Koji on? Ovde sam, prisutan, ne mora u trećem licu. Motor ima puno osiguranje kako se ovde kaže; ne znam tačno šta je Kasko, ali predpostavljam da je ista ili slična stvar. Ko je kriv je nebitno, takvo osiguranje pokriva štetu. Inače, kada čovek ima udes bez da je umešan još neko drugi, uvek je on kriv; ne može da bude kriv put ili drvo. To što se neki vade na nevreme, prepreke na putu, slabu vidljivost, loše puteve, itd su samo prazni izgovori. Pao si solo? Ti si kriv. Proces sa osiguranjem sam započeo juče. Očekujem da će mi isplatiti nešto, e sad koliko... Svakako neće biti dovoljno za novi motor. Osigurnje plaća trenutnu vrednost slupanog vozila; moj motor je prešao dosta milja pa mu onda trenutna vrednost i nije toliko velika. Takođe, kredit na njega nisam skroz otplatio, ostalo mi je još nešto malo. Tako da – trenutna nevelika vrednost, minus kredit, minus troškovi lečenja koje moram da platim u kešu, i verovatno će mi na kraju ostati đoka. No, kao što rekoh ranije, ne sekiram se. Da mi je krivo što sam izgubio taj motor - jeste. Ali, ostala mi je glava na ramenima, mogu da hodam, i zdravlje će mi se vratiti na 100% vremenom. Takođe, imam još jedan motor, moj verni SixFiddy, tako da – biće sve OK.

Bio kod lekara.... Sve OK.... Skinuli su mi one rajfešluse, odnosno kopče. I dalje ne mogu da mrdam desnu ruku, trebaće vremena. Motor je završio svoj radni vek. Iskrivljen mu je svaki deo rama i polupana gomila manjih stvari. Izgleda kao da ga je udario voz. Sigurno se isprevrtao. Proračun za popravku je nešto više od $15.000, dakle totalna šteta. Grofe, izvini ali nisam imao srca da ga slikam onako razlupanog. Baš mi je bilo nekako tužno. Samo sam slikao poslednju miljažu, za uspomenu: Ukupno smo prešli zajedno 59.415 milja, odnosno 95.619 kilometara. Tri godine, 21 Američka država, plus Kanada, plus Meksiko. Lepo me služio. Evo ovako je izgledao nov, ispred zgrade dilera, na dan kada sam ga kupio: Tol'ko za danas. Pozdrav!

Za KTM i Dukati nisam iznenađen; nikada nisam video uživo ni jedan primerak ovih motora koji su prešli preko 30.000 km. Za BMW nisam iznenađen što je nešto riknulo, već što je riknuo menjač. Očekivao sam da ode nešto od elektronike ili možda eventualno kardan. Menjač im je jedna od boljih komponenti. Uboli su jedan od milion koji ne valja.

Još jednom, hvala na pozitivnim komentarima. Mišo, hvala na preporuci, to je dobar savet... Al' ja sam taj strah imao samo kada sam se prvi put slupao pre 6-7 godina, i tačno, izlečio sam ga vožnjom po deonici gde sam imao udes baš kao što kažeš. Sada jedino što imam je nestrpljenje da mi ovo desno rame što pre proradi da mogu ponovo da vozim i normalno radim. Picasoo, kada budemo dolazili u SRB, na kiseo kupus dolazimo kod tebe u Svilajnac. Squi, teta-ujne Kalifornije će biti pozdravljene, ali najbolje da ti dođeš lično da ih pozdraviš, ne vole one ovako iz druge ruke. Vld, aha pločice ostaju, ne vade se. Pitao sam hirurga i rekao mi je da je za vađenje potrebna ista operacija koju sam imao i isti oporavak, dakle nije jednostavno, i plus jedno vreme bi mi opet oslabilo rame. Kaže da se vađenje radi samo u krajnjem slučaju ako ima baš neki problem. Nije za sve kosti isti slučaj, ali eto kod mene jeste. RSV, jbt bio si ovde, i znaš da se vreme nikada ne menja, uvek je sunce. ;D GS je stigao sinoć iz Meksika i drugar treba da ga pregleda ovih dana. Po prvim procenama izgleda da će biti totalna šteta. Znaću više za koji dan...

Vozdra! Važi, ako budem imao energije da odem da vidim GS ove nedelje, slikaću ga. Idem u četvrtak u San Dijego opet na lekarsku kontrolu pa možda tada. Gladijator ne znam šta je; predpostavljam neki oklop za motokros? Ne znam da li bi to sprečilo lomove; verovatno ne sve. Povrede zavise od (1) brzine, (2) načina pada i (3) opreme. Ja sam išao prebrzo, i pao sam nezgodno, predpostavljam high side, a to je vrsta pada koja lomi kosti. Low side je kada padneš na istu stranu na koju je nagnut motor; tada se kližeš niz tlo i manje su šanse za povrede (sem oguljene kože ako si dovoljno glup da ne nosiš jaknu, pantalone, rukavice, čizme). High side je kada te motor zbaci sa sebe i padneš na suprotnu stranu od one na koju je nagnut; tada padaš pod pravijim uglom u odnosu na tlo i sa veće visine, takođe su ti veće šanse da se ne kližeš nego tumbaš, a sve to lomi kosti. Tako da, ne verujem da bi me ikakva dodatna oprema potpuno spasila povreda; sve što sam imao na sebi ima protektore i to kvalitetne. Da sam išao sporije bila bi druga priča. Medicinska nega i osiguranje.... Malo pogrešna slika postoji o tome u svetu. Amerika ima verovatno najbolju medicinu na svetu; to što je verovatno i najskuplja je druga priča. Nijedna - ponavljem, ni jedna - bolnica te neće odbiti ako nemaš osiguranje; ni ne pitaju te za to dok se sve ne završi. Sad ako nemaš osiguranje pa ti posle stigne kući račun na jedno $60-$70 hiljada dolara, koliko će verovatno koštati ovaj moj doživljaj, onda si u novčanom problemu (već mi je stigao račun za avion - $26 soma). Ali nega ti nikada nije uskraćena. Osiguranje nije uvek jeftino, ali nije ni preskupo. Najbolje je ako tvoj poslodavac nudi osiguranje za džabe ili po nekoj sniženoj ceni. U problemu su oni kojima poslodavac ne nudi nikakvo osiguranje ili oni, kao ja, koji imaju privatan biznis i nemaju poslodavca koji bi im obezbedio osiguranje. Tada osiguranje kupuješ samostalno, i ume da bude skupo. Ja plaćam samo 135 mesečno za prilično dobro osiguranje; moj ćale plaća oko $500 mesečno. Razlika u godinama i razlika u zdravstvenom stanju uzrokuje razliku u ceni. Osiguranje ne pokriva sve troškove već samo određeni procenat, pa ostatak sam plaćaš. Koliki je to procenat zavisi od osiguranja do osiguranja. U mom slučaju, očekujem da ću iz džepa morati da platim oko $4 hiljade. Što se mene tiče, ovaj sistem mi je veoma prihvatljiv. Sa privatnim osiguranjem imam pristup bilo kojoj bolnici i bilo kom doktoru i mogu da biram. Ako mi se ne sviđa šta mi jedan lekar priča, odem kod drugog. Bolnice i osiguranja su u konkurenciji, a konkurencija kao što valjda znamo prouzrokuje bolju uslugu, negu, cene. Veoma, veoma sam zadovoljan sa negom koja mi je pružena, nemam ni jednu primedbu. Mogao bih da napišem ceo jedan članak samo o tome kako je fenomenalno organizovan sistem sa medicinskim sestrama u ovdašnjim bolnicama. Hvala još jednom na porukama podrške! I da, Hellena, Kristin će doboti više od romantične večere. Mada imali smo danas romantični ručak u Indijskom restoranu (mljac). Evo i još nekoliko sličica ako vas zanima kako sada izgledam iznutra.... Ovo su tri metalne pločice sa šrafovima koje su mi ugrađene u rame: Isto to iz drugog ugla: Ovo je pločica na ključnoj kosti: Ispod se vide i pločice u ramenu, a vide se i ove heftalice odnosno kopče. Drugi ugao: Pozdrav svima!

Glasao, al' neću da kažem za koju. Sve su odlične, jedino ova slika mrtvuljke mi je malo tužna.

Vozdra! Ispričavam se zbog kasnog javljanja, imao sam dugačak dan... Sve OK. Juče bio na koledžu, uradio testove, položio naravno jesam ali ne znam još ocenu, to iduće nedelje. Nadam se A (ovde su ocene kao kod nas u prvom razredu – A, B, C, D, F). Bio na kontroli danas kod lekara u San Dijegu; obično put od 2 ipo sata do tamo nije nikakav problem, ali sam se malo izmrcvario sa ovom rukom. Sve OK, nema infekcije, sve zarasta kako treba. Iduće nedelje idem na ozbiljiniju kontrolu kada će da me snimaju da vide kako kosti izgledaju i metalne pločice koje su mi ugradili; tada takođe treba da mi izvade i ove rajfešluse, odnosno kopče. Svratio sam danas i do drugara koji je večeras krenuo za Meksiko i odneo mu ovlašćenje da podigne moj motor; doneće ga nazad u ponedeljak kod drugara mehaničara u San Dijego. Eto toliko za sada. Oporavak ide dobro, Bogu hvala, ustajem, hodam, sve funkcije funkcionišu kako treba. Kucam sa obe ruke. Javljaću se od sada malo češće. P.S. Laziću, hvala za sliku Beograda, baš me obradovala. P.P.S I naravno, hvala svima na porukama podrške, da znate da mi znače.

Baš ti je lep motor; aj' stavi još neku sliku.

Hvala vam na lepim željama i lepim porukama. Žao mi je što ne mogu svima individualno da odgovorim; divni ste. :) Današnji apdejt: Motor.... stanje još uvek ne znam. GS je ostao u Meksiku u policijskoj stanici jer na pikapu nije bilo mesta za sva tri motora, a i malo je teži za utovar na pikap koji je visok. Moji drugari idu sledeći vikend opet za Meksiko na još jednu probnu vožnju i poneće prikolicu, pa je plan da GS doćeraju tada ovamo u USA. Koliko se sećam, bili su mu razlupani desni kofer, vizir, kljun, i prednji kočioni cilindar. Za dalje ne znam. Dogovorili smo se da ga odnesu u San Dijego kod jednog mog drugara koji je BMW mehaničar da ga on pregleda, pošto ja ovakav ne mogu ništa na njemu da radim. Zavisno od procene koliko će koštati popravka videću da li da ga popravljam ili da ga dam osiguranju da proglase totalnu štetu. Znaću više detalja iduće nedelje. Udes.... Mislim da sam već dovoljno opisao i da se zaključci o uzrocima sami nameću. Ne mogu nikoga da krivim sem samog sebe. Vozio sam prebrzo za teren. GS prolazi kroz svaki put, ali polako, nije trkalica. Ja sam valjda bio malo u zanosu zbog ove trke pa sam valjda umislio da se i sam trkam. 60-70 na sat bi bila neka gornja granica za taj put, za moj motor i moje mogućnosti. Ja sam ga ćerao 120 na toj deonici i to je bila glupost. Tražio sam đavola i našao ga. Mislim da sam dobro prošao doduše. U sreću ne verujem, ali verujem u (1) Boga i (2) sopstvenu pripremljenost i opremu. I 1 i 2 su mi bili naklonjeni tog dana. Nemam primedbi. Moje trenutno stanje je sasvim OK. Ključna kost OK, vrat OK, rame uglavnom OK. Rebra su haos; problem je to što su polomljena i napred, i sa strane i na leđima, pa kako god se pomerim tako se i ona pomeraju. Milina jedna. Ali dobro, izdržljivo je. Ne znam kakav su mi ovo narkotik dali, ali funkcioniše super. Koristim minimum koji je prepisan da se ne navadim. U petak idem na prvu kontrolu kod ortopeda. Dan pre toga, četvrtak, imam ispit na koledžu. ;D Da, ove godine sam pod stare dane odlučio da završim koledž koji sam počeo davno a nikad doveo do kraja. Sada učim u krevetu užurbano da mi ne propadne taj ispit kad sam ga već prijavio. Već sam zvao koledž da mi obezbede sto i stolicu za invalide za četvrtak. Sreća pa ovde u Americi to sve može bez problema. Eto, to je uglavnom to. Dakle sve je OK, nema sekiracije. E da, evo i jedna slika za forumske žderonje: ;D Ovaj ručak mi je ćale doneo juče (nedelja) iz naše crkve. Suljpa, kobaja, kupus salata i domaći 'leba, made by Kolo Srpskih Sestara pri Crkveno-Školskoj Oprštini Hrista Spasitelja iz Arkadije u Kaliforniji. ;D Pozdrav! B.

Kada sam na Fejsbuku postavio sliku sa mog poslednjeg, neuspelog, putovanja, nasekirao sam dosta ljudi, nenamerno. Mnogi drugari sa foruma mi se sada zabrinuto javljaju da vide šta se dešava, a ja zbog povreda nisam u stanju da kucam baš dugo. S' toga zaključih da je red da postavim ovde apdejt da napišem detalje mog skorašnjeg lomljenja, kao i šta se dešava u vezi mog oporavka. Prvo ono najbitnije – dakle očigledno živ sam. Takođe, mogu da hodam i mrdam svim delovima tela. Prognoze su dobre, i za dva meseca bih trebao da se vratim u normalu. Ne očekuju se neke bitne trajne posledice (doduše, doktor kaže da ću moći da dajem vremensku prognozu ramenom, haha). Uvodni detalji... Jel' neko čuo za trku Baja 1000? Ko jeste, zna da je ovo jedna od top 3 najteže off road trke na svetu. Ko nije, nek pogleda film Dust to Glory. Elem, za ovogodišnju trku koja se odvija u Novembru, priključio sam se trkačkom timu iz San Dijega da im budem prataće vozilo i pomoćni mehaničar. Tim se sastoji od jednog trkačkog motora (Honda CFR450X), pet trkača koji se menjaju na svakih 60-80 km, i 6 članova pratećeg tima raspoređenih u 3 kamiona i jedan debeli BMW motor (ja). Moje zaduženje je trebalo da bude da jurim našeg trkača na jugoistočnoj deonici staze, natovaren rezervnim delovima, benzinom i opremom za prvu pomoć, i asistiram pri promeni trkača. Staza je duga nešto više od 1.000 kilometara, sve off-road i to ekstremno težak; ispresecana je pomoćnim zemljanim putevima kojim jurcaju pomoćna vozila koja prate svoje trkače. Za jedan komplikovaniji deo staze gde su ti sporedni putevi mnogo uski i džombasti i problematični za kamione, odlučili smo se da prateće vozilo budem ja na GS-u radi lakšeg probijanja. Prošli vikend otišli smo na tajni zadatak – izviđanje staze i probnu vožnju. Ja i dvojica trkača otišli smo do deonice za koju smo zaduženi, u blizini Meksičkog grada San Felipe (cela trka se odvija u Meksiku). Trkači, Džon i Majk, su putovali pikap vozilom kojim su vozili svoja dva motora za probu (jedan KTM i jedan Suzuki); ja sam naravno putovao mojim GS-om. U Subotu ujutru smo ostavili pikap i stvari u motelu, i krenuli motorima u akciju. Džon i Majk su vozili svoje kroserice trkačkom stazom, a ja sam ih jurio GS-om sporednim putevima. Ono što smo želeli da postignemo je da napravimo tačnu mapu kretanja, i obeležimo GPS koordinate mesta gde ih susrećem na stazi; takođe smo hteli da potvrdimo da mogu da ih stignem na vreme na svakom dogovorenom mestu. (Ako se neko pita kako je moguće da debeli BMW bude brži od dva motokros trkačka motora, to je zato što je njihova staza ekstremno zahtevna i samim tim brzina kretanja sporija, a pomoćni putevi kojima sam ja vozio lakši iako takođe neasfaltirani.) Sve se odvjalo odlično, napravili smo detaljnu mapu i plan i potvrdili skoro sve tačke susretanja....sem poslednje. Tu sam na žalost ja imao udes, i to malo teži. Posledjna deonica je bila dužine oko 55 kilometara (moja putanja); ja sam se malo zaneo jer je put bio u dobrom stanju, lepo vreme, a i zabavno je brate voziti ovaj debeli tenk brže nego što bi trebalo. Naravno da nisam trebao da vozim 120 po džombama, niti je bilo potrebno, stigao bih Džona i Majka i sa 60-80 na sat, ali jbg ponelo me. U jednom trenutku sam neplanirano uleteo u peščanu deonicu, izrovanu gumama raznoraznih vozila, i tu je GS izgubio balans. Natovaren sa opremom i 45 litara benzina (rezervoar + dodatne kante) težak je oko 300 kila, i naravno nije pravljen za pesak. Prvo sam izgubio zadnji kraj, ali sam se dobro držao nekoliko sekundi; onda je i prednji točak počeo da trza naglo levo-desno i to je bio kraj. Samog pada se ne sećam jer sam se onesvestio; po povredama i kako je motor izgledao rekao bih da je u pitanju bio high-side. Kada sam došao svesti, nisam odmah bio sav pri sebi, to se sada sećam. Mislio sam da sam u snu i pokušavao sam da se probudim. Takođe sam odpuzao dalje od motora jer sam mislio da sam na auto-putu, a imam paranoidni strah od padanja na auto-putu i kamiona koji ne jebu živu silu. I dalje sam pokušavao da se probudim, ne znam zašto nisam ukapirao da sam budan. Posle možda par minuta naišla su dva pikapa sa lokalnim rančerima. Jedan je pričao Engleski, i odmah je rekao da me voze u bolnicu. Ja sam obijao, rekao sam im da su mi tu dva drugara i njih čekam da se ne sekiraju gde sam. Meksikanac je i dalje navaljivao, rekao je da sam povređen i da ne mogu da me ostave tu jer ko zna kada će neko opet naići. Ja sam i dalje bio u bunilu i odbijao, računajući na to da će Džon i Majk poći da me traže kada se ne sretnemo na dogovorenoj koordinati. Radnici su onda rekli OK, ali dok su se udaljavali čuo sam da je jedan rekao drugome na Španskom da treba da zovu policiju svakako. Na ovome ću im biti neizmerno zahvalan kasnije. Nije prošlo minut od njihovog odlaska, bolovi su udarili svom silom. Majko mila, kako bole polomljeni pokretni delovi. Ukapirao sam iz mesta da sam slomio rame i verovatno gomilu rebara, jer sam ih osetio kako klik-klikću pri i najmanjem pokretu. Takođe sam ukapirao da sam kompretan kreten što nisam pošao sa ovim ljudima koji su velikodušno ponudili pomoć. Stvarno, ko zna kada će neko opet da naiđe? Ležao sam na leđima u nekom žbunu, i sad nisam mogao ni da ustanem ni da se pomerim. Bolovi nesnosni. Kašljanje sa polomljenim rebrima je kao 5 infarkta u sekundi. Posle 15-ak minuta jaukanja i agonije, malo sam se pribrao, i skontao da moram da pokušam da nešto uradim da se izvučem odavde; ako me niko ne nađe pre mraka, noć ne znam kako bih preživeo. Uz veliku muku okrenuo sam se na stomak i podigao na kolena. Onda sam se na kolenima odvukao do mog polomljenog motora, kojeg su dobri Meksikanci podigli i pored njega prikupili sve polomljene i razbacane delove. Prvo razočarajne je bilo da je GPS potpuno uništen, i sad nisam znao svoju tačnu lokaciju. Desni kofer je bio razvaljen; izvukao sam iz njega toki-voki i probao da pozovem Džona i Majka. Odgovora nije bilo; domet tog govneta je 2-3 kilometra i to samo ako je ravno. OK, jbg. Da li da krećem polako peške niz put? Na koju stranu je San Felipe? Ili da još malo čekam? Nisam dugo čekao, Bog me pogledao i poslao pomoć u vidu dvoje staraca u nekom raspalom pikapu. Zaustavio sam ih mahanjem i na mom prostom Španskom rekao, Amigos, necesito un docor; me puede ayudar por favor?. Naravno da hoće da mi pomognu; pomogli su mi da sednem na sedište pikapa, i polako krenuli prema gradu. Bog neka ih blagoslovi – vozili su možda 5 na sat, jer njihovo nesrećno vozilo nije imalo ispravne amorizere, a put džombast, a ja kao sa pet slomljenih noževa u plućima. Posle 7-8 km, iz suprotnog pravca doleteo je policijski džip sa upaljenim svetlima. Njih su pozvali oni prvi meštani čiju pomoć sam odbio. Odmah iza pandura eto i kobija Meksičkog Crvenog Krsta (Cruz Roja Mexicana). Bolničar je pričao Engleski dobro, što je bio veliko olakšanje. Preneo je policajcima šta se desilo i gde smo ostavili motor; lupio mi inekciju morfijuma, umotao rebra u neki zavoj, i stavio me na nosila. Bolničari su me onda ubacili u kombi, i nastavili smo prema gradu; panduri su rekli da će da odu po moj motor i donesu ga u policijsku stanicu, i da će ako nađu moje drugare da ih upute u kliniku gde ću biti. U kliniku sam prijavljen u 6:00 popodne. Dobio sam još inekcija, ali nije bilo doktora, samo dvoje bolničara. Potraga za lokalnim doktorom je trajala oko pola sata, i utom su došli i Majki Džon koje su policajci susreli i poslali ih ovamo. Doktor je lociran; rengen; višestruki prelomi ramena, ključne kosti, rebara i moguće vrata. Doktor kaže moram pod hitno u pravu bolnicu kakvu taj mali gradić nema. Predložio mi je transport u grad Meksikali, ali ja nemam Meksičko osiguranje pa ne znam kako bih platio. Odluka je pala da me Džon odveze pikapom nazad preko granice u SAD i tama nađemo prvu veću bolnicu. Vožnja je trajala 2 sata; čekanje na granici 40 minuta; Meksički lekar me je odlično imobilisao i put nije bio previše bolan. Kada je graničar provirio kroz prozor i video silne zavoje i moje zeleno lice, nije nam tražio ni pasoše, samo je mahnuo da prolazimo. Prvi gradić sa većom bolnicom na Američkoj strani je El Centro; bolnicu smo našli lako i prijavio sam se na hitnom odeljenju. Portir mi daje neke formulare, ja mu kažem da me ne zeza jer imam višestruke prelome. Onda mi priđe pametniji bolničar, pogleda rendgen smimke koje sam doneo iz Meksika, ajde lezi ovamo, sada će doktor.... I tako.... Zbog gubita svesti i višestrukih preloma alramiran je trauma centar i oko mene se sjatilo desetak medicinskih radnika.... Svi su bili fenomenalni od doktora do sestara i bolničara. Džon je iskoristio priliku da me uslika: Tada je stigla i moja devojka Kristin koja je dojurila kolima iz Los Anđelesa. CAT sken i rendgen su pokazali da imam trostruki prelom ramena, dvostruki prelom ključne kosti, slomljenu jednu kost u vratu, i 7-8 slomljenih ili naprslih rebara. Takođe sam povredio i desno plućno krilo, ali srećom nije bilo probušeno. Zbog slomljenog vrata i mogućnosti daljih povreda kičmene moždine doktor mi je rekao da mora najhitnije da me pregleda tim neurohirurga koje El Centro nema. Naručen mi je medicinski avion, koji me je transportovao za San Dijego u glavni hirurški centar u južnoj Kaliforniji. Nesretna Kristin je morala opet u kola, pa trk za San Dijego. Na aerodromu u San Dijegu su me već čekala kola hitne pomoći; pa u hirurški centar gde su me dočekala tri tima hirurga: Trauma, Neuro i Ortopedski. Ponovo skeniranje, rendge, pregledi, i onda sam dobio konačnu dijagnozu svega: nema oštećenja mozga ni kičmene moždine, plućno krilo ugruvano ali ne probušeno; kost vrata koju sam slomio je u stvari tehnički deo lobanje, i spaja vrh kičme sa lobanjom; za nju operacija neće biti neophodna, samo ću morati da nosim onu kragnu za vrat 6 nedelja i ne smem da okrećem glavu. Takođe nema operacije rebara, ona moraju da zarastaju sama od sebe; operacije su neophodne na ključnoj kosti (dva preloma) i na ramenu (tri veća preloma i deo kosti smrskan). Posle tačno 40 sati od udesa u Meksiku, legao sam na operacioni sto u San Dijegu. Operacija je trebalo da traje dva sata; trajala je sedam. Sve je prošlo OK. Sestre koje su se brinule o meni su bile fenomenalne. Kristin je bila sa mnom sve vreme. Rečeno mi je da će oporavak trajati dva meseca, i da neće biti bitnijih trajnih posledica. Jedino što ću verovatno dobiti artritis pre vremena, al' dobro, nema veze. Glavno je da sve mogu da mrdam i da će mi se telo vratiti na 100% pređašnje snage. Iz bolnice sam otpušten dan posle operacije, u Utorak. Kristin me kolima odvezla kući za Los Anđeles. Prva noć kod kuće je bila najteža jer sam morao da ustajem iz kreveta svakih dva sata da pišam, a to ustajanje iz ravnog kreveta boli nesnosno. Kristin je zaslužila orden Narodnog Heroja što me je dizala i spuštala u krevet celu noć i trpela moje jaukanje. Sledeće jutro smo zvali lokalnu radnju koja prodaje medicinsku opremu da vidimo da li mogu da nam iznajme bolnički krevet, koji može da se podešava na dugme. Kažu mogu. Koliko košta? Ništa. Kako ništa? Tako lepo, oni su dobrotvorna organizacija i nabavljaju polovnu opremu od bolnica i onda je pozajmljuju kome treba za džabe. I tako... Sada sam kući u tom pozajmljenom krevetu, koji je neverovatan spas. Mogu sam da ustanem i legnem, odem do klonje. Juče sam se i istuširao, uz pomoć Kristin. Ona je tu uz mene stalno. Redovno se napucavam lekovima protiv bolova, tako da je ovo bolovanje podnošljivo. Biće sve OK, ne sekiram se ni malo. Ko veruje u Boga, zna da je sekiracija nepotrebna. Evo par slika od danas; ovo je nepunih sedam dana od udesa i pet od operacije: Na svojim sam nogama... Ovo mi je treći ili četvrti Shoei u životu, ne sećam se više, a drugi koji sam ovako prevremeno udesio... Pitanje za pametnjakoviće koji voze bez kacige: ako ovako izgleda skupa Japanska kaciga posle pada pri brzini od 120 na sat, kako bi izgledala gola glava pri istom padu? Još jedna kratka napomena pa da završavam.... Nosio sam punu opremu, naravno, kao i uvek, naravno. Puna oprema podrazumeva svih pet elemenata koji slede: kaciga, jakna, čizme, pantalone, rukavice. Oprema koju nosim je skupa, ne zato što sam bogat, nego zato što mi je stalo do mog života i zdravlja. Oprema me je poštedela mnogo gorih povreda i verovatno mi spasila život. Nemam na sebi ni jednu modricu, ni jednu posekotinu. Nisam izgubio kap krvi; nisam povredio mekano tkivo nigde. Polomljene kosti su bile neminovne zato što sam preterao sa brzinom, ne zato što oprema nije odradila svoj posao. Naprotiv, oprema je odradila svoj posao mnogo više nego zadovoljavajuće. Za kraj želim da se zahvalim svim drugarima i forumašima koji su mi slali poruke preko Fejsbuka i van, i bodrili me i brinuli se za mene. Dirnut sam vašom pažnjom, pogotovu što ogromnu većinu vas nikada nisam uživo upoznao. Hvala vam. Trudiću se koliko mogu da se javljam sa novostima, ali mogu da kucam samo jednom rukom pa mi je to malo problem. Ovaj tekst kucam već dva dana. Još jednom, hvala, i čuvajte se. B.

Kreš barovi su OK zaštita. BMW pravi kreš barove za oko agregata, koji su po meni nepotrebni ako ne silaziš sa asfalta. Touratech pravi kreš barove za plastike lažnog rezervoara. E oni su korisni jer su te plastike skupe. Pri padanju lomićeš migavce i ručice kočnice i kvačila u svakom slučaju. Vibracije... Subjektivno, ovaj motor vibrira najmanje od bilo kojeg jednocilindričnog motora kojeg sam probao. Meni ne smetaju, i kada nosim čepiće za uši ne osećam ih skoro uopšte (ne znam zašto, ali ja vibracije najviše osećam u ušima). Ajd' da kažem da ako voziš ceo dan, recimo 10-12 sati, pri kraju dana ume da zuji u ušima. Moja devojka vozi taj motor isto; nikad se nije žalila na vibracije (na vetar jeste), i dosta putujemo zajedno. Evo ispod jedna sličica sa našeg putovanja u Meksiko prošlog Januara. Tamo i nazad 3.937 km, pa ako može ona...

Uslovno rečeno, da. Imaš 36 godina, više nego dovoljno da počneš sa ozbiljnim motorom. F650GS je veoma lak za vožnju, ima odlične kočnice sa ABS-om koji zlata vredi. Pitom je i neće pokušavati da te ubije. Do određenih granica prašta greške. Dovoljno si visok i za standarni model i za Dakar. Dovoljno je jak da ti neće skoro dosaditi; u stvari može da se desi da ti nikad ne dosadi, pa da odlučiš, kao neki, ahem, da ga nikad ne prodaš. Ono zašto je "da" uslovno, je cena padanja. Kao novajlija šanse su ti velike da ćeš overiti ledinu u prvih godinu dana vožnje. Ako polomiš nešto bitno na motoru, biće skupo. Takođe ćeš izguliti i plastike. Ako će te boleti duša zato što je motor izgreban, onda je bolje rešenje kupiti neku matoru drtinu za koju se nećeš sekirati ako je polupaš. http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=43294.msg649344#msg649344 Za tvoju visinu, da. Viši je od standardnog za 3 inča. Potrošni materijal potreban za održavanje nije. Ako nešto polupaš, to jeste.

Kako pitanje je? Evo met'o sam sliku... *Imaju* oni sve i svašta, ali *voze* evo vidi se šta. ;D Ne, ne... Moj GS je 1200, a njegov 1150; moderniji sam. ;D

Pozdravi iz Kaliforniju!

To šta oni "imaju" je jedna stvar, a šta teraju je druga:

Izvinjavam se za off, ali gledam ove slike dok pijem ruski Чай Царский na čijem pakovanju je slika poslednjeg Ruskog Cara Nikolaja Romanova.... i ne mogu da se otmem utisku da su on i Medvedev neki bliži rod... Uporedite lica:

Što ne smeš? Kaži, naši smo. ;D

Niko ništa nije video. RaS, ti si u temi Macro imao jednu od lepših slika živuljke, tako da nemaš izgovor da opet ne napraviš neku tako dobru: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=25881.msg647165#msg647165

Ne zezaj, ne mora makro. I ja još nisam video da si uslikao nešto loše. Evo jedne slikane idijot-aparatom; nije tehnički savršena, ali meni se mnogo sviđa: Ona je jadna izbeglica....bežala od šumskog požara i utočište potražila u mojoj garaži....bilo dosta pepela i prljavštine po ulicama tada.... Naravno da može ptičica....može i biljka....nešto malešno i živo....nećemo baš meriti lenjirom dal' je za milimetar veća ili manja od miša....

Samo se vi zezajte, ovo čudovište uopšte nije malo: I koliko znam, ovo je jedini insekt koji može da uhvati *pticu* u letu i proždere je. Ko ima slab stomak i voli ptičice, nek ne gugla "praying mantis, humming bird". Nego, jel' neko poslao sliku za takmičenje?

Paaa... bolje u jednini.... al'može i u paru... Evo slike jedne živuljke koja se obrela u mojoj garaži nedavno.... hteo sam da je pošaljem za ovo takmičenje, ali me Hellena diskvalifikovala, kaže slika je previše dobra i sigurno bi pobedila, pa ne bi bilo fer prema drugima jeli... ;D Paj' sad:

@miloshenda: bravo, sjajna fotka!

Šta ću, vozim penzionerski motor s' kojim mogu samo na penzionerska letovališta. Nisam znao šta je to grinja pa sam morao da izgooglam.... Dakle – uklapa se.

Nema frke, nije mi bila namera da se prepirem. Samo kada kažeš da ga nisi vozio, a smatraš da je za penzionere, i kažeš da jednostavno ne voliš BMW a opet nemaš sa njim iskustva, onda to ne mož' da bude ništa drugo nego predrasuda. No nema veze, svako ima pravo na svoje mišljenje pa i na predrasude; imam ih i ja na kraju krajeva. Moj veliki GS ima dva cilindra; moj mali ge-esić je jednocilindrični. Moje ubeđenje je da solo putniku ne treba više od jednog cilindra. Jednocilindrični motori su obično lakši i manjih dimenzija pa s'toga i okretniji. Jedan cilindar znači i duplo manje svećica, ventila, klipova i drugih delova koji moraju da se održavaju/menjaju/riknjavaju/popravljaju, dakle prostiji su za održavanje i popravke. Ono što im je minus je udobnost (ne samo sedište, nego i vibracije motora), obično imaju očajnu zaštitu od vetra, a najbitnije je koliko težine mogu da povuku. Tu više-cilindrični motori imaju prednost – sa saputnicom i gomilom prtljaga jedan cilindar će se mučiti duplo više nego dva. Delimično ima veze sa samim brojem cilindara (teret, da tako kažem, se raspoređuje na dva cilindra), a više bitno i sa kubikažom – jednocilindrični motori su do 650 kubika, i nema mnogo dalje, dok dvocilindrični idu preko 1000 kubika. Veća zapremina omogućava agregatu da povuče veću težinu a da se to manje odrazi na brzinu i ubrzanje. Tako da, za put u dvoje dvocilindrični motori imaju veliku prednost, plus obično su udobniji, agregat im manje tandrče, imaju bolju zaštitu od vetra (ne svi, ali mahom), itd. Minus im je ono što je jednocilindričnom motoru plus: dakle više cilindara znači više delova, što znači skuplje ili komplikovanije održavanje/popravljanje; zatim veća težina motora a s' tim i manja okretnost, veće dimenzije, itd. 'Fala Bogu da je neko konačno rekao ovo.

Naravno da jesu. I ja volim jednocilindraše, ali izjavljivati ovako nešto je smešno. Predrasude, predrasude... Misliš da si čoveku išta pomogao sa ovim postom?