Arso, skroz si u pravu ! Moraću to pod hitno da ispravim, prvom prilikom kada krenem u pravcu Čačka

Sećam se te raskrsnice, baš sam se pitala kuda vodi taj put. Delovao mi je privlačno. To je super informacija. Čak i da se ne penjem na Kablar mogu tim putem iz Čačka na Divčibare umesto da vozim Ibarskom do Požege, a bar tri, četri puta u toku sezone tuda vozim.

Skretanje za vrh Kablara je odmah posle tunela iz pravca od Beograda ka Požegi. Ima tabla za skretanje desno. Vrh je oko 10 km odatle. Put jeste uzak i počinje asfaltom. Ne baš najboljim ali i to je nešto. Penje se kroz šumu polako. Nisu veliki nagibi i nema mnogo krivina ali vrlo brzo prelazi u zemljani put. I tako dosta dugo, čak možda 2/3 cele dužine puta. A onda odjednom na već nekoj nadmorskoj visini počinju sela (do tada ih nije bilo) i ponovo asfalt. Srećom jer tu je i uspon veći. I da je nastavio zemljani put popela bih se nekako ali nemam pojma kako bih sišla. Nisam baš vešta u vožnji van asfalta, posebno ne ovim motorom čak ni po ravnom putu a kamoli po brdima. Ali nešto ima neverovatno kod mene i motora. Ne znam da li se i drugi osećaju tako ali mene što je nešto neizvesnije i komplikovanije više me privlači i tera baš to da uradim makar to bilo i ono što me u osnovi plaši. A plaši me da vozim po bilo kakvom putu koji nije asfalt, posebno ako u krugu od desetak kilometara nikoga nema u sred neke šume gde je diskutabilno da li ima uopšte ima dometa. Ako slučajno padnem ne mogu sama da podignem motor, recimo. A da li će i kada neko naići pojma nemam. Nikoga nisam srela usput skoro sve do onih sela. Tamo sam jednog seljaka na traktoru pitala dokle mogu da idem motorom a da ne moram previše posle da pešačim do vrha. Ostavila sam motor gde mi je rekao a posle se ispostavilo da sam mogla još malo gore. A već je bilo baš vrućina. Raskomotila sam se koliko sam mogla ali nedovoljno. U motopantalonama sam imala termopostavu i helanke ispod. A trebalo se popeti peške do vrha. Koliko tačno ne znam ali hodala sam sigurno više od pola sata. Otežavajuće je bilo to što se u tom delu sneg još nije otopio a sam put je bio blatnjav i klizav. Sporo se i teško kretalo posebno što uopšte nisam u kondiciji i što su mi se helanke sasvim zalepile za telo od vrućine. Ali isplatilo se. Na vrhu me je sačekao predivan pogled na meandre Zapadne Morave. Iznenadila sam se što je pored puta bilo dosta parkiranih automobila. Pitala sam se kada su oni stigli i kojim putem kad ja ni jedan nisam videla usput. A gore je zaista prelepo. Napravljena je terasica, vidikovac iznad litice odakle se pruža veličanstven pogled, sa jedne strane na uklještene meandre Morave, sa druge strane na Ovčar Banju a preko puta na vrh Ovčara. U Ovčarko -kablarskoj klisuri ima čak desetak manastira. Neki od njih se vide sa vidikovca. Jedan je na brdašcetu u samom središtu meandra, manastir Ustenje a jedan preko puta ispod vrha Ovčara, mislim da je to Sretenje. Na vidikovcu je bilo dosta posetilaca. Bilo je i nekih stranaca, zaljubljenih parova a i porodica sa decom. Priroda je ovde prelepa a i sam osećaj, kao da se nalaziš na krovu sveta. Osećaj zadovoljstva je bio potpun. Jedino me malo brinulo kako ću i da li ću uspešno sići motorom do magistrale. Ali Bože moj, šta god da bude vredelo je. Malo sam se raspitivala ima li nekog asfaltnog puta do dole ali niko nije znao da mi da tu informaciju a nismo se baš najbolje ni razumeli kojim sam ja putem došla a kojim oni. Jedna devojka, meštanka iz sela u podnožju mi je rekla da ima put koji je u principu asfaltni ali je toliko loš, oštećen odronom i prepun rizle da je njen momak koji je krenuo GS-om odustao. Nije mi savetovala da se tuda vraćam. Već je prošlo tri sata. Morala sam polako nazad ka motoru. I do njega mi treba jedno pola sata laganog hoda i klizanja nizbrdo a pitanje je koliko će mi trebati posle da polako siđem do magistrale. Samo da siđem dok se ne smrači pa ću lako i po mraku Ibarskom. Jeste da ne volim uveče da vozim jer baš loše vidim, pa i sa naočarima ali nekako sve češće se vraćam i noću pa se i tu snalazim. Moram priznati da mi nije bilo baš svejedno to oko silaska niz Kablar. Ipak nema garancije da neću pasti. Na nizbrdici svaka neravnina, svaki kamen, menja pravac a motor je težak , inercija ga vuče napred i kočenje nije baš jednostavno. Nekom veštijem možda jeste ali meni ne. Za svaki slučaj sam pozvala koga drugog nego mog prijatelja Radomira da proverim gde je ako mi zatreba. Mada to je bilo više psihološki a i za krajnju nuždu jer dok bi on došao mrak bi uveliko pao. I tako dok sam se pakovala na motor i spremala da krenem naiđe bračni par sa decom koje sam slikala gore na vidikovcu, krenuli su kući i vidim oni skreću na drugu stranu u odnosu na onu kojom sam ja došla. Pošto su stali da se jave pitam ih gde taj put vodi. Objasne mi da on ide oko Kablara i silazi u Čačak. Put je asfaltni ali jako uzak, strm i u lošem stanju. Međutim njim ide autobus do nekog tamo sela. Odlično. Važno da je asfalt. Sa rizlom ću se izboriti nekako. Pažljvo i polako. Baš sam se obradovala. Rešenje se pojavilo neočekivano i sada je bilo sasvim izvesno da ću se uspešno spustiti u podnožje pre mraka. A put je bio i pun pogodak. Ispostavilo se da se ovuda penju i spuštaju biciklisti sa Kablara, čak sam i srela neke usput. Priroda je prelepa. Jeste da ima puno rizle i na momente stvarno strm sa par oštrih krivina ali ništa sa čim se već nisam sretala. U podnožju put vijuga pored reke Kamenice. Tu, na obali reke nalazi se jedan lep ugostiteljski objekat u prelepom prirodnom ambijentu, okružen šumom. Leti tu može i da se kupa. Ograđeni su mali prirodni bazenčići za kupanje. Jako lepo. Do Čačka ima nekih 22 km. U podnožju put je širi, dobrog kvaliteta i blagih krivina, baš za uživanje u vožnji. Moram obavezno opet doći ovde. Pitam se samo hoću li umeti da nađem put iz ovog pravca. Od Čačka do Gornjeg Milanovca vozim brzo, nema velike gužve i još je dan. Tamo stajem na pumpi malo da se odmorim i pojedem nešto. Vožnja dalje Ibarskom magistralom je poznata i standardna. Relativno brzo stižem do Stepojevca a tamo me sačekao saobraćajni kolaps. Kolone automobila do Beograda. Kao da se svi vraćaju ko zna odakle. Izgleda da se i vraćaju. Već se smrklo. Ni naočare mi ne pomažu mnogo. Preglednost je jako loša. Svetla od farova na sve strane. Ne mogu da procenim dovoljno dobro udaljenost i ne smem da pretičem, samo ponekad. Povratak do Beograda traje čini mi se čitavu večnost. Ali ne smeta mi. Današnji dan je bio toliko dobar, napunio me energijom dovoljno da mogu i stenu da pomerim ako treba. Motor je prljav od blata i prašine a i moje čizme i pantalone. Skoro kao da sam vozila off. Odlučujem da svratim do perionice pre parkiranja da ipak čisti odemo kući. Tu naletim na kolege sa foruma koji su se upravo vratili sa off road vožnje. I oni su predivno proveli ovaj lep prolećni dan. Svako punog srca priča svoje dogodovštine, gde je vozio, kako je bilo.. Suština je, srećni smo! Radost, ispunjenje, ljubav. Ljubav iznad svega, u nama, iza i ispred nas. Ogromna sreća. Kako je samo život lep. Jedan trenutak boji život duginim bojama, otvara vrata raja, čarobnom magijom budi sva čula. Osmeh na licu, radost u srcu, slatki nemir u duši. Jedan savršen dan!

Nedelja, 11.03.2018 Zračak sunca se probija kroz žaluzinu. Žmirkam. Još je rano. Nestrpljivo se meškoljim u krevetu, čekam da jutro malo odmakne i sunce toplije ogreje. Nedelja je. Ne radim. Ceo dan je preda mnom a najavljena temperatura čak 20 stepeni. Valja pametno iskoristiti ovu blagodet koju nebo nudi danas. Konačno zima prolazi. I nije bila neka hladna ni duga, ali dovoljno mračna i sumorna da jedva čekam da ostane iza mene. Dolaze lepi dani, duži dani topliji dani. Donose sunce u moj život, vožnje i radost. Još ne znam u kom pravcu ću danas. Volela bih nešto lepo, mada gde god krenem uvek je sve lepo. Lepota dolazi iznutra, iz ličnog doživljaja onoga što radiš. Volim da se vozim. Koliko li sam puta to rekla do sada. Volim onaj osećaj kada okrenem ključ i čujem taj poznati umirujući zvuk koji za mene znači pokret, širinu, daljinu... Okrećem ključ. Punoća zvuka me celu ispunjava . Krećem. A gde? Još uvek ne znam. Dok ne smislim vozim poznatim putem ka Avali, pa ka Mladenovcu... Danas je mnogo motora izašlo da protegne svoje točkove a njihovi vlasnici da udahnu punim plućima posle kraće ili duže zimske pauze. Moja doduše nije trajala duže od tri nedelje ali svejedno ovaj topao i vedar dan je pravi poklon kome se neizmerno radujem. Do Mladenovca sam se već zagrejala. Motor lako klizi po putu a moje zadovoljstvo raste. Put nije prazan, gužve ima. Svi su negde krenuli da iskoriste lepo vreme. Ali ne smeta. Raspoložena sam i vozim u ritmu. Još ne znam gde ću posle Mladenovca, možda preko Kosmaja za Aranđelovac pa negde dalje ... Ipak ne. Danas produžavam za Topolu pa ću na Rudnik a onda ću odlučiti da li levo prema Čačku ili desno nazad na Rajac. Asfalt je suv i nov od Topole ka Rudniku. Vožnja po njemu pruža pravo uživanje. Svuda srećem grupe motociklista. Otpozdravljamo jedni drugima . Proleće zaista budi sva čula i mami osmeh na lice. Na raskrsnici odlučujem da sa Rudnika produžim Ibarskom magistralom ka Gornjem Milanovcu i Čačku. Još je rano, veliki deo dana je tek ispred mene. To me veseli. Nešto mi se u glavi mota Atomska banja -Gornja Trepča . Nisam nikada bila u njoj. Možda je sada prilika da je posetim. Ali ne znam baš gde je a ne staje mi se da palim navigaciju na telefonu. Računam ako naiđem negde usput na tablu dobro, skrenuću tamo a ako ne drugi put. Nije bilo table ili možda jeste ali ja je nisam videla. Već stižem do Čačka kad mi pada na pamet da bih možda mogla danas da odem do Ovčar Banje umesto recimo Divčibara na koje često idem. Da, sići ću do Morave, odavno nisam bila. Nekako uvek proletim pored, ne zaustavim se. A trebalo bi. Lepo je. Volim vodu, ona uvek smiruje. I tako skrećem ka Ovčar Banji očekujući malo mirno mestašce za predah. Iznenadila sam se brojem vozila i ljudi koji su zakrčili ulicu da sam se jedva provukla pored njih. Kasnije u razgovoru sa nekim ljudima koji su kao i ja došli da potraže parče mira uz reku saznala sam da vikendom dođe mnogo turista iz okolnih gradova i mesta u Wellness centar u ovoj banji. Uz malo napora probila sam se kroz gužvu do visećeg mostića za pešake preko Morave koji spaja Ovčar Banju i magistralu. Zanimljiv mostić ali hodanje po njemu podseća na scene iz filmova Indijana Džons i slične. Most je nestabilan, ljuljuška se od hodanja a malo malo fali po neka daska pa treba gledati da noga ne propadne. Ali osećaj na njemu je lep. Ispod teče široka mutna Morava. Iznad, sa leve i desne strane obronci Kablara i Ovčara. Nisam se tu dugo zadržala. Dan je odmicao a želela sam maksimalno da ga iskoristim. Hoću još nešto da obiđem, još negde da odem gde dugo nisam. Uvek mi donese ogromnu radost neka neplanirana vožnjica koju iskopam ni sama ne znam odakle i kako u svojoj glavi. Pojavi se iznenada , sine iz iskrice i obasja mi čitav dan. Tako je bilo i sada. Setila sam se da sam se davno kao suvozač tuda negde popela na vrh Kablara, a onda sam se setila da je neko i pisao skorije o tome da je išao motorom skoro do vrha. Pa čekaj kad sam već tu daj da potražim i vidim mogu li se i ja popeti tuda. Pitala sam neke ljude znaju li gde je put za vrh i da li je asfaltni. Znali su gde je ali nisu mogli da se slože da li je asfalt ili nije. U svakom slučaju nisu mi savetovali da idem sama motorom gore. Put je kažu uzak, krivudav i verovatno nije asfalt a do pre par dana je bilo i snega a možda ga još ima pa se on na ovoj temperaturi topi i može da bude klizavo i blatnjavo. Uh , to mi već deluje zanimljivo. Bar idem malo, da probam da vidim kakav je put. Lako mogu da se vratim ako ne ide.

Bilo je odlično! Zaista sam uživala slušajući doživljaje sa Željanovih brojnih putovanja. Od sinoć ne prestajem da maštam gde bih se ja sve vozila .... Rakela je legenda. Čast mi je što sam upoznala takvog čoveka i motociklistu. Nadam se da ćemo uskoro opet imati prilike da se sa njim družimo ovde u Beogradu.

Neka je sa srećom ! Da se pošteno izvozaš ove godine ( a i ja sa tobom )

Da ne vire ove tikvice pored pomislila bih da su morski korali

Čudnovato drvo

Važi Fićo, vidimo se tamo. I ja se radujem, nismo odavno pili kafu zajedno

Vidimo se u nedelju, reci samo gde.

Ušće Mrtvice u Moraču

Šta je ovo ljudi? Ne razumem onakve komentare. Tema je ponovno pokretanje BJB vikend vožnji koje smo toliko voleli i uživali u njima. Zajedničke vožnji pune pozitivne energije, smeha i drugarstva. Vožnje koje spajaju i okupljaju sve podjednako bez obzira na razlike u mišljenju ili čemu god. Svoje prve kilometre u moto svetu ja sam napravila upravo na ovakvim vožnjama a verujem i mnogi od vas . Tu sam upoznala mnogo novih ljudi od kojih su mi neki postali bliski prijatelji, verujem kao i mnogi od vas. Stekla nova iskustva i u vožnji a i životu. Svakoj sam se radovala u svakoj uživala i delila to osećanje pripadnosti grupi ljudi koje pokreće ista ljubav i strast prema motorima i vožnji kao i mene. Prošle godine kada BJB vožnji nije bilo postavljala su se pitanja kada će vožnje, što nema, organizujte opet BJB vikend vožnje... Sada kada se vikend vožnje ponovo pokreću sad ne valja, sad bi Reli.. Ne kažem, sigurna sam da je Reli izuzetan doživljaj. Nisam nažalost ni na jednom učestvovala , samo nije sada tema o tome. Dajte ljudi, ovde pričamo o vikend vožnjama. Uključite se, dajte konstruktivne predloge, hajde da se vozimo ! Svi mi ovde želimo da se vozimo a zajedno je uvek lepše i dugo se pamti. Pa hajde onda umesto da se prepucavamo da se svi potrudimo da se ove godine zajedno vozimo, družimo i smejemo!

Kratko ali slatko - Jedan savršen dan ! subota, 27 01 2018 A počelo je nećkanjem jutros hoću li ili neću na vožnju... U deset je još bilo hladno i onako kroz prozor na prvi pogled sumorno, sunce se jedva naziralo. Rekli su biće toplo danas, čak devet stepeni ali tek u tri sata ! Ma idem malo da se provozam...pa vratiću se ako mi ne bude prijalo. Tako uvek počinje a završi se .... Ne znam da li ste primetili inače, u vožnji a i životu kada malo ili ništa ne očekujemo uvek bude fantastično! Krenula sam tek oko dvanest. Ka Avli i Kosmaju, gde drugo. Moja uobičajena ruta. Ali odmah posle prvih krivina nebo se rasčistilo, sunce je sijalo i nije uopšte bilo hladno. Umesto samo do Kosmaja produžila sam za Topolu pa na Rudnik. A tamo... sneg ! Moja savršena kombinacija. Sunce, čisto , jasno, blještavo i belina snega svuda oko mene. Uh koliko to volim. Još da mogu da se spustim skijama niz neku padinu, da krv prostruji od ushićenja i zadovoljstva kakvu samo taj doživlja može da stvori bilo bi savršeno ! Ali dobro je i ovako . Ja na motoru a okolo sneg Drugar mi danas reče ( mala šala ) : Pa to je tvoje prirodno okruženje. Ova neočekivana radost me uzdiže do nebesa. Kako čoveku stvarno malo treba da bude srećan ! Sa Rudnika nisam krenula pravo kući mada je vreme već curelo, a kad padne mrak već je hladno. Popela sam se i na Rajac. Ne mogu to da zaobiđem a prolazim ispod A tek tamo, savršena slika... Još ima sunca ali i mesec je tu ... Ali brzo se moralo nazad, već je bilo pola tri. I silazak je prošao uspešno bez padanja ( put u senci je mokar i klizav, a to je u svakoj krivini i prepun rizle ). Vratila se sam se pre mraka. Krug od oko 250 km., putevi većinom dobri i suvi, temperatura prijatna između 4 i 9 stepeni, bez vetra sa mnogo sunca, svetla i snegom okolo kao čarobnim začinom koji je ovaj dan učinio savršenim !

Au nemo, kakvo otvaranje sezone. Sa stilom ! Baš ti zavidim . I more i planine su ti nadohvat ruke, možeš da biraš gde ćeš da skokneš pa i usred nedelje A maca, pa zna ona šta je dobro

Zimska idila ... Sneg, sunce i nas dvoje

Au kakve fotografije. Sjajno zaista !

Pa...ono jeste, vragolast osmeh ima . Ipak Italija je to, zemlja ljubavi, pesme i šarmantnih ljudi Ali čokolada je čokolada !

Divan putopis ! Potpuno si mi preneo doživljaj i sa mora i sa kopna . Prvi deo, priča o potrazi za jedrilicom je fenomenalna! Drugačija, osvežavajuća a opet bliska ushićenju i doživljaju putovanja na dva točka. Posebno mi se svidela kombinacija te dve priče. A Sicilija...odavno želim da je posetim. Gledajući tvoje slike i slušajući tvoju priču gotovo da mogu da osetim čaroliju ! Ako se jednog dana provozam do Sicilije ovu prodavnicu čokolada sigurno neću preskočiti

Hvala Nemo, Vidimo se u SLO čim otopli, nadam se To mi je u vrhu liste želja već neko vreme. A ozbiljan razlog za vožnju uvek imam Volim, mnogo volim da se vozim, uvek kad god može, kad god vreme i uslovi to dozvoljavaju. Malo stvari može toliko da me obraduje, podigne adrenalin i napuni energijom kao dobra vožnja, lepim putevima kroz lepa mesta. A svaka vožnja je dobra vožnja

Hvala Mile, i ja tebi a i ostalim kolegama želim srećnu Novu godinu i mnogo lepih i bezbednih kilometara ! Za termo pododeću ću se potruditi da je nabavim što pre, a koze, poneka se izgubila... vremenom, a možda nisu nikada ni bile na broju

SHOKLA, Pa ja pisala u temi Otvaranje sezone - 1.1. u 12h!, i pozvala na vožnjicu i piće ko je raspoložen. Doduše možda malo kasno... A inače ti si zaslužan za smeštaj u kome sam odsela, a da ni ne znaš To je isti onaj gde si nas (me) smestio pre tri godine kada je bila bjb vikend vožnja do Kladova , onda kad si nas vodio u obilazak hidrocentrale. Gazdarica me se setila... jedva je tada našla sobu za mene, nisam bila u paru a ostali vozači sve muškarci .. Javiću se drugi put, volim na tu stranu da vozim. Sada je bilo iznenada , neplanirano a i Nova godina...

01.01.2018 Prvi je januar 2018! Svanulo je. Sunca nema, neka magla se diže a telefon kaže temperatura -1. Pogledam napolje, asfalt je suv na ulici ispred kuće a na horizontu sve još sivo i mračno. Jedva se nazire tamo negde tračak sunca. Ali maksimalna dnevna po prognozi za danas je čak deset stepeni u Kladovu a u Beogradu 13. Ma idem. Pakujem motor, već sam sve slojeve odeće obukla, još jednom proveravam jesam li sve ponela i polazim. Drugarima javljam da krećem i da ću probati da stignem na druženje. Kladovo još spava,ulice su prazne. Nema tragova noćašnjeg slavlja osim svetlećih ukrasa u gradu. Neki poseban osećaj imam dok se vozim nazad ka kući ovog prvog jutra u novoj godini. Lepo je svuda otići. Mene daljina privlači kao magnet. Mesto me ne drži. Malo malo pa sednem na motor i odvezem se…negde…Što dalje to je uzbudljivije. Ali nema toplijeg osećaja u duši od onoga kada se vraćaš kući onima koje najviše voliš, onima koji su smisao tvog života. A raduje me i susret sa drugarima i naša prva zajednička vožnja u ovoj godini. Napuštam Kladovo, vozim pored hidrocentrale. Velelepno izgleda i jutros neosvetljena! Oprezno vozim. Čim sam napustila Kladovo asfalt je mokar i presijava se. Veći deo puta je u senci, biće poledice dosta. Malo, malo spuštam nogu da vidim koliko je klizavo. Paa… klizavo je. Nastojim da vozim ujednačenim ritmom, bez naglog skretanje i kočenja. Dunav je lep i u ovo još uvek sumorno jutro. Širok, dostojanstven probio je svoj put kroz stene. Stajem na istom vidikovcu gde i prekjuče da napravim sliku istog pejsaža samo jutarnju, prvu ovogodišnju. Veličanstven prizor! Odatle se put spušta vijugavo na dole pa posebno pažnjivo vozim taj deo puta. A opet ne mogu ni previše sporo. Neću stići na vreme do Beograda a onda je uzalud bilo rano kretanje a i propuštena vožnja rumunskom stranom. Do Golupca vozim ne većom brzinom od 60 a odatle se put otvara, sunce je već granulo i asfalt je skoro svuda suv. Još uvek je hladno ali bar može brže da se vozi. Stala sam da se malo odmorim a više zagrejem na pumpi . Čovek koji tu radi sa zanimanjem je gledao ukrašen motor i raspitivao se gde sam to slavila Novu godinu. Komentarisao je da je dobro što sam prešla bezbedno đerdapsku klisuru jer kaže juče se tu dogodila strašna nesreća, vozač automobile je izgubio kontrolu naletevši na led, udario u kamion i sleteo sa puta. Da..pa ipak je januar, hladnoća i klizav put su za očekivanje. Mene dalje čeka izvesno bolje vreme i daleko bezbedniji put za vožnju pa i mogućnost da vozim dosta brže. To dosta brže, je stvarno bilo brže…toliko da sam sve ukupno od Kladova do Beograda stigla za tri ipo sata čak malo pre vremena na dogovoreno mesto gde sam se priključila ekipi. A kako je dalje bilo piše u temi “Otvaranje sezone 2018”. A bilo je fenomenalno. Lepa vožnja, dobro društvo, druženje uz kafu i kolače kod naših dragih domaćina Komše i Komšinice i isto tako dobra vožnja nazad do Beograda. Neko i duže…Radomir još osamdeset kilometara uzvodno. Krug je zatvoren na najlepši mogući način. Ispratila sam staru godinu i zatvorila sezonu… na putu, dočekala novu… na putu, otvorila sezonu sa dragim prijateljima i kolegama sa kojima delim ovu ljubav i strast, i punog srca sa zadovoljnim osmehom se vratila svojoj kući. Dok parkiram motor i pokrivam ga ćebencetom da ne ozebe odnekud ponovo izviru reči pesme… Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu …..

31.12.2017 Budim rano od preterane toplote u sobi. Ali napolju uopšte nije sjajno. Mračno je, oblačno a ulica se sija. Pogledam temperaturu na telefonu, minus dva. Pa nije baš za vožnju… Vraćam se u krevet do daljnjeg… Umalo da odustanem od vožnje za taj dan. Da jesam pokajala bih se strašno. Ali srećom nisam. Čekala sam da temperature poraste makar do nule ali nije. Pa sam na kraju ipak u dvanaest izašla sa namerom da se provozam makar do Negotina. Nikada nisam bila u tom gradu niti vozila u tom pravcu. Trideset prvi je. Nema uopšte mnogo ljudi ni vozila. Pošto nisam planirala da idem negde u provod za doček Nove godine jedino se trebalo pobrinuti da stignem u prodavnicu pre zatvaranja. Dakle napraviću vožnjicu do Negotina i nazad. Već je kasno, više nije realno da izvozim ono što sam prvobitno planirala a da se vratim za dana u Kladovo. I tako krećem ka Negotinu bez velikih očekivanja… čisto da protegnem točkove i ubijem vreme. Ali ne kaže se džabe da se najbolje stvari dogode onda kada ih najmanje očekujemo. Put od Kladova ka Negotinu nastavlja pored Dunava. Meni nov i nepoznat deluje potpuno idilično. Sela na obali reke, neko malo jezerce pored puta, odraz kuća u vodi kao u ogledalu, sunce koje se već promalja kroz oblake….sve to čini da se osećam kao u nekom drugom svetu. Kreću oni poznati žmarci kada otkrivaš nenadano nešto novo što te dovodi do potpunog ushićenja. Uh..nisam to baš skoro osetila. A već znam kako to ide. Snaga uzbuđenja zbog doživljaja koji se otvara preda mnom je toliko velika i dalje raste da više nema zaustavljanja. Prolazim pored HE Đerdap 2. Mogla sam tu da pređem u RO, da napravim mali krug i vratim se u Kladovo. Ali nesvesno ja znam da sam već krenula onim malo dužim putem, onim kojim sam nameravala danas da vozim da sam krenula jutros bar u deset kako sam planirala … Nema veze što je to krug od nekih 260 km, nema veze što ću se vraćati po mraku, nema veze što će se prodavnice možda i zatvoriti, nema veze što nemam kod sebe ni jedan jedini eur, ni kredita u telefonu za “ne daj Bože” a lanac, lanac je bio za zamenu sada već pre tri, četri hiljade kilometara… Ništa to sada nije važno…Ja ću danas, poslednjeg dana ove godine, ipak izvoziti taj krug u komšiluku sa jedne i druge strane Dunava, proći kroz još dve zemlje i prelepog novog mosta koji ih spaja. Iz Negotina nastavljam za Bugarsku. Idem za Vidin da tamo preko novog mosta pređem u Kalafat u Rumuniju. A odatle uz Dunav kroz rumunska sela do Turnu Severina pa nazad za Kladovo. Temperatura se vidno popravila a i vreme. Uživala sam u ovoj vožnji mnogo više nego što sam očekivala. Predeli uz Dunav, nebo vatrene boje potpuno su me očarali. A bilo je i par komičnih situacija u prazničnom duhu. Na ulazu u Bugarsku carinik je uporno pokušavao nešto da mi objasni, da me pita ali nikako ga nisam razumela šta želi. Jasno je bilo da je nešto šaljivo u pitanju a nikako da shvatim šta. Moja Honda je još okićena od Dedamrazijade, nova godina je stizala za par sati a ja negde između lutam sama, daleko od kuće, daleko i od smeštaja, dok se veći deo nacije sprema za doček. Čoveka je zanimalo kako to da nisam kod kuće i ne spremam novogodišnju večeru za porodicu ili prijatelje nego se vozim baš ovde. Više je to bila šala sa simpatijom nego ozbiljno. A onda malo dalje kad sam prešla most Vidin – Kalafat, stala sam da ga slikam. Most je zaista veličanstven. Nisam ni primetila da sam se zaustavila ispred kućice pogranične policije. Čovek je izašao da vidi šta ja to radim. Pokušala sam da ga pitam mogu li da slikam ali nije razumeo dok nisam izvadila telefon i demonstrirala mu svoju nameru. Pošto mi ugao za slikanje nije bio dobar, ja sam sišla malo dole ka mostu a on je ostao da stoji nedaleko od motora i čeka da se vratim i odvezem odatle. U jednom trenutku sam okrenula telefon u nameri da napravim selfi a Rumun se razmahao rukama gestikulirajući da ne smem tu da slikam. Jedva mu objasnih da slikam most a ne …ni sama ne znam šta tu nije bilo dozvoljeno pošto osim te kućice ničega nije ni bilo. Ali ajde, da ne pravim problem sela sam na motor i nastavila dalje. Odmah posle par stotina metara je pasoška kontrola i naplata takse za prelazak mosta ali za motor se ne naplaćuje. Dobro je jer novca nisam ni imala. Mrak je već uveliko pao kad sam stigla do Turnu Severina. Nisam se tu zadržavala, mada ga jednom treba obići, deluje zanimljivo. U Kladovo stižem taman pred zatvaranje jedine prodavnice koja je radila do 19h ali ne uspevam da kupim ništa jer stojim ispred i pričam telefonom sa mojim dragim prijateljem koji mi večeras nedostaje a i ja njemu. Ali eto, dočekaćemo Novu godinu svako na svom kraju Dunava … Prodavnica se zatvara, gledam ali ne prekidam razgovor. Bez hrane lakše mogu, a bez topline poznatog glasa ipak teže… Posle idem da potražim roštilj, na pumpi mi rekoše da ima jedan što još radi… a ako ne bude, nije ni važno…ješću sutra. Mada bi bilo bolje večeras jer sam za ceo dan pojela samo jedan sendvič za doručak. Roštilj radi, kupujem belo pileće meso, a na trafici neki sok i čips i idem u svoju sobu da dočekam 2018. pa na spavanje. Svakako sam planirala sutra da se vraćam za Beograd jer je za utorak najavljena kiša i pogoršanje vremena. Samo sam mislila da vozim rumunskom stranom, iz dva razloga. Ta strana je sunčana, toplije je za vožnju a i bezbednije, nema zaleđenih deonica , a drugi razlog je da zatvorim krug. Međutim, kako se približavala ponoć sve više me je vukla misao da ipak krenem ujutru ranije i da stignem na vožnju za otvaranje sezone do Mladenovca. Ne može se krenuti mnogo rano, hladno je i klizavo a opet neko krajnje vreme za polazak bi bilo 8.30 ako mislim da stignem do 12h u Beograd. A moraću našom stranom, kraće je, rumunskom ne bih stigla. Rešena da ujutru probam ako ne bude zaleđeno pakujem stvari da sve bude spremno kada ustanem. Malo me muči ono što sam čula od gazdarice ,da je njen sin jutros oko osam krenuo za Beograd na doček i da je do Donjeg Milanovca bilo dosta leda. Kaže da je par puta proklizao kolima ali je na kraju sve bilo ok. Videćemo ujutru, ali svakako moram dodatno da budem oprezna. Sat polako otkucava, još malo pa stara godina ostaje za nama a počinje nova. Sačekaću dvanaest sati, da razmenim čestitke sa dragim osobama a onda odoh na spavanje. Dan je bio dug i zanimljiv a ja već umorna ali zadovoljna. Predstavu nemam da li je bilo vatrometa i petardi, ništa ja to nisam čula. Zaspala sam momentalno čim sam ugasila svetlo i kada se poslednja poruka na Viberu oglasila.

Život je kao reka. Od izvora do ušća njenim koritom protekne mnogo vode. I bistre i mutne i mirne i brze. Mnogo kamena i blata provalja ona u svom toku. Mnoge obale izbrusi po svome, mnoge ljude razdvoji a mnoge i spoji. I uvek stigne do svog kraja, bez izuzetka. Tišina Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu noć je kratko trajala a nama je trebala najduža na svetu U mom oku samo hlad u mom srcu samo stud, inje i prašina nisu čvorci pevali dok je iznad krovova svirala tisina …reči pesme isprva tiho odjekuju u mojoj glavi, a onda sve jače…pevušim i vozim se… Kraj još jedne godine je tu, samo što nije. Sutra uveče poklopiće se kazaljke po ko zna koji put tačno u ponoć, uz odbrojavanje ispratićemo staru i dočekati novu godinu. Zašto svake godine tako revnosno ispraćamo jednu i dočekujemo drugu? Da li to želimo da ostavimo iza sebe i što pre zaboravimo neispunjene nade, neostvarene snove, možda lošu sreću ili se nadamo boljem početku i novim mogućnostima? Ko zna…možda i jedno i drugo… ili pak nešto sasvim treće… A ja? Ja svakako iza sebe ostavljam burnu godinu. Godinu promena, previranja, velikih ličnih padova i uzdizanja. Ali i godinu burnih emocija, novih spoznaja o sebi a i drugima, godinu davanja, predavanja ali i primanja....Meni možda najdinamičniju, najintenzivniju, najeksplozivniju godinu, ali na neki način i najlepšu do sada… Ono, kada kažu “ovu ću godinu pamtiti”…za mene je to 2017. Pa red je da je ispratim kako dolikuje. U znaku svega onoga što je ona obeležila. Vožnja, vožnja i vožnja, po putu, životu, snovima, nadama a i strahovima, usponima i padovima… Kako je vremenska prognoza obećavala skoro pristojnu temperaturu za praznike nije mi bilo teško da odlučim da par svojih slobodnih dana za Novu Godinu provedem negde u vožnji. Pitanje je bilo samo gde? Da li za Crnu Goru da krenem? Tamo me uvek prvo povuče srce. Ali razum opominje… Ipak je kraj decembra, preko planina za tren oka može da padne sneg. Već imam iskustvo do kakvih komplikacija mogu da dovedu nepredviđene padavine i klizav put. A prognoza kaže sneg i minus na Zlatiboru i Kolašinu, preko noći i ujutru sigurno. Malo dana imam, a i potrebno mi je nešto izvesno da me ugreje i ozari u ovaj smiraj sezone, ne bih sada da se nadmudrujem sa snegom ili ledenom kišom. Gledam šta kaže Accuweather, gde će biti suvo i u plusu. Ne mora toplo, samo da ne bude baš previše hladno i da ne pada ništa. Kaže… Od Severa dolazi mraz i ledena kiša, donosi hladnoću i teskobu u duši, dole ka Jugu …slično. Ali Istok obećava. Prognoza kaže, Kladovo i okolina od 0 do 10 stepeni sa vetrom u opadanju. Odlično. Odlučila sam, idem tamo. Plan je bio … da nema plana. Odnosno ima okvirno, a onda na licu mesta u zavisnosti od vremenskih uslova menjam i dorađujem. U subotu ujutru ustajem rano ali ne krećem odmah. Polako se spremam, razvlačim se, čekam da malo otopli. Bar da bude 0… ali ništa od toga. Ne mogu baš da čekam do podne. U deset je još uvek minus jedan. Ne čekam više . Pakujem stvari na motor. Standardna procedura, roll bag na zadnje sedište vezujem gurtnama, ono što stane ide u koferčić, mazanje lanca, zagrevanje motora, nameštanje retrovizora i pokret. Malo mi je teško da se popnem na motor i uopšte upravljam njim u onih deset slojeva stvari na sebi. Jeste, rekla sam još davno kada sam se poslednji put smrzavala da ću kupiti first i second layer odeću ali naravno, nisam. Pa tako opet imam ispod jakne koja više nije za broj veća, dve rolke (tanju i vunenu još bakinu – ona je spas), duks, prsluk i par majica…Osećam se kao kosmonaut u skafanderu i shvatam da njima uopšte nije ni malo lako. No dobro, zanemarićemo komfor, važan je cilj. Praktično nisam još ni krenula a već treba savladati prvi izazov. Neka cev je pukla i voda se sliva niz ulicu, tačnije slivala se dok se nije zaledila. A ja sada treba baš tom ulicom da siđem, a strmo je i cakli se led. Divota jedna. Srećom ovaj put mogu i na drugu stranu. Nije sasvim suvo ali je mnogo bolje. Silazim polako i krećem ka izlazu iz Beograda. Idem kroz Leštane, preko Kaluđerice za Grocku pa pored Smedereva za Požarevac. Nisam odavno tuda vozila. Kako odmičem sve se bolje osećam. Zujanje moje Honde, vetar koji me gura, vibracije pod prstima kroz rukavice vraćaju mi ravnotežu. Sva ona setna osećanja, prazna očekivanja, neostvarene želje koje me redovno prate i retko napuštaju tonu u drugi plan. Varnica je kresnula, plamičak se razgoreva. Toplina se širi, greje dušu. Više nije važno da li je minus ili plus. Sunce sija visoko na nebu , njegov sjaj me prožima do srži. Ništa nije bilo ok, ali sada jeste i biće … Osećam to. Na putu nema mnogo vozila. Ljudi su ili već otputovali ili ne putuju ili ne u ovom pravcu. Ne vozim brzo, još se zagrevam… Negde pre Požarevca stajem da se javim gde sam i kuda ću … Naravno, ne nailazim na odobravanje…sledi pokušaj ubeđivanja da se vratim, previše je hladno, šta ću sama, što tamo… Sunce za trenutak bledi, ali ne, ne premišljam se. Nemam zašto. Vozim dalje. Juče sam pre polaska pronašla veoma pristupačan smeštaj. Soba u privatnoj kući sa upotrebom kupatila i dvorištem za motor. Meni dosta, ne treba više. Samo da je toplo i čisto a moj prijatelj na dva točka na sigurnom. Posle se ispostavilo da sam u toj istoj kući spavala pre tri godine na mojoj prvoj dužoj vožnji. Ta vožnja ima značajno mesto u mom moto odrastanju. Bilo je to …kako se kalio čelik! Moji prvi pređeni kilometri van Beograda, prve ozbiljnije krivine, usponi, preticanja…ma sve prvo i sve odjednom u moto smislu. Ali preživela sam izgleda uspešno, i eto, od tada ne stajem… Još nešto simbolično ima u ovom putovanju. Pre godinu dana tačno na ovaj dan moj Stršljen i ja smo započeli naše druženje. Odmah smo se prepoznali i zavoleli. Ljubav na prvi pogled od koje zastaje dah i srce preskoči. Od tada smo nerazdvojni nas dvoje…puno zajedničkih kilometara, mnogo uspomena, mnogo emocija…A naučili smo i mnogo toga zajedno … I tako dok mislim i sećam se lepih , nežnih uspomena stižem na Srebrno jezero. Dan je hladan a sunčan. Jasno, čisto nebo bez oblačka. Voda svetluca pod zracima sunca. Lepo je. Nema ljudi, nema kola, nema nikoga…samo jedan pas… Tišina me zove. Stani ! Oseti,dodirni,udahni mir ! Stojim tako neko vreme parkirana pored jezera. Ne mislim, samo dišem i upijam . A onda ipak nailaze neka kola, nirvana je prekinuta a vreme je za dalje. Vraćam se gore na put i svraćam na pumpu. Jedan auto već toči gorivo. Čujem čoveka meni iza leđa kako nekome kaže: Svaka čast majstore. Okrećem se da vidim o čemu pričaju i shvatam da čovek stoji sa ispruženom rukom i obraća se zapravo meni. Onako još uvek polu opijena posle onog lepog predaha kraj jezera zbunjeno ga gledam a i on se za trenutak zbunio videvši da nije majstor nego… majstorica. Pruži mi ruku i kaže da je isto iz Beograda, vozi i on motor ali ne danas, ne dok malo ne otopli. Ako je kolega sa foruma pozdravljam ga! Još malo pa kreće najzanimljiviji deo puta za vožnju. Od Golupca magistrala vijuga pored Dunava. Reka i put, jedno uz drugo krivudaju kroz klisuru sve do Kladova. Desnom stranom Dunava, onom kojom ja vozim put prolazi kroz Srbiju a levom sa druge strane reke, kroz Rumuniju. Vozila sam i jednom i drugom stranim više puta ali svaki put je uživanje kao da je prvi! Krivine se nižu, asfalt dobar, skoro svuda suv, vuče da se zavrne gas. Malo, ne mnogo…ne žurim nigde a i želim da uživanje duže traje. Zastajem kod Golubačke tvrđave. Vrhova obasjanih suncem, iako rekonstrukcija još nije završena, deluje velelepno. Onako nadnesena nad Dunavom kao stameni čuvar stoji tu vekovima. Preko puta vetrenjače…slikam i njih. Lepe su. One su opet simbol snage i moći i prirode i čoveka modernog doba. Vozim dalje. Dunav me vuče i opija. Razmišljam, kada bi mogao da priča ko zna kakve tajne bi mi sve otkrio o ljudima, vremenima, gradovima … Sunce polako nestaje, dan kratko traje. Od četri već počinje da se smrkava. Ali nisam još daleko, a nije mi mnogo ni hladno. Greje me adrenalin. Čak sam i grejače ručki zaboravila da uključim skoro sve do Donjeg Milanovca. U smeštaj ne žurim jer gazdarica neće biti tamo pre šest sati. A ja stižem nešto malo posle četiri. Velelepna hidrocentrala osvetljena kao svemirska stanica nagoveštava da sam stigla. Pa taman ću sesti u kafić na trgu, isti u koji uvek svratim, da se ugrejem. Prsti su već počeli da trnu od zime, malo ću da odmorim, nešto kupim za večeru i brzo će proleteti vreme. Uh kako topla čokolada prija. Odmah sam popila dve i razmišljala se da poručim treću. Dok sam malo popričala sa prijateljima preko poznatog nam modernog načina komunikacije, Vibera, vreme je već proletelo. U prvoj prodavnici kupujem nešto namirnica, sedam na motor i tražim smeštaj. Za divno čudo skoro iz prve ga nalazim iako mi je orijentacija očajna. Navigaciju nosim ali kao da je ni nemam. Spakovana je u torbi a kad je i izvadim da mi nečemu posluži ona otkaže poslušnost uvek nepogrešivo baš u onom trenutku kada mi je njena pomoć neophodna. Veče provodim u sobi. Toplo je, prijatno. Ne izlazi mi se. Tuširam se, jedem, kucam opet… a to traje. Čitam forum… Vidim temu o otvaranju sezone 01.01.2018 vožnjom do Mladenovca i druženjem negde na kafi usput. Eh… to bih volela i išla bih sigurno da nisam krenula drugim putem, sa drugim planovima u nagoveštaju. Radomir će da ide. Šteta . Malo mi je žao što ja ne mogu. Nema veze…drugi put, sledeće godine možda… Ja moju sezonu zatvaram i novu otvaram vožnjom dunavskom magistralom i okolinom i srce mi je puno. Opet gledam prognozu, jer se i sutra valja voziti. Eh, ali ono što vidim nije više tako sjajno. Ipak neće biti onako toplo kako sam mislila. Sunca ili neće biti ili će ga biti jako malo, uglavnom oblačno, preko noći i ujutru minus. Pa dobro, šta da se radi. Šta je tu je, videćemo ujutru pa ću nešto smisliti. U najgorem slučaju ako baš ne bude prijatno za vožnju prošetaću Kladovom. Sustiže me hladnoća od danas , jeza se uvlači u kosti. Gazdarica mi je uključila i dodatni električni radijator . Pokrivam se svim jorganima i ćebadima koje sam našla u sobi i tonem u san.

To Filipe, prohodao si !!! Bravo, bravo Jeste, danas nam je divan dan Samo napred, ceo svet je tvoj !