš svoje snove. Tanka je linija po kojoj se mi bajkeri krećemo.Prvo budi siguran da možeš da je ispratiš, a i onda dvaput pogledaj oko sebe pa kreni za svojim snovima.Jedino tako će zadovoljstvo tvoje a i tvojih bližnjih biti potpuno ☺ Veliki pozdrav!

Ok za ribu, nego jel ima neko preporuku gde mogu da se pojedu dobre palačinke u Srbiji, u krugu od 150,200km.od Beograda a može i šire.. Ostala sam dužna drugaru, pa kad malo otopli moram to da ispravim samo da vidim gde..

He, moraću ovoga da se setim kad sledeći put u nekom rečnom restoranu poručim ,"svežu" ribu ☺

01. Miskomi 02. wiggin 03. Boba1990+lepsa polovina 04. Satelis 05. AWT 06. Teca 07. Custi 08. Lucky Vladano (01. za pakovanje paketica) 09. Arakis 10. makikt (i pakovanje paketića)

Darko, od prilike smo i mi potrošili oko 120-130 eur po osobi za sve,tri dana,dva noćenja.Dva puta smo jeli u restoranu,cene su skroz pristojne.Smeštaj u Curtea de Arges je bio oko 11 eur, (nije kod Jankovića) a u Sibiu 16 eur po osobi.U Sibiu je bio Rock festival tog vikenda i sve je bilo puno, jedva smo našli slobodan apartman ali je bio odličan.

Pa sad šta je kočnici tačno bilo ne znam.Dosta sam kočila zadnjom kod spuštanja sa Transalpine.Kočionog ulja je bilo, dal se pregrejalo ne znam, mada ona uopšte nije proradila do Beograda.Doduše nisam je posle ni koristila.Po povratku mi je majstor sređivao motor, pa i kočnicu.Ništa nije menjao ali je proradila.

Radomir je obećao da će da okači film, nosio je kameru i snimao. U međuvremenu evo još nekih sličica... i ovako može da se suši majica (u donjem desnom uglu): crveni Nindža i njegov patent- bokserice oko gurtne Đorđe vidimo te izađi ... naš vozni park još neke slikice... ] Venčanje na jezeru ( ona bela tačkica je mlada ) Par minuta kasnije, žičara u magli Rock festival, Sibiu još malo Sibiu Đorđe u cveću I mi bi da jedemo, al nema mesta Dalje mogu samo peške ] Brana.. Đorđe daj malo naočare... ] ] Ima li zlata u ovoj reci vidi nešto se presijava... Kolega nas pozdravlja Oblaci na Transalpini Ja pokušavam da uplovim u njih... U pozadini iza mene se vozi off road, mislim da je ovde Radomir prelomio i odlučio da pređe na cross još jedna slika vesele ekipe za kraj

Eh Piki čoveče, pa ja i sada kad se prisećam kako smo se dobro zabavljali na ovom putovanju smejem se naglas . Ma koliko se trudila u putopisu da prenesem atmosferu koja je pratila ovo putovanje verujem da ni približno nisam uspela. To mora da se doživi. A moj pad u svemu tome je potpuno nebitan, bilo pa prošlo. On ni najmanje ne kvari moj doživljaj ove avanture. Ono po čemu ću ja pre svega pamtiti ovo putovanje osim same voženje i predivnih predela je vrhunsko druženje, Vozila sam se sa ljudima, pravim prijateljima, sa kojima bih išla ne do Rusije nego do Aljaske, ma do kraja sveta...

Jel ide možda neko kolima a da ima jedno slobodno mesto?

Ovo putovanje je bilo pre skoro tri meseca ali nikako da sednem i napišem a obećala sam ekipi putopis. Pa da počnem, ovako je to bilo…. Za mene potpuno neplanirano i iznenada. Jedno veče zove Radomir i kaže: Piki i Đorđe voze Rumuniju a možda idu Steva i Olja pa razmišljam pošao bih i ja... - Kada se ide? - Sad u petak, povratak u nedelju, vozi se Transfagarašan i Transalpina a ako se stigne obilazimo i rudnik soli. - Sad u petak? Hoću i ja sa vama ali sledeće nedelje putujem u Grčku na more, motorom. A tek sam se vratila sa takođe neplanirane brzinske dvodnevne vožnje do Crne Gore i nazad. Malo sam zalutala pa sam se vraćala preko Andrejevice i Komova, nisam se još kao čovek ni odmorila. Ha, baš mi se sve nekako zgusnulo sa vožnjama u poslednje vreme ( mada to poslednje vreme traje celo leto..). Nisam do sada vozila TF i TA a nešto mi se nije išlo prvi put tamo sama, tako da je ovo bila prilika koju nisam mogla da propustim. Pa, nije mi trebalo mnogo da odlučim, idem naravno. I nisam se pokajala ni jednog trenutka. Bilo je to izuzetno putovanje u svakom pogledu. Mnogo pozitivne energije, smeha do suza, vožnje do iznemoglosti, rezervisanog smeštaja koji je izdat drugom, puteva kroz predele kao iz bajke, planina koje dotiču nebo… Sa druge strane bila je to vožnja sa mnogo izazova koji se nižu bez kraja, test lične fizičke i mentalne izdržljivosti, kao što rekoh izuzetna - avantura za pamćenje. Ekipu su predvodili Bogdan (Piki) i Đorđe kojima je ova ruta poznata od ranije. Ostatak ekipe činili su Steva i Olja, Radomir i moja malenkost, bez koje uzgred budi rečeno ovo putovanje ne bi bilo tako dramatično ( što vas uopšte ne iznenađuje, jel da?). Bogdan je rezervisao smeštaj, okvirno smo iscrtali rute, ostalo je samo da se spakujemo i krenemo. Dogovor je bio, nalazimo se u petak u 7h na Gaspromovoj pumpi posle Pančevačkog mosta a odatle preko Bele Crkve, pored Dunava rumunskom stranom preko Targu Jiu do Courte de Arges.Tu nas je čekao lep smeštaj za odmor i sutrašnji start ka Transfagarašanu ( bar smo tako mislili). Svi smo naravno te nedelje pripremali motore za put da nas nešto slučajno ne iznenadi i pokvari putovanje.Taman kada se činilo da smo skoro spremni da krenemo neki su se u poslednjem trenutku setili da treba da podignu saobraćajne, vozačke dozvole, neki su noć pred polazak ceo motor rasturili da ugrade nešto baš neophodno za put, a neki su dobili temperaturu i groznicu, kao na primer ja. Andoli, antibiotici, preznojavanje i jutro za polazak je već svanulo. Šta uraditi, krenuti ili ne? Da li ću imati dovoljno snage i koncentracije da pratim ritam ostalih i izguram ne baš mali put ili će mi se stanje pogoršati i pokvariću ostalima putovanje. Ali kako sada da odustanem, ne mogu ja to. Idem, videćemo kako ide. Ako bude gore uvek mogu da se vratim, tešila sam samu sebe. Ha, ha, kakva iluzija. Kako lako zavaramo sami sebe kada nešto želimo, bar na kratko... Izgleda da te noći ni ostali nisu najbolje spavali, biće da je zbog uzbuđenja pred put. I tako petak 29.07.2016, 7:20 ujutru, Gasprom pumpa. Ja kasnim i nerviram se što će me ostali čekati, kad ja tamo a nema nikoga. Vadim telefon, poruka od Pikija. Motor nije hteo da upali, slab akumulator pa je čekao Đorđa da ga pogura a kada su stigli na mesto sastanka sa Radomirom on im javlja da još nije ni krenuo, namešta sajlu kvačila, opet… Sjajan početak putovanja, nema šta. Sedim ja na pumpi, pokušavam što više da se saberem dok oni ne dođu i tek shvatam da nema ni Steve i Olje. Utom stiže poruka, Steva pita gde sam, kaže njih dvoje čekaju na Eko pumpi. Nekako se ipak dogovorimo da je ovo pumpa na kojoj svi treba da se nađemo i odatle konačno krenemo. Posle se ispostavilo da je i on to jutro nameštao neku sajlu pošto se otkačila samo što je krenuo… Na kraju smo se ipak svi nekako skupili i putovanje je moglo da počne. Vreme je do pre par dana bilo idealno ali baš za ovaj vikend u najavi su bile kiše i nevreme. Radomir se šalio da je to zato što sam ja krenula, mene ove godine kiše prate kako sednem na motor. Međutim bar u pogledu vremena dogodilo se čudo.Obukli smo kišna odela odmah po ulasku u Rumuniju i ubrzo zatim ih skinuli. Do povratka ih srećom nismo više vadili. Eto možda ipak nisam baš toliki metereo baksuz. Put uz Dunav je lep za vožnju i uglavnom dobrog kvaliteta, mada smo odmah po prelasku granice primetili da zbog radovna na putu ima mnogo rizle. Opasno klizavo.To je deonica pre Moldove, posle je ok. Vozimo malo brže, pokušavamo da nadoknadimo kašnjenje u startu. Put vijuga uz Dunav, pravo uživanje. Svi smo umorni i neispavani ali nas drži uzbuđenje zbog onoga što nas čeka, vozimo dalje. Neki od nas vole da zabeleže lepe trenutke pa malo malo stajemo da se slikamo. Nekima to stani-kreni dodatno uz neispavanost uzima energiju pa smo imali situaciju izletanja sa puta i vožnju po šljunku nekih 30-tak metara, srećom bez posledica. U Moldovi smo se na kratko zaustavili da promenimo novac u banci pa vozimo dalje do Orsove. Tu stajemo i u parku pravimo malo dužu pauzu da pojedemo ono što smo poneli. Mene je temperatura od prethodne noći sasvim iscrpela i ponestaje mi snage. Predah koristim da se ispružim na klupi i malo odmorim. Raspoloženje je odlično. Ni vrućina ni umor nam ne smetaju da se šalimo i smejemo. Ja sam se uz sve poteškoće koji su mene lično pratile na ovom putovanju toliko smejala da stvarno ne pamtim kada sam poslednji put bila tako dobro raspoložena. Piki druže svaka čast, učinio si uz ostale saputnike ovo putovanje jedinstvenim i nezaboravnim. [ Još u Orsovi konstatovali smo da debelo kasnimo, Bogdan je kod rezervacije smeštaja naveo da stižemo oko 19h, a sigurne nećemo stići do 22-23h. Pokušali smo da pozovemo broj koji je naveden na bookingu ali bezuspešno, broj je bio nedostupan. Šta da se radi, sad nemamo kuda, idemo dalje u nadi da će sve biti u redu. Koliko smo u početku često pravili pauze, sada se činilo kao da vozimo satima. Svaka me koska na telu bolela, više nisam mogla da sedim na motoru i da tada nismo stali na poslednju pauzu za kafu pitanje je da li bih izdržala dalje. Ponovo smo probali da pozovemo smeštaj ali opet bezuspešno. Ništa, idemo dalje. Stevina navigacija nas je bez greške dovela na traženu adresu, kad tamo iznenađenje. Gazdarica na rumunskom al dovoljno jasno kaže zakasnili smo, izdala je naše sobe,nema ništa slobodno.Tu nastaje rasprava, mi na engleskom, ona na rumunskom. Mi mrtvi umorni ne možemo da verujemo da smo konačno stigli ali nemamo gde da spavamo.Gazdarica uporno ponavlja kako smo zakasnili i nismo se javili a mi joj pokazujemo da smo u više navrata zvali broj koji takođe piše i na svetlećoj reklami pansiona ali je bio nedostupan.To traje desetak minuta, dovoljno dugo da ja sednem na ivičnjak i već počnem da razmišljam kako je i trotoar dobar da se ispružim ako nema bolje. Srećom nije bilo potrebe, gazdarica nam je našla drugi smeštaj po istoj ceni, vrlo pristojan. Jedino nije bilo parkinga za motore pa smo nevoljno morali da ih ostavimo na ulici obezbeđene lancima, sajlama, kako je ko šta imao. Izašli smo da potražimo večeru tek posle jedanaest. Ni jedan od moguća dva tri fast fooda nije radio, ali zato je bilo par lepih na izgled fancy restorana koji su se tek punili gostima .Pošto nismo imali izbora a već smo bili gladni seli smo u jedan i bili prijatno iznenađeni cenama a i hranom. Naručili smo pice, piva, sokove i sve to nas je izašlo dosta jeftinije nego što bi platili kod nas. Kolege će bolje znati cene, ja sam već bila potpuno komirana da se jedva sećam bilo čega, osim trenutka kad sam se spustila u krevet i odmah utonula u san. Sledećeg jutra naspavani i odmorni, opet kako ko, spremni za nove izazove posle jutarnje kafe sa automata (grozniju odavno nisam pila) i bezuspešne potrage za pekarom krećemo na Transfagarašan. Piki i Đorđe su celu noć pričali i smejali se samo oni znaju čemu, uopšte nisu spavali za razliku od nas ostalih koji smo se komirali čim smo se dokopali kreveta. Podsetili su me na školske dane i ekskurzije kad smo jedva čekali da učiteljica izađe iz sobe a mi nastavimo da se glupiramo do zore. Ne znam samo odakle im snage. Pikija je bolela glava, mučila ga je i neka alergija a mene je i dalje lomilo tako da smo se nas dvoje konstantno drogirali lekovima. Sreća toga nam nije nedostajalo, oboje smo poneli čitavu apoteku sa sobom. O vožnjama preko TF i TA ima mnogo putopisa i slika ali koliko god da sam o tome čitala i slušala pravi utisak je tek kada se doživi. Ne znam ni kojim rečima da opišem moj utisak o TF. Sa svakim kilometrom, svakom krivinom raslo mi je ushićenje. Očekivala sam mnogo lošiji asfalt, strahovala sam hoće li Yamaha moći da izvuče uzbrdo, da li su krivine suviše oštre, da li je uspon suviše veliki… Ali ne, ovde na TF sve je bilo savršeno, i krivine, i ritam i usponi. Zaboravila sam na glavobolju, nije mi više smetalo što sam se preznojavala zbog temperature. Prizori na koje smo nailazili u potpunosti su me ispunili. Sve je to bilo tako novo, tako neočekivano za mene, tako lepo, tako moćno. Ta priroda, put koji vijuga i vodi te ka vrhu, sve višlje i višlje, kao da će jednog momenta dotaći samo nebo, daju ti dodatnu snagu, učine da se osetiš posebno. Posebno i ponosno sto si i ti baš na tom mestu i voziš putevima kojim svakog trenutka prođe bar po jedan motociklista sa istim motivima, istim žarom i opčinjenošću koje i sam osećaš. Stali smo kod brane, slikali se, zatim kod vodopada a onda na samom vrhu kod jezera. Slikali smo i vijugave serpentine koje su ostale iza nas. Tu sam videla nešto što mi je samo potvrdilo koliki entuzijasti smo mi koji volimo i vozimo motore. Pored nas na vidikovcu se zaustavio motociklista sa maskotom medveda pozadi na sedištu. Čovek je sišao sa motora, izvukao štaku koju je držao medved i tako hramljući otišao do vidikovca da baci pogled na serpentine kojima se upravo popeo. Slika tog čoveka sa štakom na litici na skoro 2000m nadmorske visine je ostavila dubok utisak na mene. To je bila slika ljubavi, slika snage, slika pobede. Koliko daleko smo spremni da idemo, da li ćemo i gde postaviti granice. Tog trenutka nisam ni slutila da ću se vrlo brzo i sama naći u situaciji suočena sa sličnim izazovima i dilemama. Do samog vrha nas je pratilo lepo vreme. Taman smo se zaustavili kod jezera sa namerom da napravimo malo dužu pauzu spustila se takva magla da se sa vrha na drugu stranu (kojom smo trebali da se spustimo) ništa nije videlo. Na vrhu je velika gužva, mnogo turista, kola, autobusa, motora, tezgi sa suvenirima i restorana. U jednom od njih smo ručali poprilično ukusne ćevape. Kupili smo par suvenira, napravili još po neku sliku i krenuli nizbrdo niz severnu stranu. Kolona, zastoji, kreni-stani i na kraju izađosmo iz gužve i nastavljamo put ka Sibiu. Plan je bio da smestimo stvari u apartman pa da odemo do rudnika soli za koga kažu da treba videti. Međutim dosta kasno stižemo u Sibiu pa smo morali da odustanemo od posete rudniku. Piki je iskoristio nemio događaj od sinoć oko smeštaja da napravi malu šalu.U Sibiu se tog vikenda održavao rok koncert pa su gotovo svi apartmani bili rasprodati. Bogdan je u poslednji čas uspeo da rezerviše jedan šestokrevetni u centru koji je na slikama sasvim solidno izgledao. Apartman je bio u zgradi na četvrtom spratu bez lifta. Piki i Steva su se popeli prvi da pogledaju i vratili se razočarani. Kažu katastrofa. Apartman mali, iz ležajeva vire federi, nema ni kupatila. Tj ima ali je toliko malo da ima samo wc šolju a možeš da se tuširaš jedino ako je opkoračiš pošto drugog mesta nema. Tako mi očajni stojimo na parkingu i smišljamo šta da radimo dok nam vlasnik namešta poseljinu. Piki još doliva ulje na vatru, kaže nema ni dovoljno kreveta pa će neko morati na podu da spava. Đorđe predlaže da se odvezemo do apartmana gde su oni spavali prošle godine da vidimo ima li tamo mesta. Držali su nas tako u neizvesnosti sve dok se nismo popeli i sami uverili. Zgrada jeste stara, hodnici mirišu na vlagu i buđ ali kad smo otvorili vrata stana potpuno drugi svet.To je renoviran moderan trosoban stan sa novim nameštajem, opremljnom kuhinjom i velikim kupatilom. Kakvo olakšanje. Bilo je jako vruće pa smo odlučili da malo odmorimo do predveče a onda odemo u obilazak grada. Ja sam ponovo počela da se osecam loše. Hvatala me jeza i to nije bio dobar znak. Uveče smo izašli u grad. Rok festival je bio u toku, neka popularna grupa je imala nastup tako da je trg bio prepun njihovih fanova obučenih u crne majice, šortseve, haljine… Sibiu je veliki grad, mi smo obišli centar i stari grad koji je stvarno lep. Grad koji ima dušu. Podsetio me na Novi Sad. Ima tu neku prefinjenost i mirnoću a opet sa druge strane grad u koji dođe i kroz koji prođe mnogo turista. ] ] Svi restorani su bili puni, jedva smo našli mesto da jedemo. A onda su moji problemi počeli da rastu. Ubrzo mi je postalo toliko loše da nisam mogla da završim večeru a pitala sam se hoću li moći i do sobe da odem. Iznenadila me brzina kojom mi se pogoršavalo zdravstveno stanje da sam se ozbiljno zabrinula hoću li uopšte biti u stanju da vozim nazad do kuće a to je još nekih 600km preko Transalpine naravno. Noć sam provela u bunilu i preznojavanju, temperatura je izgleda bila dosta visoka. Baš me je izmorila. Piki i Đorđe su konačno spavali te noći, mada Pikija glavobolja nije prolazila nikako. Ujutru je svanuo novi dan i trebalo je krenuti u nova osvajanja, sada na TA. Moram da kažem da je ovo meni lično bilo jedno od najzahtevnijih i fizički a i mentalno najtežih putovanja do sada. Temperatura koja se vraćala i lomila me iznova, uz ne baš mali put preko planinskih venaca Transilvanijskih Apla i nazad u tri dana, predstavljali su izazov na samoj granici ili čak možda i preko mojih fizičkih mogućnosti. U pojedinim momentima mi je bilo toliko teško da vozim, da ostanem skoncentrisana i prisebna da sam morala da izvlačim iz malog mozga sve moguće motive kojih sam mogla da se setim kako bih nastavila dalje. Transalpinu mi je bilo teže da vozim negoTransfagarašan juče. Da li je to zbog temperature pa sam se mučila da održim koncentraciju i pronađem pravi ritam po krivinama ili zato što je ovde moj motor slabije vukao, pa sam se pitala hoću li uspeti da savladam i ovaj uspon, uglavnom nedostajao je onaj entuzijazam i lakoća vožnje koju sam imala juče na TF. Kod ostalih je bio sasvim suprotno. Radomir je peglao krivine kao od šale u korak sa dvojicom kolega na GS-ovima. Za njim nisu zaostajali ni Piki i Steva sa Oljom. Đorđe je nešto laganije vozio čekajući mene. Negde pred sam vrh stali smo da predahnemo, da se slikamo i jedemo.Gledajući oko sebe to prostranstvo koje je paralo nebo, udišući vazduh koji je bio drugačiji, ređi i oštriji, osećala sam se kao da nismo na ovoj planeti. Pomislila sam mora da ovako izgleda na Marsu. Osećaj je bio po malo zastrašujući pri pogledu na uspone i krivine kojima sam se popela motorom, a i na sam vrh sa koga se činilo da se put strmoglavo spušta u provaliju. Ili je meni sve to tako izgledalo zbog temperature. [/url] Ostali su malo odmakli dok sam se ja oprezno spuštala za njima. I tako, kad sam se već prešla skoro spustila u podnožje, pritisnem zadnju kočnicu u jednoj krivini a ona apsolutno ne reaguje, opet pritisnem, ništa. Super pomislim, da li je moguće da na ovom putovanju iskušenjima nikad kraja. Od polaska samo se nižu. Kao da je neko baš rešio da proveri koliko i šta mogu da izdržim. Ipak mora da je ovo poslednje, pomislila sam . Nisam ni slutila koliko grešim. Parkirala sam se na proširenju pored puta i poslala ostalima poruku. Ja dosta koristim i zadnju kočnicu, tj kočim sa obe. Činjenica da je jedna otkazala i da tako treba da vozim još 400 km do kuće a možda i malo više nije mi se ni malo sviđala. Steva se vratio po mene. Utešio me rekavši, ma šta će ti zadnja kočnica, imaš prednju a ona ti dobro koči…. Spustili smo se do ostalih pa smo nastavili dalje. Već je bila nedelja i ja sam neizostavno morala u ponedeljak na posao. Znači nije dolazilo u obzir negde da prespavam pa odmornija sutra polako nastavim put. A nije mi se baš ni sviđala ideja da vozim brže od 80km/h bez jedne kočnice pa sam pokušala da ubedim ostale da nastave svojim tempom a ja ću polako pa kad stignem. Ali to nije prošlo, nisu hteli ni da čuju. I tako mi je preostalo jedino da pokušam da se prilagodim novonastaloj situaciji i vozim koristeći samo prednju kočnicu. Začudo brzo sam se navikla na to. U povratku smo u dva navrata promašili put i tu malo izgubili vreme tako da nas je već kod Orsove uhvatio mrak. Tu su moje kolege priskočile u pomoć pošto ja definitivno loše vidim noću rasporedili su se ispred i iza mene da mi dodatno osvetle put svojim farovima. Povremeno smo se zaustavljali da se protegnemo i malo razbudimo. Da li zbog toga što smo već bili preumorni ili euforije zbog odvožene TA raspoloženje svih je bilo na zavidnom nivou. Smejali smo se ni sama više ne znam čemu, da li Pikijevoj crvenoj potkapi u kojoj je izgledao kao Marsovac ili slikovitom donjem vešu kojim je obavio gurtnu da mu ne izgrebe kofer ili čudnim zvucima koje je pravio dok je pokušavao da pročisti grlo ili milion i jednoj duhovitoj šali ili smo samo bili previše umorni pa je sve bilo smešno. Evo kao je to izgledalo: U jednom momentu zaustavili smo se u mrklom mraku pored Dunava da se kratko odmorimo. Dok sam se naginjala da vidim ne znam ni ja šta pošto se ništa nije videlo, čula sam Radomira kako dovikuje. Hej Majo, nemoj sad da upadneš u Dunav pa posle u novinama da piše, odvozila TF i TA a udavila se u Dunavu. ili kod jednog od sve učestalijih stajanja u nekom rumunskom selu: Pitam ja: Đorđe, šta je trebalo onom momku na motoru kad smo malopre stali (inače u to doba na putu uz Dunav jedva da smo sreli neka kola a kamoli motociklistu). Đordje kaže: Kom momku, nikoga nismo sreli? Ma kako nismo, malopre kad si naglo zakočio pa umalo da udarim u tebe a i Radomir je posle ostao da mu pomogne. Radomir i Đorđe se pogledaju a Radomir me pita: Majo jel tebi dobro, haluciniraš ? To sam bio ja, zar nisi videla kad sam vas obišao i stao da obučem moto pantalone? Ma nemoguće da si bio ti, pa kako kad sam te ja stalno videla u retrovizoru da voziš iza mene? Ha, ha videla si me stalno iza sebe, kako da ne.. Ili Momci ima li neka pumpa uskoro, ja ću ostati bez goriva, imam možda za još 10-20 km. Radomir kaže, kako nemaš, pa sipali smo zajedno. Imaš do Srbije sigurno. Evo ja imam još dosta, i okreće ključ da pogleda koliko, evo imam… 0 litara… Ostalo nam je još nekih 150 km do kuće. Super,stižemo do ponoći, mislili smo… Nastavljamo dalje ali ne za dugo. Trideset kilometara pre granice, na jednoj od onih krivina posutih rizlom, prvo sam ispravila desnu krivinu a onda kad sam pokušala da se izvučem i vratim u svoju traku da li sam se suviše nagla pri maloj brzini ili sam proklizala pojma nemam, uglavnom našla sam se na asfaltu. To je onaj trenutak i onaj zvuk udarca metala o beton od koga se svakom motociklisti zaledi krv u žilama. Pala sam na desnu stranu, udarila kolenom, laktom i butinom u beton, a motor mi je pao preko noge pa je to dodatno pojačalo udarac..Koleno me je strahovito zabolelo, u momentu nisam mogla da se pomerim.Ostali su se brzo stvorili oko mene. U trenutku pada motor i ja smo ležali u traci za suprotan smer u nepreglednoj krivini, mrklom mraku usred šume. Sreća auto je naišao par minuta kasnije inače bi me verovatno pregazio jer od krivine i mraka ne bi video. Šok. Oboren motor, još uvek upaljen, gorivo koje ističe, ja na asfaltu pored njega, ležim, ne mogu da ustanem. Na trenutak mi je pred očima poznata slična slika ali je brzo brišem iz glave. Pomažu mi da se dovučem do ivice puta, gase motor i podižu ga. U međuvremenu su se dva automobila zaustavila, ljudi su izašli, ponudili da pozovu hitnu pomoć. Svi stoje oko mene i zabrinuto pokušavaju da ustanove kako sam, šta je sa nogom i ima li drugih povreda. Posle par trenutaka kad sam malo došla k sebi probala sam da ustanem i oslonim se na nogu. Koleno je jako bolelo ali sam mogla da stanem, što je bio dobar znak. Drugih vidljivih povreda nije bilo a nije me ništa drugo ni bolelo previše. Ispostavilo se da je u jednim kolima bila medicinska sestra. Ispipala je nogu i rekla da misli da ništa nije polomljeno ali da ipak treba snimiti. Imala je elastični zavoj pa mi je zavila koleno. Pošto preloma možda nema a mogu da stanem na nogu, hitna pomoć nije potrebna. Na motoru je opet pukla desna maska koju sam nedavno popravila i izgreban je dosta auspuh. Ostalo ništa. Motor je upalio bez problema. Razmišljam, noga koliko tolko funkcioniše, boli ali i onako je neću koristiti ( bar neke koristi što zadnja kočnica ne radi ).Ostali je još "malo" 140 km do kuće. Moram da probam da vozim. I onako nema ko drugi, Olja je jedini suvozač a ona ne vozi. Ustajem, nameštam podignutu nogavicu, zakopčavam jaknu i penjem se na motor. Kolege me gledaju u neverici, nećeš valjda da voziš? Idemo dalje. Đavolski sam umorna, svi smo. Od stresa, bola, umora i mraka percepcija svega postaje totalno izobličena.Ta vožnja posle pada je više preživljavanje do kuće nego vožnja. Radomir se protivi a i ostali, smatraju da je nastaviti ovako vožnju tek sada rizično. Pokušavaju da me nagovore da u Beloj Crkvi ostavimo moj motor kod nekog a mene R da odveze kući pa ćemo drugi dan doći po njega. Čak su i od carinika na granici tražili pomoć da me ubedi. Ali nema drugog dana. Ovo nije smelo da mi se dogodi. Za pet dana trebalo je da krenem na more, sve je već isplanirano. Ako bude veća povreda i ne budem mogla da idem nekom meni jako važnom pokvariću letovanje. Mnogo mi je krivo, prekoravam sebe što nisam bila pažljivija. Osim toga trebalo je sutra, sada već danas, da budem na poslu a neću moći. Loše, baš loše. Baš sam ljuta na sebe. Bez obzira na umor, bolest, mrak trebalo je da pronađem u sebi dovoljno energije i potrebnu koncentraciju održim do kuće. Iako je na kraju dobro prošlo kako je moglo da bude ipak ovo nije trebalo da se dogodi. Verovatno svi to mislimo u ovakvim trenucima. Ali dogodilo se i događa se. I tu sada nema povratka. Preostaje da se sagleda šteta, otrese prašina i nastavi dalje ako se može. Nisam bila sigurna da mogu ali sam čvrsto rešila da pokušam da vozim dokle budem mogla pa ćemo videti. Momci su mi zaista svojski pomagali. Steva je vozio ispred ne preko 50 na sat, Radomir iza a Đorđe pored da mi osvetli put što više svojim farovima. Bogdan mi je pridržavao motor kad god smo stali, pomagao da siđem i ponovo se popnem. Steva je hteo da me sa Radomirom prati do kuće ali nije bilo potrebe, i onako je već svitalo kad smo se približili Beogradu. Stigli smo ispred moje zgrade u šest ujutru. Nešto kasnije javio se Bogdan da kaže da je Đorđu crkao motor kod Šimanovaca i da čekaju slep službu. Bar je stigao skoro do kuće. Eto, to je bilo naše putovanje kroz Rumuniju. Luda i nezaboravna avantura. Ipak uprkos svemu odvozili smo sve do samog kraja i stigli kući na broju, i mi i motori. Skoro kao 24 h Le Mana, tog dana smo na motorima bili 23 h. Noga nije polomljena, kaže rendgen ali nije baš ni u dobrom stanju. Jaka kontuzija, koleno otečeno, modro plave boje i duplih dimenzija. Ne mogu da ga savijem niti smem da ga dotaknem, boli. Preporuka lekara, snimiti meka tkiva, mirovanje narednih desetak do petnest dana pa kontrola da se vidi u kom pravcu će biti dalji opravak. Ujutru kada se noga ohladila nisam uopšte mogla da stanem na nju, kretala sam se uz pomoć štaka. Mirovanje je bila preporuka lekara a kako sam se ja toga pridržavala potrudiću se da vam ispričam drugi put.... Evo još nekih slika a nadam se da će moje kolege dodati sve ono što sam zaboravila ...

Zdravo Caparin.Sećam se, kako ne.Bila je to stvarno lepa vožnjica i druženje.Veliki pozdrav i tebi pa se vidimo opet na nekoj vožnji ☺

Prvi oktobar, subota. U najavi lep i sunčan dan bez padavina. Još veče pre odlučila sam da se za vikend negde provozam onako ni daleko ni blizu, lagano za uživanje. Nedavno mi je naš dragi “čika“ Rajko preporučio jednu lepu rutu do Soko Banje preko Rtnja. To mi se baš svidelo kao ideja za vožnju ovog vikenda. Plan je bio voziti u subotu do Soko Banje lokalnim putevima sa leve strane auto puta, prenoćiti u banji a u nedelju se vraćati putevima sa druge strane. Znači jedna mini tura kroz istočnu Srbiju i Šumadiju. [/url] Vožnja u društvu uvek ima svojih čari, zabavnije je a imaš i sa kim da podeliš zadovoljstvo i doživljaj. Ali opet sa druge strane volim i da vozim sama. Nekada mi baš prija taj mir koji donosi solo vožnja. Posle mnogo ličnih turbulencija, dosta aktivnog leta, pređenih kilometara i jednog pada, pa još kilometara posle toga sa povređenom nogom i poljuljanim samopouzdanjem, posle dosta pokušaja da se konsolidujem i prevaziđem nesigurnost koju mi je neslavni incident doneo, poželela sam da ovaj vikend vozim onako baš za svoju dušu. Samo Yamaha, ja i put, ali dobro odabran put. Leto je već na izmaku, jesen nam kuca na vrata. Treba iskoristiti još koji lep dan, još koji zrak sunca i suvu cestu. Zadnja dva meseca baš se nešto mučim sa vožnjom. Vozim ja, ali nije to to. Ne mogu nikako da pronađem onu tanku liniju koja spaja mene, motor i putanju. Nikako da uhvatim onaj ritam koji te vodi iz krivine u krivinu, od koga se osećaš sa jedne strane tako spokojno a sa druge tako moćno. Čovekova psiha je čudo jedno. Dok sam se trudila da nateram sebe da savladam strah i nesigurnost kada sednem na motor to mi nikako nije polazilo za rukom. Ukočenost i disbalans su me prosto paralisali u vožnji ali sam i dalje vozila. Svaki novi pokušaj da povratim ravnotežu samo me je udaljavao od cilja. A onda kada sam odustala i rekla sebi, nema veze, voziš sada kako voziš, doći će vremenom opet onaj osećaj da ti vladaš mašinom a ne ona tobom, kada sam odlučila da ne mora sada i odmah da nestane preterani oprez, stvari su se značajno promenile na bolje. Ponovo smo motor i ja činili jednu celinu,pravu putanju je bilo sve lakše pronaći, više nisam upravljala samo rukama i nogama već i glavom. Onako kako misliš, tako se i osećaš a tako i voziš. Polako se vraćao osećaj, onaj dobar osećaj zbog koga toliko volimo da se vozimo i zbog koga se iznova vraćamo vožnji i kada padamo. Ovo je bio taj vikend, vožnja ponovnog uspostavljanja povezanosti između mene i motora. Nežni dodir mira, duboke ispunjenosti i zadovoljstva koje mi vožnja na dva točka pruža. U subotu nisam rano krenula. Jutro je bilo sveže pa sam sačekala da malo otopli i negde oko deset sati popakovala stvari na motor i krenula. Razmišljala sam se da li će biti gužve na avalskom putu, to je ono što čoveka odmah na početu zamori, ali nije bilo. Izgleda da su se kockice lepo složile. Vozila sam preko Mladenovca, tu obično stanem kod tržnog centra malo da se osvežim, preko Smederevske Palanke do Velike Plane. U Palanci me čak zaustavila milicija, rutinska kontrola ali to me uopšte nije poremetilo. Već sam bila savršeno raspoložena. Vreme je bilo idealno za vožnju. Vedro, sunčano, ni previše toplo, a ni hladno. Baš kako volim. Iako je subota na putevima uopše nije bilo mogo vozila. Moglo je nesmetano da se vozi i uživa. Od Velike Plane prelazim na drugu stranu auto puta do Žabara, pa dalje ka Despotovcu. Vodopad Lisine sam posetila prošle godine, tako da ovaj put to nije u planu. Sad je već malo toplije. Krajolik je praznik za oči a sama vožnja, glatko vijuganje po krivinama pravi je eliksir za dušu. Sa svakim kilometrom zadovoljstvo raste a i osećaj samopouzdanja, pa je vožnja sve sigurnija i brža. Sve je nekako na svom mestu i to je neopisivo dobar osećaj. Stižem u Ćupriju, Paraćin, a odatle izlazim na put ka Boljevcu i Zaječaru. Ovo je nešto potpuno novo za mene. Put je kao pista, široka kvalitetna magistrala koja te vuče da dodaš gas. Adrenalin raste, prosto klizim po putu. Fenomenalno. Prolazim skretanje za izletište Grza, Čestobrodicu i uskoro stižem do Etno sela Balašević. Ovde se skreće ka Rtnju. Na kratko stajem tu a i malo dalje kod napuštenog rudnika da napravim prve slike pa nastavljam dalje. Put je sada uzak, vijugav i penje se u planinu. Ima dosta rizle a i rupa pa vozim oprezno, možda još opreznije zbog nedavnog lošeg iskustva. Dolazim do vikend naselja Rtanj odakle se pruža pogled na vrh. Vrlo neobična prirodna pojava, vrh je u obliku pravilne piramide. Jesen već polako ostavlja tragove. Priroda je već požutela, u stvari nekako je više zlatna, zlatni zraci sunca, zlatna polja, zlatna šuma. Veličanstveno. Stižem u Soko Banju oko četri sata. Već sam ranije nekoliko puta bila u banji na dan, dva. Uspomene neočekivano naviru dok šetam gradom. Sezona je već završena ali još uvek je veoma živo u centru, ima dosta turista i na šetalištu i u baštama kafića i restorana. Prolazim pored crkve, parka, a onda pored poslastičarnice u kojoj smo porodično jeli mnogo dobar sladoled. Ne svraćam odmah tu, hoću dok je još dan da stignem do Moravice. I tu ima lepo uređen park ali ono što želim opet da vidim su plažice na obali rečice između stena gde leti ima dosta kupača iako je voda hladna. Jedne godine smo se i mi tu kupali, u malim prirodnim bazenčićima koje su stene napravile u rečnom koritu. ] ] U Soko Banji ima što šta lepo da se vidi i obiđe ali ja za to ovaj put nisam imala vremena. Već je padao mrak a postalo je i dosta sveže. U povratku sam ipak svratila do poslastičarnice na sladoled. Stvarno je ukusan, a i kolači. Jeste bilo hladno, i nos mi je procureo ali je vredelo. To veče u Soko Banji sretnem čoveka koji je u vreme bombardovanja služio vojsku u Beogradu, a inače je iz Niša i sticajem okolnosti me zamenjivao na poslu dok sam ja nekih dve, tri nedelje sa porodicom bila u Crnoj Gori. Eto kako je svet mali. Na spavanje sam otišla rano i odmah zaspala opijena svežim, čistim banjskim vazduhom. I nedeljno jutro je svanulo vedro i pretežno sunčano. Posle jutarnje kafa sa gazdaricom, pakovanje i pokret. Povratak je planiran pored Bovanskog jezera, ka Kruševcu pa odatle do Vrnjačke Banje. Međutim zbog radova na putu išla sam malo zaobilazno ali uz povremeno korišćenje navigacije našla sam pravi put. Čudo jedno, ove godine sam vozila kroz više različitih zemalja i veoma retko koristila navigaciju a ovde u Srbiji umalo da se izgubim tražeći Vrnjačku Banju. Na delu puta od Bovanskog jezera do prelaska preko auto puta put vijuga kroz polja. Zlatna polja nežno miluju blagi sunčevi zraci. Jesenji radovi su u toku, malo malo tu je po neki traktor sa prikolicom prepunom kukuruza, i još neke druge poljoprivredne mašine kojima ne znam ime. Po neku sam zabeležila i fotografijom. U Vrnjačkoj Banji sam bila zadnji put pre dve godine. Čini mi se svaki put kada dođem ona je sve veća, sa novim objektima, većom gužvom. Nisam se dugo zadržavala ovde. Ručala sam u poznatom restoranu, prošetala malo centrom, slikala dživdžana, zastala malo na mostu ljubavi. Gledajući toliko mnogo katanaca i obećanih ljubavi na trenutak sam se zamislila koliko smo u stanju duboko da verujemo i želimo pravu ljubav i vernost. Onu nesebičnu, posvećenu, onu koja se daje i prima, ljubav koja nas čini boljim i plemenitijim, koja nas hrabri ali i štiti, ljubav zbog koje smo spremni da idemo do kraja sveta ako treba... Tako je to, neko je doživi, neko je živi i neguje a neko preživi...ili ne, kao u priči o Nadi i Relji koja je inspirisala Desanku Maksimović da napiše jednu od najlepših ljubavnih pesama, Molitva za ljubav. Katanci ostaju tu kao svedoci da je ljubav postojala.. Nastavljam dalje. E sad, nisam bila sigurna kojim putem do Kragujevca pa sam se malo raspitala i rekoše mi u mestu Ugljarevo da skrenem, pa kroz neka sela, kažu bliže je do Kragujevca. I ja poslušam i krenem tuda. A i nešto mi je kroz maglu bilo poznato, prolazila sam tim putem vozeći se na zadnjem sedištu Suzukija pre dve, tri godine. I tako vozim, prelazim preko mosta na Zapadnoj Moravi. Lep pejzaž, stajem na sred mosta da slikam, ali nije gužva i nikome ne smetam. Idem dalje, koristim i navigaciju i na jednoj raskrsnici sve mi govori da treba da skrenerm levo,postoji i putokaz za Kraljevo ali navigacija kaže desno. I ja krenem desno, nema veze, ne žurim. Uostalom svi putevi vode negde, pre ili kasnije stići ću i do Kragujevca. Ispostavilo se da put vodi preko neke planine, u tom momentu pojma nisam imala koje. Penje se i penje, šuma i proplanci lepi, put onako... na nekim mestima je skroz propao ali je zanimljivo za vožnju. Čim se nađem u prirodi i planini odmah adrenalin raste. Posle nekog vremena, bogami ne baš tako brzo, mislim da je tu bilo nekih 20 km. stižem do vrha uspona i odatle počinje spuštanje. U podnožju vidim Kragujevac. Posle sam na karti našla da su to Gledićke planine. Nije mi žao što sam poslušala navigaciju, malo avanture nikada nije na odmet, a mene uvek to dodatno razveseli. Posle Kragujevca već poznatim putem preko Topole i Mladenovca stižem do Beograda tačno na vreme, pre mraka. Motor je parkiran u 19h a ja prepuna utisaka, zadovoljna i ispunjena energijom koja samo što ne eksplodira završavam ovo mini putovanje i čekam nove tople jesenje dane.

Uh to bi bilo baš lepo, da se još malo družimo ove godine.Neka lepa vožnjica, kažu biće lep okotobar, bez padavina ako je verovati metereolozima ☺

Još jedan predivan vikend.Sve odlično organizovano,gulaš je stvarno bio ekstra.Još ne mogu da se oporavim od drugog tanjira ☺. Ovakvi lepi trenutci zajedničke vožnje i druženja sa dragim ljudima uvek me napune energijom za bar narednih mesec dana ako ne i duže.Veliki pozdrav svima, drago mi je da nas je bilo onako puno. Srela sam se i ispričala sa ljudima koje dugo nisam videla. Pozdrav i mojoj ekipi sa kojom sam provela nezaboravan nastavak druženja do danas po podne....

Veliki pozdrav svima.Organizatorima sve pohvale, kamp je zaista prava stvar.Uživala sam u vožnji,fenomenalnoj atmosferi i dobrom druženju sa dragim starim a i novim kolegama.Jelena i Ana su stvarno bile odlične.Posebno mi je drago što se polako povećava broj devojaka koje učestvuju na kursu.Nadam se da će se druženje nastaviti kroz zajedničke vožnje.

1. Marre 2. Marko4522 i Petrana 3. VladaSD i VesnaSD 4. PedjaBgd i Kaja 5. Wizard666 6. Arakis i Goca 7. Bocca 8. Dusan Vrock (kum Boccin) 9. Alekre i Alekrina 10.Sashac & Duca 11.Brca 95i &Dejana 12. Golub (+1 a mozda i ne) 13. mRadomir 14.Makikt

Da znate da sam se uželela zajedničkih vožnji i druženja.Dosta sam se ove godine navozala sama ☺.Baš ste mi nedostajali,tako da se nadam da se vidimo u subotu.

Odlično, ovo je stvarno dobra vest.Baš mi je drago da se koncept BJB kursa bezbedne vožnje nastavlja.Radujem se ponovnom druženju i nadam se da ću biti u mogućnosti da učestvujem na kampu ☺

Baš lepa avantura, posebno mi se svideo susret sa medvedom ☺.Super što si uspeo da ga slikaš.

Već nekoliko dana pokušavam da napišem ovaj putopis, vrtim se u krug, ne znam ni kako da počnem. Da li da ovo bude klasičan putopis sa opisima mesta kroz koje sam vozila ili da bude ono što stvarno jeste, moje lično putovanje u potrazi za nekim odgovorima. Ima trenutaka u životu kada nam je potrebno da odemo što dalje, da sa razdaljine pogledamo svoj život i ljude oko sebe i pokušamo da shvatimo razloge i suštinu dešavanja. Ja tada sednem na motor i vozim, samo vozim. I nije mnogo važno gde. Važno je da ispred sebe imam vreme i otvoren put. Što dalje idem to jasnije razmišljam i bolje se osećam. Ovo putovanje se malo razlikuje od prethodnog, nema kvarova na motoru, nema padova, nema dramatičnih situacija, možda samo po neka. Drama je samo u meni. I ovo je moje solo putovanje. Putovanje višestrukog karaktera, kroz više zemalja ( kroz neke i po dva puta ), dodir sadašnjosti i prošlosti, različitih kultura, a sa druge strane ovo je moje lično unutrašnje putovanje, slaganje rasturene slagalice. Trebalo je to da bude jedan običan godišnji odmor od sedam - osam dana, sunčanje, kupanje i malo lenčarenja u selu. Međutim, ne bude uvek onako kako smo zamislili. Nekada se život iznenada zakomplikuje, okrene naglavačke. Iznenade te ljudi i događaju za koje si verovao da nisu mogući, ne u tvom životu. Jedan moj prijatelj je napravio lepo poređenja: "Život je putovanje po moru, naizmenično se smenjuju talasi i mirno more, bonaca". Pa izgleda da je tako. U tom trenutku moj život je bio bura sa ogromnim talasima. Činilo se neizvesno hoću li se udaviti ili ću ipak uspeti da uhvatim dovoljno vazduha i isplivam na površinu. Ali čovek je izdržljivo biće, nismo ni svesni koliko. I to je rekao moj prijatelj, mudar čovek .Sve češće hvatam sebe kako poslušam njegove savete a ja ne slušam baš mnogo. U kakvoj je to sve vezi sa ovim putovanjem? Pa umesto da odem na odmor pravo na more i malo iskuliram, nekada bi mi možda to i prijalo, ja tražim što duži put do Crne Gore ( naravno opet do Crne Gore, izgleda svi moji putevi vode tamo ). Da sam mogla putovala bih do kraja sveta, imala sam želju da krenem tamo… Što dalje odavde… Što dalje od stvarnosti. Ali kao što već jednom rekoh, želje su jedno a mogućnosti drugo. I tako sam isplanirala rutu: polazak je iz Beograda, krajnja destinacija Čanj pa Močila. Između toga vožnja kroz Bosnu i Hrvatsku, izlazak na Jadransku magistralu što je moguće severnije i vožnja obalom do Čanja. Ukupan pređeni put ne treba da bude duži od 2000 km ( to je neki maksimalni budžet koji sam mogla da odvojim za gorivo). Dnevne kilometraže bi se kretale između 350 i 400 km, jedno spavanje u Bosni i jedno do dva spavanja na hrvatskom primorju. Još je samo trebalo odrediti kojim putem tačno i gde. Na izbor putanje u neku ruku je uticalo pronalaženje adekvatnog a povoljnog smeštaja. Na hranu ne trošim mnogo, uvek se nešto snađem, a za "ne daj Bože" situacije se oslanjam na “pomoć prijatelja”. Prvo sam mislila da idem do Rijeke pa da odatle vozim obalom ali nisam uspela da sklopim sve kockice. Za prvi dan vožnje a da ne bude duže od 400 km trebalo je spavati negde u blizini Banja Luke u krugu od 50 - 60 km. Našla sam simpatičan smeštaj, seosko domaćinstvo u okolini Šipova, uz obalu reke Plive, na samo kilometer od njenog izvora. Kada sam rezervisala nisam imala pojma kakav raj za odmor sam pronašla. Ako ste ikada poželeli savršenu oazu mira za odmor i relaksaciju, da oko vas nema ničega drugog osim tišine prirode, svežine reke i cvrkuta ptica onda je ovo pravo mesto za vas. Dakle, krenula sam tog jutra dosta kasno, oko 10 h. Iscrpljena psihički i fizički od burne prethodne nedelje izabrala sam da do Banja Luke vozim auto-putem iako je u opciji bilo mnogo zanimljivijih putanja. Svi ovi putevi kojima ću voziti narednih dana do Crne Gore su mi novi, nikada pre nisam vozila njima, ni motorom ni kolima. Utoliko je putovanje bilo zanimljivije. Vožnja auto-putem nije bila tako dosadna kako sam očekivala. Motor je radio bez problema, dan je lep za vožnju, ni prevruće ni hladno, kiše nema. Vozila sam između 120 i 140 km/h, što se mom motoru nije svidelo previše, potrošnja se popela čak do 6,5 l. Do Banja Luke stižem rano uz dva usputna zadržavanja, da sipam gorivo i na jednom parkingu u Hrvatskoj da se odmorim i pojedem nešto. Tu mi prilazi zemljak kamiondžija da me pozdravi, pogleda motor i raspita se gde putujem, kako sama, zar se ne plašim. Ne plašim se, zapravo čim sednem na motor i krenem a posebno u nekom novom pravcu, u neizvesnost, kao da se sve u meni resetuje. Što dalje vozim mir postaje dublji. Postojimo samo motor, ja i put. Na granicama nije bilo gužve ni na ulazu u HR, ni u Bosnu. Ne zadržavam se u Banja Luci, idem dalje preko Manjače ka Mrkonjić Gradu. Od mog kolege i prijatelja Radomira sam dobila bliže informacije o putevima kroz Bosnu. Rekao mi je i da od Banja Luke mogu pored Vrbasa ili preko Manjače ali sam izabrala ovo drugo i nisam se pokajala. Predivni predeli, široki zeleni proplanci, put koji ispred blago krivuda dokle ti pogled doseže. Savršena ravnoteža između mene i motora dok u ritmu vozim po krivinama, i krajolika oko nas dodatno me ispunjava zadovoljstvom. Radomir mi je preporučio da obavezno svratim na jezero Balkana kod Mrkonjić Grada, što sam i uradila. Jezero je lepo uređeno, smešteno ispod zelene guste šume koja sa jedne strane pravi hladovinu, a sa druge je šetalište i restoran sa vodenicom. Pošto je subota bilo je dosta posetilaca a i kupača. Tu sam napravila mali predah, da se rashladim i raskomotim a i da oči i dušu napunim mirom i lepotom koje pruža ovo mesto. Do prenoćišta nije bilo još dugo da se vozi, nekih 60-70 km, taman lagano da stignem. Zanimljivo je da mi snalaženje u gradovima nije jača strana ali ovako kada putujem bez problema stižem tamo gde sam krenula i uglavnom ne lutam mnogo. Od Šipova do smeštaja put vodi pored reke. Što sam dalje od civilizacije sve je mirnije i prijatnije. Za sam smeštaj sam već nešto napisala. To je seosko domaćinstvo uz obalu Plive, terasa restorana izlazi na reku. Domaćini gaje guske i konja da upotpune ambijent. Preko puta je neko sportsko društvo za ribolov, bilo je nekoliko ribolovaca u vodi do pojasa sa pecaljkama u rukama. U pansionu je odseo i jedan par iz Rumunije, došli su ovde na odmor da pobegnu od gužve i pecaju. Sa terse od sobe vidim mesec, reku i odsjaj u vodi. Reka daje svežinu i potpuno okrepljuje. Ne pamtim da sam skoro tako dobro spavala i tako odmorna ustala. Za nedelju je planirano da vozim delom kroz Bosnu, delom kroz Hrvatsku do Jadrana a onda magistralom do Brela kod Baške Vode. Tu ću da prenoćim kod rođaka mog prijatelja. Rano ustajem, pakujem se. Nebo se nešto oblači ali još nema kiše. Tada se dešava mali peh. Motor je parkiran na uzbrdici i ne mogu sama da ga skinem sa štendera. Zamolila sam gazdu da mi pomogne, i taman kad sam se setila da mu kažem da ne gura za kofer čula sam iza sebe zvuk pucanja plastike. Polomio mi se nosač kofera i ploča. Maler, šta da se radi. Narednih sat - dva smo pokušavali da nekako pričvrstimo kofer pošto naravno nisam imala gde stvari da stavim, tako da sam krenula tek oko pola jedanaest. U međuvremenu je počela kiša pa oblačim punu "ratnu" opremu, šuškavac i rukavice. Put do Glamoča vodi preko planine, ne znam koje. Vozila gotovo da nije bilo, krivine su kratke i na nekim mestima oštre a vidljivost zbog kiše loša. Ali sve mi to nije pokvarilo raspoloženje. Ustala sam odmorna, ona putna groznica pred osvajanje novih teritorija me ispunila u potpunosti i prosto mamila da vozim dalje. Jer tamo iza one krivine, iza onog brda je Glamoč, a malo dalje na putu za Livno ću skrenuti desno ka Bosanskom Grahovu. Put vodi kroz ravnicu u podnožju planine. Nema puno kuća, nema ničega. Kiša polako prestaje. Predeo je lep, pitom. Put je dobar, vozi se brzo. Tu sam malo zastala da se oslobodim šuškavca i napravim neku fotografiju. Još malo pa ću izaći iz Bosne i ponovo ući u Hrvatsku. Od Bosanskog Grahova do graničnog prelaza spuštam se niz obronke Dinare. Planine i useci izgledaju moćno. Put je dobrog kvaliteta sa dubokim i dugim krivinama. Na ovom graničnom prelazu nema nikoga, samo ja i carinici. Tu ulazim u Strmicu. I ovde sam prvi put, kao i u svim mestima kroz koje sam prošla od polaska. Strmica. Stajem ispred table da zabeležim da sam zaista došla ovde. To ima posebno lično značenje za mene. [ Ne tako davno, trebalo je da dođem ovde sa nekim koga sam dugo poznavala ( tako sam mislila), ali sada sam ovde samo ja. Malo mesto, samo nekoliko kuća, nema ljudi. Put se proteže duž reke i pruge u podnožju Dinare. Slikam reku, brda. Razmišljam da li da malo zastanem, i stojim ali ne silazim sa motora. Stojim neko vreme. I misli mi stoje, nekako je sve stalo na trenutak, a onda nastavljam dalje. Tu na potezu od Strmice do Knina pokušala sam da sastavim onu pokidanu nit, da pronađem onaj delić koji nedostaje da se slagalica složi i zatvorim jedno veliko poglavlje svog života. Da li sam u tome uspela? Pa možda delimično, ali ne baš samo ovde. Mesta kroz koja sam prošla, nova, nepoznata, kilometri krivina, pravaca, brda, doline, reke, jezera, gradovi, mora. Sva ta iskustva te ispune, učine te jačim, sposobnijim da bolje i jasnije sagledaš sebe a i druge ljude. Putuješ kroz zemlje i gradove ali putuješ i kroz samog sebe. Drugoga ne možeš promeniti, ne možeš promeniti ni ono što je već učinjeno. To je jedan začarani krug koji te stalno vuče ka centru. Ovi kilometri iza mene, svi skupljeni utisci na putu, nastojanje da negde stignem, umor, ushićenje, usresređenost na vožnju, sve to pomogne da se udaljiš i sa razdaljine pogledaš oko sebe i unutar sebe i potražiš put iz tog začaranog kruga. Kod table za ulazak u Knin zastajem i slikam. Prvi utisak je da je grad dosta oronuo i pust. Kiša opet rominja, možda to doprinosi utisku. Ipak kako dalje vozim ulicama Knina utisci se polako popravljaju. Vidim na brdu iznad grada tvrđavu i krećem ka njoj. Motor sam parkirala sasvim u podnožju, nisam znala da mogu do gore sa njim. Na motoru je ostala torba sa stvarima a kacigu i jaknu sam ponela sa sobom . Krećem peške ka tvrđavi. Na terasi restorana je neka proslava, pevaju se hrvatske narodne pesme. Ulaz se plaća 20 kuna ali ja imam samo eure. Čuvar je ljubazan čovek, ostavljam kacigu i jaknu kod njega i ulazim uz dogovor da na povratku razmenim novac i platim ulaznicu. Tvrđav je lepa. Sa jedne strane se pruža pogled na grad a sa druge na most i reku . U okviru tvrđave ima nekoliko zgradica sa izložbama od kojih je jedna posvećena Oluji i progonu Srba iz Knina. Na samom vrhu je hrvatska zastava i spomenik Franji Tuđmanu. Inače primetila sam takav spomenik i u Cavtatu a kod Dubrovnika most nosi njegovo ime. Nisam se previše dugo zadržala na tvrđavi. Kad sam se vratila dole na motoru je sve bilo na svom mestu. Prodavac suvenira od koga sam kupila magnet za frižider mi je rekao da se u blizini nalazi izvor Krke i veliki slap Krčić koji treba videti. I on je bio veoma ljubazan i poželeo mi je srećan put. Slap je zaista veličanstven, visok 22 m, to je nešto što stvarno treba videti. Kiša je opet padala po ne znam koji put tog dana, na izvoru nije bilo posetilaca osim jednog para i mene. Ipak to nije moglo da umanji lepotu i snagu ovog prizora. Nastavljam put ka Šibeniku. I ovaj put je dobar kao svi putevi u Hrvatskoj kojima sam prošla, lepo se vozi i ubrzo stižem do Šibenika. Tu počinje moja vožnja jadranskom magistralom. Dosta sam se radovala ovoj vožnji ali na kraju nije bilo baš onako kako sam očekivala. Umor od oblačenja i skidanja kišne opreme, a onda i sparina su učinili svoje. A kada se tome doda da je sezona na neki način već počela pa ima dosta saobraćaja na magistrali nije moglo da se vozi baš onako za dušu kako sam se nadala. Ali vožnja uz more uvek opušta i budi čula. Ređaju se lepa primorska mesta, Promošten, Rogoznica, Trogir a onda Split. A tamo radovi na putu čitavom dužinom. Pojma nisam imala koliko je Split veliki grad. Dugo se i sporo pomeramo u koloni, kreni - stani i to užasno zamara i nervira. Napokon prolazim Split i dalje je sve mnogo lepše. Prolazim kroz Omiš. Svideo mi se ovaj primorski gradić, ima neki šarm. Već je veče, ljudi šetaju obalom i sede u kafićima. Oseća se morska atmosfera. U Brela sižem baš kasno, oko 10:30. Domaćini su su se već zabrinuli gde sam. Mislila sam da samo prespavam ovde i sutra nastavim dalje. Međutim menjam plan i odlučujem da ostanem još jedan dan da se naspavam, odmorim i odem do mora. Dan iza mene je bio naporan baš, baš. Umor je doneo sa sobom nervozu i nemir a to je kao rezultat dovelo do toga da nenamerno pokvarim komunikaciju sa prijateljem. Kako čovek može da bude nepromišljen i netaktičan kada je umoran, a to posle povuče za sobom samo nove komplikacije. Valjda tako to ide u životu. Kiša pada celu noć, ona kao da me prati. Ne mogu da zaspim, ostajem budna do kasno. Ali ujutru je osvanuo novi savršen dan. Sunce je obrisalo nemire, sve je nekako zablistalo, pa i moje raspoloženje. Hrvatsko primorje je jako lepo, plaže uređene, voda tirkizno plava, prozirna. Upoznala sam divne ljude, iz Srbije. Oni ovde letuju već osam godina. Sa njima sam provela opušteno popodne na plaži uz malo kupanja i sunčanja. Opustila sam se, malo smirila i odmorila. U ponedaljak rano ujutru krećem dalje da izbegnem vrućinu. Ovo je dan za vožnju samom obalom mora, preko Makarske, pored Brača, Hvara i drugih malih prelepih ostrva, preko Dubrovnika, pored Cavtata, Herceg Novog, Budve do Čanja. Međutim, očekivane vrućine nema, pravo je uživanje voziti, a nema ni prevelike gužve na magistrali. Ponovo na kratko prolazim kroz Bosnu, preko Neuma ali nije problem jer nema zadržavanja na granici. Dok vozim ovim delom puta vraćaju mi se uspomene. Ovuda sam pre par godina prošla kao suvozač, samo je bila kiša, strašna kiša. Sećam se da smo skroz bili mokri i da smo tražili nepromočive cipele u Neumu. Kako se približavam Dubrovniku postaje sve toplije, već je i podne. Stajem kod mosta da slikam. Tu srećem grupu kolega motociklista iz Slovenije. Oni već kreću dalje tako da nisam stigla da ih pitam koja im je krajnja destinacija. Vruće je za vožnju, imam vremena pa svraćam u Cavtat da se odmorim i raskomotim u hladovini ispod borova. Cavtat je gradić iz mog detinjstva. Tu sam sa roditeljima dolazila još kao dete nekih sedam godina za redom ali za zimski raspust. Motor ostavljam na parkingu sa torbom na njemu i još nekim stvarima koje me mrzelo da nosim. Uzimam samo peškir za plažu, papuče i kupaći i idem da potražim duboku hladovinu. Toga ovde ima dosta, smeštam se na travi ispod bora. Hladovina prija, na kratko sam čak i zaspala. More je danas nemirno, talasi se blago penušaju između stena. Jedva se odlučujem da uđem u vodu. Onako vreloj od opreme voda mi se u prvom momentu čini hladna. Ali kada sam ušla to je potpuno druga priča. Talasi blago masiraju i to prija, okrepljuju, svežina briše umor i vraća energiju. Osećam se preporođeno i spremno da nastavim dalje. Na motoru je sve na svom mestu. Presvlačim se i spremam za nastavak puta. Cavtat kao i Dubrovnik ima mnogo stranih turista. Mogu se videti razne interesantne stvari, kao na primer motor iz Francuske koji vuče prikolicu ali i zanimljiv tricikl koji voze neki Rusi. Posle Cavtata Herceg Novi je tu odmah iza ćoška. Zovem brata da proverim da li su on i stric stigli u Čanj ( trebalo je tamo da se nađemo i napravimo malo porodično okupljanje na par dana). Međutim, oni su u selu. Već je sedam sati, za dva sata će mrak. Preračunavam u glavi da li mogu da stignem do sela to veče i koliko je (ne) bezbedno da to uopšte pokušam. Treba voziti preko Cetinja pa kanjonom Morače a onda uz brdo uskim seoskim putem do kuće. Razuman odgovor se sam nameće, i brat pokušava da me odgovori ali donosim odluku, idem u selo. Dok se još vidi vozim malo brže da stignem što dalje, sumrak počinje već na Cetinju. Kad sam prošla Podgoricu već je bio potpuni mrak. Katastrofalno loše vidim po mraku i na dalje vozim veoma oprezno, ne preko 60 km/h. Pomaže kada ispred ima vozila, pratim kretanje svetala. Najteže je bilo popeti se u selo, neka bela isparenja su se podigla iz zemlje od sparine a put je i onako zarastao u šipražje pa je teško razaznati kuda da voziš. Ipak bezbedno stižem oko jedanaest sati. Mislim da je mojima laknulo kada su me videli. Oni znaju da mene ne vredi odgovarati, ako nešto rešim teško odustajem. Ovo je bio jedan lep završetak dana. Srce puno, sve je na svom mestu, a ja tamo gde se osećam ispunjeno i spokojno. Ovde spavam duboko i bezbrižno. Senke dragih osoba su tu blizu oko mene, čuvaju mi miran san, zaceljuju dušu, daju snagu da se suočim sa iskušenjima. Sledeći dan provodimo u selu, smejemo se, ovde se uvek smejemo, pričamo, po nešto popravljamo. Sve je lepo, jednostavno, sve je igra. Briga nema, ostale su daleko. Na putu do groblja, kad sam tu uvek odem da posetim očev grob, da malo posedim pored njega i nemo popričam, zatičem interesantnu scenu. Mala zmija je ustima obuhvatila glavu mišiča i pokušava da ga odvuče. Dok sam vadila telefon da slikam ona je pustila miša i krenula da beži. Posle mi je stric rekao da je to šarka, a ja zamalo da stanem na nju. Na groblju uvek ima zmija, pogotovu leti, pa sam još jednu uspela da slikam. Ova je daleko veća. Predveče se pakujemo i idemo za Čanj. Odavde mi se nikada ne odlazi. Bojim se da će mi se čim siđem iz Močila svi nemiri opet vratiti. Šta da se radi i to je život, slično vožnji. Nekad voziš idealnom putanjom, sve je tečno, u harmoniji a nekada promašuješ svaki ulazak u krivinu pa se mučiš da se izvučeš i vratiš u ritam ali teško ide. Brat i ja odlazimo za Čanj, on kolima, ja motorom a stric za Kolašin. Pridužiće nam se za dan - dva. Sledećeg dana opet vozim magistralom natrag ka Budvi. Idem sama na kupanje na Jaz a onda posle u obilazak Kotora. Volim da odem u Kotor. Mnogo puta sam tu bila i mnogo uspomena me veže za taj grad, ali svaki put mi je toplo oko srca kada prošetam ulicama Starog Grada. Neobavezna vožnja pored mora a opet pređeno 70-80 km. Sutradan brat odlučuje da zajedno odemo negde na plažu. Motor ostaje parkiran, idemo kolima. Pošli smo do Bara a završili u Albaniji. Izgleda svi porodično imamo sklnost ka avanturi. Dok smo se vozili ka Baru, Vesko me pita imam li pasoš kod sebe. Imam, ponela sam dokumenta sa sobom. Pitam što? On kaže: "Ajmo do Albanije, nikada nisam bio, a ti?". Ni ja, mada mi se ta ideja mota već neko vreme po glavi, pogotovo što je dosta kolega vozilo tuda i kažu da su utisci fenomenalni. I tako mi krećemo a pojma nemamo ni gde je granični prelaz. Pitamo u Ulcinju nekog čoveka a on nas moli da povezemo njegovog rođaka i dete nekih 20 km, to je uz put i taman će nam pokazati gde dalje. Napolju je čini mi se 40C a u kolima pravi pakao, klima ne radi. Prelazimo granicu, idemo ka Skadru. Uzbuđenje ne izostaje bez obzira što je motor ostao kod kuće. Skadar je mnogo lep, slikamo ali ne penjemo se do njega zbog velike vrućine. I u Albaniji ima interesantnih vozila. Ja sam zapela da odemo do neke najbliže plaže u Albaniji a to je još 40 km vožnje. Zaboravila sam da napomenem, na granici smo čekali više od sat vremena na onoj vrućini. Toliko nisam čekala na svim prelazima zajedno a dva puta sam prešla hrvatsku granicu, dva puta bosansku i jednom crnogorsku. Eto sad i albansku. Jedna pametna glavica mi je rekla: "Vau, dosta, pa neko toliko ne prođe za ceo život" . Naravno ima puno kolega koji su prešli i mnogo, mnogo više. Ali stvarno sve vredi, svaki kilometar i puta i života. U Albaniji nastaje mala drama. Zapravo zbog neprilagođene brzine iako je bio pravac brat gubi kontrolu nad vozilom, auto se zanosi tamo, vamo četiri -pet puta. Samo zahvaljujući njegovoj prisebnosti i ogromnoj sreći smo izbegli udes. A kako bi se on završio, ne smem ni da zamislim. Sa leve strane nam je u susret dolazio kamion a sa desne je bila stena. Srećom dobro je prošlo. Kroz glavu mi je prošla misao da uvek postoji mogućnost da poginem na motoru pa neću valjda sada u kolima. Vesko je bio beo kao zid narednih sat vremena. Srećom ubrzo smo stigli u neko primorsko mesto Shengjin ili tako nešto. Lepa dugačka peščana plaža, talasi koji se nižu kao niska bisera. Odmah sam ušla u vodu da se rashladim. Nismo dugo ostali, možda sat vremena. Put od dvesta kilometara tamo i nazad nikako nije bio suvišan. Oboje smo uživali u ovom novom iskustvu. Meni je to otvorilo jedna nova vrata, videla sam kako izgleda putovati kroz Albaniju. Sve u svemu uzbudljiv dan, pogotovo ako se tome doda da smo u povratku opet za dlaku izbegli manji incident, zamalo da nas neoprezni vozač udari pri izlasku iz svog dvorišta a onda nas je u Baru milicija zaustavila zbog prekoračenja brzine. Stric koji je u međuvremenu stigao u Čanj se krstio slušajući naše euforično prepričavanje događaja. Poslednji dan, subota je bila za odmor, pakovanje i pripremu za povratak. Još nisam smislila kojim putem idem kući. Nazad vozim u jednom danu, samo treba odabrati dobru putanju. Važno mi je da me i povratak napuni energijom. Ona će mi sigurno biti potrebna za vraćanje u stvarnost i suočavanje sa ne baš prijatnim stvarima. Valjda zbog treme pred put, da sve bude kako treba i da stignem na vreme jer me sutra čekaju obaveze, malo spavam i baš rano ustajem, u pola pet. Probudila su se obojica da me isprate. Mislim da sam krenula oko pet, pola šest. Do izlaska na put nisam znala da li ću levo ka tumelu Sozina ili desno pored mora do Risna pa preko Nikšića, Šavnika na Durmitor. Skrećem desno. To je bio stvarno dobar izbor. Savršen. Tek tog jutra sam mogla da osetim pravu draž vožnje po jadranskoj magistrali. Ja skoro sama na putu, još je suviše rano. Sunce tek izlazi, more je mirno, a krivine savršene, tu su samo za mene. Nekako se čovek instinktivno pripremi iznutra za put kada pred sobom ima neke okvire kada mora stići. Pažnja i čula se izoštre, spreman si, ostaje samo da voziš. Takvu vožnju najviše volim. Sve ide glatko, skoro savršeno, zadovoljstvo raste sa svakom krivinom a i samopouzdanje. Toliko sam uživala da nisam želela da stajem da slikam, da ne prekinem tu magiju. Umesto ka Kotoru, ja produžavam do Tivta i to mi neplanirano pruža mogućnost da odvozim veliki deo Bokokotorskog zaliva. Kakvo je to zadovoljstvo bilo ne umem da opišem. Gradići se tek bude, na ulicama samo po neki čovek, put usko krivuda između kuća do Kotora a onda prelazi u prelepu magistralu za vožnju sve do Risna. Ipak nisam mogla da odolim pa stajem kod Perasta da slikam. Bilo je to osamdesetak kilometara predivne vožnje, vožnje za dušu. Od Risna put ide u brda. Posle par krivina se zaustavljam da se pozdravim sa Bokom. Radomir je prethodnog dana otišao na Bajk rok misiju na Kosovo. I ja bih išla sa njim ali nije se uklopilo. Čak sam sinoć razmišljala kako bi bilo da se vraćam preko Kosova pa da se sretnemo tamo, ali sam odustala od te ideje jer nisam imala vremena da proučim put a i mislila sam da on ostaje do utorka a ja sam svakako morala nazad. Tu na vidikovcu dok slikam vidim njegovu poruku gde me pita da li sam krenula i kojim putem. Shvatam da i on ide danas nazad i da razmišlja da se sretnemo negde. Ali već je kasno. Ja sam na sasvim drugom kraju i ne mogu da se vraćam. Jednom ranije sam kao suvozač prošla ovim putem u suprotnom smeru ali to mi je kroz maglu ostalo u sećanju. Iznenađena sam kvalitetom puta, a i krivine su blage pa može dosta brzo da se vozi. Nema gužve. Srećem kolegu motociklistu iz Austrije čini mi se, i zajedno jedan deo puta peglamo, negde do račvanja za Trebinje i Nikšić. On skreće ka Trebinju. I kasnije sve je pravo uživanje. Ni oštre krivine kod Šavnika ne umanjuju zadovoljstvo. Tu me ispred tunela zaustavlja policajac, kasno sam ga videla a vozila sam brzo. Međutim on mi samo pokazuje znak na tunelu za ograničenje brzine od 80 km/h i kaže da usporim i pušta me da nastavim dalje. Stižem na Durmitor. Prelazak preko Durmitora u povratuku mi je nekako postao ritual. Još je rano, nema ni deset sati, svraćam u prodavnicu da kupim nešto za doručak pa produžavam do Crnog jezera. Ne ulazim unutra, ranije sam obišla nacionalni park. Sada nije bilo vremena za to. Malo sam sedela na klupi, doručkovala, slikala, upijala par minuta ovu nebesku lepotu i krenula dalje. Na mostu Đurđevića Tari sam i ovaj put malo zastala. Kako tuda čovek da prođe a da ne stane. Ova čarobna lepotica, reka Tara ima magičnu moć da začara svakoga ko se nađe u njenoj blizini. Stižem u Pljevlja i na pumpi se preračunavam da li tu da dospem gorivo ili kad stignem u Prijepolje ( još 35 km), pošto nemam više eura. Imaću goriva za toliko, idem dalje. Vidim nebo se nešto oblači ali ne shvatam to suviše ozbiljno. Tako sve do par kilmetara pred granicu. Odjednom počinje takav pljusak, kao da je neko odvrnuo slavinu na nebu. Vidim da je đavo odneo šalu, stajem da obučem šuškavac ali dok to radim počinje pravi potop. Polumokra ipak uspevam da navučem šuškavac i krenem dalje. Vreme postaje sve gore, putem teče blatnjava reka i valja kamenje. Iako vozim polako, jednog momenta mi proklizava točak ali sreća izvukla sam se bez pada. A onda nešto počinje da dobuje po kacigi i pogađa me u grudi. Grad. E samo je on još falio. Nemam gde da se sklonim pa idem lagano ka granici, mada moram priznati da skoro ništa ne vidim iako držim polu podignut vizir. Na granici carinik otvara prozorče, pogleda me i kaže: "Koja je nevolja tebe nanela ovde?". Pita dokle idem i gde ću da se sklonim dok ovo malo ne prođe. Pa gde da se sklonim kad je najbliža kafana 3 km odatle. Kažem mu da ću se skloniti i nastavim dalje. Još nisam prešla ni tih 3 km kad kao da je neko presekao nebo, odjednom kiše uopšte nema i čini se kao da tu nije ni padala. Haos. Nekako mi je postala normalna pojava da mi donji veš i čarape budu mokri. Čovek se na svašta navikne. U Prijepolju stajem da sipam gorivo i skinem šuškavac, brže ću se osušiti bez njega a i čini se da ovde kiša neće padati. Vozim dalje do Kokinog Broda, gde pravim pauzu za odmor i da se javim mojima. Oko tri sata je, računam lagano bez žurbe stižem po podne kući taman da se odmorim i spremim za posao. Međutim, planovi će mi se promeniti neočekivanim prijatnim susretom. Vožnja je i dalje uživanje, vozim bez problema u ritmu. Još nisam umorna, možda malo gladna, razmišljam gde da stanem nešto da pojedem. Prolazim Zlatar, Zlatibor ( tu se kratko zadržavam da kupim med). Kod Požege su neki radovi na putu. Sad me već muče mokre čarape i stajem pored puta da ih presvučem. Dolazim do Čačka a i tamo neka gužva, isto nešto naizmenično puštaju saobraćaj. Sad sam već umorna i nestrpljiva pa obilazim kolonu i stajem ispred semafora. Neko mi uporno svira. Šta je sad, kome smetam. Pored mene staje motociklista, diže vizir. Pogledam a ono Radomir. Ne mogu da verujem da smo se ipak sreli. Posle prvog iznenađenja baš sam mu se obradovala. On kaže: "Ajde za mnom", i vraća me nazad do neke raskrsnice gde stoji grupa bajkera. Vraćaju se sa Kosova .Oni su jutros pošli iz Kosovske Mitrovice, preko Kopaonika, Kraljeva i izašli na Čačak a onda su krenuli nazad do Požege da voze preko Divčibara. I tako svi zajedno vozimo nazad do Požege pa se odozdo penjemo na Divčibare. Tu stajemo na vidikovcu da se slikamo. Ja tek tada imam priliku da se upoznam sa ljudima, Piki, Steva, Olja i mislim Saša ali se izvinjavam kolegi ako sam pogrešila. Steva vozi plavu Diverziju, samo što sam ja to primetila tek sto kilometara kasnije, toliko o mom umoru. Negde smo u penjanju pogrešili pa se sad spuštamo ka Kosjeriću. Svi vozimo zajedno do raskrsnice za Valjevo i Ub. Piki i Saša idu ka Valjevu a nas četvoro ka Ubu. Steva ima problema sa strujom na motoru pa vozi sa ugašenim svetlima.To je baš nezgodno, pao je mrak pa je teško uočljiv. Radomir i ja ga pokrivamo, vozimo uz liniju dok je on sa Oljom uvučen desno. Međutim kod Obrenovca ja nastavljam za Beograd a Radomir će sa njima do Beške. Zbog veće bezbednosti Olja prelazi kod Radomira na motor i tako voze do Beške. Stigli su kući kasno, oko pola tri, ali su bar bezbedno stigli. Što se mene tiče motor sam parkirala oko jedanest sati. Taman sam imala vremena da se istuširam i srušim u krevet. Kakav ispunjen dan. Vredi svaki kilometar. Nisam ni bila svesna koliko sam tog dana vozila. Tek posle par dana u nekoj priči sa kolegom izračunala sam kilometražu. Mislila sam možda 550 km ili malo više. Potpuno sam bila zaprepašćena kad sam izračunala da je to oko 700 km. Baš dosta za mene. Ja obično nikada ne jurim kilometre, a ni vreme. Kad krenem, vozim koliko mi se vozi, bez tenzije i žurbe. Više volim put da podelim na kraće dužine ali nije mi problem ni da vozim ceo dan. Pre ovoga najduže putovanje u jednom danu je bilo 600 km. Ali to je većim delom bilo autoputem. Ovo sada je potpuno druga stvar, izvozila sam a da nisam ni znala koliko je to. Na kraju putovanja kada podvučemo crtu, sve se svodi na našu strast i ljubav prema motociklizmu. Ništa nije ni previše teško ni mnogo daleko u poređenju sa satisfakcijom koju nam ovaj opasan hobi pruža. A i kada postavimo neke granice ova ljubav je takva, uostalom kao i svaka ljubav da će nas stalno mamiti da ih po malo pomeramo. Kao i svakoj ljubavi i ovoj se predajemo u potpunosti, do kraja. Ona je smisao sama za sebe, pokreće nas, motiviše, daje snagu i čini boljim ljudima. A da li ćemo je preživeti ili će nas uništiti, to zavisi koliko pameti i sreće budemo imali.

proba

Hej Vlado zdravo.Yamaha je kao zmaj.Vidiš gde nas dve sve stignemo☺.Lepo si je pazio a i ja se trudim.Kako tvoja nova makina?

Slažem se u potpunosti sa tobom Vlado. Zaista se nadam da će se tradicija BJB kursa bezbedne vožnje nastaviti zbog svih nas koji već jesmo kao i novih kolega koji tek ulaze u svet motociklizma.Iz svog ličnog iskustva mogu da kažem, bez preterivanja, da nisam imala priliku da prođem kroz ovaj kurs (i to nekoliko puta), pitanje je da li bih i kakav vozač uopšte bila. Kada sam ja polagala za A kategoriju, u auto školama nije bilo ni teorijske nastave, kao ni praktične obuke. Dobiješ probnu tablicu i sam vežbaš ukoliko imaš motor. A ako ga nisi imao, kao što je bio slučaj kod mene, onda si morao debelo da se pomučiš da pronađeš auto školu koja ima motocikl a ne skuter.Ja sam tada uspela da pronađem jednu u Beogradu u kojoj se vežbalo bez instruktora na poligonu i ulici najviše 4 puta pre polaganja. I onda zamislite sa takvim praktičnim (ne)znanjem kada dobijete A kategoriju i izađete na ulicu koliko ste bezbedan učesnik u saobraćaju. Ja sam imala sreću tada da preživim bez fatalnih posledica svoje neiskustvo i neznanje ali na žalost mnogi od nas nisu. Kada sam opet sela na motor odlučila sam da uradim nešto što će moju svest kao vozača motora i moju tehniku vožnje značajno unaprediti i time mi povećati šanse za bezbedniju vožnju. Poznato je da smo mi ranjiviji od većine ostalih učesnika u saobraćaju i ako sa svoje strane ne uradimo nešto da povećamo bezbednost postajemo glineni golubovi na putu. Pratila sam i ranije forum i čitala razmenu iskustava ali tek kada sam otišla na BJB kurs bezbedne vožnje po prvi put sam dobila toliko novih i korisnih informacija bez kojih stvarno ni jedan motociklista ne bi trebao da sedne na motor i izađe na ulicu. A ono što sam naučila na poligonu za tih tri-četri sata intenzivne praktične vežbe uz stalnu instrukciju dragih kolega redara značajno je unapredilo moju tehniku vožnje. Uz kasniju samostalnu vežbu postala sam sigurniji i daleko bolji vozač nego što bih to ikada bila bez ovog kursa. Mnogo hvala organizatorima i redarima na entuzijazmu i dobroj volji da sa nama podele svoja dugogodišnja iskustva i znanja i pomognu nam da i sami budemo bolji vozači. Umesto da kada već postoje ljudi koji ovo rade bez lične koristi, iz ljubavi i želje da se smanji broj povređenih i poginulih motociklista, da im se pomogne neko pokušava i to da nam uskrati. Žalosno, ali se ja iskreno nadam da će BJB kurs bezbedne vožnje nastaviti i dalje da edukuje nove a i nas stare polaznike.