NAPOMENA: Mozete kliknuti na svaku sliku da bi je uvecali Prvi Put u Meksiko na Oranje Bila je subota, i ja se probudih ranije nego sto je uobicajeno za vikend. Planirao sam da odem negde na dva dana da se vozikam ali nisam bio odlucio tacno gde. Napravih sebi sendvic i caj, pa uz dorucak se udubih u mapu juzne Kalifornije gde zivim. Vec sam obisao dobar deo ovog dela Kalifornije, pa sam trazio neki put koji do tada nisam otkrio. Gledajuci tako u mapu, pade mi na pamet da nisam nikad bio u Meksiku, a tu mi je pred nosom. Internet kaze da od mog stana u Los Andjelesu do Meksicke granice ima samo 148 milja (238 km). Iskopam neku mapu Meksika, i odlucim se da posetim gradic San Kintin (San Quintin) koji se nalazi na obali Pacifika i od granice je udaljen 185 milja (298 km). Pogledam na brzaka na Internetu sta mi treba od dokumenata, i kaze treba Meksicko osiguranje i turisticka viza; i jedno i drugo se uzima na granici. Ubacih jedne ciste gace, majicu i par carapa u torbu; pasos i nesto para u dzep, pa uzjahah moj Urban Battle Scoot (“Motor za Urbane Bitke”, t.j. BMW F650GS) i krenuh u zemlju tekile i ljutih papricica. Do granice sam brzo stigao Autoputem 5-Jug. Sam granicni prelaz, koji se nalazi nekoliko milja juzno od San Dijega (San Diego) licio je vise na naplatnu rampu koja ne radi - prosao sam kroz njega a da nisam ni stao. Americke pogranicne straze ni nema na izlasku iz zemlje, a Meksikance je izgleda mrzelo da bilo koga kontrolisu. Ipak sam se zaustavio ubrzo pored puta i pesaka se vratio do granice da uzmem vizu. Meksicki Imigracioni sluzbenik se malo zbunio kad me video, jer mu ocigledno retko ko dolazi po vizu. Kaze ne treba ako ostajem do 75 milja od granice. Rekoh mu da idem malo dalje, i on mi lupi vizu u pasos i pozeli mi srecan put. Odmah blizu njegove kancelarije bila je i jedna osiguravajuca kompanija, gde sam navratio i od ove fine devojcice kupio osiguranje za tri dana za 200 pezosa, sto mu dodje oko 20 Americkih dolara: Nisam se zaustavljao u Tihuani (Tijuana), gradu odmah uz granicu, nego nastavih putem Camino Uno (Put broj 1) uz okean ka jugu. Na tom putu me docekao Isus rasirenih ruku: Dok sam vozio brzo mi je zapalo za oci da su Meksikanci mnogo kolegijalniji vozaci od Amerikanaca. Na autoputu svi voze desnom trakom a levu koriste samo za preticanje. U Americi u glavnom svako vozi kako mu je volja, pa cak i kad autoput ima po pet traka u svakom pravcu, preticanje moze da bude problem. Meksikanci do duse voze jaaaaaako sporo. Jedini koji su se ponasali kao stoka na putu bili su oni u kolima sa Kalifornijskim tablicama. Posle predjenih oko 70 milja (112 km) od granice obreo sam se u gradicu Ensenada. Na ulazu u grad se vijorila ogromna Meksicka zastava visine jedne desetospratnice: Stadoh u centar gde sam klopao, i malo se prosetao glavnom ulicom. Ensenada je turisticko mesto, i glavna ulica je nacickana radnjicama i restoranima. Vecina konobara i radnika prica Engleski kol’ko –tol’ko, i ulice su ciste i lepo uredjene. Ono sto mi se nije bas svidelo je veliki broj turista iz Amerike. Mnogi su se ponasali uljudno, ali neki su bas bili stoka. Nekim ljudima ocigledno nije jasno da kad putujes u inostranstvo postajes ambasador svoje zemlje. Ako galamis, ponasas se arogantno i neljubazno onda tvoji domacini sticu utisak da su svi iz tvoje zemlje takvi. Svakom bi trebalo ocitati lekciju o lepom ponasanju pre izdavanja pasosa. Zasicen guzvom, i sad vec malo mrzovoljan, nastavih put dalje. Put koji je do tada bio sirok poce da se suzava. Odmah po izlasku iz grada cetiri trake su se pretvorile u dve (po jedna u svakom pravcu). Ja manje puteve preferiram od vecih, ali ubrzo uvideh da ce ovaj put biti izuzetak. Razlog su bili kamioni. Neverovatno mnogo teretnjaka koristi ovaj put, i svi se krecu mnogo sporo. Na deonicama gde su malo ostrije krivine brzina je padala cak do 25 milja na sat (40km/h), sto nekom ko voli da jurca na motoru nije bas po meri. Prilika za preticanje na zalost nije bilo mnogo, ali su kamiondzije u glavnom bili kolegijalni i signalizirali mi kad mogu da preticem. Da nije bilo kamiona ovaj put bi bio bozanstven. Krivina za krivinom preko brda i manjih planina. U trenutcima kad nije bilo nikog ispred mene bila je prava uzivancija ulaziti u krivine brzo a izlaziti iz istih jos brze. Izletim tako iz jedne krivine, kad vidim malo dalje na sred puta stoji pandur. Ja usporim al’ on mi pokaze da stanem. Pandur: “ewkhnldshaosdhjk” Ja: “Sta bre?” Pandur: “hjklfsjkiujhshfjg” Ja ugasim motor i podignem vizir na kacigi: “Lo siento… Que?” Pandur: “Donde vas?” Ja: “San Quintin.” Pandur: “De donde vienes?” Ja: “De Los Angeles” Pandur samo odmahne rukom; ja upalim motor i nastavim dalje. Postepeno brda postase sve manja, i dodjoh u ravnicu. Sume i zelenilo se pretvorise u oranice. I krivine nestadose, a zameni ih put ravan k’o strela. Kamionima na putu se pridruzise traktori i razglabani automobili, pa guzva uskoro poce da me podseca na Los Andjeles. Opet spora voznja, pa poce i da duva neki vetar noseci sa sobom pesak i prasinu. Rekoh sebi, “jebo te Meksiko, sto nisi isao za San Francisko”. Kad sam konacno stigao u San Kintin vec je pao mrak. U to uvideh da sam se malo zajebo pri odabiru destinacije - ovo nije gradic na moru, vec selo okruzeno njivama. (Centar San Kintina slikano sledeceg jutra) Prodjoh glavnom dzadom nekoliko puta urnebesnom brzinom od 30 km/h trazeci motel. Videh jedan sto mi je izgledao uljudno, pa se upurakirah i uzeh sobu. Cena: 200 pezosa, tj. 20 dolara. U dvoriztu hotela bilo je parkirano jedno 20-ak Harlija, sto mi je ulilo pouzdanje da je hotel bezbedan - ako se oni ne plase da tu ostavljaju svoje motore nocu, ne plasim se ni ja. Priznajem da sam bio dosta neraspolozen. Guzva, vetar, prasina, spora voznja... svega mi je bilo preko glave. Legoh na krevet onako u punoj opremi, i upalih TV na kome su picili neki Meksicki narodnjaci. Muzika mi se bas svidela - potpuno je drugacija od onog uzasa sto slusaju Meksicki imigranti u Los Andjelesu. A igraci i igracice na spotovima su plesali fenomenalno i bas me odusevili. Malo po malo meni se raspolozenje popravi. U stvari, ukapirao sam da problem nije ni u Meksiku ni u smornom putu, vec u meni. Svako bira kako ce da reaguje na situacije oko sebe, pa sam eto ja do tada reagovao na Meksiko tako sto sam bio nadrndan. Odlucih da od sada pocnem da obracam paznju vise na pozitivne stvari oko mene a manje na negativne. Ugasih TV, i krenuh u nocnu setnju San Kintinom. Kao sto rekoh, ovo je selo, i kao takvo nema bas sta da se vidi. Prodjoh pored nekoliko bircuza iz kojih je izbijala galama, nekoliko zatvorenih prodavnica, par grupica lokalnih alkosa koji su cirkali ispred vrata kuca, i lokalnog pandura koji mi se nasmesio i rekao “hello” na Engleskom. Ulicom se sirio neodoljiv miris rostilja, i ja ubrzo spazih kiosk koji je bio odgovoran za ovo. Meksicki kiosci su pomalo slicni nasim rostiljnicama na vasaru. Izbor hrane se do duse svodi samo na takose. “Tako” (mnozina je “takos”) je po izgledu slican girosu, al’ ima drugaciji ukus. Tortilja (hleb koji podseca na palacinku) se pravi od kukuruznog brasna. U njega se stavlja sitno iseckano meso po izboru - govedina (carne asada), svinjetina (puerco) ili piletina (pollo). Neki kiosci prodaju i riblje takose (mariscos). Uz meso idu razni prilozo po izboru - sitno iseckan paradajz, luk, kuvani pasulj, i sosovi razlicite ljutnine. Sedoh na slobodnu barsku stolicu pred pultom kioska. Podeblji Meksikanac mi klimnu glavom i promrmlja nesto na Spanskom sto nisam razumeo. Predpostavio sam da me pita sta zelim, i ja mu kazem “tres tacos de carne asada”. On opet klimnu glavom i doviknu nesto svom pomocniku koji poce da uzurbano secka meso. Dok sam zvackao takose (koji su bili veoma ukusni) posmatrao sam radnike kako vesto sluze goste. Dve zene su stajale iza debelog Meksa i spretno pripremale tortilje. Jedna uzme saku testa iz povece vangle, i ubaci je u pljosnati metalni kalup. Zatvori kalup i odmah ga otvori; testo ispadne pljosnato, okruglo i tanko kao palacinka. Druga zena uzme pljosnato testo i baci ga na nauljenu ringlu. Posle pola minuta okrene ga na drugu stranu, i dok si rek’o keks sveza tortilja je gotova. Onda pomocnik od debelog Meksa uzima tortilju i u nju stavlja iseckano meso sa rostilja. Svaki gost sam dodaje priloge, koji su poredjani na pultu. Gosti su bili mahom farmeri sa porodicama, skromno obuceni, tihi i kulturni. Bilo je pravo zadovoljsvto vecerati medju njima. Jedino mi je bilo zao sto je moje poznavanje Spanskog ocajno, pa nisam mogao nisakim da pricam. Posle klope vratio sam se u hotel i legao u krevet. Bio sam super raspolozen, i rekoh sebi “koji ti kurac bi da se ranije onako nadrndas”. Harli bajkeri su na parkingu napravili logorsku vatru, cirkali pivo, i pusili nesto sto meni nije mirisalo na duvan. Njihova muzika mi nije smetala da brzo zaspim k’o klada.

Padova van asfalta sam imao jedno 6-7, al njih ne racunam jer u endro voznji to je standardna pojava. Udesa na asfaltu sam imao tri: 1. Mesec dana posle kupovine mog prvog motora vozikam se jednim krivudavim putem... udjem u duplu krivinu... izadjem iz prve krivine malo brze, uspanicim se, nagazim na zadnju kocnicu k’o magarac, i ispravim drugu krivinu. Uletim u neki nasip od sljunka; motor i ja padnemo na desnu stranu i zajedno se odklizamo jedno desetak metara (desna noga mi nekako ostala ispod motora pa me motor vukao sa sobom). Tek iz cetvrtog-petog pokusaja sam uspeo da ga dignem sa sebe (onako u lezecem stavu). Nosio sam svu opremu izuzev pantalona, al’ farmerke su nekako izdrzale, pa nisam imao nikakvih povreda. Na desnoj cizmi se odsmirglalo negde oko pola centimetra (debljine!) zastitne plastike kod clanka; da sam nosio patike ostao bih bez clanka na desnoj nozi. Motor je bio sav izgreban; popravka je kostala $800. 2. Krenuo ja iz moje ulice jednom, kad neki magarac sto je bio parkiran sa strane odjednom krene, i to ne pravo nego da se okrece polukruzno. Stigo sam samo da kazem “jeb” pre nego sto sam se zakucao u njegova vrata. On istrca iz kola, poce Bog zna kako da se izvinjava, vidim sa devojkom je; ona se hvata za glavu prestravila se. Dobro ajd’, jes’ da sam bio popizdeo al’ iskuliram. Ni meni ni motoru nista, samo se slomila rucica za kvacilo (al’ uvek sa sobom nosim rezervnu). Njegova vrata (na novoj novcatoj Acuri) su bila PROBUSENA od strane moje viljuske. 3. Idem autoputem oko 65 milja na sat (negde oko 100km/h), saobracaj gust u svih deset traka (autoput 101 u Los Andjelesu) al’ se krece brzo. Tek neka krava pored mene poce da se prestrojava i bocno me udari s’ desne strane onako pri brzini. Ja, umesto da bezim levo od nje, odreagujem pravilno i naslonim se desno na njena kola (i dalje se krecemo oko 100 km/h!), usro sam se k’o grlica al’ nekako ostanem na motoru. Posle jedno 3-4 sekunde guranja (mada je meni vise licilo na 3-4 sata) idijot me konacno primeti i pobegne nazad u svoju traku. Da sam pao, pregazio bi me prvi auto iza mene i sigurno bih ostao ili mrtav ili bogalj. Ja podignem vizir s’ kacige (sada vozimo paralelno, svako u svojoj traci) i pogledam je, a ona me pogleda ljutito, i rukom mi gestikulira kao “sta hoces?” Eto, valjda sam trebao ja da nestanem iz trake kad je ona htela tu da se prestroji. UVEK, UVEK, UVEK NOSITE PUNU OPREMU!!!

Ma samo ti treba motor sa nizim sedistem Pomocice ti i teretana i nize sediste, al' najvise pomaze vezbanje sporih manevara. I ja imam visok motor (na vecem BMW-u samo vrhovima prstiju dodirujem tlo) koji je tezak skoro 300 kila, tako da te potpuno razumem. Jedanput mesecno idem na prazan parking blizu kuce i 45 minuta uvezbavam (1.) okretanje u krug sa sto manjim lukom (2.) naglo kocenje i (3.) naglo skretanje, t.j. izbegavanje prepreke. To toplo preporucujem svima. Iskustvo je najbolja skola, a iskustvo mozes da UBRZANO steknes samo vezbanjem. A sto se tice padanja pri sporim brzinama sa enduro motorom, postoji jedno pravilo enduro voznje: kad ne znas sta ces, udri po gasu.

Odavde: Do ovde: I nazad. Ukupno 8.181 milja, sto mu dodje oko 13.166 km. 19 dana. Motor je BMW R1200GS-Adventure: Sa istim motorom sam takodje odvezao i najduzi put u jednom danu: Los Andjeles (Kalifornija) - San Dijego (Kalifornija) - Feniks (Arizona) - Las Vegas (Nevada) - Los Andjeles. Ukupno 1.050 milja (1.670 km) za 21 i po sat. U tu miljazu je ukljucena i jedna enduro deonica van asfalta, kroz pustinju u Arizoni, duzine 45 milja (oko 70 km). ;D

He, he, postoji i treca: oni koji su pali i opet ce. Ja sam u toj Zdravo Bobane!

Ma smejem se i ja sad, sta cu... Od plakanja nema vajde...

Hvala svima na dobrodoslici! He, he, propelerčići su stvoreni za peglanje... Dobro, ne bas k'o tvoj ZX12R, al' za krivine su dusu dali... Zdravo kolega! Pa iz zemljoradnicke smo zemlje, to nam je u krvi! ;D Jos jednom, hvala svima na dobrodoslici!

Nemoj da me pogresno shvatis, ne prebacujem ja nista decku niti ga kritikujem. Eto, samo kazem da kad se desi neko malo sra..e treba po mogucnosti izbeci vece. Neko te presece - probaj da iskuliras - ipak si na motoru i imas samo jedan zivot. A to sto su posle padanja tog ubicu prebili i uzeli mu pare - ako su. Trebali su da mu prebiju svih deset prsta pa da vise ne moze da uzima volan u ruke. Takodje bih u ovom slucaju pohvalio i pripadnike policije koji su slucaj resili na kratak i efikasan nacin. Ovde u Kaliforniji bi se ovo vuklo po sudovima bar jedno dve godine, na stetu svih...

Drago mi je da su Bocko & druzina uredu, i da je vozac Punta dobio po nosu. Ko ga j..., zasluzio je. Ipak mislim da reakcija sa psovanjem nije bila bas najbolje resenje. Trebao je decko da iskulira - psovanjem i proviciranjem idijota u Fijatu je losa situacija samo postala gora. Jedno od mojih pravila je - “ako mozes da izbegnes problem, izbegni ga”. Nikad ne znas kakav je ludak taj za volanom. Eto, iako je Bocko izprva izbegao presecanje, posle razmene psovki pao je i on sa devojkom i njegov ortak sa njegovom devojkom. Moglo se izbeci... Da se razumemo, to sto je vozac Punta namerno oborio cetvoro ljudi na motorima je pokusaj ubistva, i za to je zasluzio da ga izuju iz cipela. Samo kazem da ako si vec uspeo da izbegnes udes, treba malo smirenije reagovati - bezpotrebno je juriti za nekom budalom i traziti kavgu.

Nisi sstrujo jedini malerican, ima nas dosta. Lek za maler nemam, al’ evo da te malo razveselim sa mojom skorasnjom serijom malera: Ortak i ja isli na put preko Amerike i stanemo da se slikamo pored ovog znaka: Namestim ja foto-aparat na stalak, upalim ga da odbrojava, i nas dvojica zauzmemo pozu cekajuci “skljoc”. Utom projuri tu neki kamion, oduva stalak i slomi mi foto-aparat koji nije bas bio jeftin. Dobro, kupim sledeci dan drugi foto-aparat, sta ces, mora se, imamo jos i-ha-haj do kuce, pa ce nam zatrebati. Nekoliko dana kasnije popnem se sam na najvisu planinu u Americi dostupnu motorom (Mount Evans, Colorado; nadmorska visina 4346 metara) i stanem da se slikam na vrhu. Postavim moj novi foto-aparat na stalak, i krenem da zauzmem pozu. Utom pocne da duva neki mnogo jak vetar, i ja brze-bolje otrcim nazad i zgrabim taj novi foto-aparat da i on ne padne i slomi se... Utom mi vetar obori MOTOR, koji padne na neko stenje tu pored. Steta: slomljeno pomocno svetlo, slomljen stitnik za ruke i sto je najgore, debelo ulubljena desna aluminijumska kutija za prljag. Ne pitaj kol’ko sve to kosta. Al’ dobro, bar imam sliku: Stigoh kuci u L.A., pa posle par nedelja nadjem preko Interneta nekog baju koji popravlja metalne stvari, pa rek’o mozda moze da mi popravi ovu aluminijumsku kutiju – bice jeftinije nego da kupujem novu – nova je $550. Krenem ja ka njemu, i na sred auto puta otkaci mi se nekako ova druga torba sa zadnjeg sedista. Naravno, iza mene je bio kamion velik k’o brdo, i sa svih svojih 18 tockova pregazi moju torbu. U toj torbi se, izmedju ostalog, nalazio i moj novi foto-aparat koji sam “spasao” od vetra pre par nedelja. Eto ti ga na... :-\

Prvo, moram da cestitam drugaricama i drugovima koji napravili ovaj sajt - zaista je izvanredan i veoma mi je drago da sam konacno nabasao na nj’. Zovem se Bane i po zanimanju sam ambasador Srpskog motociklizma u Los Andjelesu. Volim sve sto vole mladi - habanje guma po asfaltu, ubijanje insekata kacigom, sakupljanje kazni, padanje u blato i sl. Cini mi se da i ostali posetioci ovog sajta vole iste aktivnosti, pa se ovde eto vec osecam k’o kod kuce. Posedujem dva motora - BMW F650GS i BMW R1200GS-Adventure. Imam nekoliko putopisa koje cu da prikacim ovde u skorije vreme, cim ih prevedem sa Americkog na SrpskoHrvatskoBosanskoMaternji. Pozdrav jos jednom, i bolje vas nas’o!